Веома значајан фактор за опстанак сваког народа је слога и сложност његових припадника. Ова чињеница нарочито је изражена код нашег народа, који је и сада на раскршћу истока и запада, православља и католичанства, Русије и ЕУ, а некада је био и место сусрета Византијске и Угарске као и Османске и Аустријске државе.

За народ са таквим геополитичким приликама, у окружењу моћних суседа, који су жељни проширења утицаја, сложност представља можда једини начин да се самостално изнађе прави пут до независности и слободе! Код Срба, од самог почетка постојао је проблем сложности. „Само слога Србина спашава“ није слоган новијег порекла, напротив, још у средњем веку многи су указивали на нужност слоге и уједињења. Од најранијих времена, тј од времена настанка првих ентитета српског народа неслога је разарала домет утицаја српских владалаца. Од 610.-641. године (за владавине цара Ираклија) године, непознати архонт је повео Србе да се трајно населе јужно од Саве и Дунава, на просторима данашње Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Далмације, Дубровника и Скадра … Срби су основали 6 склавинија тј књажевстава/жупанија (Рашку, Босну, Дукљу, Травунију, Захумље и Паганију). Српски народ био је разједињен, и сваки архонт – књаз/жупан желео је да прошири свој утицај на уштрб другог, макар ушао у савез са владаром туђинског језика (јер тада још свест о заједничком пореклу и крви није постојала, као ни појам народа у данашњем смислу).

Неке од тих склавинија касније су постале државе: Рашка, Зета, Босна, Дубровник, а српске династије редом су се ређале: Властимировићи, Вукановићи, Војислављевићи … Тек када је жупан Стефан Немања свргао свог старијег брата Тихомира, и прогласио се за великог жупана, српска држава је донекле била уједињена! То се догодило тек након пет и по векова присуства српског народа на Балкану, 1166. године! То је разлог због чега се династија Немањића сматра првом српском династијом, иако то није тачно. Корени српске државности и присуства на Балкану сигрно сежу до 626., када се зна да су Срби заједно са Аварима опљачкали царски град Солун! Та и таква немањићка држава и даље није обухватала многа пространства насељена Србима, пре свега у Херцег-Босни владарске династије Котроманића, и племићких лоза Косача, Павловића, Борића и Вукчића, као ни Дубровачку републику – Швајцарску средњег века, родно место многих знаменитих Срба!

Пропашћу немањићког царства, обласни господари почињу да отказују послушност владару из Призрена, Урошу нејаком! Одвајају се племићке породице: Алтомановићи, Балшићи, Црнојевићи, Бакићи, Бранковићи, Драгаши, Дејановићи али и моћне породице Мрњавчевића и Хребељановића. Будући да цар није имао потомака, подршку Мрњавчевића Урош је платио обећањем престола Вукашиновом сину Марку, касније названом Краљевић, јунаку многих епских песама! Неки обласни господари стали су уз тај фронт Урош-Вукашин и били поражени на реци Марици 1371. године, а неки су се заклели на верност Лазару Хребељановићу, владару Моравске Србије и сличну судбину доживели 1389. године, на Видовдан, на Газиместану!

Поука ове тужне приче је да су разједињене српске снаге биле осуђене на пропаст пред најмоћнијом коњицом света тога времена! Након прве демографске катастофе (Косовски бој), сви виђенији Срби постали су вазали, што султана, што бечког Каисер-а (цара). Немали део српског народа кроз наредне векове, прихватањем или наметањем туђег писма, језика, вере … се однародио! Оно што не смемо заборавити је чињеница да чак ни Стефан Душан, који је у нашој историографији остао познат као силни, није успео да победи Турке, и то уз савезнике као што су Византија и Бугарска, него је хришћанска војска доживела велики пораз код Дидимотике 1354. године. Турке у то доба подржавао је Јован Кантакузин, претендент на цариградски престо! И тада је нејединство, али на том примеру браће Грка, пресудно утицало на будућност ових крајева.

Питање да ли би османска војска икада дошла на Балкан да није имала позив једног византијског крила. Велико је питање и да ли би, у случају турске најезде јединствена српска војска могла да одоли Мурату, Јакубу и Бајазиту. Да ли би се ствари промениле да су у склопу српске државе тога времена биле српске државе Босна и Дубровник, треће је логично питање. Морамо имати у виду да одговоре на ова питања нећемо никад сазнати! Али засигурно да би таква држава, уз подршку Бугарске и јединствене Ромејске државе лакше одолела нападима источњака!

Исто то нејединство срећемо и у време тзв „српске револуције“ илити устанка, почетком 19. века. Ђорђе или Милош, била је већа дилема нашег народа него слобода или ропство! Карађорђевићи или Обреновићи, Руско или Хабзбуршко царство, Никола Пашић или краљ Александар И, кнез Павле или краљ Петар ИИ, монархија или република, социјализам или капитализам … само су неке од, на велику жалост, вечитих дилема нашег, у међувремену десеткованог народа.

Следећи период нејединства, а који је уз корена променио слику нашег друштва представља период поделе на Равногорце Драгољуба Драже Михаиловића, Партизане Јосипа Броза Тита, Српску Државну Стражу Милана Недића, Српски Добровољачки Корпус Димитрија Мите Љотића и Црне четнике Косте Миловановића Пећанца! Због свих ових подела кроз векове, редом су се ређале гробнице, почевши од Чегра, Мачве, плаве гробнице, преко Крагујевца, Краљева, Јасеновца, Јадовна, Старе Градишке и Старог Сајмишта, па све до Бљеска, Олује и погрома 2004.! Тај трагични ланац се мора зауставити. Народ мора заборавити раније поделе. То је једини начин да осигурамо да се такве страхоте више никада не понове.

Слога биће пораз врагу а најјачи српству град!

Извор: "Двери"