Пре стварања неба и земље и човека, Предање говори да се ђаво погордио и одметнуо од Бога и да је повукао са собом трећину анђела, и да су они отпали од Бога и демони постали. Тада Бог ствара небо и земљу и ствара човека, да буде господар неба и земље, и даје му заповест да не узима од дрвета знања добра и зла, јер ће умрети.

Какво је то добро и зло, које је забрањено да се упознаје, и какве су последице тог познања? То сигурно није познање правог добра, јер ако човек не познаје право добро, а Бог је право добро, онда је човек као незнабожац. Него, то је познање зла и у односу на њега познање добра; међутим, то добро није право добро, него је добро само у односу на зло, иначе није право добро. Тако човек упозна зло, па онда насупрот злу има представу и о добру, и тако сви људи на земљи имају на основу зла представу и о добру, међутим, они остају незнабошци јер не желе да упознају право добро, а право добро је Бог, као што је и Сам рекао: "нико није добар, осим једнога Бога" (Мт. 19:17 и Мк. 10:17 и Лк. 18:18). А последица познања зла јесте ова: за познање зла човек мора да се каје. Пре неког времена ја сам видео нешто саблажњиво, и то не у граду или у селу, него успут док сам путовао колима, и за то што сам видео ја сам морао да се кајем неколико дана. У суштини једино зло је грех, тако говори свети Златоуст, и ја верујем да човек мора да се каје за свако познање греха: било свог, било туђег греха.

Али да се вратимо на почетак – у Рај. Кад је човек узео од оног забрањеног дрвета познања добра и зла, он је заиста и умро: умро је душевном смрћу, а смрт душе је одвајање душе од Бога. Јер кад се човек грехом одвојио од Бога, тада је ђаво добио приступ човеку; мада ни Бог није потпуно одступио од човека, али је дао приступ и ђаволу, а где је ђаво – тамо је смрт, тамо је гордост и смрад, и то је смрт душе. Према томе, може се претпоставити, да је Бог створио човека са промислом да, ако човек узме од забрањеног дрвета знања добра и зла, тада човек постане посредник између Бога и ђавола. Тако имамо: први рођак човеку је Бог, јер човек по стварању има у себи лик Божји, тј. икону, образ Божји; а други рођак је ђаво, који у почетку није имао везе са човеком, него се грехом сродио са човеком, јер пре греха, као што је речено, човек није имао никакве сродничке везе са ђаволом. Тако се може рећи, да је човек својим грехом добровољно прихватио да буде посредник између Бога и ђавола, мада му је Бог рекао да се не прихвата тога. Па кад се човек добровољно прихватио, мада му је Бог рекао да се не прихвата, дакле, кад се добровољно прихватио, онда треба и да посредује између Бога и ђавола. Како да посредује? Па треба да се каје за гордост и самим тим позива и ђавола на покајање: или да се и ђаво каје за гордост или да одступи од човека.

Знамо из Јеванђеља да Бог позива човека на покајање, међутим, да ли и ђавола позива на покајање? Преп. Антоније Велики имао је овакво искушење и виђење о томе:

"Једанпут два ђавола решише се, да у облику људи грешника питају преподобног Антонија о томе, да он пита Бога, да ли они могу да се спасу, тј. да ли може ђаво да се спаси? Преподобни Антоније се помолио Господу и добио по анђелу Божијем овакав одговор: "Нека ђаво, окренут истоку, стоји три године на једном месту и са смирењем нека јутром и вечером говори по 100 пута: Боже помилуј ме – моју прастару злобу, Боже спаси ме – моју помрачену лепоту, и Боже, помилуј ме – моју мрзост опустошења". Али ђаволи се не сложише да се овако покају. Из овога очигледно је, да је од стране Божије могуће помиловање ђавола, али са стране ђавола оно је немогуће, јер је противно његовој злоби и гордости."

