Духом ходите, а не телом

Шта значи то, што заповеда Апостол Павле:

"Велим вам: духом ходите, и жеља телесних нећете свршавати. Јер тело жели против духа, а дух против тела; и ови се противе једно другоме, да чините оно, што не бисте хтели" (Гал. 5:16-17).

Шта значи то "духом ходите", Апостол објашњава у другој Посланици:

"Пре свега испуњавајте се Духом; говорећи себи у псалмима и химнама и песмама духовним, певајући и појући у срцима својим Господу, захваљујући свагда за све у име Господа нашег Исуса Христа Богу и Оцу, покоравајући се један другоме у страху Христову" (Еф. 5:18-21); и: "Сваком молитвом и мољењем молите се Богу духом у свако време, и уз то стражите са сваким трпљењем и молитвом за све свете (православце)" (Еф. 6:18); и: "Радујте се свагда; молите се Богу без престанка; на свему захваљујте; јер је то воља Божија у Христу Исусу за вас; Духа не гасите; Пророштва не презирите (не поништавајте); а све кушајући, што је добро, држите" (1 Сол. 5:16-21).

А преп. Нил Сорски овако учи о Исусовој молитви:

"Моли се марљиво и кад стојиш и кад седиш, или лежиш, – моли се, затварајући ум у срце и заустављајући у унутарњој тишини, колико је могуће, и сам дах, да не би често дисао, како учи Симеон Нови Богослов. А Григорије Синаит каже: "Призивај Господа Исуса Христа свесрдно, стрпљиво и непрекидно, са пуно наде, одстранивши сваку помисао." О томе колико је корисно, ради усредсређивања ума на молитву, задржавати дах и не дисати често, ускоро ће потврдити сам опит – кажу Оци."

Према томе, ако човек хоће да "ходи духом", Сам Бог ће га научити како да "ходи духом"; а ако неко не "ходи духом", онда бива да "ходи телом" у страстима својим. Сигурно је да мора да присиљава и тело да "ходи за духом", и да не допушта телу до "ходи како хоће", и треба силом прекинути блуд срца у сујетним помислима, жељама и утисцима, који бива код људи у свету, јер то гњеви Бога. Тако Господ говори: "Царствије небесноје нудитсја, и нуждници восхишчајут је", тј.: Царство небеско усиљује се, и усиљашчи освајају њега (Мт. 11:12). Једна од најгорих и очигледних страсти јесте блудна страст, па би требало опет нешто рећи о њој.

Против блуда

Нови Завет у свему је строжији од Старог Завета. Свети Златоуст упоређује старозаветне законе и новозаветне законе и каже:

Да не предстоји иста мера врлине нама и онима у старини.

"Осим тога, - ја ћу и сада рећи то, што сам говорио у почетку: од нас се захтева, не таква мера врлине као од њих. Сада нико не може бити савршен, ако не прода све и не одрекне се од свега, не само од новца и дома, него чак и од душе своје (Мат. 11), а тада још није била указана таква строгост. А шта, казаће, зар ми сада живимо строжије него патријарх (Авраам)? Ми смо дужни (тако да живимо), и то нам је заповеђено, али ми не живимо, и зато далеко заостајемо за тим праведником; а да нам предлеже већи подвизи, то је свакоме познато. Зато и Ноја Писмо не прославља просто, него са неким додатком: "Ноје", говори, "био је човек праведан у роду своме, ходио је пред Богом" (Бит. 6, 9), није просто савршен, него у то време; јер има много видова савршенства, који се одређују различитим временима. Током времена оно, што је било некада савршено, потом постаје несавршено.

На пример, некада је био савршен онај (човек), који је живео по закону: "ко испуњава закон", казано је (у Писму), "биће жив у томе" (Лев. 18, 5); а Христос, дошавши показао је, да то што је било савршено – није савршено; "ако праведност ваша не буде већа, него код књижевника и фарисеја, онда ви нећете ући у Царство Небеско" (Мат. 5, 20). Тада се само убиство сматрало тешким (грехом), а сада и гњев и зла реч могу да одвуку у геену; тада се кажњавала само прељуба, а сада чак и бестидан поглед на жену није ослобођен казне; тада је само нарушавање заклетве било од лукавога, а сада и сама заклетва: "што је више од тога, од лукавога је", говори се (у Писму) (Мат. 5, 37); од људи тога времена није се захтевало ништа више него да љубе оне, који њих љубе, а сада је то велико и дивно дело тако несавршено, да при испуњавању њега, ми ничим не превасходимо царинике.

