Уводна реч

Зло се, у овом свету, застрашујуће умножило, и уништава га, корак по корак, потапајући нас морем таме. Како је било могуће да се свет нађе у таквом стању?  Како су нас, створене по икони Божјој, довде довели?

Мени је много помогао да схватим шта се у свету дешава угледни руски математичар и философ Виктор Тростников. Још 1993, кад сам био на сабору православних братстава у Москви, дошао сам до једне његове историософске студије, из које сам касније, за "Светигору", превео одломке, мени најбитније. Од Тростникова сам коначно и заувек примио истину да је смисао постојања једног народа у броју оних који се спасавају и улазе у Царство Божје. Док год буде оних који се спасавају, дотле историја траје. Кад почну да се рађају безаконици, који себе осуђују на вечну пропаст, историја престаје да има смисла. Ово су преведени одломци из Тростникова.

Стратегија зла  

Циљ ђавола је свагда један: уништење онога што је Бог створио, тј. раз-стварање света. Што се тиче средстава, она су свагда диктирана стратегијом и тактиком. Ако стратегију желимо укратко да саопштимо, она је јединствена: рушити под видом стварања, штетити под видом користи. Зло никада не наступа под својим именом, оно се увек покрива добром. Стога се може рећи да је главни стратешки принцип зла – лаж.

Принцип лажи је као оружје усвојио сам родоначелник зла у прадревна времена, како се о томе говори у Еванђељу. "Ваш је отац ђаво... Он је човекоубица од искони ни не стоји у истини, јер истине нема у њему. Кад говори лаж, своје говори, јер је лажа и отац лажи" (Јев. 8, 44).Међутим, свакоме човеку који долази на свет даје се противотров за лаж – савест. Њу човеку даје Сам Бог, тачније, она је – глас Бога, који говори у његовом срцу. Тај глас звучи тихо, али ако се трудимо, можемо се научити да га слушамо савршено пажљиво, разазнајући где је истинско добро, а где зло, с маском добра на лицу.

Зато је други стратегијски принцип зла – угушити нашу савест, одучити човека да се њоме користи и приморати га да изгуби и сам приступ њој. Нама је заповеђено да се вежбамо да ловимо њене сигнале, а зло нас приморава на сасвим супротну обуку – не обраћати пажњу на њих. И та обука почиње од раног детињства.          

Како "лажа и отац лажи" успева да у свакоме од нас заглуши дату нам савест? Главно оружје које он за то користи јесте стварање разних врста "без–савесних друштава", у којим се то гушење остварује колективно. Ђаво је суптилан психолог, он добро зна слабости људске природе, њена рањива места. Када на одређени начин, па макар он био и сумњив, многи око тебе поступају, твоје ће сумње брзо проћи и ти ћеш ту врсту понашања сматрати нормалном. Приговори савести као "то није добро", бивају пригушивани "ауторитетом количине", и ми одговарамо: "Тако се ради".

Трећи принцип зла свагда помаже ширењу свих врста колективне без-савесности, које се рађају из првих двају принципа: стратегија вечног рушитеља остаје непроменљива, тактика коју предлаже својим аргатима мења се у зависности од околности. У разним епохама вишепоменути принципи остваривани су на разне начине.

У прошлом столећу принцип лажи реализован је, пре свега, у идеји "прогреса". У целој Европи громогласно се пропагирало, са циљем да се народи увере у то како су представе о свету и човеку, на којима су васпитаване десетине и десетине поколења, безнадежно застареле и како их озбиљно могу примати смао још "заостали" људи, "реакционари". И мада се то није истицало, ту је било речи о хришћанским представама. Њима су супротстављане "савремене" представе, које је човек морао да усвоји, ако је хтео да буде на нивоу епохе. Принцип "групног гушења савести" оствариван је тада у многобројним "тајним друштвима", пре свега у масонским ложама. Ако се погледа пажљиво, шта се све нудило под фирмом "прогреса". откриће запрепашћујућа промишљеност и циљесходност.

