Код новотараца је приметна демонска гордост, јер кад се праве већим од Владике Николаја и св. Богомољаца и кад одбацају вековно искуство Српске Цркве, шта је то него демонска гордост?

Кад год неко говори или пише духовне поуке, увек може да се осети и позна: да ли он говори и пише из свог искуства или говори и пише из књижевне теорије. Ово друго није ни мало безазлено, јер ако неко говори и пише духовне поуке да би показао како је књижевно образован и мудар, а међутим он не позива на подвижнички живот са крстом, његова теологија је демонска теологија.

 Тако говори свети Максим Исповедник: "теологија без крста јесте демонска теологија". Из те теологије без крста рођени су и рађају се сви јеретици. То потврђује и пророчанство светог Козме Етолског, које упозорава православце: "Зло ће вам доћи од начитаних", тј. од књижевно начитаних, од књижевно образованих и мудрих, који износе теологију без крста, ту демонску теологију. То потврђује и Господ у Јеванђељу кад се обраћа Богу Оцу и говори:

"Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од премудрих и разумних, а открио си то младенцима; да, оче, јер је тако била воља твоја" (Лк. 10:21).

Овде је јасно речено да Бог сакрива духовне тајне од "мудрих и разборитих", и открива их само "младенцима", тј. смиреним и послушним хришћанима, који су као мала деца пред Богом. Ови "младенци" прихватају подвижнички живот, носе свој крст и на свом крсту стичу духовна искуства, колико им Бог открије. Тако је код свих светих Отаца и Матера приметно, да они говоре и пишу из свог искуства, па тако и свети Максим говори: "Самољубље је корен свих страсти; а то је неразумна љубав према телу". Нема сумње да он то говори из свог искуства, а то, што он говори, нико заиста не може ни разумети ни прихватити ако се из личног искуства не увери да је то тако и ако из личног искуства то не разуме. Пошто се самољубљем храни гордост са сујетом у човеку и на крају и погибија, супротно томе, благословеном самомржњом храни се смирење са љубављу и на крају и спасење.

Смиреноумље је темељ хришћанске филозофије

Свети Златоуст је рекао: "смиреноумље је темељ хришћанске филозофије. Преп. Симеон, први Столпник, на почетку свог подвига имао је од Бога виђење како да се спашава:

"Одмах после тога Симеон изађе из цркве, и не свраћајући кући отиде у једно усамљено место, згодно за молитву. Ту он паде на земљу ничице крстолико и с плачем се мољаше Богу да му покаже пут ка спасењу. Дуго лежећи тако и молећи се, он напослетку заспа и виде овакво виђење: копа он неки темељ, и чу глас који му говори: "копај дубље!" И он стаде копати дубље. И кад преста копати, сматрајући да је довољно дубоко, он опет чу глас који му наређује да копа још дубље. Он поново стаде копати; и кад престаде са копањем, њему и по трећи пут дође глас да продужи са копањем. Најзад чу ове речи: "Престани, доста је! А сада, ако хоћеш да зидаш зграду, зидај трудећи се усрдно, јер без труда ништа успети нећеш".

Тиме је преп. Симеону указано да најпре ваља дубоко да утврди темељ смирења, па затим на том темељу да гради све остале врлине са божанском љубављу на врху. Па иако му је то указано на почетку његовог подвига, ипак на крају подвига умало да није пао и погинуо, умало да се није срушила његова огромна и велелепна кућа, коју је изградио својим натприродним стајањем на столпу осамдесет година. Тако стоји у његовом Житију: "На столпу је он стајао осамдесет година, како о томе пишу потпуно веродостојни људи, савршен у врлинама, земаљски анђео, небески човек". И да видимо како је преп. Симеон на крају свог подвига могао да падне и погине са свог столпа:

"Међутим преподобни се све више и више подвизаваше, оружајући се против невидљивог непријатеља. Тада ђаво, ненавидник свакога добра, претвори се у анђела светла и показа се светоме у близини стуба на огњеним колима, са огњеним коњима, као да силази с неба, и говораше: "Чуј, Симеоне, Бог неба и земље посла ме к теби, као што видиш, са колима и коњима, да те као Илију узмем на небо, јер си такву част заслужио због светости свога живота, и већ је дошао час да окусиш плодове трудова својих и примиш венац похвале из руке Господње. Стога похитај, слуго Господњи, да видиш Творца свога и да се поклониш Њему који те створи по лику Своме; а и тебе желе да виде анђели и арханђели са пророцима, апостолима и мученицима". - Светитељ не распознаде вражију прелест, и рекавши: "Господе, мене ли грешника хоћеш да узмеш на небо?" подиже десну ногу да ступи на огњена кола, и у исто се време прекрсти десном руком; и тог часа ђаво са колима и коњима ишчезе као прах развејан ветром. Тада Симеон познаде ђаволску прелест и кајаше се, а десну ногу којом је хтео да ступи на ђаволова кола он казни тиме што стајаше на њој једној читаву годину дана. Ђаво пак, не подносећи такав подвиг његов, порази ногу преподобноме љутом раном, те сатрули на њој месо а намножише се и црви, и гној са црвима течаше из ране по стубу на земљу. А неки младић Антоније сабираше црве што падаху на земљу, и по наређењу преподобнога опет их ношаше к њему на стуб. А он, трпећи као други Јов, прилагаше црве на рану, говорећи: "Једите што вам даде Бог"."

Према томе, и тако велики Светац са натприродним подвизима, и то не на кратко време него са осамдесет година подвига, и после толико напора и успеха – умало није пао са столпа и погинуо. И тако велики Подвижник, само да се није прекрстио кад је подигао ногу да крочи у лажне кочије, - сигурно би пао са столпа и погинуо од демонске обмане. Па иако му је на почетку подвига наређено да добро удуби темељ смирења, па онда да зида према божанској љубави, ипак да се није прекрстио – сигурно би пао са столпа и погинуо од демонске обмане.

Наша гордост

И сада ради покајања да направимо неко поређење између себе и преп. Симеона Столпника. Он је заиста имао за шта да се хвали и узноси, јер је осамдесет година провео на високом столпу, узимао је само мало хлеба и воде да би одржао своје тело, чинио је натприродне подвиге. Па како је својим подвизима био сличан светом Илији Пророку, онда није ни чудно што је поверовао утвари злих духова, кад су га позивали у кочију са коњима, као и светог Илију, да би га узнели на небо. Али осим тога преп. Симеон није се никад узносио својим натприродним подвизима. Међутим ми, који немамо ни делић таквих подвига преп. Симеона, па опет се узносимо, како ми тако горди и сујетни да не очекујемо своју погибију? Преп. Симеон се прекрстио и спасио од демонске утваре и пада са столпа и погибије, а затим је ради покајања казнио своју десну ногу, којом је пошао да крочи у лажну кочију, тако да је после тог искушења стајао само на десној нози, која се и уцрвљала, и тако је принео Богу велико покајање за свој грех. А ми се никако не кајемо за своју гордост и сујету. Да не говоримо о простом народу, који мало зна о Цркви, и да видимо најпре наше владике и новотарце, који сада управљају Црквом, да видимо њихову гордост. Они се праве да су већи од Владике Николаја и св. Богомољаца и одбацају вековно искуство Српске Цркве, тако да пред многим владикама не смеш ни да помињеш Богомољце и ранија правила покајања. Једноставно новотарци сматрају да су Богомољци, као и сви Срби у средњем веку, били неписмени и глупи верници, који су се само подвизавали постом и молитвом, и да то не приличи "образованим хришћанима", али наравно, књижевно образованим. А за Владику Николаја, који је завршио највеће теолошке школе у оно време, вероватно сматрају да је он снисходио Богомољцима и допуштао им да се тако подвизавају. А Богомољци на челу са Владиком Николајем заиста су били велики подвижници у своје време, док данас таквих подвижника готово и нема. Код новотараца је приметна демонска гордост, јер кад се праве већим од Владике Николаја и св. Богомољаца и кад одбацају вековно искуство Српске Цркве, шта је то него демонска гордост. Ако новотарци, који нису подвижници, понижавају Богомољце, који су били подвижници, шта је то, него демонска гордост и демонска теологија без крста? А од демонске гордости и демонске теологије без крста треба се свакако клонити.