Али зашто не предстоји једнака награда за једне исте врлине и нама и старозаветнима, него ми, ако желимо да добијемо једнако са њима, дужни смо да покажемо већу врлину? Зато што се сада излила велика благодат Духа (Светога) и велики дар доласка Христова; благодат је учинила (људе) од младенаца (од мале деце) мужевима савршеним."

Поука из Старог Завета

Дакле, нама је сада дата много већа Божја благодат него људима у Старом Завету и зато се од нас више тражи и нама се строжије суди. Ко сматра да је Стари Завет био строжији него Нови Завет, тај је у прелести. Једино што се у Старом Завету није давала могућност покајања, него је за тежи грех углавном следовала смртна казна, док Нови Завет позива све на покајање, па ако се грешник не покаје, тек онда му следује смртна казна. Али у суштини, Нови Завет је строжији од Старог Завета и са тим закључком можемо да користимо поуке из Старог Завета, као што су то чинили и свети Оци. На пример, у Библији је описан брак праведне Тамаре са синовима Јудиним, а то је зато што од ње потиче царска породица из Јудиног племена, породица која је држала царски жезал у старом Израиљу. Од ове праведне Тамаре потичу и свети: Давид, Јоаким, пресв. Богородица, па и сам Господ. Овде треба напоменути да у Старом Завету није било благослова за безбрачност као сада, него су сви морали да буду у браку и да рађају децу, а ко није имао деце, тај се сматрао проклетим. И треба напоменути да у Старом Завету, ако неко буде у браку и умре без деце, да је његов брат дужан да узме његову жену и да "подигне семе брату своме", тј. да роди дете, које ће се рачунати као дете покојног брата. Дакле, овако стоји у Библији:

(Јуда је имао три сина: Ира, Авнана (тј. Онана) и Силома). "И узе Јуда жену Иру првенцу своме, која се зваше Тамара. А Ир, првенац Јудин, беше зао пред Господом: и уби га Бог. Онда рече Јуда Авнану (Онану): иди код жене брата твога и буди са њом (и ожени се њоме), и подигни семе брату твоме. А Авнан (Онан) знајући да неће бити његово семе (тј. да се дете неће рачунати да је његово него Ирово), беше, кад се састајаше са женом брата свога, просипаше (семе) на земљу, да не би дао семе брату своме; и то се показа зло пред Богом, што учини тако: и умртви и њега. Онда рече Јуда Тамари, снахи својој (после смрти двојице синова својих): седи као удовица у дому оца твога, док не порасте Силом, син мој. Јер рече (у свом уму): да не умре и овај (Силом), као и браћа његова. И отиде Тамара и сеђаше у дому оца свога" (1 Мојс. 38:6-11).

Дакле, како стоји у Библији, Бог је због неваљалства у браку убио два сина Јудина, тако да Јуда није смео да за мужа да праведној Тамари свог трећег сина, да не би и њега Бог убио због неваљалства у браку. Треба разумети да је то Стари Завет, па ако се неко у браку упокоји без деце, његов брат је био дужан да узме његову жену и да "подигне семе брату своме". Према томе, трећи син Јудин – Силом, био је дужан да у браку са Тамаром "подигне семе" и првом брату Иру, и другом брату Авнану (Онану), а то значи, у браку Силома са Тамаром први син би се рачунао као Иров син, а други син би се рачунао као Авнанов син (тј. Онанов). Међутим, Јуда је прекршио Старозаветни Закон и није дао за мужа Тамари свог најмлађег сина, јер се уплашио да и он не погине у браку са Тамаром као и његова старија браћа. Напомињемо опет да је то Стари Завет и да такви прописи не важе у Новом Завету, али из овога може да се извуче поука за спасење.

