Будући да многи сада говоре против "параде" содомљана, која је најављена у Србији, и ја бих да се придружим и да кажем неку реч о томе, углавном ради поуке и покајања.

 Тим својим парадама содомљани указују свима да имају подршку светских власти и да сада они владају светом и да се испуњава Апокалипса, која је у знаку блуднице зване Вавилон. Али најпре да објаснимо стање смрти у коме се налазе сви људи, колико то можемо да разумемо.

 Дакле, када је Господ рекао Адаму и Еви у Рају: "Не узимајте од дрвета знања добра и зла јер ћете умрети", и када су они ипак узели од тог забрањеног дрвета, они су заиста умрли душевном смрћу, мада су телесно наставили да живе. Јер по светим Оцима, смрт душе јесте одвајање душе од Бога. Свети Оци заповедају да увек имамо сећање на смрт, иако то већина људи нема по својој помрачености, па зато да видимо: да ли је човек у стању смрти, као што је Бог рекао нашим прародитељима још у почетку, и да ли човек треба увек да има сећање на смрт, као што заповедају свети Оци. Уопште речено, ми на земљи увек имамо смрт пред очима, или крсну смрт или грешну смрт, и бива код праведника: крсном смрћу грешну смрт погази, као што се пева на Васкрс. И ту се види крст и васкрс пале природе, јер ради личног спасења потребно је да и човек приложи свој крстић уз Крст Христов. Свака невоља, коју човек трпи, могла би се рачунати у крсну смрт, и отуда можемо да се разумемо речи Апостола Павла: "Сваки дан умирем, тако ми, браћо, ваше славе, коју имам у Христу Исусу Господу нашему" (1 Кор. 15, 31). А на другом месту Апостол говори: "Господ узе присну заједницу у томе (у телу са људима), да смрћу упразни (сатре) онога, који има државу смрти, то јест, ђавола; и да избави људе, који од страха смрти у свему животу бише подчињени робовању" (Јевр. 2, 14-15). Али овде нећемо да наводимо многе невоље и муке, које се рачунају у крсну смрт, и како људи бежећи од крсне смрти падају у ропство ђаволу, него ћемо да објаснимо смрт у телу човековом, јер смрт душе природно показује се на телу.

Смрт у телу и спасење

Владика Николај каже, да сама реч "смрт", то је санскритска реч и значи: смрад. Тај смрад, ту смрт осетили су наши прародитељи одмах после узимања са забрањеног дрвета и зато су одмах почели да се покривају, као што стоји у Библији. Тај смрад настаје од кварења и труљења неког, и то људи осећају испод стомака. То кварење и труљење испод стомака назива се "тљеније" на црквено-словенском, и то су имали готово сви људи на земљи. Једино се зна да тљенија није имао Христос Спаситељ, који није ни зачет са тљенијем, а верује се и Пресвета Богородица, која по благодати Божјој није имала "тљенија" и која је "без истљенија" зачела и родила Христа Спаситеља. Осим њих можда још неко од највећих Светаца, али то није познато. Дакле, само то тљеније, сам тај смрад говори да је човек у стању смрти још од прародитеља својих. Због тог смрада и тљенија, због тог стања смрти човек има природни нагон да се спасе од те смрти, а то је нагон за рађањем деце. Али, пошто тај нагон имају и животиње и незнабошци, тиме се постиже привремено и условно спасење од смрти. Зато су, по старом веровању Јевреја и по Закону Мојсијевом, сви људи морали да буду у браку и да се рађањем деце спашавају од смрти, али привремено и условно да се спашавају, као што је речено. Зато и у Јеванђељу Јевреји наводе ту заповест: "Мојсије нам написа: ако коме умре брат, који има жену, и ако умре без деце, да брат његов узме жену, и да подигне семе брату своме" (Лк. 20, 28). Јер су Јевреји веровали да ће доћи Спаситељ, па ако њихово "семе", тј. њихов пород, њихово потомство буде у том времену кад дође Спаситељ, онда кроз то своје "семе", кроз тај свој пород и они ће се спасити. Дакле, знали су стари Јевреји да се налазе у стању смрти и сви су чекали Спаситеља од смрти. И шта је било? Дошао је Спаситељ од смрти и већина Јевреја није Га прихватила, што значи да је рађање деце само привремено и условно спасење, тј. под условом да деца прихвате Спаситеља. А од кад је Пресвета Богородица родила Спаситеља од смрти, више није обавезан брак и обавезно нагонско спасење од смрти кроз рађање деце, које је привремено и условно спасење, него сада је могуће и ван брака спасење прихватањем самог Спаситеља, и то вечно спасење а не привремено и условно као у браку. Тако говори Апостол Павле, који није био у браку:

"Ко ће ме избавити од тела смрти ове? Захваљујем Богу својему кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако дакле ја сам умом својим служим закону Божијему, а телом закону греховноме" (Рим. 7, 24-25).