Антихришћанске идеје "прогреса"

1. Идеја социјалне једнакости свих људи. Ова идеја усмерена је на рушење носеће друштвене структуре, пошто она не може а да не буде сталешка. Вертикална организација неопходна је за нормално функционисање друштва и управо њу "прогрес" је требало да уништи. То је пркошење новозаветном начелу "будите покорни сваком људском началству (власти)" и "слуге, са страхом, се повинујте господарима, не само добрим и кротким него и суровим" (1. Петр. 13).

2. Идеја еманципације жена. Ова идеја усмерена је на рушење основне ћелије друштва – породице, у којој је ради стабилности такође потребно једноначалије (једновлашће). То је пркошење апостолском завету "жена да се боји" (Еф. 5, 33).

3. Идеја предности градског живота у поређењу са сеоским – урбанизација. "Прогрес" је у свести људи од почетка био повезан само са градовима, са развитком градова. Даљњи циљ таквог подухвата је откидање људи од земље, од њихових корена и претварање истих у лумпене, којима је могуће сугерисати било какве појмове о систему вредности, чак и оне најизопаченије. Уз то, урбанизација води стешњености људи и оглашава стварање "група за заједничко гушење савести".

4. Замена божаственог појма "љубав" биолошким привлачењем. То је рушење хоризонталних веза међу људима, јер су такве везе све засноване на љубави према ближњима. Тај тактички приступ својом оштрицом директно је усмерен против најважније јеванђелске заповести – "заповест нову дајем вам да љубите једни друге" (Јов. 13, 34). Нарочито грубо обличје добила је та замена почетком двадесетог века, Фјордовим учењем о "сублимацији", којим су сва узвишена људска осећања протумачена као пуке оплемењене пројаве најнижих нагона.

5. Идеја социјализма. У другој половини 19. века огромну популарност почела је да задобија – идеја социјализма тј. лишавања људи права на поседовање производних оруђа и земље. Како је та идеја на крају била остварена, она је у себи носила стравичан рушилачки потенцијал, који је човекоубилачкији од свих других идеја прогреса. Узрок томе је у чињеници што, лишен сопствености, човек престаје да буде стваралачка личност у привреди и земља долази у стање мрзости и опустелости, нарочито стога што, због подруштвљавања имовине није могуће остваривати добра дела, тј. људи се лишавају могућности да испуњавају најважнију јеванђелску заповест. Љубав без дела је мртва, а дела љубави састоје се у томе да се своје даје ближњем. У социјализму нема ничег "свога", па се ни не може бити милосрдан. На тај начин социјализам води деградацији људске личности, понижавању свих њених квалитета.

6. Идеја либерализације верског осећања (религиозности). На најорганскији начин у идеју "прогреса" улази идеја либерализације верског осећања. Савремени екуменизам родио се веома давно, као и покушаји стварања "синтетичке религије". Та тактичка линија у Русији изражена је ширењем протестантског духа силом у време Петра Великог и царице Катарине... Главна последица овога била је рационализација вере, која неминовно води у – безверје."Синтеза" је у себе укључила и најопасније елементе римокатолицизма, нарочито "јуридизацију" односа са Богом. Из ње проистиче замена појма греха појмом преступа. Није се једном само показало колико је она разорна. Преступ је само оно што је откривено: онај кога не ухвате није лопов. А грех је грех, чак и ако нико за њега не зна. Последица ове замене био је велики пораст преступности: ко год је ишао да чини зло, веровао је да неће бити ухваћен, а то је значило да неће ни "сагрешити".

7. Идеја "остваривања права". Током читавог 19. века текао је процес ширења идеје "остваривања права" свих могућих група и појединаца, који је све до свог логичког краја (тј. потпуног апсурда) дошао тек у наше дане. Јасно је да је та тенденција била усмерена на распиривање непријатељства и мржње међу људима, који се међусобно разликују.

Шта је СИДА?

Творац воли и штити онога ко Му је потребан и било би богословски неписмено видети у томе некакав прагматизам. Само је у нашем ограниченом поимању људска личност расцепљена на своје поступке и на оно што она представља "у самој ствари" услед чега ми неког волимо не због његових дела, него "тек тако". Бог Својим погледом прониче у само језгро личности где нема разлике између мисли и дела, тачније где помисли и јесу дела. Довољно је било да богати младић само покаже жељу да озбиљно дела по Богу, па да Исус, погледавши га, заволи овог младића (Мт. 10, 21), мада он још увек ништа не беше разделио убогима и уопште ништа није урадио у томе смислу...

