Искуство једног Американца

Ја сам православни Американац. За многе и овде у Русији и у мојој отаџбини, тај израз, сасвим је могуће, звучи чудно. Али ствар је баш таква. И још више је чудније то што сам растао као „типични Американац“.

Васпитали су ме родитељи који су желели да њихов син у животу има више него они у своје време. У својим планирањима саставили су тачан план: ја сам требао ићи на универзитет, тамо добити „посебну“ професију која у коначном резултату треба да утврди моју будућу срећу и стабилност у животу.

Тада, као уосталом и сад, био сам уверен да су ми родитељи искрено желели само добро. И ето, одмах после завршетка универзитета, почео сам да тражим посао из своје специјалности-страни језици и литература. После неколико месеци примили су ме у Међународној банци реконструкције и развитка (боље познатија као Светска Банка) у Вашингтону. Добио сам место о којем је маштала већина Американаца. Имао сам добру плату, банка ми је платила све порезе и одмах ми је била представљена и могућност петонедељног одмора (тада кад је већина американаца који су почињали да раде добијала право на само две недеље!), бесплатна медицинска услуга и друге материјалне повластице. Укратко говорећи, са двадесет две године „задобио“ сам посао који ме је материјално обезбеђивао читав живот. У то време сам посећивао баптистичке скупове и себе сматрао истинским хришћанином. Протестантизам ми је у многоме помогао: читали смо Библију и појединачно, озбиљно изучавали Јеванђеље. Ја сам волео и музику и певање који су ми помагали да осећам јединство са другим верницима.

Протестантизам у Америци је окренут више ка светској слави и богатству и нови посао у Светској Банци хармонично је одговарао мојој представи о срећи. Идеја духовног подвига и ношења свога крста је нешто страно протестантској етици. Говорили су ми: „Христос хоће да ти будеш срећан и успешан“. Све се то чинило у потпуности логично: ако ме је Христос стварно волео, онда је Он наравно хтео, да ја будем успешан и срећан. Уз то, код протестаната је био високо развијен осећај заједништва, заједнице. Време проведено са њима дало ми је први, иако мало површан, али дечије искрен, осећај хришћанске љубави.

Прве године рада у Светској Банци занимао сам се оним што ми се највише свиђало-састајао се са људима из различитих држава и напредовао у страним језицима. Но, мом удобном животу није било суђено да се продужи дуго. Једна девојка, познаница са универзитета, прешла је да живи у Вашингтон. Потрага за дубљим схватањем суштине хришћанства довели су је међу групу младих, искрених хришћана, који нису припадали ни једној деноминацији већ су просто, покушавали да служе Богу, помажући својим ближњима, схватајући тако духовни призив да следе за Христом. Моја другарица је са мном често говорила о животу тих људи. У почетку сам је слушао са интересовањем али сам ускоро у њеној причи осетио угрожавање моје личне слободе: то чиме су се занимали ти људи захтевало је самоодрицања и никако није одговарало мојој слици „угодног“ света. Била ми је у потпуности довољна моја „религија успеха“ и ускоро сам почео љутито да нападам на извор њене радости. Никако се нисам саглашавао ни са чим од онога што ми је говорила и трудио сам се да посејем сумњу у њено срце. Сада, сагледавајући прошло, могу да кажем да сам то радио не из зле намере, већ, више из страха. Христос је већ куцао на врата мога срца, али ја још нисам био спреман да Га примим.То је био другачији Христос од онога са којим сам одрастао. Осетио сам угрожавање мог светског комфора од стране Његовог Крста, који је стајао испред мене. Ужасно сам се љутио на тај покушај рушења моје личне среће и искориштавао сам сваку могућност да би исмејао просту веру моје другарице. Но, најзачуђујуће је било то, што њу ово уопште није погађало. Она је продужавала да стреми ка Христу, тада када сам ја тражио утеху у свету. Између нас је стала нека духовна преграда. Осећао сам се духовно изоловано од ње и кривио сам Бога за то. Јер, ја сам Га такође волео. Ја сам Га волео читав мој живот, у крајњој мери, тако сам макар мислио. Али зашто ми је било тако лоше? Да би некако заменио осећај духовне радости, прибегавао сам светским потрагама за срећом. Моји напади су постајали све агресивнији. Ништа слично се раније са мном није дешавало и сȃм нисам схватао, зашто сам се тако сурово понашао према њој. Нисам хтео да имам ништа заједничко са том хришћанском групом која је стала између нас. Уистину, страх може натерати човека да ради чудне ствари.

