У Јеванђељу стоји пророчанство за последње време: "И зато што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти" (Мт. 24, 12-13).

Ако се повежу ова два стиха из Јеванђеља, то значи: ко сачува љубав до краја, тај ће се спасити. Каква је то љубав, коју треба одржати до краја да би се спасио? Свима су познате две највеће Господње заповести које гласе:

"Љуби Господа Бога свога свим срцем својим (љубићеш), и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом; ово је прва заповест. И друга је као и ова: љуби ближњега свога као самога себе (љубићеш)" (Мк. 12, 30).

Свети Максим Исповедник овако говори о божанској љубави:

"Љубав је добро расположење душе по коме ништа од постојећег не претпоставља познању Бога. Није могуће да је задобије онај ко има пристрашће према било чему земаљском."

Реч "трпљење", према грчком "ипомони", више значи "постојаност" него "трпељивост" по нашем, тако да оно Јеванђеље можемо овако да преведемо: ко одржи постојано добро расположење према Богу и ближњему, тај ће се спасити. А добро расположење је и здраво расположење према Богу и ближњему, и доказ је јаке вере, док је тровање мржњом нездраво и доказ је слабе вере. Разуме се, да је то и на крсту добро расположење према Богу и ближњему, кад је човек на крсту, кад по Божјој вољи страда за Христа и Цркву.

Дакле, треба сачувати постојано здраво расположење према Богу и ближњему до краја, да би се спасио. То добро расположење, та љубав је безусловна како то објашњава друго Јеванђеље:

"Ако љубите оне, који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли то и цариници? И ако поздрављате само пријатеље своје, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви дакле савршени, као што је савршен отац ваш небески" (Мт. 5, 46-48).

Дакле јасно је, да ту љубав не условљава љубав другога, па ако ти своју љубав условљаваш љубављу другога, ти немаш божанску љубав и нећеш је ни имати под својим условима, пошто је то безусловна љубав. Господ јасно заповеда:

"Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне, који вас куну, чините добро онима, који на вас мрзе, и молите се Богу за оне, који вас кушају и гоне; да будете синови оца свога, који је на небесима; јер он заповеда своме сунцу, те обасјава и лукаве и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима" (Мт. 5, 44-45).

Према томе, ако своју љубав условљаваш јелом и пићем, ти немаш божанску љубав и нећеш је ни имати под својим условима, пошто је та љубав безусловна. Ако своју љубав условљаваш било каквим стварима, ти немаш божанску љубав и нећеш је ни имати под својим условима, пошто је та љубав безусловна. Ако своју љубав условљаваш било каквим поштовањем од другога, ти немаш божанску љубав и нећеш је ни имати под својим условима, пошто је та љубав безусловна. Божанска љубав није условљена ни телесним здрављем, јер је познато да су многи Оци и Матере били болесни, па ипак су имали божанску љубав. Као што је Бог безуслован, јер Он је Узрок свега и Он је Услов свега, а Њему нико није узрок и Њега нико не може да условљава, тако и Његову љубав нико и ништа не може да условљава. Ако почнеш да износиш услове под којима би имао љубав, знај да ти немаш божанску љубав и нећеш је ни имати под својим условима, пошто је та љубав безусловна и ничим она није условљена. Зато је и речено за последње време:

"И зато што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти".

Речено је "да ће се безакоње умножити", и за обичне људе, нехришћане, нормално је да код њих охладни љубав због безакоња. Међутим, даље каже: али ко сачува љубав до краја, тај ће се спасити; - јер тај је прави хришћанин, јер хришћанин не може да буде без божанске љубави, иначе није хришћанин.

Волети човека и мрзети грех

Речено је за последње време:

"И зато што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти".

Пошто се безакоње умножило, а сваки грех јесте безакоње (1 Јн. 3, 4), то значи да су се и грешници умножили. И да би сачували божанску љубав, ваља да волимо и грешнике као људе.

Тако говори Господ Бог у Откровењу:

"Анђелу Ефеске Цркве напиши: тако говори онај, што држи седам звезда у десници својој, и што ходи посред седам свећњака златних: Знам твоја дела, и труд твој, и трпљење твоје, и да не можеш сносити злих, и искушао си оне, који говоре да су апостоли, а нису, и нашао си их лажне; И трпљење имаш, и за име моје подносио си, и ниси сустао. Али имам на тебе, што си љубав своју прву оставио. Опомени се дакле, откуда си спао, и покај се, и прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти скоро, и дигнућу свећњак твој с места његова, ако се не покајеш. Али ово имаш, што мрзиш на дела Николаита, на која и ја мрзим. Ко има ухо, нека чује, шта Дух говори Црквама: који победи даћу му да једе од дрвета живота, које је насред раја Божијега" (Откр. 2, 1-7).

