ЖАЉЕЊЕ ЗБОГ НИША 

У најновијем броју дневних новина „Данас“ (28-29.септембар 2013), тужним се гласовима оглашавају они којима је тешко јер папа није дошао у Ниш, на прославу Миланског едикта. Социолог религије Драгољуб Ђорђевић тугује јер је Србија пропустила историјску шансу да дочека папу и „унапреди дијалог“ с Римом, а жупник нишки, фра Нико Јосић, вели да је прослава Миланског едикта у екуменском смислу „промашај“.

Сазнајемо оно о чему смо већ знали и писали: 2009. Тадић је позвао папу Бенедикта у Србију, 2010. надбискуп Хочевар је рекао да су о томе  почели разговори (чека се позив врха СПЦ), 2011. о томе су, наводно, с патријархом Иринејем, разговарали хрватски бискупи Антун Шкворчевић и Мате Узинић. А онда су се чули и други гласови, наравно из Србије: папа треба да посети Јасеновац (а то није учинио 2011, кад је био у Хрватској), а врх Руске Цркве је поручио – ако папа долази, патријарх Кирил неће. Римокатоличкој мисији у Нишу септембра 2013, коју су служили милански кардинал Анђело Скола и надбискуп београдски Станислав Хочевар присуствовало је, по најоптимистичкијим проценама, 2000 људи (фотографије сведоче – ни толико), иако је фра Нико Јосић, нишки жупник, 2012. говорио о сто хиљада верника који ће доћи  Ниш наредне године. Овако мали број римокатолика, Хочевар је објаснио светском економском кризом.

ПРАВДАЊЕ ПРЕД СВЕТОМ

Патриjарх Српске православниjе цркве Иринеj изjаснио се, у интервjуу немачком дневнику "Франкфуртер алгемаjне цаjтунг", а преноси „Танјуг“ за приближавање православне и католичке цркве, као и за долазак поглавара римокатоличке цркве у Србиjу, али jе оценио да време долазак папе jош ниjе "зрело". Танјуг јавља: “Kао идеално место за сусрет католичке и православне цркве, патриjарх српски jе навео Ниш, истакавши да jе jубилеj 1700 година Mиланског едикта прилика за броjне представнике хришћанских цркава и заjедница да се, после векова, сусретну на месту од огромног значаjа и ступе у диjалог.Патриjарх Иринеj jе, такође, рекао да би посебно за православну и католичку цркву, "коjе су jедна другоj близу, било од великог значаjа да после толико векова дође до разговора", и предложио одржавање jедног екуменског концила.

 Што се тиче могућности за долазак папе у Србиjу, патриjарх Иринеj jе навео да jе више од 200.000 Срба морало да "своjе куће и цркве" остави у Хрватскоj и сада живе у лошим условима у Србиjи, оценивши да међу њима има "веома много оних, коjи не би радо да виде, када би папа дошао". Иринеj jе упозорио да би, "уколико би од тих незадовољних људи нешто нажао било папи учињено, онда би то бацило тамну сенку на нашу цркву и народ", и оценио да време за посету папе "ниjе зрело". "Mи не знамо да ли се за његову сигурност у земљи може довољно побринути. На краjу краjева, чак и у Риму jе на папу изведен атентат", рекао jе патриjарх Иринеj у првом интервjуу коjи jе jедан патриjарх СПЦ дао немачким медиjима. Патриjарх Иринеj jе указао да у Србиjи постоjе и песимисти "коjи сваки контакт са представницима римокатоличке цркве гледаjу као штетну за православље, што jе апсолутно погрешно и не може се акцептирати".

