header image
Владимир Димитријевић: Опомене проте Душана Колунџића Штампај Е-пошта
среда, 31 децембар 2008

          Дугогодишњи професор Богословије, вредни пастир у земљи и иностранству, аутор низа књига о вери и хришћанском животу, прота Душан Колунџић се веома одлучно укључио у полемике око литургијске реформе у Србској Православној Цркви.

У часопису „Православље“ (15. март 2008.), прота Колунџић се јавио поводом чланка г . Саве Добића, студента технологије родом из Врњачке Бање, који се на истом месту, неколико бројева раније, огласио тврдњом да је тихо читање свештеничких молитава на Литургији нешто што не доприноси изграђивању Цркве. Добић тражи и чешће причешћивање, упозоравајући на то да поједини свештеници покушавају да приступање Телу и Крви Христовој ограниче на четири пута годишње. Прота Колунџић се у свом чланку заложио за катихизацију србског православног лаиката, као једини пут на коме може доћи до литургијског препорода. Гласно читање евхаристијских молитава уопште не значи да ће верујући разумети те молитве: реформа Литургије не може да замени катихизацију.На делу је покушај да се мистика (као свецело погруживање човека у Тајну Христову) замени дидактиком („Кад чују, разумеће, и онда ће прићи да се причесте“.) Примедбе проте Колунџића су више него начелне природе.

Оне потичу из дубине свештеничког искуства, и зато их треба пажљиво саслушати:

>>Неспоразуми у појединим епархијама, на релацији епископ - парох-верни народ, у погледу служења Свете Литургије, појавили су се искључиво због одсуства катихезе. Почела је кућа да се гради од крова.

Требало је српском верном народу, а не само малобројнима који долазе у храм, најпре објаснити Свету Литургију, затим циљеве и методе „обнове литургијског живота", па тек онда прећи на одређене практичне примене, али и тада званично, организовано и да у целој помесној Цркви буде прихваћено. У „Православљу“ смо читали, из пера Епископа Атанасија, а сада и г. Сава Добића, који је у броју 981 потписао чланак „О Светој Литургији и читању литургијских молитава наглас", да „једнообразност у Цркви никад није постојала! "Чудновато! Па зашто су се онда састајали помесни и васељенски сабори, да би успостављали „једнообразност учења и служења?" Кад Уставом хоћемо да у нашој помесној Цркви стекнемо јединствену администрацију, Закон о таксама, односе између клира и верника, материјално пословање, па зар да у служењу Свете Литургије, једином стварном заједничарењу са Христом, са Светом Тројицом, треба препустити да свако ради како хоће? Чули смо да је један епископ, који пропагира „литургијску обнову", рекао свештеницима да служе ко како хоће, да поступају са причешћивањем како му воља. Зар такво поступање може довести до јединства Тела Цркве?

Зашто се у пропагирању слободног, и да не кажемо „свакодневног", причешћивања верника, настоји показати да у СПЦ постоје неки кругови, органи, појединци који забрањују верницима причешће „више од четири пута годишње"? Где су то они чули или прочитали? И мене је један од савремених ревнитеља прозвао за тако нешто, кад је у мојим парохијским писмима прочитао да сам, по доласку на парохију 1977. године, у првом обраћању верницима везаном за Свето причешће, написао да је Црква прописала да се „чешће причешћујемо, а најмање четири пута годишње, у току четири вишедневна поста". И сада тврдим: био бих веома срећан да сам успео, да се сви они којима сам се у Писмима обраћао (отприлике 1.200 породица) причестили бар једном годишње. Моји ученици у богословији, моји ђаци на веронауци (16 година у деветоразредној основној школи), и моји парохијани за 28 година мога пастирствовања међу њима, нису никад чули за ограничавање Свете тајне причешћа.

Напротив, стално сам говорио, и у више од стотину парохијских писама писао, да без Причешћа нема православног хришћанина, као што без крсне Славе нема светосавског Србина. И ни од једног свештеника у мом окружењу, па ни у Отаџбини од свештеника са којима сам служио, нисам никада чуо о било каквом ограничавању причешћа на неки број у години.

Чуо сам само о потреби припреме за причешће и о настојању на достојном причешћивању. И о томе да је време вишедневних постова врло погодно за припремање верника за причешће, јер се верни народ, постећи, налази у погодном стању за појачану молитву и примањеСветог причешћа.Ао томе сам се и ја у својој пастирској пракси старао.

