 "Човек треба да се осами како би се поново срео с Богом"
Протосинђел Петроније (у свету Петар Тенасе; 1916-2011) један је од поштованих румунских стараца. Дуги низ година био је старешина румунског општежитељног скита Продром (Рођења Јована Претече) на Светој гори Атонској. Старац је уживао велики углед, не само на Атону, већ и у целој Грчкој. И наравно, у својој домовини – Румунији.
Још у раној младости је одлучио да свој живот посвети Господу, а 1940. године је примио монашки постриг у манастиру Сихастрија. Ускоро је морао да стане у чврсту одбрану своје вере: у комунистичкој Румунији монаси су подвргавани прогонима, ни отац Петроније није избегао невоље. На Атон је дошао 1978. године. На Светој гори је отац Петроније постао опитни духовник и активни старешина који се много потрудио на духовној обнови скита и његовом уређењу и као библиотекар, и као аутор књига. Књига његових размишљања «Врата покајања» преведена је на неколико европских језика. Читаоцима сајта «Православије.ру» нудимо једну од последњих беседа са старцем, који се пре две године упокојио у Господу. + + + – Оче настојатељу, реците нам шта је пост и какав уопште треба да буде хришћански живот? – Хришћански живот, духовни живот, значи очишћење унутрашњег живота, душевног живота. Чиме се прља душевни живот? Он се прља вољно и невољно. Он се прља невољно, зато што човек види и чује рђаве и греховне ствари. Иде путем, види нешто, чује нешто, сретне некога и испрља се чак и против своје воље... А то значи да човек треба да буде пажљив и кад су речи у питању – и «нека буде реч ваша: да – да; не – не,»[1] како каже Спаситељ, - и треба чувати своја уста: треба чувати своје очи и уши, како каже свети Јован Златоуст: «Кад постиш, немој постити само утробом,» - јер у супротном случају не чиниш ништа. Нека посте и твоје очи, да не би виделе прљаве ствари, нека посте уши, да не слушају мрске речи; нека посте руке, да не чине лоша дела; ноге, да не иду на грешна дела. Односно, нека пости цело твоје биће. Доведи у ред све облике испољавања човека – јер сваки од њих оставља своје трагове, више или мање дубоке, на човекову душу, па чак и на његово тело у складу с оним интензитетом с којим страсти и зло споља делују на њу. Човек носи у себи терет, а да ни сам тога није свестан – или хришћански, или греховни. А да би човек био у равнотежи није могуће да живи у складу и с једним и с другим. То је искључено! Он не може бити и с добром и са злом. Ако улази зло, добро више неће ући. Покајање и исповест, и подвиг у хришћанству постоје управо ради овог унутрашњег очишћења и ослобађања себе. Зле ствари стичу власт над човеком и поробљавају га. И човек више нема снаге да се усмери ка свом најважнијем циљу – тежњи да достигне Бога. Оне скрећу човека с пута, мењају га, одводе га на друге стране. И тада се човек душевно оптерећује, постаје сложенији, и зато треба да се ослободи ових унутрашњих стања. А подвигом, постом, молитвом и исповешћу, човек се с годинама мало-помало чисти и ослобађа. – А какво место у животу хришћанина треба да заузимају телевизија и интернет? – Румунски народ је био дубоко прожет православним хришћанством, живео је у складу с њим, скромним, једноставним животом. Међутим све оно што је дошло са Запада, - све је то искључиво плотско, створено је за тело – не ради бољег проучавања тела, већ ради геховне и страсне плоти. Одатле су овамо дошле све техничке новине. Оне нису створене и не стварају се по Божанском надахнућу, на корист човеку и за његов хришћански и духовни раст, не стварају се за постизање његовог циља – да постане свет, како каже Спаситељ: «Будите свети, будите савршени као Отац ваш Небески»,[2] – стога све што човек чини треба да помаже постизању овог јединственог циља његовог постојања. Јер, каква је корист човеку ако стекне цео свет, а погуби своју душу? То каже Спаситељ Христос,[3] а не неко други! Дакле, човек је