Сама слога Србина спашава

Познат је српски грб са четири "С" и како тумаче, да четири "С" значе: "сама слога србина спашава"; и познато је да се Срби, осим у невољи, сложе само кад су побожни. Зато и сам број Богомољаца пред други светски рат, а било је "петсто хиљада регистрованих Богомољаца", и сам тај број сведочи да су Срби-Богомољци заиста били побожни, пошто су били и сложни. А данас у Цркви, пошто нису сложни, то говори да нису ни побожни како треба. Богомољачка правила покајања, која су вековима држана у Српској Цркви и то увек напомињем, та правила захтевала су недељу дана поста на води и молитве, и затим исповест и причест, и то се раније није рачунало у неки велики подвиг да неко могао да се погорди због тога, али је то било угодно Богу, како сведоче сви Богомољци. И док се то држало, то је донекле спашавало Цркву, то је било здраво и за душу и за тело, јер је тада народ уз пост на води завршавао и своје пољопривредне радове. Самим тим правилом показивао се неки страх Божји и покајање у Цркви, па је Бог ипак спашавао Српску Цркву. И док су у другим православним земљама били нереди и расколи у Цркви, и у Русији, Грчкој, Румунији, Бугарској и свуда, у Српској Цркви није било нереда и раскола све док нису дошли новотарци 90-тих година прошлог века. А то је без сумње заслуга Владике Николаја и св. Богомољаца Српских. И за разлику од раније слоге и побожности у Српској Цркви, сама садашња неслога сведочи да Срби у Цркви нису побожни, јер за Србе је познато да, осим у невољи, само кад су заиста побожни, онда су и сложни. А ваљда ће постати сложни и побожни кад Бог пусти неку повећу невољу на Србију?

За шта служи тело човечје?

Треба разумети и ону реч светог Максима: "самољубље је неразумна љубав према телу". Како то разумети, кад знамо да се човек састоји из три дела: из духа, душе и тела; а свети Максим каже за самољубље, да је то неразумна љубав само према телу, и не каже да је то и неразумна љубав према свом духу и својој души? Па у суштини човек без Духа Божјег, без Духа Светога, у суштини он је само – тело, и ако он нема љубави према Богу и ближњему по заповестима, онда он усмерава своју љубав према себи као телу. У Библији пред Потоп стоји како је Бог рекао: "Неће дух мој до века пребивати у овим људима, јер су плот (тело)" (1 Мојс. 6, 2). Свето Писмо разликује појмове "плот" и "тело", и појам "плот" подразумева у ужем смислу као меснато тело, а често и као грубо и страсно тело, док појам "тело" подразумева у ширем смислу уопште свако тело, као што пише Апостол Павле:

"Није свако тело исто тело (није свака плот иста плот), него је друга плот човечија (тело), а друга скотска, а друга рибља, а друга птичија. И имају тела небеска и тела земаљска: али је друга слава небескима, а друга земаљскима" (1 Кор. 15:39-40).