Најбоље је клонити се од новотараца, не због мржње према њима, него због њихове гордости, као што стоји у Псалтиру: "Са гордим оком и неситим срцем, са њим не једем" (Пс. 100:5). Јер новотарци се праве већим од Владике Николаја и Богомољаца, а то је демонска гордост. Али догоди се негде да мораш и са њима да разговараш. Због чега је потребна она поука из Старог Завета? Па зато што новотарци тврде да у браку не може бити блуда. Међутим, ако у браку не може бити блуда, због чега је онда Бог убио два Јудина сина у браку са праведном Тамаром? По Старозаветном Закону најпре један, а затим и други син Јудин били су у браку са њом, и због неваљалства у браку Бог је убио и једног и другог. Ако није речено због каквог неваљалства је убијен првенац Ир, потпуно је јасно због чега је убијен Авнан, тј. Онан, и по том његовом греху такав блудни грех назива се "онанизам", и то значи да: због онанизма следује смрт човеку. А то је речено јасно у Библији, да би се људи чували од блудних грехова и да не би погинули. Треба запазити, да је Авнан (Онан) прихватио брак и рађање деце, али је радио на томе да нема деце и зато је убијен; а овде је небитан његов разлог, да није хтео да рађа децу зато што се неће рачунати као његова деца. Према томе, ако узмемо у обзир да је Нови Завет строжији од Старог, онда данас због онанизма још и пре следује смрт човеку. Међутим, ако Бог сада не убија одмах због онанизма, то не значи да човеку не следује смрт због тога, него Бог чека покајање, на које позива Нови Завет, па ако се човек не покаје, онда му сигурно следује смрт. Друга је ствар што се Црква углавном не меша у брак и не кажњава безакоње у браку, али то не значи да и Бог не кажњава, ако грешници заиста не покажу одговарајуће покајање. Познато је да се животиње не састају у време ношења и дојења младунаца, па и људи, ако неће да буду гори од животиња, не би требало да се састају за то време, а то значи да је потребно велико уздржање код људи. Да не помињемо сада многе абортусе, јер су многим абортусима и другим средствима данас претворили бракове у блудилишта. А овде за сада говоримо о безакоњу у браку, а о безакоњу ван брака сада не говоримо.

Нови Завет је строжији

Наиме, Нови Завет строжије кажњава за блуд него Стари Завет и то доказује догађај описан у Делима Апостолским, где су убијени муж и жена, због лаже и утаје новца пред Апостолима (Дап. 5.гл). Па ако су тада одмах убијени Ананије и Сапфира, и раније су одмах убијени Јудини синови, и после тога ми не видимо такво кажњавање, то не значи да се временом променио и ублажио Закон Божји, него то значи да ће сви такви грешници, ако се не покају, бити исто тако кажњени. Сада Бог чека покајање, па ако се такви грешници не покају, онда ће бити исто тако кажњени као и они у Библији, чији пример имамо. А можда ће и теже бити кажњени него они, јер они нису имали пример греха и казне за поуку, као што ми сада имамо њихов пример за поуку. То доказује и Господ у Јеванђељу од Луке, где даје пример два случаја погибије Јевреја, и затим каже: "ако се не покајете, сви ћете тако изгинути" (Лк. 13:1-5). Уосталом, да је Нови Завет строжији од Старог, то доказује и Јеванђеље где Господ вели:

"Чули сте, како је казано старима: не чини прељубе. А ја вам кажем, да сваки, који погледа на жену са жељом, већ је учинио блуд са њом у срцу своме." (Мт. 5:27-28).

Према томе, и у Новом Завету следује смртна казна блуднику, не мање него у Старом Завету, и то доказују и Житија Светих:

Житије преп. Николаја Монаха (24. децембар):

Преподобни отац Николај најпре беше војвода у време грчкога цара Никифора, и имађаше под собом многе војничке пукове. Када цар Никифор зарати с Бугарима, пође у рат и Николај са својим пуковима. Уз пут Николај сврати на преноћиште у једну крчму. Пошто вечера заједно са гостионичарем, он се помоли Богу и леже да спава. Но у другу и у трећу стражу ноћи гостионичарева кћи, запаљена сатанском пожудом на грех, тихо се привуче војводиној постељи, пробуди га и стаде га блудним речима навлачити на грех. А војвода јој рече: Девојко, ослободи се те луде сатанске пожуде, и не жели оскврнавити девственост своју и мене кукавног гурнути у дубину пакла! - Застидевши се мало, она оде. Но убрзо затим она поново дође и салеташе на грех целомудреног човека. Војвода је и по други пут одасла. Али она, распаљивана од ђавола блудном похотом, дође и по трећи пут к њему. Тада јој блажени војвода рече: О, бедна, испуњена сваке бестидности и безумности сладостраснице! Не видиш ли да те демони раздражују, желећи да ти одузму девственост, па да те начине подсмехом и поругом за сав род твој и за све људе, а да ти душу рину у вечне муке? Не видиш ли такође да ја недостојни идем у рат са туђим народом? И како да оскврним тело своје идући у рат? Не, Бог ће ми помоћи, и ја се нећу оскврнити!

