РУСКА ЦРКВА ТРЕБА ДА СЕ ДРЖИ СВОГ ВЕКОВНОГ ПРЕДАЊА

Вашој пажњи препоручујемо други део разговора на тему припреме за Свето Причешће с Уредништвом српског интернет-сајта „Борба за веру“ (http://borbazaveru.info), посвећеног очувању чистоте Православља.

Да ли постоје званични документи Српске Православне Цркве о припреми за Свето Причешће?

Такви званични документи не постоје. Све је препуштено „благовољењу“ епископа и свештеника.

Заступници укидања традиционалних норми припреме за Свето Причешће у нашој Цркви тврде да канони забрањују пост суботом. Шта Ви мислите о посту суботом? Шта о томе кажу српски духовници који стоје у истини?

Новотарци у СПЦ такође говоре да канони забрањују пост на води суботом, мада постоје, да их тако назовемо, и либерални „традиционалисти“ који заступају исти став. Они кажу да се у суботу пред причешће може јести уље и да се Срби који тако не раде „издвајају“, да „штрче“, „не слушају Триод ни Типик“, и да се у таквом њиховом поступању открива нешто „неприродно и сувишно“. Међутим, једење јела спремљених без уља, куваних на води, три пута дневно суботом или недељом није никакво кршење Типика и 66. Апостолског правила које забрањује пост суботом, него ублажавање поста.  У прилог томе говоре тумачења тог канона од стране нашег великог канонисте епископа Никодима Милаша, затим Валсамона, као и тумачење 56. апостолског правила Светог Саве. Њихова тумачења говоре да се забрана поста у суботу односи на сухоједење, а не на једење јела куваних на води два или три пута дневно, што, у ствари, и није пост, него „посно уздржање“.

Блаженопочивши патријарх Павле писао је на тему поста суботом: „Током времена утврдило се гледиште у целој Цркви да је најстрожи пост потпуно неједење дан-два, као што је доцније одређено за почетак Великог поста. Иначе, за остале дане вишедневних постова, као пост у правом смислу, сматрало се узимање хране само једанпут дневно, у 9. час дана. Одредба да се уз пост може јести двапут (нпр. суботом и недељом) важила је већ као разрешење поста... И данашњи Типик вели да кад се у посни дан служи Литургија, те се једе двапут 'пост не бива' (5. јан. под зри; 25 дец. други зри).“

Дакле, ко једе јела кувана на води суботом и недељом, не крши Типик који у те дане забрањује само сухоједење. Свако који тако једе пред причешће, не крши ни Триод ни Типик. Он би их кршио само кад би јео хлеб и пио воду и јео некувано. Кување јела увек јесте ублажавање поста.

Што се тиче става наших духовника о томе, Ваши цењени читаоци имали су прилике да се упознају са ставом оца Симеона Рукумијског (http://borbazaveru.info/content/view/5635/58/), а на том становишту су и остали српски духовници.

Молимо Вас да прокоментаришете речи архимандрита Јефрема, настојатеља светогорског манастира Ватопед: „У Грчкој Цркви исповест није повезана с Причешћем. Човек који није починио смртне грехе, нема препрека за Причешће. Причешће из срдачне љубави - је устремљеност срца човековог. Једино  Молитвено правило пред Свето Причешће код Грка је ишчитавање молитава пред Причешће из молитвеника. Постоје и канони који се могу читати, али њихово читање не треба наметати као норму. Када је у питању припрема за Причешће - не сме да буде никаквог приморавања. Такође, то се односе и на пост. Ко пости све Црквом установљене постове, извршава своју дужност, а нема правила која забрањују да се не причешћују они који не посте.“