позван да се припреми за то да уђе у вечно блаженство: да постане свет, да се просвети, како би могао да се приближи Светињи над светињама, - само тако може ући у тамошње Царство. Међутим, сва ова техника није створена за то! Она нигде не предвиђе постојање Бога, нигде не предвиђа човеково духовно усавршавање! Потражите то и погледајте да ли ћете нешто такво наћи! Тога нигде нема! Зато што није створена с тим циљем. Какав је смисао телевизора у човековом животу? Претпоставимо да је телевизор створен за црквена богослужења. Али, то је несумњиво грех – и о томе је већ писано и у румунској штампи, - то је непоштовање према светим службама. Човек не учествује у богослужењима која се преносе преко телевизије, - он ради своје послове. Покушава да их гледа болесник, покушава радник, али они не учествују у Светој литургији. Оно што они виде јесте – како да се изразим – привид, то је представа! Света литургија се одвија у храму – на светом месту, где се налази свештеник, где се обављају посебне тајне. А преко телевизора се ништа не остварује. То је представа, а не учествовање. Једна је ствар учествовање, а друга је представа. Гледам – и без икакве сврхе! Мој ум размишља о томе, али се ја не налазим у контакту са стварношћу коју тамо видим! То је уобразиља. Мој ум не живи оним што се тамо дешава... – Људи данас свој ум пуне разноразним вестима, више или мање сензационалним, јефтиним филмовима, ток-шоуима, на којима се позвани препиру... Како по Вашем мишљењу све то утиче на душу? – То је страшно разводњавање! Они лоше утичу. Зато што људи из онога што виде не извлаче знања. Две ствари су, кажу оци, апсолутно неопходне за спасење – знање и делање. Али, само је духовно знање корисно! А непотребно знање не доноси никакву корист. Какву корист оно доноси нашем уму? Оно ме само расејава – јер, видите то, све је то створено ради расејаања. Из тога је јасно да су то ђавоља посла... Спаситељ каже: «Ја сам Алфа и Омега,» [4] – Једини, Јединствени Бог. Демона има много, има их на легионе, и они су расејани. А тада, да би се срео с Богом, човек треба да уђе у најскривеније место како би се на њему срео с Богом. Међутим, ђаво га расејава до бесконачности у спољашњим пословима и више му не преостаје времена. Нема више времена ни за себе самог, јер је распршен у спољашњим пословима. Зато су све ове ствари које, као што видиш, воде напоље, створене с прецизним циљем да расеју човека. Штампа из дана у дан говори само о греховима, о људским схватањима, о злу. Она није хришћанска, није корисна. Какву корист имам од тих инфорамција? Да знам да се десило убиство, да је овај и овај политички преварант, да су се људи негде потукли, о рату и о осталом? То ме непотребно узнемирава, ствара у мени непотребна и бескорисна душевна стања, која ме одвлаче од мог главног циља и расејавају ме, стално ме распршују. Исто раде и телевизор, и радио! А циљ свега тога јесте да ти расеју ум. То је циљ на који ђаво надахњује. Свети оци кажу да човек, да би му било лакше да се приближи Богу, треба да има и духовно знање, треба да зна разумне основе ствари и да схвата зашто је Бог ствари створио овако, а не другачије. И духовно знање ми помаже да спознајући разумне основе ствари, видим модификације врлина; односно да гледајући како се ствари дешавају схватим како да их применим у свом личном животу. – Како се може препознати шта је за нас у духовном смислу корисно, а шта није? – То је врло једноставно: ако ми нешто помаже да постанем бољи као хришћанин, то је добро; а ако ми не помаже, није добро. То је једноставно као два пута два! Нека нам то буде лакмус-папир који ћемо стално примењивати на све што треба да учинимо. Гледам телевизор? А да ли постајем бољи него што сам био? Информације, радио, ако их слушам – да ли ме чине бољим, мроалнијим, духовнијим?... Рећи ћу Вам: има много непотребних, потпуно бескорисних ствари. Свет је постао сложенији