Дан после избора Хорхеа Марија Бергоља за Римског Папу (Франциска) - 13. марта ове године - шефови држава су, као што је то уобичајено, упутили понтифексу телеграме са честиткама.
Желим да цитирам телеграм председника Руске Федерације, Владимира Путина: „Уверен сам да ће се конструктивна сарадња између Русије и Ватикана и даље успешно развијати на основу хришћанских вредности, које нас повезују“. Ова изјава руског председника суштински се разликује од порука осталих шефова хришћанских држава. Према мојим сазнањима, Путин је једини шеф државе који је експлицитно изјавио да хришћанске вредности повезују његову земљу са Светом Столицом. На пример, председник Републике Италије, Ђорђо Наполитано, говорио је о „великом моралном и културном наслеђу католичанства... и моралним вредностима у којима се Италија препознаје“ - о вредностима моралним, али не и хришћанским. Премијер шпанске владе, Маријано Рахој, набројао је вредности које Шпанија дели са Црквом - живот, људско достојанство, слободу, мир, праведност“. И опет ни речи о хришћанским вредностима. Премијер ирске владе, Енда Кени, послала је телеграм у којем није било ни наговештаја о било каквим вредностима, али су биле честитке аргентинском народу који је однеговао победника. Франсоа Оланд, Ангела Меркел и Дејвид Камерон послали су најобичније честитке. Чак и лидери таквих католичких земаља, као што је Пољска, нису истицали чињеницу да су хришћанске вредности својствене њиховим земљама. У тексту упућеном америчком народу у новинама New York Times од 11. септембра ове године, председник Путин је истакао да се не слаже са теоријом председника Обаме о „изузетности америчког народа“. На крају текста наводи се следеће: „Постоје велике и мале државе, богате и сиромашне, са старом демократском традицијом и оне које тек траже свој пут ка демократији. […] Разликујемо се, али када молимо Господа да нам помогне не смемо да заборављамо да нас је Бог створио једнакима“. Путин и руски патријарх Кирил Мислим да можемо да говоримо о христијанизацији политичког језика у Русији, а можда и политичког живота у целини. Путин није једини руски политичар који себе сматра хришћанином. Током своје званичне посете Француској 2011. Године, председник Медведев посетио је Цркву Мајке Божије и поклонио се трновом венцу, светињи коју је Луј Свети добио почетком XIII века и који се све до Француске револуције налазио у Сент-Шапеу подигнутом као реликвијар. Да би се у историји нашао шеф европске државе који је с тим циљем посетио Нотр-Дам, неопходно је да се вратимо неколико векова уназад, вероватно на крај епохе Средњег века. Сама чињеница да је лидер Кремља клекнуо пред симболом Христове власти признајући идеју да свака привремена власт долази одозго - јесте право чудо. Ко би пре двадесет година могао тако нешто и да помисли! Део званичног програма посете председника Медведева било је отварање изложбе руских икона. Назив изложбе могао би сам по себи да постане политичка девиза: „Света Русија“. Слични поступци само су врх леденог брега. После одлуке Европског суда за људска права да се у италијанским школама забрани постављање Распећа, држава Италија је поднела жалбу на ту одлуку. Италијане је подржао тек мали део католичких земаља, само су се Малта и Литванија придружиле тој жалби. А у православном свету, напротив, Италију су подржале готово све источне земље на нашем континенту на челу са Русијом. Управо због тога је Русија постала објекат напада од стране Европе. Оптужба девојака из Pussy Riot због богохулства у савременој Европи је - крајње редак случај и то упркос чињеници да се међу земљама у којима се према законодавству светогрђе кажњава, налази Уједињено Краљевство у чију ауторитарност је тешко посумњати. Дакле, у питањима морала Русија је стала на свој сопствени пут који је супротан путу Европе. Нови закон, који забрањује пропаганду хомосексуалности међу малолетним лицима, у Европи је примљен као кршење људских права, иако су у Уједињеном Краљевству у време Маргарет Тачер и Џона Мејџора биле на снази потпуно идентичне законске норме. Приликом комуникације са руским дипломатама, посебно са онима који раде у области људских права у међународним организацијама типа ОЕБС или Савета Европе, схватио сам да је Русија изолована. По питањима морала она се фактички налази у потпуној изолацији, а једино јој пружа подршку - Света Столица. Световни католици, који су у овим питањима активни, изражавају своју захвалност Русији због њеног става који они готово у потпуности деле. У нашем Институту (Институт за демократију и сарадњу у Паризу - прим. ред.) у јулу ове године имали смо сусрет са двојицом руских депутата: председником и замеником председника Комитета Државне Думе за питања породице. Богохулнице Они су учествовали на трибини о породици заједно са кључним личностима бројних манифестација које су одржане у Паризу против једнополних бракова. У разговорима је такође учествовао бивши посланик италијанског парламента Лука Волонте. Европски друштвени радници са задовољством су истакли атмосферу узајамног разумевања и сагласности са руским учесницима. Било им је драго што су њихова залагања добила подршку читаве државе. После распада СССР-а руски грађани се нису нашли у ситуацији „ликова у потрази за аутором“ (према називу драме италијанског драматурга Л. Пирандела). Хладни рат је сметао Западу да схвати да Русију, као и друге земље, коју не треба поистовећивати са њеном влашћу. Континуитет националног идентитета је могућ, без обзира на све историјске преокрете. Старешина московског Сретенског манастира, архимандрит Тихон (Шевкунов), у својој изузетној књизи Несвети а свети (продато 1.100.000 примерака, а са интернета преузети милиони електронске верзије књиге), која је преведена на енглески и француски језик, говори о томе како је у комунистичкој Русији спашено хришћанство. Судбина православља у Русији у време комунизма и његов препород