Обрати пажњу како Господ говори "анђелу Ефеске Цркве": добро је што мрзиш дела Николаита која и Ја мрзим, али није добро што си љубав своју прву оставио.

Зато свети Златоуст вели: "треба одвојити грех од грешника, и грех треба мрзети, а грешника као човека волети". Јер ако не мрзиш грех, лако можеш да га прихватиш, а ако не волиш човека, иако је грешник, кршиш заповест Божју која заповеда волети чак и непријатеље. Јер ако Бог воли сваког човека на земљи, дужан је и хришћанин да воли сваког човека на земљи. Јер ако Бог некога не би волео, тога би склонио са земље и могао би и да га уништи, јер како га је створио, тако би могао и да га уништи. Међутим, сам Господ је рекао у Јеванђељу:

"Не требају здрави лекара него болесни; ја нисам дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање" (Мк. 2, 17).

И свети Оци говоре: "Бог неће смрти грешнику, него да се обрати и дође у познање Истине". Па тако и хришћанин не треба да жели смрти грешнику, него да се обрати и дође у познање Истине, јер Бог је Истина. Позната је повест светог Дионисија Ареопагита о Апостолу Карпу:

Повест Светог Дионисија о Светом Карпу и двојици грешника

Свети Дионисије Ареопагит у својој посланици монаху Демофилу, учећи га кротости и стрпљивости, спомиње следећи догађај. За време моје посете острву Криту, каже свети Дионисије, прими ме у дом свој блажени Карп, ученик светог апостола Павла. Велик у врлинама, Карп због велике чистоте ума свога бејаше удостојен многих боговиђења: он чак никада није приступао вршењу Пречистих и Животворних Тајни пре но што му се с неба јави Божанско виђење. Овог светог мужа, како ми он сам исприча, ожалости један неверник. И то ожалости тиме што одврати од Цркве једног верника и приведе своме безбожју. To силно огорчи блаженог Карпа. Разуме се, требало је да буде стрпљив, и да отпалог од вере непрестано саветује корисним речима, а да поменутог неверника савлађује благошћу. И требало је да се за обојицу усрдно моли Богу; да Бог и заведеног у безбожје опет обрати светој Цркви својој, и да ослепљеног неверјем просвети светлошћу вере. Но не знам откуда Карп, који се пре овога никада није показивао нетрпељив, овом приликом би тако силно огорчен у души. Касно увече, пред поноћ Карп устаде на молитву: јер у њега беше обичај да увек у поноћи устаје и моли се. Стојећи на молитви он веома јадоваше на ова два споменута човека, и говораше у себи: Није праведно да на земљи живе безакони људи који кваре праве путеве Господње. И стаде молити Бога да на њих падне огањ с неба и обојицу их немилосрдно спали. Када се он тако мољаше, изненада се затресе соба у којој је стајао и раседе одозго надвоје, те му се учини да стоји у дворишту, и светао пламен огњени сиђе с неба пред њега. Погледавши горе он виде небо отворено и Исуса где седи окружен безбројним мноштвом Анђела у људском облику. Гледајући то блажени Карп се чуђаше. Затим спустивши поглед доле он виде земљу где се расела и у њој дубоку мрачну провалију; на ивици пак те провалије стајаху она два човека, за које Карп у гњеву искаше од Бога погибао. А стајаху они са молбом у очима и с великим страхом и трепетом, јер је мало требало па да се омакну у провалију; а на дну провалије гамизаше аждаја шкргућући зубима. Беху још ту и неки други људи који ону двојицу бијаху, гураху и вуцијаху ка оној страшној аждаји. А Карп, видећи да ће они што га беху ојадили пасти у провалију и бити поједени од аждаје, утешаваше се. И Карп гледаше не толико у отворено небо и Исуса Христа који седи на њему, колико на блиску погибао оне двојице грешника. Али пошто они не падоше у провалију, Карп стаде поново туговати и љутити се, и опет се поче молити Богу да падну у провалију и погину. Но када он поново подиже очи к небу, угледа он Исуса где устаде с небеског престола, спусти се к оној двојици што стајаху на ивици провалије и пружи им руку помоћи; а Анђели придржаваху та два човека, и соколећи их одвођаху их од провалије. Тада Господ Исус рече: Карпу: "Биј Мене, ево готов сам опет да се распнем за спасење људи! еда би само људи омрзнули грехе своје. Расуди сам, је ли пријатније живети са аждајом у провалији, него са Богом и са Његовим благим и човекољубивим Ангелима?"