због телесних потреба. Погледај: у стара времена је све било много једоставније! А даље, што је свет постајао сложенији, тим даље је одлазио од Бога. Отуђивао се, а сад се одвија последње распршавање – зато је ствар дошла до тога да човек више нема времена за Бога. За Бога нема више места, људи су бачени у свет који није Божији, који нема смисла, који не схвата због чега је створен. Овакво друштвено стање је ненормално и потпуно је неприродно! А оно не може бити другачије осим оног које нам је дао Бог. Али ми не можемо да га улепшамо, не можемо да му дамо други крој да изгледа добро. Не, то уопште није добро! Ако можемо да побегнемо од њега, побегнимо. Нека ово за нас буде кључна реч: ако ми нешто помаже да постанем бољи – то је добро; ако ми не помаже, није добро. – Једном сте говорили да је данас највеће зло то што човек више не може да се моли, што остаје отуђен од Бога. – Да, то је најтеже дело од свих које чинимо. Човек, који је оптерећен телевизором више не може да се моли; пошто је расејан, он више не може да се моли, он непрестано губи оно најсветије. А Спаситељ каже: «Непрестано се молите!» [5] Непрестана молитва означава стално чување везе с Богом. Тако треба да буде и тако и јесте, зато што се стално налазим у Његовом присуству. Не могу да будем с Богом и да гледам на другу страну; не гледати Га значи непоштовање. Бог је увек овде присутан, зато се молите непрестано. Будимо увек на вези с Богом! Као што човек не може да живи не дишући, тако немојмо остављати ни молитву. Јер, не можеш да живиш, а да не дишеш, Бог нам је дао ову потребу. Зато свети оци кажу да учимо гледајући ствари, видећи како се све дешава, гледајући разумне основе ствари, учимо се различитим врлинама, учимо да будемо врли. Погледај, Бог је у нас уткао потребу за ваздухом. А зашто је створио човека који има потребу за ваздухом, за дисањем? Јер, анђелима дисање није потребно. Њима није потребан ваздух, они не живе од ваздуха. Бог је дао човеку ову потребу – за делатношћу без које човек не може да живи, зато што ће иначе истог часа умрети – да би схватио да постоји и нешто друго. Не само тело, већ и душа, ако јој нешто недостаје, она умире, не може да живи. Потребна нам је ова веза с Богом, зато што човек умире ако не одржава сталну везу с Богом. Зато се молите непрестано и будите стално повезани с Богом, како каже свети Григорије Богослов: «Удиши Бога, као што удишеш ваздух.» Због тога и свети Јован Златоуст каже: «Не дугачке молитве, већ кратке и честе, како би све време ишао с молитвом, како би стално био повезан с Богом.» – Шта мислите о релативизацији религија у наше време? Једни говоре о религији у идолопоклоничком, па чак и атеистичком контексту: «религија НЛО», «религија ТВ» итд. Да ли мислите да су у праву? – Не може бити друге религије осим једине, која је повезана с Богом. Не може бити религије грехова, као што је сад створена «религија блуда». Сад влада «велика блудница» из Апокалипсе.[6] То је управо она, то треба да знате! Не видимо другу! Јер је написано да ће негде бити жена, блудница, и да ће је видети цео свет. То је онај блуд који се данас, посебно посредством телевизора, насилно усађује у целом свету и у менталитет људи. Видите ли? Дошло је до тога да су грехови за које Бог кажњава истребљивањем, уништавањем, проглашени за људска права. У једном часопису који ми је случајно доспео у руке видео сам нешто везано за делатност Савета Европе. И на једном месту се каже: «Савет је задовољан тиме што је успео да у Румунији отклони препреке које се супротстављају хомосексуализму.» Односно, Савет Европе, а не румунска влада! А ови наши гутају, гутају гадост којом их чашћавају, преузимају обавезе да је испуне и не размишљају о румунској традицији, не размишљају ни о чему; и долазе и гурају је, нуде је становништву и онај ко хоће храни се њом. Свети оци кажу: ниједан други грех не скрнави људску душу тако јако