Ту се види милосрђе Божје, како Бог брине о сваком створењу Својем, па и о ђаволу, јер и њега позива на покајање, ево већ осам хиљада година. А позива га на покајање посредством човека, пошто је човек добровољно прихватио смрт и сродство са ђаволом, док је са Богом у сродству од почетка. И тако човек својим покајањем увек позива на покајање и ђавола, свог другог сродника. Отуда, ако се ђаво посредством човека позива на покајање већ осам хиљада година, онда није неправедан и немилосрдан суд Божји, изречен ђаволу у Светом Писму:

"Идите од мене, проклети, у огањ вечни припремљен ђаволу и анђелима његовим" (Мт. 25:41). "И ђаво, који их вараше, би бачен у језеро огњено и сумпорно, где је звер и лажни пророк; и биће мучени дан и ноћ у векове векова" (Откр. 20:10).

Лукава змија

Није чудно да се ђаво назива "лукава змија", јер он се крије у човеку и дејствује из човека као лукава змија. Стога, ако га човек не отера од себе, он је у стању да убаци свој горди отров и да поквари све у човеку, и мисли и жеље и осећања, и речи и дела, у стању је да поквари целог човека: и дух и душу и тело. Зато су свети Оци и Матере тражили начин, како да отерају ђавола од себе. Није нешто за вајду расправљати се са њим, грдити га, проклињати га, или било како супротстављати се њему, мада човек увек и мора да му се супротставља. Међутим, једини и сигуран начин да се ослободиш од злог духа јесте, да се кајеш за гордост и тиме позиваш и злог духа на покајање: или да се и он каје за гордост или да одступи од тебе. Тако је преп. Антоније Велики имао виђење демонских замки:

"Видео сам једном, - говорио је Свети Антоније, - све замке вражије распрострте по земљи и са уздахом рекао: "Ко ће их избећи?" Тада сам чуо глас који ми је рекао: "Смиреноумље"". Због тога је касније саветовао: "Подвизавајући се добрим подвигом, треба да се крајње смиравамо пред Господом како би нас Он, знајући нашу немоћ, покривао Својом десницом и чувао. Јер, уколико се узнесемо гордошћу, Он ће повући Свој покров од нас и ми ћемо погинути".

А преп. Макарију Великом сам ђаво је признао да не може против смирења:

"Једном приликом преподобни Макарије накупи у пустињи палмове гранчице за плетење котарица. И кад их носаше у келију, срете га на путу ђаво са српом, и хтеде да га удари, али не могаде. И рече му: Велику муку имам од тебе, Макарије, јер не могу да те савладам. Ето, све што ти радиш, радим и ја: ти постиш, и ja уопште не једем; ти бдиш, и ја никада не спавам. Има само једно чиме ме побеђујеш. - А шта је то? упита га Макарије. - Твоје смирење, одговори ђаво, и због њега ти не могу ништа."

Гордост и глума

Ако, дакле, човек покајањем за гордост, тј. ако смирењем не отера ђавола од себе, онда та лукава змија убаца свој горди отров у човекове мисли, жеље и осећања, и у речи и дела, тако да све трује и све квари у човеку. У стању је да улази и у олтар, у највећу светињу заједно са епископом или свештеником, да мења и ремети литургију, да прави немир и смутњу у Цркви, да прави позориште и циркус од Цркве. Тада епископ и свештеник и верник постају као глумци, који глуме хришћанске Свеце, па епископ глуми Христа, свештеник глуми Апостола, а обичан верник глуми Свеца, и уопште глуме оне хришћане из раног хришћанства. Ако им кажеш, да нису тако предали нама Владика Николај и Богомољци, они у својој гордости одговарају: "остави сада Владику Николаја и Богомољце, они су држали то из средњег века, кад су људи били неписмени и глупи, а сада цркву воде људи који су завршили највише теолошке школе". Да, завршили су масонске школе и научили се да глуме хришћанске улоге и да помоћу политике спашавају цркву. Али политика је светско средство, којим данас покушавају да спасу свет, па нити ће помоћу политике државни политичари спасити свет, нити ће помоћу политике црквени политичари спасити цркву. Тачно је прорекао свети Игњатије Брјанчањинов још пре сто и педесет година:

"У последње време покушаваће да спашавају Цркву средствима света, и уместо да Је спасу они ће на тај начин да убрзају Њено рушење и пад; јер светска средства не одговарају Цркви, него само свету који у злу лежи и који је одувек био непријатељски расположен према Цркви; јер сама Црква има Своја средства за Своје одржавање и спасавање".