Сигурно да је у „древној Цркви" било причешћивање верника чешће.

Био их је мали број, сви су се међусобно познавали, стално су, као и апостоли, „били истрајно и једнодушно на молитви и мољењу" (Дап.1,14). И одредба Сардикијског помесног сабора, да верник који се не причести на три узастопне недељне Литургије, треба да се одлучи, претпоставља да су се сви верни „у душу" познавали, па и кад су из села одлазили у град. Ако је тада била толеранција три недеље, данас, обзиром на број верника и начин живота, мора да буде бар три пута толико. Који сеоски парох може данас да се похвали да „у душу" познаје своје стадо и води евиденцију о њиховом доласку у Цркву и причешћивању (а да о многољудним градовима и не говоримо)? Ако се у једном граду, са неколико десетина хиљада крштених Срба, у две или три цркве, недељом причести по стотину, углавном истих верника, можемо ли говорити о честом причешћивању верног народа?

Потписник, даље, замера што се свештеници, или како их назива „посвећени", могу причешћивати стално, али не и верници, па из тога изводи закључак да тај „привилегован ред има право на пуноћу  Евхаристије, а остали не". Претпоставимо да сви верници једне парохије, рецимо у Врњачкој Бањи, пожеле да се причешћују на свакој Светој Литургији. Колика црква, колико путира и колико времена би требало да се сви они причесте? И тако, бар осамдесет пута годишње. Знали су наши преци, пре много стотина година, да се верници не могу причешћивати на свакој Служби већ, да тако кажемо, на смену, да би сви могли доћи на ред у храм, па су и храмове градили по мери доласка у цркву верника. А свештеник је морао сваке недеље и празника да служи, и да се причести, како би причешће било омогућено свима, и онима који се определе да баш на ту Службу дођу.

Потписник нам, даље, чита лекцију како овде „није реч само о гласном читању, навлачењу завесе или просте забране причешћа вернима више од четири пута годишње, проблем је много дубљи, у питању је наше поимање ињегово даље преношење, наш доживљај Цркве и Евхаристије, вере и спасења, света и живота, Бога и човека". Изгледа да Потписник чланка не зна за две обимне књиге Епископа Атанасија, баш у његовом граду штампане, иако у тексту настоји да га опонаша. Видео би ту, иначе, да је Еп. Атанасије сабрао, превео, фуснотама протумачио велики број рукописних, а касније и штампаних, чинова Свете Литургије по запису светог Василија Великог и Јована Златоуста. Почевши од Барберинског, Севастијановог и Синајског рукописа, па све до словенских рукописних Служебника пре „реформе Петра Могиле", нигде није наишао на запис да молитве треба читати гласно, већ искључиво стоји упутство тајно. Није нашао ни податке да су се верници причешћивали на свакој Литургији.

Упућујемо, дакле, потписника чланка да бар прелиста, ако не може да прочита, те две књиге Еп. Атанасија, и да се тамо обавести како је служена Света Литургија још у време васељенских сабора. Верујемо да неће Оцима VII и VIII века оспорити „поимање Цркве и Евхаристије... света и живота, Бога и човека", како то оспорава, у угледном црквеном часопису, хиљадама честитих српских, и не само српских, епископа и свештеника.

И за какво читање лигургијских молитава се потписник залаже?

Противи се „тајном мрмљању молитава", а залаже се за неко „тихо, нижим гласом" читање, за разлику од возгласа, који се произносе гласно, као „позив вернима да одговоре у свештеном Дијалогу". А зар то није било и до сада, већ вековима? И сада свештеници, по упутству званичног синодског издања Служебника из 2007. године, читају тихо и разговетно прописане молитве у олтару, а верни народ пева одређене литургијске песме, да се одржи „свештени Дијалог". И оно што се у погледу „свештеног дијалога" неће наћи нигде у грчким храмовима, може се још наћи на територији бивше Карловачке митрополије: да сав верни народ у цркви одговара на јектеније и свештеникове возгласе, најчешће двогласним појањем. Ко не верује, нека оде у Сантово, Деску, Ловру или Помаз у Будимској епархији, па ће видети како су Срби сачували не само дивни српски језик Јакова Игњатовића, већ и милозвучно појање „по Барачком", које зна и пева „цела Црква".

