Јеромонах Дионисије (Игнат), у светом Крштењу Димитрије, рођен је 22. септембра 1909. г. у Румунији, у селу Ворничењ, у срезу Ботошањ, у породици побожних сељака. Био је најмлађе, осмо дете и напунио је тек годину дана кад му је умро отац, оставивши сиромашну мајку са сирочићима, све једно другом до уха – најстарије дете, будући старац Гимназије, имао је свега 10 година. У таквим тешким условима, који су били још гори због тешких година Првог светског рата, потоњи старац Дионисије је ипак завршио 4 разреда основне школе и 2 године се школовао у вишим разредима.

Кад му је било 14 година, 1923. г., он је за својим старијим братом Георгијем отишао у манастир – скит Мегура у Молдавији, у близини Тиргу-Окна. 6. октобра 1926. г. оба брата и још двојица монаха из Мегуре дошли су на ходочашће на Свету гору како би овде сав свој живот у потпуности посветили Богу.

На Атону су браћа Игнат ступила у келију светог великомученика Георгија у скиту Капсала, где је било 18 румунских монаха, а настојатељ је био старац Герасим (Сперкез). Димитрије Игнат је 1927. г. примио монашки постриг с именом Дионисије, а 1931. г. је рукоположен за јерођакона.

1933. г. је умро старац Севастијан, духовни наставник браће и она су отишла у келију светитеља Тихона Задонског у Капсали, где се у тиховању подвизавао отшелник Гедеон (Келару), искусни исихаста, такође родом из Румуније. Браћа Игнат постају његови ученици. Заједно с овим благодатним молитвеником јеромонах Дионисије се подвизавао 46 година, до саме смрти старца 1979. г. Његов брат, јеромонах Гимназије (Игнат) упокојио се раније, 1965. г.

Овде, у атонској келији светитеља Тихона будући старац Дионисије је 1937. г. рукоположен за јеромонаха. Исте године ова смирена тројица монаха-пустињака, подигла су од самог темеља келију светог великомученика Георгија, која припада манастиру Ватопед и налази се изнад залива Колчу, и преселила су се у њу. Отац Дионисије 1945. г. прима послушање духовника, а 1979. г., после смрти свог старца постаје игуман келије «Колчу».

Старац Дионисије је био један од најпоштованијих атонских духовника, један од последних стубова «старе школе» исихазма. Неки су га називали «патријарх Атона» и код њега су долазили људи из целог света, најразличитијих националности, укључујући и енглеског принца Чарлса.

Старац Дионисије (Игнат) је отишао у вечност 11. маја 2004. године, кад му је било 95 година, од којих је 81 провео у манастиру, укључујући 78 година – на Светој гори Атон, а од тога 67 година – у келији св. Георгија «Колчу», и 57 година је духовно руководио многобројном духовном децом из свих крајева света.

Пажњи наших читалаца нудимо кратку беседу са старцем посвећену тајнама Исповести и Причешћа.

***

– Оче Дионисије, испричајте нам, молим Вас, нешто о радости причешћивања, о тајни Светог Причешћа. Како да се припремамо за њега како бисмо се радовали томе што се сједињујемо са Христом у тајни Светог Причешћа?

– Видите ли, видите? Како се много смирио Бог да би се човек – ево овај човек, сав у греховима, ништавни човек – удостојио Тела и Крви Самог Христа Спаситеља! Као што сам већ говорио, Бог зове све: «Ходите к Мени сви уморни,[1] сви грешни.»

Да би душа сваког од нас пребивала у миру, пре свега треба да одлазимо код духовника. Свако од нас има свог духовника, зар није тако? Испричајмо му све наше муке и немоћи у које смо доспели због саблазни природе, у какве нас је у саблазан довео сатана и пали смо.

И види, колико доброте има у Бога! Он је дао ову благодат свештенику-духовнику, и ако ти он опрости, опроштено ти је, а ако ти не опрости, остајеш без опроштаја. Што он везује на земљи, то је везано и на небу, а што он разрешава на земљи, то је разрешено и на небу.

Видиш ли колико је божанске благости Бог показао према нама! Могао је да одреди анђела, јер има на милијарде и милијарде анђела, зар није? «Ти ћеш, анђеле, бити духовник свих ових људи!» Али, нико се не би усудио да каже пред анђелом: «Згрешио сам, пао сам у толике грехове!» Човек би онда мислио: «Па како да му кажем то? Зар је то могуће? Па то није могуће!»

Али, Бог је по благодати Светог Духа, поставио свештеника. Кад архијереј ставља руке на свештеника и благосиља га, и чита молитву за њега, силази благодат Светог Духа и он добија силу – оно што он опрости, опроштено је на небу, а што не опрости, није опроштено на небу. Видите ли колико доброте показује Бог!

Е, сад идеш код свештеника. Свештеник је исто човек, чак и ако је духовник, - и он носи тело, има своје немоћи, има своје страсти. И ти идеш код њега. Он такође може имати своје немоћи, али тебе то не занима. Знаш да је он свештеник, да га је Света Црква поставила да буде духовник и има власт да везује и разрешава.

– Како се треба припремати да би се принела чиста исповест? Шта треба радити – више постити, молити се, читати?

– Видиш како је написано у Светој Књизи: «Припремите се!»[2] Зато, ако се ниси припремио, то ништа не ваља. Нека човек испита себе, односно, нека се припрема, и тако нека приступа Божанским Тајнама, јер Божанске Тајне су огањ који пали, оне пале све наше грехове, и немоћи, и тешкоће. А ако приступаш неприпремљен, спалиће и тебе, и онда је свему крај! Зато је потребна припрема.