Врхунац црквене политике и глуме јесте, да се јавно чини црквени блуд и да се убеђују људи да то није црквени блуд него спашавање цркве. Међутим, да су раније били такви спаситељи, такви политичари и глумци, онда Православље не би имало ни једног светог Мученика. Испада да су раније Православци били луди и глупи, јер шта им је требало да исповедају веру и да трпе прогон и свакакво мучење? Шта је требало и самом Господу Исусу Христу да се разапиње кад је могао политиком и силом да све покори Себи? И не само што они јавно чине црквени блуд, него се у својој гордости праве да су они спаситељи цркве, да су већи од Владике Николаја и Богомољаца, који су сви били исповедници и који су трпели прогон и страдање за Христа и Цркву. Требао би хришћанин да буде храбар и да исповеда веру до смрти, а нарочито пастир, о коме Господ говори у Јеванђељу:

"Пастир добри душу своју полаже за овце; А најамник, који није пастир, коме нису овце своје, види вука где иде, и оставља овце, и бежи: и вук разграби овце и распуди их; А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце" (Јн. 10:11-13). "Нема ништа тајно, што неће бити јавно; нити утајено, што се неће дознати и на видело изићи" (Лк. 8:17).

Остаје до краја да се види: ко ће бити исповедник, а ко издајник, ко ће остати у вери, а ко ће издати Христа?

Велики космос у малом

Дакле, човек се налази између Бога и ђавола, јер је добровољно прихватио тај положај и постао посредник између правог Бога и лажног бога, између првог Сродника по природи и другог сродника по греху. Али није само у томе тајна човека, него је тајанствено и његово тело, и по телу је сродан са небом и земљом, са свом природом и са свим створењима. Обично људи сматрају да је човек зависан од неба и земље, јер је повезан са другом створеном природом, међутим, свети Оци тврде обрнуто, да и небо и земља и сва природа у њима зависе од човека, јер је човек постављен у почетку и опет је позван да господари над небом и земљом и свом створеном природом. Тако пише у Посланици Апостол Павле:

"Овај Дух (Свети) сведочи нашему духу, да смо деца Божија. А кад смо деца, и наследници смо: наследници дакле Божији, а санаследници Христови: пошто са њим страдамо, да се са њим и прославимо. Јер мислим, да страдања садашњега времена нису ништа према слави, која ће се открити нама. Јер жарко чекање твари, очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори сујети (пропадљивости), не од своје воље, него ради онога, који је покори, на нади, Да ће се и сама твар опростити од ропства распадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо, да сва твар уздише и мучи се с нама све до сада; И не само она, него и ми, који првину Духа имамо, и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљења, откупљења телу својему" (Рим. 8:16-23).

Свети Григорије Велики је рекао: "човек је велики космос у малом", а на грчком космос означава небо и земљу, док на црквено-словенском то је – мир (кратко "и"), а на српском то је – свет. Може се претпоставити да горњи део тела представља небо, где су груди и ваздух, где човек дише; док доњи део тела представља земљу, где се вари храна и вода од земље и варењем се разлаже у састојке земље: угљене хидрате, беланчевине, масти, витамине и минерале. На врху тела је глава, која представља Главу Цркве – Христа Спаситеља, док је на дну тела област преисподње, област смрти, где је представљен ђаво и геена. Ова теорија о човеку као "великом космосу у малом" је претпостављена, али је добра ради покајања, па чак и да није исправна, она је добра ради покајања, у шта може и сам човек да се увери.