СТАРЕ ТЕЗЕ

У интервјуу који је дао немачким новинама, патријарх Иринеј је опет изнео своје познате, недоказане и недоказиве, тезе. Пре свега, Ниш као место сусрета православних и инославних нико, осим њега, не доживљава као град од васељенског значаја за екуменизам. Такви градови су, од самих почетака, Рим и Женева (први као средиште папистичког екуменизима – криптоунијатства, а други као средиште протестантског Светског савета цркава). Средиште „православног“ екуменизма је Фанар, четврт Стамбола на Босфору, где живи ватиканско – вашингтонски штићеник, цариградски патријарх Вартоломеј, кога саветује творац јересоидне идеологије „од маске до личности“, митрополит Јован Зизјулас, екуменски делатник  што полако заборавља како се зове, али пружа руке и Риму и Женеви.

Време за сусрет патријарха србског и папе римског неће бити зрело никад, док год папа стоји на позицији „незаблудивог“ намесника Христовог, чији су следбеници вековима клали Србе само зато што нису хтели да се поклоне папи. „Екуменски концил“ на коме би, тобож, саборовали православни и инославни неће се скоро десити – кад га буде, зна се ко ће га сабрати: антихрист, последњи лажни месија у злу уједињених нација, који ће од свих религија тражити да му се поклоне као богу.

ИЗБЕГЛИЦЕ КАО ПОТЕНЦИЈАЛНИ АТЕНТАТОРИ

А онда иде познати аргумент о избеглицама – било би дивно да папа дође у Србију, али би могао да страда од неког Србина избеглог из Хрватске. РТС је, средином јула 2012, пренела вест: “Избегличка удружења из Хрватске и некадашње Републике Српске Крајине (РСК) не слажу се патријарховом изјавом да су они потенцијална безбедносна опасност за долазак папе у Србију. У саопштењима Документационо-информативног центра Веритас и Хуманитарног центра за интеграције и толеранцију се, између осталог, наводи да, иако је Католичка црква прва признала самосталну Републику Хрватску никада и нико није ни чуо ни забележио да су прекодрински и прекоунски Срби покушали, а камоли извршили атентат на неког римског папу.

 Патријарх Иринеј рекао је, наиме, у интервјуу Танјугу да Црква сматра да није сазрело време за долазак римског папе у Србију због још увек свежег сећања на последице Другог светског рата, потоњих ратова, али и због тога што овде живи много избеглица.

У саопштењу Веритаса се наводи да се тим поводом том центру обратило много Срба из Хрватске и бивше РСК са захтевом да, уз пуно и непожељно уважавање његове патријархове титуле, лика и дела, аргументовано реагује на ову изјаву.

Избеглице из Хрватске и бивше РСК се, како се наводи, не слажу са оваквом изјавом патријарха, сматрајући да, поред тога што им наноси "неизмерљиву и ненадокнадиву штету и овде и у свету", за такву тврдњу нема ваљаног упоришта ни у ближој ни у даљњој прошлости.

"Ми прекоунски Срби не искључујемо могућност да Његова Светост патријарх српски Иринеј тврдњу о евентуалној опасности по безбедност папе у Србији 'од стране избеглица' темељи на унутарцрквеним различитим мишљењима и ставовима о сарадњи СПЦ са католичком црквом, а то је онда унутрашња ствар Цркве а не целе избегличке популације", наводи се у саопштењу.

Хуманитарни центар за интегрцију и толеранцију наводи да су "већ више од двадесет година, посебно Срби у Хрватској, изложени између чекића и наковња, с једне стране, притисцима, претњама и прогону као 'реметилачки фактор' у стварању етнички хомогене хрватске државе, а, с друге стране, притисцима да се жртвују државним интересима националне матице", наводи се у саопштењу.

Траже пријем код патријарха

Асоцијација избегличких и других удружења Срба из Хрватске затражила је од српског патријарха Иринеја пријем делегације те асоцијације, поводом његове изјаве да су избеглице потенцијална безбедносна опасност за долазак папе у Србију, истичући да избеглице никада до сада нису направиле ни један проблем.

У отвореном писму, Асоцијација наводи да су избегли и прогнани Срби из Хрватске васпитани у духу православља и светосавља и да немају сумње у патријахове чисте намере али га, како кажу, ипак, подсећају да избеглице никада до сада нису направили ни један проблем.

Они кажу и да овакво размишљање патријарха, свакако, није наишло на добар пријем код избегличке популације.