Наводећи ову повест у својој посланици споменутом монаху Демофилу, свети Дионисије нас учи: да не будемо сурови према онима који греше, и да им не желимо казну него да их с љубављу саветујемо, стрпљиво чекајући њихово покајање; и да за њих усрдно молимо Бога, који не жели смрти грешника, да их Он сам добротом Својом обрати и помилује, јер Он праведнике љуби, али и грешнике милује. Њему слава вавек. Амин."

Нема данас Владике Николаја и Богомољаца, који су одржавали благодат и јединство у Цркви, и данас  готово да нема правих Богомољаца, па су се умножиле јереси и расколи, и зато је ова повест поучна, јер ваља волети јеретика или расколника као човека, а јерес мрзети, зато што и Бог мрзи јерес. Јер пре свега потребно је исповедање Истине, јер Бог је Истина, као што вели Апостол Павле: "Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење" (Рим. 10, 10). Без исповедања Истине, без исповедања вере и својих греха, човек нема приступа Богу и Цркви, и нема спасења. Најпре исповеди Истину, па онда се подвизавај по Богу у свим другим врлинама, јер без исповедања Истине и сви подвизи постају лажни. Свети Максим Исповедник мрзео је јерес, и говорио је и писао против јереси, али јеретике није мрзео као људе и зато је претрпео прогон од њих, зато је претрпео мучење од њих. А да је свети Максим правио компромисе са јеретицима и са јересима, као што данас чине у Цркви, они сигурно не би њега прогонили.

Ако љубави немам, ништа сам

То су речи Апостола Павла: "Ако љубави немам, ништа сам" (1 Кор. 13, 2), тј.: ако божанске љубави немам, ништа сам. Ово је врло битно за нас, који немамо савршену љубав, и то би ми морали увек да говоримо себи, јер недостатак савршене божанске љубави може да покрије само смирење, а смирење је почетак божанске љубави. Тако говори преп. Јован Лествичник: "Почетак љубави је огромно смирење". А преп. Дијадох објашњава духовно рађање и развој духа човековог од образа Божјег до подобија Божјег. Образ, тј. слику, икону Божју има сваки човек по стварању, док подобије, тј. сличност Богу добија само свети хришћанин по духовном рађању. И могли би рећи: образ је мртва икона Божја, а подобије је жива икона Божја. Дакле, овако преподобни Дијадох говори о духовном рађању:

"У Крштењу, које нас препорађа, света Благодат нам дарује два добра. Једно од њих Она даје одмах: у самој води се обнављају и просвећују све црте душе које сачињавају образ Божији и човек се пере од сваке греховне прљавштине. Друго, то јест подобије Божије, Она очекује да оствари заједно са нама (уз наше саизвољење и сарадњу). Према томе, кад ум са великим одушевљењем почиње да окуша добра Све-светога Духа, треба да знамо да благодат почиње, да тако кажем, да на цртама образа изображава црте подобија. Сликари у почетку само једном скицом оцртавају лик човека, да би потом, мало по мало, додавали једну боју за другом, представљајући онога кога сликају, који је са њим сличан чак до појединачних власи. И света благодат Божија у почетку кроз крштење у човеку обнавља црте образа Божијег, постављајући човека у стање у коме је био када је саздан. А када увиди да ми са својим произвољењем стремимо ка красоти подобија Божијег, те стојимо наги и без страха у Њеној радионици, Она у души слика врлину за врлином, узносећи њен лик из славе у славу и додајући јој црте подобија. Ипак, савршенство подобија препознајемо тек кроз просвећење. Напредујући у извесној мери и неизрецивом складу, ум осећањем прима све врлине. Међутим, духовну љубав не може стећи човек који се није осведочено просветио Духом Светим. Уколико од божанске светлости не прими савршено подобије, уму ће савршена љубав још увек остати недоступна, па макар и стекао све друге врлине. Јер, само кад се савршено уподоби Божијој врлини (у мери која му је доступна), човек ће понети и подобије божанске љубави. Када се при сликању портрета скици дода најподеснија боја, лик чак и по осмеху постаје сличан ономе кога портретишу. И божанска Благодат, изображавајући у некоме подобије, додаје светлост љубави, показујући да је образ Божији свеукупно доведен до благољепија подобија. Осим тога, безстрашће души може да достави једино врлина љубави. Јер: љубав је пуноћа закона (Рим. 13, 10). Наш унутарњи човек се свакодневно обнавља у додиру са љубављу. Ипак, у пуноћу узраста он долази само са пуним савршенством љубави. Дух Свети у самом почетку подвижништва даје души да се са осећањем осведочи у сладост Божију - (у) љубав. Међутим, Он потом на дуго време сакрива богатство животворног дара како бисмо ми, и поред напредовања у свим врлинама, мислили о себи да смо ништавни, будући да не видимо да је света љубав у нама постала стални део наше нарави: А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али највећа је - љубав."

