У огромној Римској империји, која се простирала од Британије до Месопотамије и Египта, није било једноставно успоставити и одржавати мир. Један од највећих узрока за немире свакако су били сурови прогони хришћана чији се број стално увећавао. Основна брига императора је била да обезбеђивањем мира обезбеди што трајнији политички и економски развој Царства.

Ради тога донет је 313. године Милански едикт који се приписује цару Константину Великом (324-337). Међутим, Милански едикт, по својој садржини, није прва царска наредба којом се хришћанима даје слобода. Њему је претходио Галеријев закон, донет у Никомидији, априла месеца 311. године. Пошто се Галерије, Диоклецијанов савладар на Истоку, упокојио исте те године, његову наредбу о слободи хришћана применио је, у Источном царству, Ликиније (308- 323). Текст тог изузетно значајног законског документа није сачуван у свом изворном облику, већ у препису. Преписао га је Лактанције док је боравио у Никомидији као учитељ римске реторике. Превод истог текста са латинског на грчки језик извршио је хришћански историчар Јевсевије Кесаријски.

Ликиније се у Милану, фебруара месеца 313. године, састао са царем Западног царства, Константином Великим, где су се договорили о обнародовању Миланског едикта. На основу тог Едикта, који је познат и као Едикт Константина Великог, хришћани су изједначени са незнабошцима у правима вероисповедања, стицања и поседовања имовине. Ток договора и стварна улога Константина Великог и Ликинија у том чину остали су непознати науци.

Милански едикт је, ван сваке сумње, римски законски споменик од изузетног историјског значаја зато што је на читавој територији Римске империје хришћанима дата пуна слобода - онаква какву су уживали пагани, идолопоклоници, многобошци. Приписује се цару Константину Великом зато што је он отворено испољавао посебну наклоност према хришћанима, иако је из незнабоштва задржао титулу „pontifex maximus" у смислу врховног свештеника незнабожаца; иако је дуго остао привржен вери свога оца Констанција Хлора (305-306), коме је Сунце било божанство; иако је у новој престоници Константинопољу (темељи постављени 324. године, а освећење извршено 330. године) по његовој жељи поста- вљена велика статуа Хелиоса (Сунце), која је представљала управо њега.

Својом верскодржавном идеологијом, исказаном Миланским едиктом, цар Константин Велики коренито је променио дотадашњи ток историјских збивања и односа међу поданицима Империје. Хришћани у њему виде заштитника и светитеља. Највећа заслуга за то припада његовом савременику Јевсевију Кесеријском (упокојио се 339. или 340. године), у чијим казивањима пренаглашено провејава панигиричан и хагиографски тон. При свему томе, он Константину Великом приписује чак и то - да је забранио незнабожачку веру, што не одговара истини.

У знак благодарности, хришћани Константина Великог називају „светим", „најпобожнијим", „помазаником Божјим", „Божјим наследником на земљи", „тринаестим апостолом", иако је задржао улогу из незнабоштва као „pontifex maximus". Са разлогом се Константину Великом приписују светачки црквени епитети. Он је тај који је, између осталог, како је већ речено напред, озваничио и обнародовао Милански едикт и њиме дао слободу хришћанима у читавој Империји; основао Нови Рим - Константинопољ; сазвао Први васељенски сабор 325. године, на којем активно суделује у решавању и догматских питања. Тада је осуђен Арије због јеретичког учења о томе да Христос није исте суштине са Богом Оцем и да, следствено томе, није савечан, већ само сличан Њему.

Начелно гледано, у историји хришћанства зна се за многе царске законе, наредбе, указе преко којих се преламао не само живот у Цркви него, превасходно, и однос између ње и државе. А односи између Цркве и државе су увек представљали осетљива питања од којих је зависио миран развој и једне и друге установе - Цркве и државе.