Немојмо говорити: «Па, нема ништа страшно у томе што сам појео, попио, одспавао и још нешто учинио. Идем да се причестим,» - као што чујем да чине паписти, јер се код њих литургија служи касно. Католици кажу: «Били смо гладни и јели смо ујутру. Мало смо јели и попушили смо по цигарету... Хајде сад да попијемо кафицу да бисмо били бодрији. Да, али у цркви се још није завршила литургија! Хајде да се причестимо,» - и иду, причешћују се. Али, зар је то припрема?

– Није.

– Не могу да схватим како то католици дозвољавају. Видиш, кажу да је јело једна ствар, а причешће је друга, то је духовна храна. Било како било, ако нема припреме, то је погибељ.

– Да ли је потребан канон пред Свето Причешће, да ли треба читати молитве благодарења?

– После Причешћа обавезно. Молитве треба читати са свештеним страхом, са захвалношћу Богу за то што си се удостојио да примиш тако велики дар.[3]

***

– Оче, испричајте нам нешто о припреми за свету исповест.

– Ти као човек већ знаш: «Јао, урадио сам то и то, рећи ћу духовнику, и још то и то и ово и оно.» Да не би заборавио напиши све на папиру и кад дођеш код њега реци: «Оче, ево, учинио сам то и то.» А чим ти он каже: «Нека ти је Богом просто!» - све што је било записано у аналима сатане, избрисано је.

Од тог тренутка више не треба да грешиш. Не дај Боже да их опет учиниш, а ако си учинио, одмах иди код свештеника, јер Света Књига каже: «Колико год пута да си пао, устани!»[4] Односно, без обзира колико пута да се деси да згрешиш, не одуговлачи одлазак на исповест.

Али не тако да грешиш и да безбрижно говориш себи: «Ево, био сам код свештеника, исповедио сам се, а сад ћу опет по старом, јер ћу се поново исповедити.» То није тако!

– То је грех против Духа Светог.

– Наравно. Грех против Духа светог. Зато: «Ишао сам код свештеника, исповедио сам се и уз помоћ Божију, нећу више то да чиним.» А ако само говоримо тако, али не чинимо, човек се сам мало по мало упропаштава, а да то ни не примети. Не! Донеси ево овакву одлуку: «Хајде, устани, опет, брзо,» - као болесник кад му позли: «Идем да попијем таблету, почиње да ме боли глава,» тако и ово.

– Дакле, нема правила. Колико пута осећаш да треба толико пута и треба да се исповедаш.

– Тако је.

– Исповест се не сме занемаривати.

– Не, не, наравно... И да се нико никад не усуди да оде да се причести без исповести. Многе молитве које чита свештеник, имају благодат Светог Духа од Бога, јер је тако уредио Добри Отац Небески, да се опраштају све ситнице које су се код тебе накупиле. Говориш које грехове си имао, све чега се сетиш и тако приступаш Божанским Тајнама. Јер, Свете Тајне су огањ који пали, оне спаљују све грехове, сва безакоња и све зле помисли, али ако си безбрижан постоји опасност да спале и тебе. Зато свети апостол Павле и каже: «Али да човек испитује себе, па онда од Хлеба да једе и од Чаше да пије. Зато су међу вама многи слаби и болесни,»[5] јер приступају Светим Тајнама без припреме.

Нико није достојан да се причешћује Светим Тајнама, јер је у њима Бог, Исус Христос, али колико је то у човековој моћи и колико нам дозвољавају свети канони Цркве, трудимо се да будемо близу.[6]

***

– Оче, ево ми духовници смо можда такође недостојни. И долазе код нас људи, можда достојнији од нас. Али смо призвани да им не одбијамо причешће, да их причестимо, зато што Христос није одбио да дâ Јуди његов комад хлеба. Али, често код нас долазе људи с тешким греховима. Који савет ћете нам дати, као да поступамо с причешћивањем у њиховом случају? Јер послати га епископу исто је што и опрати руке, оградити се од њега. Можда га је Христос послао управо код мене.

– То је тако, потпуно сте у праву... Али гледајте да у сваком случају не одступамо од црквених канона. Каноне су написали свети оци на седам Васељенских Сабора, они су написани по благодати Светог Духа, зато што су они били бољи од сваког од нас, јер су били надахнути благодаћу Светог Духа која их је учила како да нађемо пут спасења.

Пао си у грехове, а Бог стоји ширећи руке у загрљај и каже: „Ходите к Мени сви уморни и натоварени, ходите, само немојте отићи, јер ћете само у Мени стећи мир.“ Али ти видиш: овако су одлучили свети оци, да човек за сваки грех добије казну да би заиста схватио у чему је згрешио пред Богом. Он треба да добије казну, зар није тако?...

– Разуме се – епитимију.

– Малу-малу казну, наравно. Немојмо одступати од канона, колико је то могуће. Извесно снисхођење духовник може да допусти, али не тако да би човек могао да се правда: «Ово нема везе, оно нема везе, ништа нема везе,» - јер ћемо се у том случају потпуно упропастити.»[7]

Јеромонах Дионисије (Игнат)

Превод с румунског: Зинаида Пејкова

Calauza ortodoxa.ro

_________________________

[1] Мт. 11, 28.

[2] Дословно: „Покајте се!“ (Мт. 3, 2)

[3] Из беседе од 7. маја 2002. г.

[4] Уп. Приче 24, 16.

[5] 1 Кор. 11, 28, 30.

[6] Из беседе са студентима ASCOR, август 1999. г. (ASCOR – асоцијација румунских студената – православних хришћана).

[7] Из књиге «Staretul Dionisie duhovnicul de la Sfantul Munte Athos» („Старац Дионисије, духовник Свете горе Атон“) Vol. I. Editura Prodromos, 2009.

Са руског Марина Тодић

Извор: „Православије.ру“