Навика кретања

      У Светом Писму навика кретања назива се "ходањем", као што се човек навикава да хода све док не навикне да хода. Уопште речено, човек се навикава на неко кретање све док не навикне да се креће како жели. А кад се човек навикава на неко кретање, нормално је да успорава кретање и појачава пажњу, затим уочава и испитује и поправља сваки покрет да би се правилно кретао, и затим понавља и вежба све покрете заједно и тако чини док не навикне на правилно кретање.

 Постоје телесне навике, постоје и душевне навике, постоје и духовне навике. Док је мали, човек се навикава на телесно ходање, па кад се навикне, онда углавном хода по навици. Тако и хришћанин ваља да се навикава на духовно хођење, па кад се навикне, онда углавном ходи по навици. Зато Апостол Павле заповеда хришћанима: "Велим вам: духом ходите, и жеља телесних нећете свршавати. Јер тело жели против духа, а дух против тела; и ови се противе једно другоме, да чините оно, што не бисте хтели" (Гал. 5:16-17). Овде Апостол јасно разликује духовно хођење и телесно хођење, и говори да су то два супротна хођења, јер ко духовно ходи, он се креће ка небу и небеском Царству, а ко телесно ходи, он се креће ка земљи и земаљском царству. Код духовног хођења дух господари и води, а тело мора да се потчињава и прати дух; док код телесног хођења тело господари и води, а дух се потчињава и прати тело. Стога, ако човек навикне духовно да ходи и ако дух господари и води, онда тело мора да се потчињава и прати дух, и зато Апостол вели: "духом ходите, и жеља телесних нећете свршавати".

Могли би рећи: добре навике називају се – врлине, а лоше навике називају се – страсти. Кретање у врлинама Апостол назива духовним хођењем, док кретање у страстима назива телесним хођењем, и овде Апостол дели све навике на духовне и телесне, зависно од тога ко је носилац навике: дух или тело. Осим ове опште поделе, могли би направити и посебне поделе унутар њих самих, опет према носиоцу навике. Тако телесне навике можемо да поделимо на грубе телесне навике и на природне душевне навике. Ове друге по човеку гледано нису лоше јер су то природне навике, али пошто су то навике пале природе и пошто не воде ка спасењу, оне ипак нису добре. Духовне навике можемо да поделимо на умне навике и на срдачне навике. Умне навике, ове навике размишљања, мање-више лако се мењају, то су навике покајања, на грчком преумљења, и углавном човек може увек да се каје. Срдачне навике, ове навике осећања и хтења, мање-више тешко се мењају, ту се осваја Царство небеско или царство земаљско, и ту треба присиљавања. Зато Господ каже: "Царствије небесноје нудитсја, и нуждници восхишчајут је", тј.: Царство небеско усиљује се, и усиљашчи освајају њега (Мт. 11:12). Дакле, усиљашчи, тј. они који присиљавају срце на побожне навике, они освајају Царство небеско.

Због чега тако објашњавамо о навикама, тако просто да би свако дете могло да разуме? Па зато што је сада на земљи време покајања, промене ума, и мање-више лако могу да се промене навике размишљања, а временом уз Божју помоћ и да се присили срце и да се промене срдачне навике осећања и хтења. А после телесне смрти нема покајања или ће пак бити јаловог покајања, које не може да промени лоше срдачне навике. Зато св. Јован Крститељ вели: "Родите дакле плодове достојне покајања" (Лк. 3, 8); што значи, ако покајање не роди побожне срдачне навике, то је јалово покајање. Дакле, лоше срдачне навике осећања и хтења, ако се не промене у побожне срдачне навике за живота на земљи, оне онда прелазе у вечност и остају за вечност лоше срдачне навике. А кад пређу у вечност те лоше срдачне навике, оне неће имати никаквог задовољења као што то имају сада овде на земљи. Гордо и гњевљиво срце неће имати над ким да се горди и гњеви, јер ће онда праведници бити одвојени од грешника. Прождрљиво и блудно и среброљубиво срце неће моћи да задовољи своју страст, јер онда неће бити овог и оваквог тела, и неће бити новца и богатства као овде на земљи. А да без овог тела нема покајања, то доказује и сам ђаво који, пошто нема ово тело, већ преко осам хиљада година не каје се и не мења своје горде срдачне навике. Зато је ради покајања и плодова покајања важно ово тело, и зато је Господ рекао: "Царство небеско усиљује се, и усиљашчи освајају њега".