То и много друго изговори он бестидници, и одасла је од себе са стидом. А када свану, војвода устаде, помоли се Богу, па крену својим путем. Наредне ноћи он у сну виде себе где стоји на неком месту у ваздуху; близу њега седи неко Силан, са десном ногом пребаченом преко леве; и Он упита Николаја: Видиш ли војнике са обе стране? - Да, Господине, одговори Николај, видим како Грци секу Бугаре. - Тада тај Муж рече праведноме војводи: Погледај на нас. - Погледавши на тог Силног, војвода виде где Он пребаци леву ногу преко десне. После тога праведни војвода се окрену к војницима и угледа где Бугари, појачани, немилице косе грчке пукове. А кад престаде битка, Силни рече праведноме војводи: Размотри добро побијена тела, и кажи шта видиш. - А он загледавши се виде да је сво поље покривено мртвим телима, а усред њих једно место празно и обрасло травом, толике величине да на њему може лећи само један човек. И он рече: Господине, сво је поље покривено лешевима непоштедно побијених Грка, сем једнога места на коме може лећи један човек. - Тада Силни упита војводу: А шта ти мислиш о томе? - Војвода му одговори: Невјежа сам (незналица сам) и препрост, Господине, и ништа не разумем односно тога. - Тада му тај страшни Муж рече: Оно празно и травом обрасло место, велико колико лежај једнога човека, било је припремљено за тебе. Ти си ту имао лежати посечен заједно са твојим непријатељима, и попунити ту празнину. Али пошто си ти прошле ноћи јуначки одагнао од себе ону препредену змију, која је трипут наваљивала на тебе, салећући те на грех, да би те убила, то си ти сам себе ослободио од смрти. На тај начин ти си оно обрасло травом место оставио празно, а душу си своју спасао заједно са телом. Пошто си себе спасао од смрти, ти ћеш остало време живота свога провести у непрекидном служењу мени.

Видевши и чувши то, праведни Николај сав уздрхта, трже се из сна обузет страхом и ужасом, па уставши помоли се Богу за своје војнике. А кад настаде битка и страшна сеча са обе стране, Грци спочетка надвлађиваху Бугаре; али затим се Бугари изненада осоколише и стадоше надвлађивати Грке. Као разјарене звери они храбро јурнуше на грчке пукове, нештедимице их гонећи и секући. И убрзо сва грчка сила паде од оштрице бугарских мачева, тако да и сам цар Никифор једва успе да побегне са малом дружином.

Тада војвода грчких пукова блажени Николај, видевши испуњење свога сна, узнесе благодарност Богу за своје спасење од смрти, остави свој војводски чин и повуче се у манастир, неутешно плачући и ридајући за погинулим војницима. Примивши пак свету схиму и послуживши Богу у току много година, он постаде један од прозорљивих и великих отаца. С њима се он удостоји и удела на небу о Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек. Амин."

Чија су деца?

Не треба се чудити Старом Завету, који одређује дужност да живи брат рађа и подиже децу свом покојном брату, који није за собом оставио деце, јер у Новом Завету тражи се од хришћана у браку још и више: тражи се да хришћанин у браку рађа и подиже децу Богу, а не себи. Јер као што Јеванђеље захтева да се хришћанин одрекне од себе да би ишао за Христом, тако исто захтева да се одрекне и од своје деце да би ишао за Христом. Несумњиво је велика разлика између Старог и Новог Завета, јер у Старом је брат био дужан да подиже децу покојном брату, који није за собом оставио деце, а у Новом је хришћанин дужан да подиже децу Богу. Јер ако хришћанин не рађа и не подиже децу Богу, онда се дешава да заправо рађа и подиже децу ђаволу. Дакле, и Бог и ђаво настоје да привуку човека к себи и да придобију његову децу за себе. Тако и Бог и ђаво настоје да придобију, не само човека, него и његову децу. У Житијама преп. Отаца имамо поуку и о томе:

Шта је род сатанин?

