Новинарка Јулија Латињина је, уместо да поштено каже да јој се не свиђају «православне вредности», зато што јој се свиђају хомосексуалци увредила светињу хришћанске вере измишљотинама о томе да ни «Источна Црква», ни Сам Христос нису били непријатељи изопачености.

Латињина зна да лаже, али пошто јој неко може поверовати, истаћићу следеће: Христос за Себе каже да «није дошао да наруши, већ да испуни» (Мт. 5, 17) старозаветни Закон. Ако је Христос мењао норме то је увек било тако да су постајале строже. Међутим, Закон је остао основа на коју се позивао Христос. А у Старом Завету је све потпуно јасно. У једној од законодавних књига читамо: «С мушкарцем не лези као са женом; гадно је... Немојте се скрнавити ниједном овом стварју; јер су се свим тим стварима скрнавили народи које ћу одагнати испред вс. Јер се оскрнавила земља, и неваљалство ћу њено походити на њој, и изметнуће земља становнике своје... јер ко учини штогод од ових гадова, истребиће се из народа свога душе које учинише» (3 Мојс. 18, 22-29). «Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихов на њих» (3 Мојс. 20, 13).

Дакле, старозаветни закон за мужеложништво као и за друге изопачености предвиђа смртну казну.

Притом не треба мислити да је овде изабрани народ био усамљен у старом свету. Персија је с највећим гађењем гледала на развратне обичаје својих западних суседа. И док су се најбољи умови Грчке са саосећањем окретали Персији и видели у њој чак и оваплоћење својих идеала ми смо данас, саосећајући с Персијом, уверени да развратни Запад не може да је покори управо зато што је она морално много здравија од њега.

А и Рим, на чијим основама је касније настала Византија, у прво време је био строг кажњавајући хомосексуализам смрћу На преласку из III у II в. пре Христа lex Scantia је ублажио казну до износа од 10.000 сестерција (око 1.700.000 динара по данашњој цени злата). У раном царству је постојала могућност подношења тужбе „због увреде“: у овај појам су улазиле и развратне радње и намере хомосексуалног карактера. У таквим случајевима држава је штитила чак и робове.

Прећи ћемо на Нови Завет. Латињина се позива на «ћутање» Христа о изопаченостима и на основу тога Му приписује толерантан однос према њима. Али, као што је већ речено, Он је потврђивао цео старозаветни Закон заједно и зато није имао потребе да се позива на мноштво његових појадиначних норми. Али, универзална разобличавања «рода лукавог, прељуботворног и грешног» (Мт. 12, 39; 16, 4; Мк. 8, 38) наравно, подразумевају пороке сваке врсте.

Треба имати заиста изопачену свест да би се у причи о томе како је Христос исцелио слугу римског капетана видела алузија на то да је слуга био капетанов љубавник. Латињина не зна грчки језик, али се позива на то што Јеванђеље користи грчку реч pais, коју она схвата како јој одговара. Ова реч има најмање четири значења. У Новом Завету значи: 1. дечак (укључујући и мало дете), 2. девојчица (с чланом he), 3. син, 4. роб. Лука, који је изузетно прецизан у погледу речи три пута слугу назива роб (doulos – Лк. 7, 2-10) и само једном га назива pais. Лука каже да су се за капетана заступале јудејске старешине које су рекле Христу да он воли Јевреје и да им је саградио синагогу. Капетан је притом највероватније и даље био паганин. Али на њега је могла, као што се то често дешавало, да утиче јудејска вера. Наравно, Сведобри Господ би могао да учини (и чини) чудо чак и ради најстрашнијег грешника, нимало на тај начин не одобравајући његов грех. Али, јудејске старешине се никад не би заступале за содомита.