Није лако мењати срдачне навике и поготово није лако стварати побожне срдачне навике, и зато народ каже: "навика је једна мука, а одвика две". Па да не би било јалово наше покајање, морамо да слушамо шта говори Апостол Павле: "Ко ће ме избавити од тела смрти ове? Захваљујем Богу својему кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако дакле ја сам умом својим служим закону Божијему, а телом закону греховноме" (Рим. 7, 24-25). И: "ми ум Христов имамо" (1 Кор. 2, 16). Обрати пажњу шта говори Апостол: "Захваљујем Богу својему кроз Исуса Христа Господа нашега". И: "ми ум Христов имамо". То значи, да ум човеков, сам по себи, не може да присили срце на побожне навике, него то може само ум Христов, како говори Апостол. А ум Христов стиче човек кад се одрекне од себе и прихвати ум Христов, тј. кад се одрекне од своје главе и прихвати Главу Цркве – Христа, тако да ум човеков помоћу Христа и силе Христове може да присили срце на побожне навике. Преп. Варсонуфије Велики говори: "Исусова молитва неприметно исцељује човека од свих душевних и телесних страсти, као кад човек узима неки лек и тај лек неприметно делује и лечи човека од болести." Али покајање чини, не само Исусова молитва, него и свака побожна молитва и пост, и смирење и трпљење, и љубав према Богу и ближњему, и уопште испуњавање свих заповести Божјих. Заиста без силе Божје, без силе Христове, не може ум човеков да присили срце на побожне навике.

Зашто су преп. Оци и Матере бежали у манастире и пустиње? Па зато, као што је речено, да би успорили кретање и појачали пажњу, да би уочили и испитали покрете ума и срца и да би поправили сваки лош покрет и да би присили срце на побожне навике. У свету је то тешко, а поготово данас је то много тешко, јер овај свет је као бесна река носи и носи све пред собом, у тој гужви човек осећа немир и смутњу јер пуно је саблазни, тешко може да успорава и да испитује и да контролише своје унутрашње покрете, па тако тешко може и да исправља своје лоше срдачне навике. А ако не исправља своје лоше срдачне навике, онда његово покајање бива јалово, као што је речено. У књизи "Евергетинос" имамо пример одлучног бекства из света и правог покајања:

Право покајање

"У Египту је био неки брат (монах), који је стално пребивао у својој келији, проводећи живот у великом смирењу. А у граду је остала његова сестра, блудница, која је погубила не мало душа људских. Зато су Старци не једанпут говорили њему, да он иде к њој, да је уразуми и да пресече њен грех, који је чинила, и на крају крајева убедили су га. Када је брат дошао у њен дом, њега су познали и одмах су обавестили сестру: "Твој брат је дошао, он је већ пред вратима". Она се обрадовала свом душом, оставила је своје љубавнике, са којима је грешила, и чак није ни главу покрила, одмах је потрчала да сретне њега. Кад је видела драго лице, она је пружила руке да загрли брата, али он је зауставио њу речима: "Сестро моја рођена, поштеди своју душу. Знај да због тебе гине толико људи. Не обричи себе на страшне вечне муке". "Кажи, – питала је она, сва дрхтећи од страха, – да ли има за мене било какве наде на спасење?" "Има, ако хоћеш да се спасеш", – одговорио је он. Она се бацила њему пред ноге, молећи да узме њу са собом у пустињу. "Хајдемо, – рекао је он, – само покриј главу". "Хајдемо, – рекла је она, – боље је поднети срамоту због непокривене главе, него се поново вратити у дом блуда". Путем брат је уразумљивао њу, припремајући је на покајање. Па видећи људе, који су ишли у сусрет, он је рекао: "Ко од њих зна да си ти моја сестра; него боље иди у страну и почекај, док они прођу". Она је тако и учинила. Када су људи прошли, он је позвао њу: "Идемо даље, сестро". Но, одговора није било. Брат се вратио назад и видео је: она је мртва, и ноге њене су изубијане у крви – цео пут она је прошла боса. Кад је он испричао о свему овоме Старцима, они су стали да расуђују о њеном уделу (судбини). Једноме од њих је откривено: пошто је она презрела, не само све плотско (грешно телесно), него је заборавила и на своје тело, и чак се није пожалила ни на ране на ногама, Бог је примио њено покајање (и спашена је)."