Преп. Дијадох говори, да савршену љубав Бог даје човеку на крају и по тој савршеној љубави човек постаје сличан Богу. Међутим, док не добије савршену љубав човек ваља да се смирава и да говори са Апостолом Павлом: "Ако љубави немам, ништа сам". И не само да то говори, него и да се подвизава и присиљава на божанску љубав, као што говори Јеванђеље:

"Царство небеско на силу се узима (усиљава се), и подвижници освајају га (усиљивачи грабе га)" (Мт. 11, 12).

Према томе, човек треба да се подвизава у божанској љубави, треба да се усиљава у божанској љубави, и опет да говори: "Ако љубави немам, ништа сам".

Волети себе у Цркви

Друга заповест Господња на црквено-словенском гласи: "Возљубиши ближњаго својего јако сам себе" (Мк. 12, 31). Не вели "као самога себе", него "као сам себе", а то би могло и буквално да се разуме: кад љубиш ближњега свога, то сам себе љубиш. Тако заправо и јесте: кад човек испуњава заповести о љубави према Богу и ближњему, то он сам себе љуби, и најпре он самог себе љуби. Јер та љубав је постојано здраво расположење према Богу и ближњему, и та љубав је доказ јаке вере, док је тровање мржњом нездраво и доказ је слабе вере, као што је речено.

Према томе, љубав према Богу и ближњему најпре је добра за здравље самог човека, сада је добра за здравље душе и тела самог човека, а затим је добра и за вечни живот у будућности. Јер човек, који не присиљава себе на љубав према Богу и ближњему по заповести, тај човек не воли самог себе ни сада ни за будућност, него би могли рећи, да тај човек заправо несвесно мрзи самог себе. Свети Максим говори: "Самољубље је корен свих страсти; а то је неразумна љубав према телу." Овим свети Максим јасно говори да божанска љубав није телесна него духовна љубав, и зато ваља жртвовати тело ради божанске љубави. Ако је дакле, самољубље корен свих страсти, онда човек самољубљем рађа све страсти у себи и тиме руши своје здравље и тиме заправо мрзи себе. И могли би рећи: самољубљем човек воли себе изван Христа и Цркве и то је заправо мржња према себи, док божанском љубављу човек воли себе у Цркви и то је права љубав према себи. Самољубље је издвојена љубав према себи изван Христа и Цркве, и та љубав није благословена, док божанска љубав јесте љубав унутар Христа и Цркве, и та љубав је благословена. О божанској љубави у Цркви одлично говори Авва Јустин у Догматици:

Богочовечански Организам

"По свему, организам Цркве је најсложенији организам за који дух људски зна. Зашто? Зато што је то јединствен бого-човечански организам, у коме све божанске и човечанске силе сачињавају једно све-хармонично тело. Само је свемудри и свемоћни Богочовек, Господ Христос, могао све то саставити и сложити у једно тело, Своје тело, коме је Он – глава, вечна глава. Сав живот у том чудесном и чудотворном телу води и руководи Он, чудесни и чудотворни Бог и човек. Сваки делић овога тела живи целим телом, али и цело тело живи у сваком свом делићу. Сви живе кроз свакога и у свакоме, али и сваки живи кроза све и у свима. Сваки делић расте заједничким растом тела, али и цело тело расте растом сваког делића. Све те многобројне делиће тела, све те органе, све те удове, сва та чула, све те ћелијице сједињује у једно вечно-живо бого-човечанско тело сам Господ Христос, усклађујући делатност свакога делића са целокупним саборним животом тела. А сваки делић ради "по мери" својих сила. Силу пак сваког члана Цркве сачињавају јеванђелске врлине. Јеванђелска делатност сваког члана Цркве, иако потпуно посебна и лична, увек је свестрано саборна, заједничка, општа. Јер се утапа у свеопшту делатност целога тела. И док својом јеванђелском делатношћу човек преображава себе растући у Христу, дотле Господ Христос ту његову делатност претвара у општу, саборну енергију, и тако "чини да тело расте на сазидање самога себе у љубави". У ствари, делатност сваког члана Цркве је увек лично-саборна, лично-колективна. И када изгледа да ради само за себе (на пример, усамљеничко подвизавање пустињака), члан Цркве увек ради за целину. Такво је устројство богочовечанског организма Цркве, који увек води и руководи сам Господ Христос.

Живећи у Цркви као живи делић њен, хришћанин у ствари живи Главом Цркве, самим Господом Христом: "из кога све тело помоћу зглавака и свеза држано и састављано, расте растом Божјим."