Крајње је наиван покушај Латињине (који подсећа на опусе «научног атеизма» који се по злу памте) да прикаже како се Павле не слаже с јеванђељским учењем. То није тачно већ због тога што су сва 4 Јеванђеља написана после Павлових посланица, за Луку се зна да је Павлов ученик, али је и Јеванђеље по Јовану сагласно с Павловим проповедањем радосне вести. На основу неколико Павлових реченица (1 Кор. 6, 9; 1 Тим. 1, 10) на ову жалосну тему навешћемо једно: «...јер жене њихове претворише путно употребљавање у беспутно. Тако и људи оставивши путно употребљавање женског рода, распалише се жељом својом један на другог, и људи с људима чињаху срам, и плату која требаше за превару њихову примаху на себи... А неки правду Божију познавши да који то чине заслужују смрт, не само то чине, него пристају на то и онима који чине» (Рим. 1, 26-27, 32).

Време распада паганства у Римском царству је карактеристично по толерантности према содомији, али је победа хришћанства довела до повратка староримским нормама: цар Констанције је 342. г. издао закон о кажњавању содомита одсецањем главе (Теодосијев законик 9, 7, 3). У Јустинијановим Институцијама такође се говори о смртној казни за хомосексуализам (4, 18, 4). То је поновљено у 10. в. у Synopsis Basilicorum major. У пракси се за време овог цара мужеложницима одсецао уд или су у њега забадане дрвене игле. У оба случаја човек је могао да умре од болног шока (Георгије Монах, Хроника 4, 220; Јован Зонара, Кратка историја 14, 7). Ове строге казне су по речима Георгија Монаха „чиниле целомудрима“ остале кривце. Јустинијан је овом проблему посветио и Новеле 77 и 141. Не уводећи ништа ново у систему кажњавања оне имају карактер упозорења. У Новели 141 која је издата за време Великог поста кривцима за мужеложништво се предлаже да се до Васкрса јаве лично патријарху (што се могло учинити с обзиром да порок није био раширен), да се покају и добију епитимију. У супротном случају на њих је падала сва тежина одговорности.

Еклога царева Лава III и Константина V (8. в.) која скоро све полне преступе кажњава одсецањем носа за мужеложнике оставља смртну казну. Жртве разврата које нису навршиле 12 година добијају опроштај због незнања. Каснија прерада Еклоге, Еклогадион, повећава овај узраст до 15 година, али младе учеснике у разврату кажњава бичевањем и затварањем у манстир.

Македонска династија је у 9. в. поновила санкције Еклоге у Исагоги (Епанагоги 40, 66) и Прохирону (39, 73). Норма Прохирона је ушла у Азбучну синтагму Матеја Властара (14. в.) и словенску Крмчију (гл. 49, став 39, параграв 74): „...Ко срам чини с мушким полом и онај ко је пострадао од њега, обојица нека се мачем посеку, само ако настрадали буде млађи од дванаест година, нека због малолетности буде избављен од муке.“

Патријарх Теодор Власамон (12. в.) у тумачењу 63. канона Василија Великог хомосексуализам подводи под норму Василика (свод закона цара Лава VI, 9. век) као содомију која се кажњава одсецањем уда.

Црква није располагала арсеналом кривичних казни, али је у свом јединству с државом могла да обавести државне инстанце о непокајанима, који дрско и демонстративно газе норме хришћанског морала. Црквено законодавство које одговара Библији оба Завета је врло строго: «Ако неко легне с мушкарцем у постељу као са женом, учинише гадост обојица, нека умру смрћу» (Руска крмчија, гл. 43). Овом одредбом треба да се руководи хришћанска држава. Што се тиче црквених казни и оне су врло строге. Почетком 4. в. Елвирски (Либеритански) сабор у Шпанији који је уопште врло строг према блудним греховима одредио је у 71. правилу да се они који скрнаве дечаке не причешћују чак ни пред смрт. Василије Велики (4. в.) у свом 62. правилу одређује да се мужеложници, као и прељубочинци, одлуче од Причешћа на 15 година. А у 7. правилу одређује једнаке канонске казне за мужеложнике, скотоложнике, убице, троваче, прељубочинце и идолопоклонике. Међутим, Василијев брат Григорије Ниски у 4. правилу разликује блудне грехове као природне и противприродне, одређујући за ове друге већу казну. У наредним вековима су ипак, због гашења паганства с његовим утицајима и због тога што је проблем ублажен, проблеми казне могли бити мањи. Тако «Каноник патријарха Јована Испосника» (10. в.?) прописује само трогодишњу забрану Причешћивања због мужеложништва, али ако одлучени не буде постио, плакао и чинио свакодневно 200 метанија, епитимија се продужавала до 15. година. Исти Каноникон налаже да дечак који је подвргнут хомосексуалном насиљу као оскрнављен не може постати свештеник. То је унето у Синтагму Матеја Властара, а одатле – у руски Номокоанон уз Велики требник.