Док је хришћанство било неподељено, и Црква једна, у Римском и Ромејском (Византијском) царству ти међусобни односи нису устаљени; мењају се зависно од царске или црквене моћи. Обично се сматра да и у Византијском царству цар има наслеђену од цара Константина Великог надмоћ наспрам патријарха. Објективно гледано, за нека дешавања могла би да се дају таква тумачења. Постоје, међутим, и дешавања која говоре супротно. Било је у Византији, на пример, преко тридесет покушаја да се по вољи царске власти склопи унија са римокатолицима, али безуспешно. Није се у томе успевало чак ни у оним ретким случајевима када је и сам цариградски патријарх био спреман да попусти. Превагу су у Источној православној цркви увек имали исповедници праве вере, односно народ и Црквени синод. Право сведочанство о томе представља Посланица источних патријарха, упућена папи Пију IX 1848. године.

За патријарха на Истоку не може да се веже установа звана папоцесаризам (када црквени поглавар има надмоћ наспрам царске власти). Папоцесаризам је зачет, развијан и упражњаван у Риму, седишту римских папа. Изражен је нарочито кроз институцију крунисања краљева и царева.

Повремено пројављивани цесаропапизам (када цар има надмоћ наспрам патријарха) у Византији наслеђен је од родоначелника цесаропапизма - цара Константина Великог. Његова улога у сазиву и раду Првог васељенског сабора умногоме је постала образац за улогу византијских царева при одржавању потоњих васељенских сабора. У тумачењима о томе каква и колика су права цара кад се решавају важна црквена питања, наилази се и на крајње неканонска тумачења. Заступник таквих тумачења био је Валсамон, чувени коментатор црквених канона у XII веку. Ласкаво је придавао цару моћ у Цркви, чисто из личних побуда. Понадао се, наиме, да ће се својим тумачењем црквених канона, и царском подршком, домоћи цариградског патријарашког трона. Цар је искористио тумачење, али уместо Валсамона за цариградског патријарха постављена је друга личност. За разлику од ласкавог Валсамоновог става према цару и његовим правима у Цркви, превагу имају сасвим супротни ставови. Наиме, друга два позната коментатора црквених канона, такође из XII века, Аристин и, посебно, Зонара, искључују било какво право цара да решава чисто црквена и догматска питања како је то чинио цар Константин Велики. Јер, у тексту Миланског едикта никаквог основа нема за такво понашање у Цркви цара Константина Великог.

Основни смисао Миланског едикта своди се на узајамну сношљивост или трпељивост међу различитим вероисповедницима као поданицима Римског царства. Данас се то модерно именује речју толеранција. Из тог основног смисла текста Миланског едикта убрзо и неочекивано су се изродиле нетрпељивости, немири и раздори. А данас су се изродила свакојака произвољна тумачења која никакво упориште немају у његовој садржини.

Сам цар Константин Велики није остао доследан слову и духу Едикта. Када је увидео да се број хришћана много увећао, и да су међу њима почеле да бујају разне јереси и раздори због којих је озбиљно угрожаван мир у Империји, умео је и сам да поступа супротно садржини Едикта. Имао је, наиме, разумевања за спаљивање јеретичких књига, на пример, иако се у одређеним околностима, управо ради одржавања мира, приклањао самим јеретицима, видећи их како су постали бројни и моћни да могу тај мир да угрожавају.

Према томе, дух Миланског едикта је изневерен док је још био, такорећи, у повоју. А данас је изопачен од стране свих оних који му приписују нов смисао, за који никаквог утемељења нема у његовој садржини.

За римокатолике је разумљиво то што мимо духа Миланског едикта, а позивајући се управо на њега, говоре о некаквом зближавању, екуменизму и уједињењу свих хришћана. Њихова империјална тежња надовезује се на империјални дух римских царева, преко старе славе „Вечног Рима". Нарочито од оснивања ватиканске државе у VIII веку, помоћу франачког владара Пипина Малог, такве тежње постају све израженије до мере да су, на пример, савременици папе Николе I (858-867) забележили да је он „себе учинио императором целог света" (Nicolaus totius mundi imperatorem se facit).