Слично се говори и у Житију блажене Тајсе, где стоји како је преп. Јовану дошао глас с неба који говораше: "Један час њеног покајања Бог је примио боље него оних, који се кају много година, али не тако топло као она". Зато су преп. Оци рекли: "правом покајању и један час је довољан, а полу-покајању и многе године су кратке ".

Овај живот је ради покајања

Да је овај живот ради покајања то доказује и Житије преп. Сисоја Великог:

"Пошто проживе у пустињи шездесет година, преподобни Сисоје се приближи својој смрти. Када је имао да се престави, и крај њега беху монаси, лице његово засија као сунце, и он им рече: "Ево, дође ава Антоније". Мало затим он опет рече: "Ево, дође лик пророка. Лице му поново засија још јаче, и он рече: "Ево, дође лик апостола". И лице његово заблиста двоструко јаче, и он разговараше с невидљивим лицима. А братија га молише, говорећи: Оче, кажи нам, с ким разговараш? - И он им рече: Ево, анђели дошли да ме узму, а ја им се молим да ме оставе још мало овде, да бих се покајао. - Братија му рекоше: Теби, оче, није потребно покајање. - На то им старац одговори: Заиста не знам, да ли сам уопште и почео да се кајем. - Међутим сва братија знађаху да је он савршен. После тога он још силније засија, и лице његово постаде као сунце, и сви се уплашише. Тада им старац рече: Гледајте, гледајте! ево Господ долази, и говори: Донесите ми изабрани сасуд из пустиње! - Рекавши то, преподобни одмах предаде дух свој Господу. Утом блесну муња и келија се испуни миомира."

Преп. Сисоје, који је сав монашки живот провео у покајању, опет на самрти говори да му је потребно покајање, и каже: "Ево, анђели дошли да ме узму, а ја им се молим да ме оставе још мало овде, да бих се покајао". Братија му рекоше: "Теби, оче, није потребно покајање". На то им старац одговори: "Заиста не знам, да ли сам уопште и почео да се кајем".

Сваки дан, у који човек не исправља лоше навике, тај дан је изгубљен, и после телесне смрти тражиће човек још један дан за покајање и неће му се дати. Јер увек човек треба да одбаца и искорењује лоше навике, и да прихвата и укорењује побожне навике и тако до смрти за Христа. Свети Григорије Богослов је као круну свога богословља поставио "смрт за Христа", и каже: "Не бојим се ја никаквих прогона на Цркву, макар претили огњем и мачем, зверима и свакаквим мукама. За све то ја имам један лек, један пут у победу – смрт за Христа. Нема ништа горе, него када се човек боји ма чега више него ли Бога, и из тог страха постаје издајник Вере и Истине".

Буна човека против себе самога

(Мисионар за 1. јануар 1934. године)

"Из примера митара, блуднога сина, који се вратио у живот са ивице пропасти, Марије Египћанке, блуднице, Таисе, Пелагије, Августина, Мојсеја, и других, види се да је: покајање - буна човека против себе самога. Ту буну подиже човек онда када осети непријатеља у себи самом. Докле год човек живи у самообмани, да су сви његови непријатељи ван њега, дотле се он не буни против себе. Али кад се једном отворе очи човеку, и он сагледа лопове и разбојнике унутра у своме дому, тада он заборавља оне, који му нападају дом споља и употребљава сву снагу да изгура оне који су непозвано упали и засели унутра (Владика Николај: О покајању - страна 12)."

Изрека богомољаца: "Удримо секиром у корен, да бисмо, ослобођени страсти, имали мира у души. Ко победи себе, највећи је херој." По светом Максиму, "самољубље је корен свих страсти", па грешник, који воли и сажаљева себе, он не може да се покаје, него или се уопште не каје, или има неко јалово покајање. А својим личним покајањем ми помажемо и Цркву, као што су то чинили наши Богомољци.

Илустрација у наслову: Покајање Блудног сина