Једном ми је другарица рекла да се спрема да крене у Пенсилванију да посети своју познаницу. Док је није било у Вашингтону, са мном се догодило нешто што не могу никада заборавити. Био сам кући и решио сам да читам Библију. Тог тренутка, када сам је узео, захватило ме је некакво неописиво и потпуно неочекивано осећање надахнућа. У тим тренутцима сви моји страхови, сва моја противљења и осећај усамљености су ишчезли. Појавила се веома јака жеља да будем са тим људима. На крају, после три године у Светској Банци, одрекао сам се мог удобног живота и светских утеха, те, ступио у групу младих хришћана, који су се пре седам година обратили у Православље.

Сећајући се година учења у универзитету, не могу да не поменем незаборавну жену-Веру Григоревну Усенко, која је била једна од мојих професора руског језика. Као да је јуче било, јасно се сећам како ме одводи на страну после предавања и говори ми: „Код нас овде сваке недеље има Православно Богослужење. Ти би требао отићи. Служба је прелепа. Ми стојимо по три сата!“. Ноге су ми се побуниле већ од саме помисли на стајање од три сата на некој служби. Нисам отишао у цркву. Мислим да једноставно нисам био спреман. Но, поражавајуће је, како ми је тајанствено, мој будући пут већ био показан... Нисам постао православац у својој отаџбини Америци него у Холандији, где сам провео дванаест година живота. Да би некако преживео радио сам као типограф у великом међународном издавачком предузећу у Амстердаму. Почео сам да учим холандски језик и после три године добио повишицу, поставши преводилац директора предузећа. Холандија је једна од најконфорнијих земаља у свету. Сиромаштво, онако као у већини других земаља, тамо практично не постоји, а материјални живот превише често личи на бајку. Али, једном сам добио писмо од православног јеромонаха из Америке. Он је чуо да знам руски језик и упитао ме да ли бих могао превести неколико важних православних текстова на енглески. Предлог ме изненадио, зато што готово ништа нисам знао о Православљу, али сам био рад због могућности да поново радим са руским језиком и пристао сам да преводим. Послали су ми књиге о оптинским старцима, Житије старца Исидора из Гетсиманског Скита, који се налази поред Сергијевог Посада и Богословско дело архиепископа Теофана Полтавског, духовника последње Царске породице.

Дању сам радио као преводилац у холандској агенцији, те сам стога, преводима са руског могао посвећивати само неколико сати ноћу. И тада, полако али сигурно, почео ми се откривати нови свет. Незадовољан због оскудне лексике, која ми је била потребна, почео сам посећивати православне цркве у Холандији, те, руске манастире и цркве у Француској, старајући се да сазнам колико је могуће више православних речи.

Мало помало, моје се срце почело мењати и ускоро сам се крстио у Православној Цркви. Тако сам на крају стекао оно за чим је истински чезнула моја душа. Наједном сам се нашао сједињен са ненарушеном хришћанском традицијом, старом две хиљаде година. Чак ни сада не могу веровати да се све ово баш мени догодило. И како после тога говорити да чуда не постоје! Протестантизам је био само почетак мога обраћења у истинску веру, али управо кроз њега ја сам пришао Православљу.

Ускоро је мој „удобни живот“ поново постао неиздржљив. Знао сам да је потребно учинити неки одлучујући корак, како бих сачувао стечено унутрашње богатство. Три године после крштења, шокирао сам свог управника изјавом да се спремам напустити своје радно место, након дванаест година проведених у фирми, ради тога да бих се вратио у Америку и живео у руском православном манастиру у планинама северне Калифорније-без струје, воде, телефона-укратко, без сваке комфорности. Али то време, проведено у манастиру, било је најлепше у мом животу.

После пола године живота са монасима, игуман ме упитао да ли би хтео да предводим групу православних американаца како би отворили у Русији мање представништво, у циљу издавања православне литературе, ради помоћи Русима који желе сазнати нешто више о својим православним коренима. Тако сам се и нашао у Русији. Збило се то 1992. године.

Па, иако су услови мог живота данас далеко од комфорта, који сам имао на Западу, ја сам искрено, много више срећнији данас, него онда, када сам био окружен свим удобностима савременог живота. Страдање и самоодрицање налазе се у срцу хришћанства и непрестано нас подсећају на Исусове речи да Његово Царство није од овога света.

Са руског превео: чтец Дејан Ђуричић

Извор: журнал „ФОМА“

http://prijateljboziji.com/index.php?p=Svedo%25C4%258Danstva%252F%25C4%258Cuda&id=56