Коначни циљ стварања света, ради кога су све физичке константе, сви закони физике, јесте да угљеник образује ћелије и да полимери који том приликом настану могу да постану носиоци живота. Неки богослови тврде да ће се, када у историјском процесу буде сабрана довољна количина Светих, тј. процес зауставити – све галаксије ће нестати, а материја, негда уведена у постојање, биће из њега уклоњена и наступиће "крај свему". Светитељи ће, као они који су умножили таланте, или као класови који дају "један тридесет, а један шездесет", ући у Небеско Царство, ојачавши га и обогативши собом, а у таквом јачању и богаћењу Царства и јесте суштина Домостроја, Божије замисли и дела спасења света. Но, да би се у свету појавили Светитељи, неопходна је људска заједница која их производи и ствара потребне им услове.

(...) Осамдесетих година овога века у Америци је дошла до изражаја појава која је омогућила да многе ствари схватимо – појава СИДЕ–е или AIDS–a. Та болест прво је уочена у Калифорнији и тамошњи православци су, сазнавши да она напада највише педерасте, одмах у њој видели казну Божију. Могуће је да су се сетили Старог Завета, где је описано како је Господ управо због тога уништио Содому и Гомору. Рецимо са своје стране да је масовним ширењем тога греха, који апостол Павле у посланици Римљанима назива нарочито гнусним, обележен сутон античке цивилизације и можемо да претпоставимо да је њена пропаст такође повезана са њом. Такво је мишљење, на пример, гајио Честертон.

Сада, када је вирус СИДЕ изучен боље од свих других изазивача болести, нема ни најмање сумње да су православни Американци били у праву. Разуме се, та казна остварена је на начин којим се може користити само Творац и нико више. Као и у другим случајевима, Он овде не убија, него једноставно – престаје да штити...

У чему је суштина ове болести?

У томе што човеков имуни систем бива уништаван вирусом, а без тога система човек је лако подложан свакој болести. Од чега ће он конкретно умрети, ствар је случаја, али ће без пуновредног имуног система он раније или касније неизбежно умрети. А тај систем представља материјално ваплоћење Божијег Покрова, Сам тај Покров, што значи да се мистична духовна заштита простире над тим системом, чинећи га неприступачним за рушитеља... Божија заштита је двостепена и двостепено се уклања. С почетка се уклања "Онај који задржава", који чува имуно–систем, а затим на видљиви систем који је беспомоћан насрће вирус и избацује га из животног строја.

Оно што закључујемо јесте следеће: Бог из васељене уклања биолошке организме који одбијају учешће у великом процесу производње живота. Могао би неко помислити да се ово односи и на бездетне родитеље, па би, по таквој логици, Господ тобоже и од њих морао да одузме своју заштиту, али то није тако. Човекова бездетност, ако је човек нормалне психе, јесте његова индивидуална посебност, који му је Господ назначио по неисповедивом закону Свога Промисла: може бити због грехова предака (тако су стари објашњавали бездетност), а може бити и због нечега што провиђа у Своме Свезнању... У случају педерастије, пак, реч је о свесном одбијању да се неко потчини људској природи. На тај начин настаје нови тип човека, који не припада осталим типовима, укљученим у процес материјалног света и који пркоси Божанственом поретку...

На крају крајева, такав мора бити одстрањен. Осећај гађења који код нормалног човека изазивају мужеложништво и женеложништво (хомосексуалство и лезбијство) заснива се на томе што је он и козмички нециљесходна, што не улази у општу хармонију битија. Вероватно је да неко такво осећање они изазивају  и код Бога, када Он и у старозаветно доба и у време пада Римског царства и данданас на њега реагује на исти начин – избацујући такво људско биће изван области твари коју Сам Он штити или, еванђелски речено, баци га у "у таму најкрајњу". А тамо где је леш, купе се и орлушине, говори еванђелист Матеј (24, 28).

 Ето, то сам научио од Виктора Тростникова. Вреди се замислити, зар не?