И дрзнуо се Потписник да увреди све свештенослужитеље, од светог Василија Великог и Јована Златоуста до Еп. Атанасија, кад је написао:

„Гласно говорење евхаристијских молитава... је црквени начин служења Евхаристије, а тајно читање нецрквени"... „Гласно читање молитава је црквеноградитељски чин, а тајно насупрот томе", ваљда разарајуће. Овде је потписник заиста дао свој „највећи допринос свештеном Предању", како закључује свој чланак, јер нас је ослободио илузије да смо припадали Православној цркви, да смо миленијум и по служили исправну Литургију и на њој се причешћивали, већ да смо све то време разарали ЦрквуБожју.

Није нам Потписник објаснио само коме је, у ствари, потребно гласно читање литургијских молитава: Богу, свештенику или народу? Ако сматра да је потребно Богу, па Бог разуме и „мрмљање" и шапат, па и „читање очима", али тражи да је прожето молитвеним осећањем, из срца  и душе. Ако је било потребно, како кажу неки, да се свештеник натера да прочита те молитве, јер их поједини, наводно, уопште нису читали, онда је требало организовати свештеничке семинаре, на нивоу епархије или намесништва, па подсећати свештенике да литургијске молитве морају читати. А да ли ће их свештеници читати „са умиљењем", то не зависи од директиве епископа, већ од призива свештеника. Ако је, пак, гласно читање намењено верном народу, онда би свештеник морао бити окренут народу, као постконцилски римокатолички свештеници, или да у све цркве буде уведено озвучење, а свештеници да буду обучавани у дикцији и јасном читању. Лично сам присуствовао Литургији на којој је свештеник читао молитве гласно, а ја га за певницом нисам разумео. Или, да ли неко мисли да ће, кроз читање молитава гласно, верници схватити и прихватити Литургију, без додатне катихезе? Као што то Потписник тврди да „одсуство могућности да се чују евхаристијске молитве води 'механичком' причешћивању!" Ако постоји „механичко причешћивање", онда је то приступ Светој чаши без припреме, без претходне катихизације.

Насупрот тврдњи Потписника, да је један јеромонах, који чита молитве гласно, одушевљено приман где год је служио, имам мало друкчије искуство. У манастиру, у коме врло често служими у који долази много верника из више епархија, по савету и пракси оца игумана, не читам молитве гласно, али јасно изговарам све прозбе и возгласе, а на крају Литургије говорим поуку, која никад није прошла без дотицања теме о Литургији и причешћу. После Литургије, сав верни народ се сабере у манастирску трпезарију, где се наставља тема из проповеди, а верници постављају питања која их муче или интересују. Многа питања су, разуме се, везана за Литургију, причешће, пост и црквену дисциплину. И нико се није пожалио да се осећа ускраћеним што се литургијске молитве не читају гласно. На излазу из трпезарије, сваки верник може да узме (бесплатно) припремљену од оца игумана поучну књижицу, па чак и више примерака, да чита и подели у својој околини.

Коначно, немам ништа против да се искључиво евхаристијске молитве читају јасно и гласно, али тада Саборска комисија треба да изврши ревидирање Литургије оглашених. То ће заиста допринети бољем разумевању Свете Литургије и активнијем учешћу верника у њој.

Међутим, православни српски народ није за то јошни издалека спреман.

Шездесет година без верске поуке деци и младима (за коју Потписник има само речи осуде: „Сетимо се периода пре Другог светског рата – сви су слушали веронауку и сматрали се православним, а колико само изневеравања после тога!!!"), индоктринације комунизмом читавих генерација, допринело је да су сада многи на брзину, неофити без припреме, постали верници, који још нису спремни за тако озбиљне литургијске реформе. Напротив, сматрам да када ова деца, која од пре неколико година уче у школи веронауку, буду родитељи, и кад они буду слали своју децу на верску наставу и доводили их у храм на Свету Литургију, да ћемо тада моћи озбиљно порадити и на „литургијској обнови". А дотле, да по угледу на Светог Владику Николаја Српског, отпочнемо са општом катихизацијом повереног нам народа Божјега, на народу разумљивом језику и свим расположивим медијским средствима.

Успех сигурно неће изостати!<<

Али, драги оче прото, за то треба жртве и труда. Питање је колико смо спремни да се жртвујемо.

Владимир Димитријевић, Царско свештенство, ЛИО Горњи Милановац, стр. 77-82

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 14 фебруар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 13 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.