Како то да поједини заговорници сексуалних „слобода“ сада све гласније траже укидање институције брака и породице, исто као што је то Алистер Кроули тражио пре сто година?

Готово цео један век је прошао од када је Освалд Шпенглер написао своје капитално дело о „пропасти Запада“, а овај рад све више добија на акутелности. Ако је до тада и било сумње, након Шпенглера и његове бриљантне анализе више је не сме бити. Идеја о линеарном прогресу људског глобалног друштва је неистинита, а тиме и све хуманистичко-социолошке доктрине настале из те идеје. „Цивилизација“ је жив организам, са својим животним током, од рађања, ка нестајању.

Нестајање цивилизација одувек је било праћено тенденцијама уситњавања и индивидуализације, културног растапања, неумереним порастом градског становништва и стварањем мегалополиса, уметности без јасне и одређене поруке чији је једини смисао да „шокира“, те коначним нестајањем друштва које је поменуту цивилизацију изнедрило.

Двадесети век, улаз у такозвани „New Age“, управо је време какво Шпенглер описује. Два драматична светска рата из темеља су променила стари поредак, а тенденције глобалног растапања никад нису биле јаче. Ово је доба уништавања свих супротности, негације свих разлика, брушења свих заостатака старог, умрлог времена, и глачања сваког људског појединца у фини, равни камен, који ће бити уграђен у темељ светске пирамиде једнообразног људства сиве боје, над којом, под паролом „новог светског поретка“, бди свевидеће око, као што је и приказано на давно дизајнираној новчаници од једног долара – симбола светске доминације. Као мото једног од самозваних гласника овог „новог доба“, енглеског окултисте Алистера Кроулија, стоји парола „чини оно што ти је воља“, а за његове следбенике, изнад овога нема другог закона. Ово је врховна идеја, крајња поука човеку и једина ултимативна тежња људског битисања, да ради оно што жели.

У „књизи закона“ која је централни део рада Алистера Кроулија, и чију доктрину данас проносе секте које тврде да су наследници његовог дела, а пре свега Ордо Темпли Оријентис, речено је да је „сваки човек звезда“. У склопу максиме „чини што ти је воља“, ово значи да је сваки човек на свету универзум за себе, и да једини закон коме човек треба да се подвргава јесте закон сопствене воље, и љубави, која је најчистији израз те воље. Кроулијева доктрина тако, питања попут државе, брака, породице, или народа, одбацује са презрењем, а насупрот томе поставља безгранични индивидуализам човека довољног самог себи.

Случајно или не, упоредо са Кроулијевим проглашењем новог доба, и идеје апсолутне личне воље као једине релевантне, човечанство је сведок појаве прве званично у идеолошком смислу формулисане идеје индивидуализма – комунизма, и његове идеје о светском пролетаријату једнаких. Утопијска идеја о бескласном друштву где ће сви бити исти, иако се то испрва не чини тако, по својој тежњи апсолутно се поклапа са идеалом масонске пирамиде која ће заравнати све супротности и уједначити све неједнакости.

Индивидуалистичка доктрина комунизма, као и њен западњачки егал, оличен у либерализму, трансформисаном у либерални капитализам у коме је сходно социо-дарвинистичком становишту – човек човеку вук, као заједничко тло из којег су поникли, носе последице француске буржоаске револуције с краја 18-ог века, која је изнедрила паролу о „слободи, братству и једнакости“. Наивни и духовно отуђени Европљани никада и нису разумели да се ту не ради о слободи, братству и једнакости намењеним њима, већ „браћи“ из појединих тајних ложа, који – супротно једнакости које прокламују, унутар својих редова строго поштују хијерархију реда у коме се тачно зна положај и место сваког члана.

Шегрт је „брат“ са осталим шегртима, али изнад свих њих увек стоји велики мајстор, стварајући e pluribus unum (из мноштва – јединство). Опет, случајно или не, са телевизијских екрана нама се свакодневно проповеда како ћемо једном, када постанемо чланови европске породице, и ми у Србији постати део тог великог мноштва у коме нема ни разлика ни граница.

Човек би помислио да у Кроулијевом проглашењу максиме апсолутне сопствене воље заиста има нечег епохалног, међутим треба се сетити, само примера ради, да и Бог Хришћана такође даје људима слободну вољу, и могућност да бирају. У том смислу, сва прича о епохалности Кроулијеве доктрине пада у воду још у старту.

Велики Платон је, а с њиме и људи који су хиљадама година живели пре нас, а од којих тако често волимо да тврдимо да смо пуно паметнји, још у своје време знао да болест и пропаст људских друштава никада не долази од Богова, већ од људи самих. Зло никада не долази од Богова, већ се развија у душама људи, као грех. Када божански удео изгуби снагу због честог мешања са моћним људским делом, наговештен је почетак декаденције.