Још једна срамна измишљотина Латињине јесте тумачење у старо време познатог чина братимљења као намерно смишљеног како би се сакриле хомосексуалне везе. Побратимство има општељудски корен и раширено је претежно међу народима којима је хомосексуализам у великој мери туђ. Понекад је побратимство имало велики политички значај. Тако је митрополит Московски Јона 1450 године благословио савез пољског краља Казимира IV и великог кнеза Василија Васиљевича. У две молитве о братимљењу речено је да се побратими не везују „природом, већ вером и Духом Светим“. „Природа“ је најуопштенији појам који обухвата и различите категорије „изборног сродства“, на пример, професију, као што је то код војника који се помињу у молитви – мученика Сергија и Вакха. У „природу“ могу спадати и различите порочне везе, на пример, заједничка везаност на вино. Али, ево како забрану братимљења коментаријше највећи канониста из 13. в. архиепископ Охридски Димитрије Хоматин: „побратимство пара различитог пола може подстаћи на љубавну страст и истовремено служити да се она прикрије, а побратимство двојице мушкараца отвара пут убиствима, заверама, стварању рђавих заједница, појачава дрскост“ Goar. Euchologion, p. 707-709). Овај коментар, у којем је изражен истакнуто негативан став према институцији побратимства искључује варијанту хомосексуалне злоуопотребе. Постоји још један аргумент који искључује овакво тумачење братимљења. Главни проблем брачног права у Византији јесу препреке за брак због крвног сродства и својства, али у подједнакој мери и због духовног сродства. Византијски канони су у овој области били изузетно строги. На пример, забрањивали су се бракови у 6. степену – између брата и сестре у 3. колену, па чек и у 7 степену. Ови степени се нису стварали само законитим браковима, већ и услед случајне љубавне везе, укључујући и хомосексусалну. Уз такве чврсте канонске поставке које су ушле дубоко у свест друштва проглашавање двојице људи за духовну браћу морало је представљати још једну и то врло озбиљну препреку за порочну везу. Главни узрок за забрану братимљења биле су његове велике правне последице. Понекад је неки пробисвет користећи младићки идеализам и неискуство наследника великог иметка постајући његов „брат“, после очеве смрти могао да претендује (ако није било друге браће и сестара) на половину наследства!

Природа палог човека, оштећена грехом, склона је разноразним изопачењима. Али тврдити да саму суштину великих реалности и институција чине ове или оне изопачености, да је суштина породице – у озакоњивању тиранске власти мушкарца над женом и децом, да је суштина рада – у «експлоатацији човека од стране човека», да је суштина домовине – тиранска власт владајућег народа над другима у земљи и у спољној експанзији, све то говори или о оштећености свести и савести тумача, или о крајњој тенденциозности која такође може доћи до крајње несавесности.

Кад човек прочита изјаве Латињине осећа се као да га је неко полио помијама. Кофа из које су оне проливене носи прекоморску налепницу made in USA. Једино научно дело на које се Латињина позвала јесте тенденциозна књижица J. Boswell. Same-Sex Unions in Pre-Modern Europe. N.Y. 1994. Исте године Boswell је умро од СИДЕ.

Благодаримо Богу због тога што Русија пружа отпор покушајима Запада да свет претвори у Содом. Оно што се дешава на Западу представља симптом краја. Ако се Запад не излечи од моралне парализе погинуће. На смену му долазе здравије снаге – Кина, Индија и мусимански свет. Добро је што је Русија на страни здравих снага човечанства.

Са руског Марина Тодић

30 / 09 / 2013

http://www.pravoslavie.ru/srpska/64511.htm