О Миланском едикту се данас говори можда више него икада раније. Многи га сматрају подлогом за глобализацију света кроз успостављање „Новог доба" и „Новог поретка ствари у свету". При таквом једном поретку Рим треба да одигра важну улогу и преко папе који, позивајући на уједињење, себе види као поглавара свих разједињених хришћана. Зато милански кардинал Анђело Скола, у својству папског изасланика, на миси у Нишу 21. септембра 2013. године, а у склопу централних свечаности поводом обележавања 1700 година од доношења Миланског едикта, указује на то - да је „потребна једна нова, велика екуменска синергија да би цркве могле поново да се приближе".² А у том чину, и тога дана, београдски надбискуп Ст. Хочевар види Ниш и Милано „у новом загрљају", истичући: „Сретни смо у том загрљају и стварно смо ослобођени сви ми." Римокатоличка порука у Нишу, која гласи: „За слободу - ослобођени"³ чудно звучи. Зар се Миланским едиктом „ослобађамо"?! Зашто је наспрам Миланског едикта запостављено Јеванђеље? Јер, слобода се не добија Едиктом као таквим, већ сазнањем истине. Онако како нас Спаситељ учи: „Ако ви останете у науци мојој, заиста сте моји ученици; и познаћете истину и истина ће вас ослободити" (Јн 8, 31-32).

Иако у Миланском едикту, дакле, никаквог помена нема о зближавању, екуменизму и уједињењу свих хришћана, његову садржину, дух и поруке изопачено представљају и одређени званичници православних цркава. У томе данас предњаче Цариградска и Српска црква. Цариградски патријарх је због тога изгубио углед који би требало да ужива у православном свету. Патријарх Иринеј, поглавар Српске православне цркве, учестало се представља као екумениста, погрешно позивајући се на дух и поруке Миланског едикта⁴. Као председавајући у Сабору Српске православне цркве на редовном мајском заседању 2013. године указао је на, по његовим речима, „најважнија питања живота, сведочења и мисије Српске православне цркве у овом историјском тренутку, у данима великих искушења и изазова, али и великих могућности за духовну обнову под призмом Миланског едикта светог цара Константина Великог, првог (!) и прворазредног јавног документа о слободи хришћанске вере и о слободи савести уопште".

Опширно сам се недавно осврнуо на такву и њој сличне изјаве врха Српске православне цркве. Изразио сам чуђење: „Зар се кроз Милански едикт, а не кроз Јеванђеље сагледава и очекује 'велика могућност за духовну обнову'“?! И настављам: „На којем Васељенском или Помесном сабору може да се нађе такво величање Миланског едикта? Ни код Светога Саве, оснивача Српске православне цркве, нигде ниједне речи нема о Миланском едикту. Данашњи предводници припрема за обележавање 1700. годишњице изврћу његову садржину и поруке, јер тамо се не говори о мешању разних вероисповести, нити о некаквом обједињавању међу њима."⁵

Поменути редовни мајски Сабор Српске православне цркве издао је „Саборску посланицу", о којој сам написао: „Посланица је препуна неодмерености и нетачности. У њој је Милански едикт поменут десет пута, а Свето јеванђеље само једном. Цару Константину се приписује неограничена моћ „виђења" и „знања". Шеснаест пута се то пренаглашава у облицима: „видео", „видећи", „увиђајући", „беше свестан"; приписује му се, као „нашем суграђанину, боговидна далековидост"; па га опет представља као „нашег суграђанина, човека кога су подигле наше реке и равнице, грејало наше сунце и отхранила наша земља". Понет таквим заносом састављач „Посланице" наставља: „Зато поручујемо свим православним хришћанима, као и свим хришћанима и нашим пријатељима других вера који схватају значај Миланског едикта: нека се умножи духовна радост и славље." „Био је свети Константин, у свом Едикту који данас прослављамо, 'модернији' и племенитији него многи властодршци који су уследили после њега."⁶