Указује се, међутим, да избегличка популација сигурно није расположена за долазак поглавара Римокатоличке цркве у Србију пре него што посети Јасеновац и друга стратишта из Другог светског рата и огради се од свих оних злочина који су почињени над Србима.

"То не значи да би избеглице угрозиле нечију безбедност јер поштују одлуке Светог архијерејског Сабора и матичне државе када је у питању посета папе Србији", наводи се у отвореном писму.

У писму се наводи и да би представници Асоцијације избегличких и других удружења били веома захвални уколико би патријарх примио делегацију те асоцијације како би му у личном контакту пружили чињенице које би патријарха увериле да "земљаци блаженопочившег патријатха Павла нису негостољубљиви, да су склони праштању, али не више забораву“.

Таква изјава од патријарха свих Срба заиста није примерена – поготово после прошлогодишњег писма србских избеглица из Хрватске. И то у немачким новинама, познатим по србомрзачкој пропаганди деведесетих година прошлог века, али и касније. Очито, подухват довођења папе у Ниш, помпезно најављен 2010, завршен је фијаском (а патријарх Кирил, и не само он – помиње се и јерусалимски патријарх Теофил – јасно су рекли да неће доћи у Србију ако долази папа), па сад морају да се смишљају несувисла објашњења.

А за избеглице из Хрватске, заиста је кључни кривац римски папа.        О томе доносимо сведочења из обраћања јавности покојног србског патријарха Павла.

ПИСМО ПАПИ 1992.

Патријарх Павле је био човек који се с пажњом и поштовањем односио према људима других вера, као и према поглаварима других верских заједница. Ипак, увек је чувао достојанство своје Цркве, и себи никада није дозволио да прећути истину или се одрекне саборности. Када је почео рат у бившој Југославији, Ватикан се, на челу са папом Иваном Павлом Другим, ставио на страну сецесиониста из Хрватске, Словеније и касније Босне и Херцеговине. Због тога му је, са ванредног СА Сабора СПЦ, патријарх Павле упутио писмо:

“Ваша Светости, 

У својству шефа државе Ватикан, Ви сте први у Европи и у свету признали сувереност и независност Хрватске и Словеније, а претходно сте уложили и велике дипломатске и политичке напоре да и многе друге европске земље одмах за Вама учине то исто. Притом, међутим, нисте користили само државни механизам Ватикана, него и организам, структуре и институције Римокатоличке Цркве, у којој, опет, Ваша цењена личност није само први по части епископ или патријарх, него је, теоретски и практично, њен првосвештеник и њен стварни, апсолутни поглавар.

Независно од тога како еклисиологија нас православних хришћана доживљава и вреднује ово двојство Вашег јавног делања и узајамно прожимање тако разнородних величина као што су Црква и држава, ми га овде не спомињемо ради богословске полемике или, не дај Боже, унапред програмиране моралне осуде, него само зато да укажемо на двоструко огромну меру Ваше одговорности пред Богом и пред историјом. 