Сама декаденција друштава наступа онда када човек изгуби оно божанско у себи, покушавајући да унутрашњи нагон ка узвишеном замени „религијом разума“, проглашавајући овај разум као апсолут. Тако, „ред источних Темплара“ тежи да циљ религије достигне научним методама, а управо ово је непобитно и симптом модерних друштава. Овакви покушаји се по правилу завршавају све бесмисленијим теоријама о постанку и природи света, али то што су резултати ових експеримената у свом елементарном смислу јалови, то поборнике оваквог става и даље не поколебава у њиховом ставу.

Но, погледамо ли мало дубље о каквим се „научним методама“ говори у књигама Алистера Кроулија, од науке ћемо наћи врло мало. Једино што би томе можда могло бити блиско, јесте употреба јеврејске кабале, и математике на којој је ова заснована. Математика заиста јесте света наука, а о њеној светости модеран човек зна врло мало, штавише, стари Грци попут Питагоре у овој дисциплини изнад модерног Европљанина стоје као небо и земља. Али, тврдња да је налажење математичке вредности једне речи и проналажење њене духовне везе са другом речи која има истоветну математичку вредност, пут за достизање религијског циља, и одговор за сва човекова питања, је чиста бесмислица.

У Кроулијевом окултном систему фигурише још једно средство ове псеудонаучне праксе, а то је секс. За њега и његове следбенике, секс је изузетно јако и моћно оружје за извођење магијских пракси. Све бајковите приказе о „љубави под вољом“ су ништа друго него инсинуација на ритуална оргијања којима су сам Кроули и његови следбеници били веома склони – све ово јасно је објашњено у његовим књигама. За жене које су биле вољне да преузму на себе магијски лик „скерлетне курве“ Бабилон, ово је значило вољно препуштање свог тела многим мушким „утицајима“, те дозвољавању само најјачем од њих да нађе пут до њене „јони“. Шта све ово значи, врло је очигледно.

Књиге Алистера Кроулија препуне су изјава о љубави. За Кроулија „љубав је закон“, „љубав је за све и сваког“, иако је врло јасно о каквој се ту љубави говори. Опет случајно или не, Србија, и уопште запад данашњице, препуни су прича о „љубави за све“, а ово је све очитије у јеку кампање за права хомосексуалаца у Србији. С тиме у вези, интересантно је посматрати усхићене наводе Израела Регардијеа, Кроулијевог следбеника, на тему хомосексуализма и те, све раширеније појаве: „Једна од Кроулијевих идеја коју је он најчешће излагао, била је да, како године буду напредовале према овом новом добу, све више и више људи ће долазити у садашњу инкарнацију са бисексуалним карактеристикама.

Они ће бити двополни.“ Регардије такође наводи да (по природи лењи) Телемити (следбеници доктрина Алистера Кроулија) не терају никог да силом прихвати њихове идеје - ово је вероватно тачно, али је исто тако тачно да њихове идеје бивају заиста силом наметане, и то од стране плаћених за ту работу медија, политичара, „невладиних“ организација и њима сличним.

Остаје питање – како су идеје Алистера Кроулија о истрошености брака и породице, о необузадној љубави (сексу) и правима на слободно изражавање сексуалних афинитета – били они хомо или хетеросексуалне природе (овим другим је Кроули био склон како путем ритуалних оргијања, тако и за време своје мисије у Сахари – отуд и његове опаске о „мужевности Арапа“), моногамни, полигамни, педофилни или чак анимални – постали део званичних медијских и политичких саопштења, и како се десило да су идеје магијске ритуалне праксе Кроулијевог реда сада део званичне политике и васпитања људи Запада? Како то да поједини заговорници ових „слобода“ сада све гласније траже укидање институције брака и породице, исто као што је то Кроули тражио пре сто година?

Треба запазити још једну ствар. Као што је напоменуто, основ идеја Алистера Кроулија јесте љубав – секс, под контролом сопствене апсолутне воље. Дакле љубав – секс без ограничења, у сваком облику и сваком тренутку, све у име његове Нуит (египатска богиња неба). Дакле, нема ни питања ни одговора о човековом постојању, о свим стварима која муче човека, и на која су људи хиљадама година покушавали да пронађу одговоре, нема ничега, само је ту наводна слободна воља изражена кроз слободу сексуалног чина. И то је све.

Зар је потребно доказивати духовну мизерност и ништавност оваквог погледа на свет? Зар може бити неког коме није јасно да само једна реченица „Горског вијенца“, наших старих песама, пословица или народних прича, садржи више људске и светске мудрости него сва ова гомила секташких којештарија? Какав то човек постаје ако се у животу поводи самоубилачким доктринама сопствене самодовољности која свој једини животни изражај и смисао налази у сексуалном пражњењу?

Све ово баца нову светлост на целокупну причу о „људским правима“, „слободама изражавања љубави“, „љубави за све и сваког“ и на све остале пароле које се у Србији последњих година сваког септембра нарочито, све учесталије и агресивније врте на тв-екранима. Постојање паралела између магијске окултне праксе Алистера Кроулија и његовог реда, и званичне политике запада по питању „људских слобода и права“ је очигледно, а незнање гласноговорника ових „права и слобода“ ни у ком случају их не лишава одговорности пред Богом и поколењема која ће испаштати због њихових грешака.

Дејан Алексовски

Извор: „Двери српске“