Отац Пиор причаше ово: "Док сам био још младић мој духовни отац пође оцу Логину и мене собом поведе. На путу много се заморих од врућине, зноја, жеђи и ослабих. У томе јави ми се у срцу и у уму помисао: Каква је корист од таквог труда, гладовања, жеђи, бдења, страдања и пустињског живота? Зар ниси могао у Александрији проводити дане у тишини, побожности и у страху Божијем побожно живети. Ја се у свему сагласих са овим ђаволским мислима и реших се да, чим се у келију вратим побегнем од свога старца. Са тим мислима стигосмо келији старца Логина и после молитве седосмо. Патећи од жеђи ја спазих суд са водом и хтедох да се напијем без благослова старчева. То опази отац Логин и разумевши сотонску борбу са мном одмах уста, задржа ми руку и нареди ми да седнем. Затим приђе суду у коме је била вода, прекрсти га и седе. У томе поче ђаво у суду шумити и викати: "О тешко мени, тешко мени ! О, куку мени, изгорех. Ослободи ме, зли старче, и нећу се више вратити овамо. Хтедох другог да уловим али сам у замку падох". Чувши ово ја се сав промених и почех дрхтати. Старац приђе суду и рече ђаволу: "Тако ми Господа Бога мога Исуса Христа нећеш изићи одавде док не кажеш све преваре и лукавства твоја". Ђаво му одговори: "Старекањо, дај ми да изиђем". А Логин рече ученику своме Пионију: "Чедо узми, дашчицу и пиши све што од овога неваљалца и лукавога беса изиђе". Он узе дашчицу и поче писати. Тада поче бес кукати и говорити: Ах беда ! Ја сам један од бесова који се са Хришћанима монасима и свештеницима бори, досађујући им. Смућујем испоснике и пустињаке, а особито оне који ми се покоравају. Ја сам који подстичем на узалудан гњев и у гордост бацам и кавгу и свађу - замећем и наводим да један другог клеветају. Ја сам онај који помрачујем њихов ум и окамењујем срце њихово. Ја сам онај који их у време молитве збуњујем, потамњујем мисли њихове, скрнавим савест њихову, протежу се у цркви, маштају, лете им мисли које куда, старам се да брзо говоре молитве. Ја сам који при певању у тугу бацам и дремеж и спавање стварам им и у лењост стављам те траже себи подупираче или наслон (кад су на молитви). Ја сам онај који за време молитве утичем на њих те се смеју и друг с другом разговара. Ја сам онај који за време певања побуђујем тело и узнемиравам те често излазе напоље и друг друга клевета. Ја сам који их на блуд наводим и похоту порађам у њима и у прељубу приводим. Ја их на неумереност у јелу и пићу наводим те и тако стварам замке блуди. Ја наводим на среброљубље и на осорљиве одговоре и старам се да друг друга мрзи, да лаже и празне речи да говори, а у исто време учим их осуђивању. Ја недам да се измире, који су завађени, да не би духовно живели. Ја порађам у њима таштину, гордост те постају бестидни и без страха, нетрпељиви и самовољни. Ја терам монахе из манастира у манастир, прогоним их од места до места и од вароши до вароши. Ја порађам лажна маштања у сну и саветујем да из манастира оду, да свога учитеља презиру, и да верују у снове као у истините и хулне речи у срца њихова сејем. Застрашујем их и слабим њихове душе, учим их превари, лицемерју и да угађају људима а не Богу. Учим их ласкавости, непокорности, непослушности и гунђању. Ја их саветујем да се лепо облаче и намештају, бање и лекаре да посећују, не дам им да се перу од грехова и учим их да тајно кријући једу и да се не исповедају. Не дам им да се перу од грехова ни да у чистоти живе. Упућујем их на празновање празника по светском и на прождрљивост и пијанство. Ја им уливам високоумље и пометеност и утичем да траже старешинство над другима. Уливам им у разум да су они паметни, мудри, и да би други требали да их сматрају за свете, паметне, учитеље, а при том и да новаца имају, а да презиру врлине. Ја их учим да се куну, а да заклетву не одржавају. Ја наводим људе рукоблуду (онанисању) и на стидни блуд наводим: од тога жртву примам у онаказивању деце. Ја их подвргавам посту и труду више њихове моћи и снаге, у јарост их бацам и болест на њих наводим па због болести гоним их да једу месо, да се у бањама купају и да се с блуди дотакну исцељења ради. Ја сам онај који их сметам у раду и учим лењости, па после их упућујем да просе и туђим се знојем хране, те тако им стварам кривицу за коју ће на страшном суду одговарати". Поред овога било је још разних начина којима зли дух вара народ неверни и маловерни.

Обрати пажњу, како је ђаво био присиљен да призна и ово: "Ја наводим људе рукоблуду (онанисању) и на стидни блуд наводим: од тога жртву примам у онаказивању деце". Овде се очигледно мисли на све врсте блуда, и то значи да блуд има дуготрајне последице и да се блудни греси временом показују и на деци. Тако испада, као да блудници рађају децу ђаволу, а себи као да рађају непријатеље и противнике. Отуда може да се разуме оно речено у Псалтиру: "Господе, што се умножише они који ме нападају!" (Пс. 3:1). Отуда треба разумети, зашто данас многи непријатељи нападају на Србију, а Бог као да и не брани Србе од противника. Али кога опет да брани и коме да помаже? Да ли да брани српске блуднике и да им помаже? Не треба то очекивати, него, ако се не покају због својих греха, следује им смрт. Просто речено, блудницима следује смрт, ако се не покају, и зато Апостол Павле вели: "бежите од блуда", што значи: бежите од блудне смрти. Зато опет вели: "духом ходите, и жеља телесних нећете свршавати".