Ми заиста немамо ништа против пракси у другим Помесним Црквама, нити осуђујемо било кога. Само указујемо на то да је овај наш, досадашњи пут био спасоносан за поколења и поколења православних Срба. Рецимо, на Светој Гори у појединим манастирима постоји пракса причешћивања четири пута седмично. Али, ако узмемо у обзир какво се тамо држи молитвено правило, колико су дуга богослужења, како се много метанија прави, како се мало једе и да се сваког дана исповедају помисли – јасно је да таква врста причешћивања није немогућа. А ко ће тако да живи у свету данас? Какви смо ми подвижници да бисмо се поредили са Светогорцима? Имали смо и ми једну подвижницу, блажену Стевку – монахињу Стефаниду - која је живела у близини манастира Дечана, на Косову и Метохији, и подвизавала се пре Другог светског рата. Она се, опијена љубављу према Христу, причешћивала сваке недеље, али је стално постила на хлебу и води, а њене потресне писмене исповести су и до данас сачуване као вапаји за Христом. Када би људи тако, или слично живели, разумели бисмо њихово стремљење ка честом причешћивању. Може ли се, међутим, нудити сваколитургијско причешће људима који живе животом 21. века, проводећи време у разним забавама и неозбиљностима? Пастирски разлози налажу озбиљност када се овом проблему приступа.  Да додамо: велики румунски старци, какав је био старац Клеопа (Илије), заговарали су исту причесну праксу као и наши оци, Владика Николај и Отац Јустин. А старац Клеопа, који је живео у Њамцу, манастиру Светог Пајсија Величковског, свакако је био наследник филокалијског предања Цркве од Истока. Покрет кољивара у Грчкој није био једина појава филокалијско-исихастичке обнове краја осамнаестог и почетка деветнаестог века. Други исто тако важан правац обнове био је заснован на животу и делу Светогорца Светог Пајсија Величковског, који је у молдавском манастиру Њамцу штампао Добротољубље на црквено-словенском језику и чији су ученици у Русији и Румунији покренули свеобухватни препород. Духовни потомци Старца Пајсија основали су у Русији Оптину пустињу, а под њиховим благодантим утицајем нашли су се на овај или онај начин највећи учитељи Цркве у Русији Свети Игњатије Брјанчанинов и Свети Теофан Затворник. Занимљиво је истаћи да ови духоносци нису заговарали сваколитургијско причешћивање, него су настојавали на одговарајућој припреми за Светињу. Монаси у Оптинској пустињи су се причешћивали пет пута годишње, осим великосхимника, не заборављајући руску праксу.

Новотарци су познати по томе што из Предања узимају шта им се свиди, а остало одбацују. Тако, рецимо, помињу Светог Никодима Агиорита књижицу о непрестаном причешћивању, а прећуткују његову књигу о исповести и покајању, у којој јасно стоји да је најмања епитимија за озбиљне грехе (каквих смо данас пуни) ТРИ ГОДИНЕ ОДЛУЧЕЊА ОД ПРИЧЕШЋА, при чему човек мора да једе једном дневно, и да прави по сто великих метанија.

Блаженопочивши Патријарх Павле у чланку „О посту и причешћу“ објашњава зашто је древним хришћанима било дозвољено да примају Свето Причешће без припреме: „Њих су звали ’свети’ и они су заиста били свети, јер су се чували од свакога греха и знали су да 'онај који греши роб је греха', да грех одводи особу од Бога, квари душу и чини је неспособном за примање Светог причешћа“.

Шта мислите, да ли Руска Православна Црква треба да усвоји праксу Грчке Цркве и оних духовника у другим Помесним Православним Црквама (Српској, Бугарској и другим), који инсистирају на необавезности поста и исповести пред Причешће?

Наравно да Руска Црква треба да се држи свог вековног Предања, и да чува оно што је велики руски религиозни философ, Иван Иљин, звао „религиозним актом“ руског народа. Јер сваки народ има свој начин сусрета са Богом и побожног живота, своје благословене литургијске и подвижничке праксе. Чувајући догматско јединство, ми треба да бранимо и Богом благословени „плурализам“ начина на који служимо Христу.

Шта можете, поучени својим личним искуством, посаветовати и пожелети свештенослужитељима и мирјанима у Русији, забринутим за очување традиционалних норми припреме за Свето Причешће?

 Ако се пракса укидања прописане припреме пред Причешће - установљена Светим Оцима - у Руској Православној Цркви наметне,  народ ће почети постепено да се раслабљује, и на крају ће сасвим занемарити подвиг, као што се већ десило међу највећим бројем мирјана у Грчкој (а таквих је све више и у Србији), који пост скоро да и не држе, а камоли по Типику, при чему се често причешћују. А тако, духовно раслабљени и обезблагодаћени, постаћемо лак плен како за исконског непријатеља рода људског, тако и за све земаљске непријатеље наших Цркава и наших Отечестава.

Наша порука Вашим цењеним читаоцима, свештенослужитељима и мирјанима, биће и речи из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха из 1848. године: „Код нас ни патријарси ни Сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери Светих Отаца“, као и речи неустрашивог, богоносног, богомудрог и богонадахнутог Исповедника Православља, Светог Јована Дамаскина: „Умољавамо и народ Божији, народ свети, да се чврсто држи црквених предања. Јер и у малој мери одузимање од онога што нам је предано, као вађење камења из темеља, врло брзо би срушило ову зграду“.

Разговор водила:

Марија Деркачева

 Извор: Часопис "Православни Крст", бр. 24 (96) од 15.децембра 2013. године