Све се своди на то - да се Миланском едикту припише свезаједнички (универзални) карактер у смислу верске толеранције која треба да доведе до црквеног и, уопште, сверелигијског обједињавања ради општег мира у свету. Мир се, међутим, не постиже људским умовањем, него јеванђелским - Христовим миром: „Мир мој остављам вам, мир мој дајем вам", каже Христос (Јн 14, 27). Али „Посланицом" је наспрам Јеванђеља предност дата Миланском едикту. Чак је Христос стављен иза Константина, јер пише: „...кад се чинило да ће антика неславно завршити свој славни ток у крви хришћанских мученика, долази Константинова, али и Христова победа". Значи ли то да без Константинове победе не би ни Христове победе било?! Олако се запостављају Христове речи: „Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам побиједио свијет" (Јн 16, 33).⁷

Данашњи екуменисти настоје да Миланском едикту, својим нетачним представљањем његове садржине, припишу нешто чега у њему нема. Придају му значај какав ни сам цар Константин Велики није могао да замисли. У испразној фразеологији екуменисти, како римокатолички због Милана у којем је Едикт обнародован, тако и православни због Ниша у којем је Константин рођен, просто се надмећу ко ће више да досегне појам слободе и јединства у хришћанству. При томе, и једни и други су свесни неискрености, због недостатка истине. А кад нема истине, нема ни слободе, сходно вечном јеванђелском учењу.

Ако се имају на уму старе злоупотребе и, посебно, данашња изопачена тумачења духа Миланског едикта ради спровођења глобализације света помоћу екуменизма и свакојаких уједињења по људском умовању, у чему здружено предњаче верски и политички моћници, онда никога не би требало да изненађује мисао Лава Толстоја о томе да је тим Едиктом, како је уочио Мићо Цвијетић, „све постављено наопако".⁸ Хришћанство бива чисто и јако само уколико не подлеже штетним утицајима државе.

Извор: "Српски књижевни лист", септембар, октобар и новембар 2013.

 ________________

^[1]Црква пишем великим почетним словом зато што је она, за разлику од мноштва држава, гледано јеванђелски и догматски, Једна. То значи да не може бити више хришћанских цркава, него Једна. Ова као јединствено тело једну само главу има - Христа, који се не дели на више глава да би било више цркава. Зато се у законским споменицима православних држава, нарочито у раном и средњем веку, на пример у Душановом законику (1349. и 1354.), само православни називају хришћанима. О томе сам раније писао; видети, на пример: М. М. Петровић, „Бабунска реч" у Законику цара Стефана Душана 1349. и 1354. године, Народна библиотека Србије, Археографски прилози, 25, Београд 2003, стр. 148 и даље; исти, Неколике последице штетних одлука и чињења у Српској православној цркви, Свети кнез Лазар, званично гласило Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу, бр. 8 (74), год. XVIII, Београд 2012, стр. 42. и даље; исти, „Томос љубави" и „два плућна крила" као потпора „папском примату" и унији, Одабрани радови у шест књига, Књига четврта, Србија на размеђи Истока и Запада, Београд 2013, стр. 139-159; исти, Положај и права побожног народа у Цркви, посебно при избору епископа, Свети кнез Лазар, бр. 11 (77), год. XX, Београд 2013, стр. 24. и даље.

²„Политика", 22. септембар 2013, стр. 5.

³Исто.

⁴У „Политици" од 28. септембра 2013. године, на стр. 7 пише, између осталог:: „Поглавар Српске православне цркве патријарх Иринеј заузео се за приближавање православне и римокатоличке цркве... Годишњица тог едикта била би 'прилика за све представнике хришћанских заједница да се након више векова окупе на једном месту од значаја и да ступе у дијалог'."

⁵ М. М. Петровић, Два црквена сабора у Србији 2013. године и 1700. годишњица Миланског едикта (313-2013), Свети кнез Лазар, нав. дело, стр. 26.

⁶Исто, стр. 32.

⁷Исто.

⁸„Политика", 8. октобар 2013, стр. 26.