Као државнику, дакле, не поричемо Вам право да делате у служби интереса своје државе, али Вас молимо да употребу црквеног ауторитета у политичке сврхе сагледате и у светлости Богојављења које обе наше Цркве ових дана прослављају – у светлости Јављања Онога Који као човек није имао где главу склонити и Који је плаћао порез римском ћесару. Исто тако, ми не оспоравамо право хрватског и словеначког народа на сопствену државност, ван југословенског оквира и ван државне заједнице са нама Србима, али се чудимо да такво право Ваша Светост не предвиђа и за Србе који су у Српским Крајинама аутохтон и већински народ и који никада нису били грађани хрватске државе до године 1941. и стварању чудовишне нацистичке сателитске државе НДХ. Најновија независна Хрватска, по речима њеног председника др Фрање Туђмана, не искључује НДХ и период 1941-1945. са страшним геноцидом против православних Срба из континуитета хрватске државности. Ту чињеницу она је доказала и на делу, све до ових дана. Стога, са најдубљим жаљењем морамо да констатујемо и то да је Ваша Светост безрезервном подршком борби за васпостављање те државе узео на себе – а, не питајући их за сагласност, пренео и на стотине милиона римокатоличких верника у свету – и одговорност за сва она средства и све оне методе који су коришћени, и сада се користе, од стране носилаца власти, војске и полиције сада већ међународно признате хрватске државе, као и за сваку сузу свакога српског и хрватског детета које је у трагичном рату у дојучерашњој Југославији остало без дома, без детињства, а веома често и без оба родитеља, као и за сваки уздах свакога Србина и Хрвата, православног или римокатолика, верујућег или саблажњеног, који је сада или избеглица, или душевни или телесни инвалид, или убица, или жртва, или све то у исто време. Ви, први словенски папа у историји и суверен државе Ватикан, показасте, Ваша Светости, да сте у стању да ради циља који сте сматрали значајним благословите и освештате и средства која су употребили носиоци младе хрватске демокрације, донедавно следбеници хрватскога комунисте Јосипа Броза Тита и историјски наследници нацистичког злочинца Анте Павелића, при чему су не малог учешћа узели и многи клирици Римокатоличке Цркве у Хрватској. Ми пак верујемо да се дрво познаје по плодовима, а циљеви оцењују по средствима која им служе. Знамо за многе римокатоличке свештенике, монахе и теологе и богољубиве вернике у Хрватској, у Словенији и у читавом римокатоличком свету који су, насупрот Вама, Ваша Светости, својим изјавама и конкретним хришћанским поступцима, одбили да преузму одговорност за све што се јуче чинило и што се данас чини у Хрватској, не само према Србима него и према Хрватима који нису до краја лојални и послушни демократском поретку бившег Титовог генерала, који изјављује да је радостан што му жена није ни Српкиња ни Јеврејка. Зато је овај наш апел упућен најпре њима, па онда Вама. Јер, ми смо се и у несрећи наших дана уверили да ни политика државе Ватикан, ни дипломатија Ваше Курије, ни горки плодови необичне етике која је демонстрирана свету и Вашим делањем око признавања хрватске државности, нису били у стању да униште дух оне Цркве која је у првом миленијуму хришћанске историје била „председавајућа у љубави“ међу Црквама и украсила небо небројеним мученицма, светим епископима и подвижницима побожности. 

 На крају, изволите примити и нашу најтоплију благодарност што сте на најубедљивији начин, у ствари делатно, експериментално, као нико пре Вас, дефинитивно показали духовну и богословску неодрживост догмата првог ватиканског сабора о папској незаблудивости и тако, приближујући међусобно православну и ромокатоличку еклисиологију, de facto ослабили унију и допринели стварном екуменском дијалогу између наших сестринских Цркава.“

 Патријарх Павле је био свестан да је управо папа благословио нову НДХ.

 На њега је стално вршен притисак да у госте прими папу, тобож као сведока мира и ради „бољих екуменских односа“. Патријарх је, међутим, увек говорио да он то неће и не може учинити без сагласности целог СА Сабора СПЦ. Када је председник државне заједнице Србије и Црне Горе, Светозар Маровић, крећући на пут у Ватикан, питао патријарха да ли да позове папу у посету Србији, овај му је рекао: “Господине Маровићу, нити сам ја Црква, нити сте Ви држава“. Кад је стигла вест да папа неће доћи у Србију, патријарх је, онако лаконски, у свом стилу, рекао: “Е, па онда – добро нам не дошао“.