током последњих двадесет година може се упоредити са искушењима која су задесила Француску у време Француске револуције. Ако је пре двадесет година у Москви једва било десет активних цркава, данас их је већ 400 или 500 и још стотину у фази изградње. Може се без претеривања говорити о експлозивном порасту верске праксе у Русији. У време парламентарних и председничких избора у децембру 2011. и у марту 2012. италијански медији константно су говорили о стотинама и хиљадама либералних учесника који митингују против Путина. Међутим, пре тога, у новембру 2011., више од три милиона Московљана (односно 30 пута више него на манифестацијама против Путина), без обзира на кишу и хладноћу, ишло је у храм Христа Спаситеља да се поклони појасу Пресвете Богородице, који је био донет са Атоса. У време Стаљина тај храм био је срушен и претворен у базен, али је за неколико година обновљен у време Јељцина. Христијанизација политичке мисли у Русији део је општег поимања света у Русији, које се разликује од западне политичке толеранције. На заседању дебатног клуба „Валдај“ На недавном заседању клуба „Валдај“, на којем је учествовала и Наталија Нарочницка, Путин је изјавио да је Берлускони био геј, највероватније га не би осудили. У Италији су многи чули то критичко запажање и, вероватно, га тумачили њиховим пријатељством. Међутим, његов говор садржи веома дубоку анализу кризе вредности у западном друштву. Према Путиновом мишљењу светске, а посебно западне тенденције, реална су „претња руском идентитету“. Руски председник је изјавио следеће: „Видимо да су многе евроатлантске земље фактички кренуле путем одрицања од својих корена, укључујући и хришћанске вредности које чине основу западне цивилизације. Негирају се морални принципи и сваки традиционални идентитет: национални, културни, верски, чак и полни. Спроводи се политика која у исту раван ставља породицу са више деце и једнополно партнерство, вера у Бога или вера у сатану. Ексцеси политичке коректности иду дотле да се озбиљно говори о регистровању партија које имају за циљ пропаганду педофилије. У многим европским земљама људи се стиде и плаше да говоре о својој верској припадности. Чак и празнике укидају или их називају некако другачије стидљиво кријући саму суштину тог празника - моралну основу тих празника. И тај модел покушавају да агресивно намећу свима, читавом свету. Уверен сам да је то директан пут ка деградацији и примитивизацији и дубокој демографској и моралној кризи. Шта може да буде већа потврда моралне кризе људског друштва него што је губитак способности за самообнављање? А данас, практично све развијене земље, не могу да се самообнављају, чак ни помоћу миграције. Без вредности утемељених у хришћанству и другим светским религијама и без норми морала и етике, које су се миленијумима формирале, људи ће неизбежно изгубити људско достојанство. Ми сматрамо да је природно и исправно да те норме бранимо. Треба поштовати право сваке мањине на различитост, али и право већине се не може доводити у питање“. За мене је овај подужи цитат доказ да Русија стаје на свој пут који је супротан путу на којем се налазе све остале западне државе. Према доктрини политичке толеранције, Путин чини двоструки грех: он говори не само о вредностима, него и о очувању националног идентитета. Треба истаћи да су западноевропске земље већ више од педесет година обједињене у једну постнационалну структуру, а сама Европска унија позвана је да превазиђе архитектуру „државе-нације“, која се сматра мање одговарајућом за савремени свет. На Западу се сувише често говори о Путиновој личности. Ствара се утисак да је он једини руски политичар. Код нас на Западу се формирала изобличена представа о Русији као о земљи којом се управља гвозденом песницом. То - није тако. У ствари, Русија је вишестрана држава са унутрашњим разликама на читавој својој огромној територији. Политички живот у Русији не своди се искључиво на Путинове декрете, у таквој федерализованој земљи као што је РФ, било би апсурдно мислити да губернатори 83 субјекта Руске Федерације нису суверени домаћини својих региона. Ипак, тачно је да је Русија већ више од десет година стала на пут супротан европском. После 80 година „политике левице“, чак и без обзира на то што је Путин на кормилу државе, Русија је изабрала десни правац. Док европске државе настоје да се одрекну свог националног и верског идентитета, Русија после комунистичког пустошења систематски изграђује свој национални и верски идентитет. Управо због тога и само због тога, западна средства јавног информисања организовала су у медијима хајку против Русије. За Запад, епохе постмодерне и мондијализације, неприхватљива је чињеница да Русија може да има другачије гледиште. Русија је постала (или се вратила у раније стање): симбол реакције у очима Запада. У разним периодима историје Запад је користио „руско страшило“ да би доказивао своју предност у Европи и свету. Та тенденција данас је постала још очигледнија зато што западни пројекат пост-национализма доживљава крах због политике подршке јединственој европској валути и политике мондијализма коју спроводе САД, а која се спотакла о кризу у Сирији. Ако заиста тежимо европском јединству, треба да се замислимо о правој суштини Европе. Она може бити само хришћанска и национална. Специфичност Европе је у томе што је то континент који насељавају различити народи који говоре различите језике и поштују различите традиције. Они се не могу жртвовати ради покушаја да се формира постнационална и постхришћанска федерација на територији Старог света. Француски политичар Жан-Пјер Шевенман константно понавља да ће Сједињене државе Европе постати Европа Сједињених држава. Ми, прави Европљани, настојимо да створимо Европу нација, односно, Европу чији део ће бити и Русија. Превела Ксенија Трајковић http://fakti.org/globotpor/evroskeptici/putin-jedini-u-cestitci-papi-francisku-pomenuo-hriscanske-vrednosti |