Ово Апостол говори о себи, али то говори ради свих хришћана, казујући да тело бива у стању смрти, у смраду и тљенију, а да једини Спаситељ од смрти јесте Христос и зато Му ваља захваљивати. Зато се Господ назива Исус, што значи Спаситељ, и Он избавља од греха и смрти, као што је Сам рекао: "Ја сам пут и истина и живот" (Јн. 14, 6). А како Господ спашава од смрти, то Апостол говори на другом месту:

"Велим пак: по духу ходите, и жеља телесних нећете свршавати... А који-год су Христови, распеше тело са страстима и жељама. Ако духом живимо, духом и да ходимо" (Гал. 5, 16, 24-25).

То значи: ако духом ходимо, Христос нас спашава од смрти, од смрада и тљенија. А оно "хришћани распеше тело са страстима и похотама", то значи: крсном смрћу грешну смрт погази, као што се пева на Васкрс, јер потребно је и сам човек да приложи свој крстић уз Крст Христов ради личног спасења. Али опет људи, који су способни за рађање деце и нису под заветом као монаси, они могу још увек да користе нагонско привремено и условно спасење од смрти рађањем деце у браку. Тако вели Апостол Павле:

"Жена ће се спасти рађањем деце, ако остане у вери и љубави и у светињи са поштењем (целомудријем)" (1 Тим. 2, 15).

Стање смрти

Према томе може се рећи: сваки човек који има смрада и тљенија, он је у стању смрти, и у том стању су готово сви људи. У том стању смрти ако човек само погледа на жену са жељу за њом, већ је учинио блуд или прељубу са њом у свом срцу, као што говори Јеванђеље. Мада бива да Бог отупљује блудну похоту у законитом браку кроз невоље и искушења у браку, као што говори свети Златоуст, па ипак у том стању смрти зачињу се деца, јер осим зачећа Господа од Пресвете Богородице "без истљенија", сви људи су зачети са "истљенијем", тј. од смрти родитеља, мада се тај грех у законитом браку и не рачуна у грех, јер је ту смрт ради рађања детета. Јер на телу се показује смрт душе кроз смрад и истечење, и то је природна смрт као што је речено, и то тљеније је ради рађања детета. Међутим, ако човек још и сам вештачки изазива тљеније и смрт, али без намере рађања деце у браку, он је у двострукој смрти, пошто вољно увећава смрт. Јер осим смрти душе, која се природно показује кроз смрад и тљеније на телу, он додаје и вештачко изазивање смрти тела, тако да осим природне смрти додаје и вештачку смрт, и тако навикава тело на смрт и ужива у тој смрти тела. То навикавање је слично као кад неко навикава тело на алкохол или дуван или дрогу, мада је блуд гори од свега тога. Јер блудни грех је сличан убиству човека и епитимија им је слична по Канонима Цркве, а како и колико треба човек да се каје за блуд, треба видети из Житија Светих, који су се кајали за блудне грехе, на пример из Житија преп. Марије Египћанке или преп. Мојсеја Мурина. Зато Апостол Павле вели: "Бежите од блуда; јер сваки грех, који човек чини, осим тела је; а који блудничи, он греши своме телу" (1 Кор. 6, 18). А човек који још саблажњава и друге као содомљанин, он је у трострукој смрти, јер не само да вештачки изазива смрт тела и тако удвостручује смрт и ваља се у смраду и тљенију, него и друге саблажњава, и тако троструко и вишеструко увећава смрт. Тако је Господ рекао:

"Ко саблазни једнога од ових малих, који верују у мене, боље би му било, да се обеси камен воденични о врату његову, и да потоне у дубину морску. Тешко свијету од саблазни! јер је нужда да дођу саблазни; али тешко оном човеку, кроз кога долази саблазан" (Мт. 18, 6-7).

Ругање палој природи

Дакле, блудник не тражи спасење од смрти, не тражи Спаситеља од смрти, него увећава смрт тела, као што је речено. Блудник се руга природи човечјој, мада не оној Богом створеној него палој природи човечјој, али ипак природи човечјој руга се и тиме се руга и Богу – Творцу природе. Јер он убија своје тело смрадом и тљенијем, и навикава тело на ту смрт, и ужива у тој смрти тела. Зато Апостол Павле вели: "Бежите од блуда; јер сваки грех, који човек чини, осим тела је; а који блудничи, он греши своме телу". Дакле блудник двоструко увећава смрт природе, док содомљанин троструко и вишеструко увећава смрт природе, јер не само да вештачки изазива смрт природе без рађања деце, него и друге саблажњава и наводи на смрт. А да је блуд смрт природе, то сведочи Авва Матој, као што стоји у Старечнику:

"Причао је Авва Матоје: Дође неки брат код мене и рече да је оговарање горе од блуда. А ја рекох: "Тешке су то речи." Он ће на то: "А шта ти мислиш о томе?" Ја рекох: "Оговарање јесте лоше, али се брзо може излечити; јер се оговарач много пута каје, говорећи: Лоше сам говорио. А блуд је смрт природе.""

И не само да је блуд смрт природе, него и сатанизам, као што Владика Николај говори: "Блуд је сатанизам; сатана вечито настоји да се докопа ума човековог и да влада њиме, и у блуду то успева потпуно: у блуду сатана потпуно влада умом човековим".