ОБРАЋАЊА ПОВОДОМ ХРВАТСКЕ АГРЕСИЈЕ

Почетком маја 1995, новоусташке јединице, са дозволом вашингтонске Империје, ударају на Славонију.  Архијереји СПЦ упућују позив да се „узме у заштиту ратним дејствима угрожено српско цивилно становништво,као и јасеновачко спомен – подручје, једно од најстрашнијих стратишта Другог светског рата и највећи српски православни град мртвих,невино пострадалих у време Независне Државе Хрватске“. Патријарх 7. маја 1995. беседи у храму Светог Саве на Врачару и каже: “Од Врачара пре четиристо година, доједан је наум: огњем и мачем побити и прогнати све што је српско, не само у Западној Славонији. После стотине хиљада побијених у рату, чија се педесетосетогодишњица обележава у свету, ред на погром дошао је 1. маја 1995. године и на западни део Славоније, који је смогао да преживи и током Другог светског рата у „Независној Држави Хрватској“, творевини окупатора, а  Пакраца, Окучана, Градишке пре само четири дана, сатире се управо сада, од наследнице те усташке државе коју читав свет данас признаје. Као и за толике друге, ни за мене лично нема више ништа од онога што је постојало кад сам дошао на овај свет. Црква у којој сам крштен, срушена је. Некоме је посебно било стало да сваки траг збрише завичају и пореклу садашњег Српског Патријарха/…/ Као и увек када је Србима било најтеже, нека крене из нас она последња снага да не посрнемо духом, да нас не захвати малодушност,разочарање – јер то управо јесте циљ оних који хоће да нас сломе, дотуку и толико понизе, како би се Срби окренули против Срба“. Свуда у Србији звоне звона у знак жалости, а Црква позива на пост и молитву.          

Патријарх служи Литургију, уместо у Јасеновцу, у манастиру Моштаници и помен на Градини, у Републици Српској, преко пута Јасеновца, и позива хрватске вође зауставе „лов на људске главе по шумама око Пакраца и по Западној Славонији“.

А 1995, августа месеца, патријарх Павле је, са епископима СПЦ, упутио писмо поглаварима Помесних Цркава, али и Уједињеним нацијама и осталима у свету; писмо је упућено после страшних терористичких акција хрватске војске, изведених уз дозволу Америке, „Бљеска“ и „Олује“, када су са територије Републике Српске Крајине протеране, својих вековних огњишта, на стотине хиљада Срба. Писмо је гласило:

„У Републици Хрватској је од 1991. године убијено и из ње протерано стотине хиљада православних Срба, закључно са недавном трагедијом Западне Славоније.Сада су са простора Српске Крајине, после бруталне агресије Хрватске војске, кренуле нове стотине хиљада избеглица са својих вековних огњишта, а многи систематски убијени. Тиме је извршено и врши се најстрашније етничко чишћење и највећи егзодус цивилног становништва на простору бивше Југославије.У егзистенцијалном страху од уништења, народ бежи у неповрат пред лицем читавог света, трагичније него у време фашизма и фашистичке Независне Државе Хрватске 1941. године, остављајући своје домове, светиње и своје гробове на милост и немилост бруталној сили.Дужност нам налаже да на то подсетимо Вашу савест, у нади да нећете дозволити нечовечно уништење једног народа, пораз без преседана савремене људске цивилизације“.

Папа Иван Павао Други је, на основу датих сведочења патријарха Павла, али и на основу свих релевантних историјских чињеница, за време рата у бившој Југославији, подржавао своје драге Хрвате, србогонитеље и србомрсце.     

И садашњи папа Фрањо је ученик усташких жупника и фратара из Аргентине, и они су му сигурно ближи од Срба.   Али, то не значи да су Срби избегли из данашње ЕУ НДХ терористи. И то не значи да србски патријарх њиховим „потенцијалним тероризмом“ правда папин недолазак и Ниш.

 О ПЕСИМИЗМУ

Досадашњи екуменски дијалог Србској Православној Цркви никакво добро није донео. Удаљавамо се од Светих Отаца, и тонемо у лажи и (само)обмане, узајамне деобе и несреће. Екуменистима су ближи паписти од њихове једнокрвне и, доскора, једноверне браће. Овај, по оцу Јустину, свејеретички покрет, донео је личну корист само његовим учесницима у православним мантијама. Зато је поглед на овај „дијалог“, бар кад су Срби у питању, песимистичан.

Уосталом, песимиста је, по дефиницији, обавештени оптимиста.