Дакле, појам "плот" често подразумева страсно тело, док појам "тело" је уопштени појам за сва тела. Тако кад човек усмерава своју љубав према себи, он заправо усмерава своју љубав према себи као телу. Па иако он можда нема очигледну страсну љубав према својој плоти, према свом страсном меснатом телу, ипак он има скривене страсти према себи као телу. И ако његово самољубље не потхрањује очигледне страсти, ипак потхрањује скривене страсти. Јер има очигледних страсти, а има и скривених страсти, и ове скривене су исто тако погубне као и оне очигледне. По Јеванђељу човек, који нема у себи Духа Светога, он је тело без Духа и сам по себи је мртав за Бога, као што је речено нашим прародитељима. То, да је човек без Духа Христовог мртав и да је такав у суштини само тело без Духа, то потврђује и Апостол Павле кад говори: "Ако неко нема Духа Христова, тај није Његов (није Христов)" (Рим. 8, 9).

Али велика је тајна и само тело човечје, као што је велика тајна и сам човек, јер није Спаситељ наш узалуд узео на Себе целу човечју природу да би је спасио, и није узалуд узео на Себе и тело човечје као што стоји у Јеванђељу: "И Слово постаде тело (плот)" (Јн. 1:14). Свети Симеон Нови Богослов по питању: "зашто је Спаситељ наш узео на Себе тело човечје", одговара: "Спаситељ наш није узео на Себе тело човечје ни за што друго, него да би га принео на Жртву ради спасења свих људи и целог света". Тиме је Сам Спаситељ указао за шта служи тело човечје: служи само за жртву. Дакле, свети Максим каже: "самољубље је неразумна љубав према телу"; а то значи да има и разумна љубав према телу. Каква је то разумна љубав према телу? То је кад човек приноси своје тело на жртву ради Христа и Цркве по угледу на Самог Спаситеља, који је принео Своје Тело на Жртву ради спасења свих и свега. И само то, ако човек не приноси своје тело на жртву ради Христа и Цркве, то је самољубље, то је неразумна љубав према телу и то је корен свих страсти у човеку, по светом Максиму.

Треба духовне поуке разумети из личног искуства

Нема сумње да је свети Максим из свог искуства изнео ту изреку: "Самољубље је корен свих страсти; а то је неразумна љубав према телу". А та изрека може и треба да се испита и да се разуме из личног искуства. Треба видети: да ли може самољубив човек да се потпуно одрекне од себе, да узме свој крст и да иде за Христом, као што вели Јеванђеље? Сигурно да не може, јер смета му самољубље, макар и скривено самољубље. Да ли може самољубив човек да се покаје како треба? Сигурно да не може никад да се покаје како треба, зато што он ипак воли себе грешнога, воли своје скривене страсти, ако не и очигледне. Да ли самољубив човек може да се буни против себе, као што говори Владика Николај: "покајање је буна човека против самог себе". А такав покајник, који се противи самом себи, изгледа као луд пред светом, и зато Апостол Павле вели: ко хоће да буде заиста мудар, "нека буде луд, да буде мудар" (1 Кор. 3:19). Дакле, да ли самољубив човек може да се буни против себе, да се противи самом себи и да изгледа као луд? Сигурно да не може, јер смета му самољубље. Да ли самољубив човек може да прекине блуд срца у помислима, жељама и утисцима овога света који у злу лежи? Сигурно да не може, зато што он ипак воли своје помисли, жеље и осећања, јер оне нису очигледно грешне, него су скривено грешне. Тако и пресв. Богородица говори: "Расточи горде у мислима срдаца њихових" (Лк. 1:51), а ту свакако мисли на скривени блуд срца, који је уобичајен код гордих људи овога света који у злу лежи. Да ли самољубив човек може да сматра себе најгорим од свих људи и све твари, као што су то сматрали преп. Оци и Матере? Сигурно да не може, јер смета му самољубље. Да ли самољубив човек може да воли своје непријатеље, по заповести Господњој? Сигурно да не може, јер смета му самољубље. И тако даље, кад хоћеш да испуњаваш заповести Господње увек смета самољубље. При лечењу болести најпре ваља наћи праву дијагнозу болести и свети Максим је нашао праву дијагнозу: "Самољубље је корен свих страсти; а то је неразумна љубав према телу".

Фото у наслову: Старац Поликарп Светогорац