као блуд. Човек друге грехове чини ван себе, а овај унутар самог себе. Ниједан други грех не скрнави људску душу као блуд. Ето! Данас је то модерно, видите ли? Испрљати човека до највећих дубина душе – и не само одраслог, већ и малу децу... – У закључку дајте савет свим хришћанима у овим тешким данима. – Мој савет и позив је да човек с времена на време побегне, да се одвоји од онога што спада у телесне потребе, како би поново могао да стекне духовно стање, да се сретне с Богом Који се налази у нашем срцу – да уђе споља у Његову брачну ложницу. Зато и постоје вечерње, ноћне молитве, које човек твори у самоћи; јер не може да их чини насред улице, он их твори тајно. Треба бежати из света, односно свести на минимум своје физичке, природне потребе, које су неопходне за постојање – уздржањем, постом, а не задовољствима, не столовима, банкетима и другим, већ скромним и једноставним животом, са сиромаштвом, са смирењем. Тако их треба свести на неопходан ниво, само ради потреба. Трудимо се за потребе, за неопходно, а не за задовољство и разоноду. Ево хране и одеће – облачим своје тело како бих се заштитио од невремена и покрио наготу, а не како бих носио раскошну свилу и скупе ствари које радују таштину и гордост; исто је и с храном, исто је и са свим овим питањима. Користимо спољашње ствари за потребу и на духовну корист... Оци кажу да је ум створен како би се кретао тамо-овамо. Једна од тешкоћа ума се састоји у томе што се расејава кад нема шта да раде. Каже се: запосли ум; ако је ум запослен, радозналост га неће вући, на пример, према телевизору. А какав му заправо посао треба дати? Или духовно размишљање или молитву – ако јачаш непрестану молитву. Моли се Богу онолико често колико дишеш. Ако је ум обузет молитвом, више га не привлаче ни спољашњи утисци, он се више не зауставља. Ако је његова мисао узвишена, света и духовна, телесне лепоте не остављају утисак на њега, већ духовне. То је тако једноставно! Отац Пајсије из Сихле[7] се сећао једне врло једноставне ствари у вези с тим. Говорио је: «Једном је код мене дошла нека побожна снаша и упитала је: «Шта да радим оче? Неписмена сам и не знам молитве. Хоћу ли се спасити без молитве?» Рекао сам је: «Да ли се уопште молиш?» - «Да, молим се!» - «Како се то молиш?» А она ми каже: «Па ево како се молим: кад метем под, молим Бога: Боже, очисти прљавштину из моје душе као што ја чистим ову прљавштину из куће, и нека Ти се моја душа свиди, као што се мени свиђа чиста кућа. А кад перем веш, опет кажем: Господе, спери зло с моје душе, нека буде чиста као што је чиста ова кошуља. И тако говорим у свему, шта год да радим. Да ли је добро да то чиним?» - «Живи тако целог свог живота!» То је непрестана молитва ума. Односно, у свим околностима, кад човек нешто чини, треба да види Божије присуство и да ради свој посао, јер може да га ради. Али обављаш спољашњи потребан посао, твој ум одржава везу с нечим другим – он је позван на присуство Бога Који је свуда. Тада ум више није радознао, он више не жели да види нешто друго, зато што је све време заузет светим и узвишеним, духовним стварима, а све остало га чини равнодушним. С протосинђелом Петронијем (Тенасеом) разговарао је Виржилиу Георге Familia Ortodoxă. 2011. № 26 ___________________________ [1] Мт. 5, 37. [2] Уп.: Мт. 5, 48; 1 Петр. 1, 16. [3] В.: Мт. 16, 26. [4] Уп.: Откр. 1, 8. [5] 1 Сол. 5, 17. [6] В.: Откр. 18, 2; 19, 2. [7] Јеросхимонах Пајсије (Олару) био је највећи румунски духовник, духовни отац потоњег старца Клеопе и мноштва других познатих румунских стараца, јерарха и простог народа. О њему в.: http://www.pravoslavie.ru/put/39264.htm. Старац Петроније (Тенасе) је био тесно повезан, како са старцем Пајсијем, тако и с оцима Клеопом (Илијеом) и Арсенијем (Папачоком) подвизавајући се заједно с њима у манастирима Слатина и Сихастрија до свог одласка на Атон. Са руског Марина Тодић Извор: „Православије.ру“ |
