Спасавај себе, а не другога

"Себе спасавај. Блажен си ако пронађеш макар једног сарадника у делу спасења; то је у наше време велик и редак дар Божији. Чувај се жеље да спасеш ближњега, да не би он тебе одвукао у погибељну пропаст, што се дешава врло често. Тешко ће за спасење бити време које је већ наступило. Спасавај се да би душу своју сачувао – речено је Духом Божјим остатку хришћана".

(Из књиге "Света ревност" од архиеп. Аверкија Таушева из Руске Заграничне Цркве - Пророчанство за последње време светог Игњатија Брјанчањинова)

Свети Игњатије вели: "спасавај себе, а не другога". Према томе, сама помисао да спасаваш другога јесте прелесна помисао, и кад кренеш да спасаваш другога то је прелест. По закону Тела Христовог – Цркве, не можеш ти да спасаваш другога и себе да погубљујеш, него када спасаваш себе, тада спасаваш и ближњега, било да си тога свестан или ниси свестан. По закону Тела Христовог, колико спасаваш себе, толико спасаваш и Цркву у себи, док обрнуто не важи. Јер ко погубљује себе, тај је ван Цркве, и тај не може да погубљује Цркву, пошто је ван Цркве, као што је речено.

Једно је – кад ти спасаваш ближњега, а друго је – кад Бог кроз тебе спасава ближњега. Једно је – спашавање ближњега, а друго је – испуњавање заповести о љубави према ближњему. Дело може да буде исто, али су различите помисли и расположење срца. Први има горде помисли и расположење, а други има смирене помисли и расположење. Један је Христос Спаситељ, а човек може да буде само посредник између Бога и ближњега: једно је Спаситељ, а друго је посредник између Спаситеља и ближњега.

А шта је потребно за посредника? Потребно је да се удостоји посредништва. А удостојава се испуњавањем заповести Божјих и личним подвизима. Пре свега, треба да испуњава две највеће заповести о љубави према Богу и ближњему, и то према приликама и по својој моћи. Али, као што је речено, не може човек да спасава ближњега и себе да погубљује, него мора да води рачуна о личном спасењу, па колико спасава себе, толико спасава и Цркву у себи.

Против телесног покоја и распуштености чула

Преп. Исак Сирин говори из искуства и треба свакако прихватити поуке овог искусног Старца:

"Трезвеност помаже човеку више него дело, а разрешење (слобода чула) на било шта штети му више него покој (одмор). Од покоја происходе и узнемиравају човека домаће борбе; али он има могућност да их прекрати (прекине). Јер, чим човек остави покој (одмор) и врати се на место дела, те борбе одузимају се од њега и удаљују се. Но, није такав пород од разрешења, какав је пород од раслабљења и покоја. Док човек у време покоја (одмора) пребива у области своје слободе, може он поново да се врати и да управља собом по свом установљеном правилу, зато што је он још у области своје слободе. Али, дајући себи разрешење (слободу чулима), излази он из области своје слободе. Тако човек да није одбацио потпуно пажњу над собом, онда не би био с насиљем и невољно принуђен да се покорава томе, што не даје њему покоја. И да није изишао потпуно из предела слободе, онда не би било са њим таквих по нужди околности, које везују њега, и којима он нема снаге да се супротстави.

Не дај, човече, слободе било коме од чула својих, да не би дошао до немогућности да се поново вратиш у слободу. Покој (одмор) штети само младима, а разрешење (слобода чула) – и савршенима и старима. Услед покоја они, који су дошли до лоших помисли, могу поново да се врате к пажњи над собом (к надзору над собом) и да се утврде у високом животу духовном. А који су, по нади на дело, занемарили пажњу над собом (надзор), они су од високог (духовног) живота одведени као заробљеници у живот распусни."

Преп. Исак јасно каже: непотребни телесни покој шкоди младима, док распуштеност чула шкоди и старима и младима. Телесни покој је одмор и угађање телу; а чула су, као што знамо: вид, слух, мирис, укус и додир.

Што се тиче наших новотараца, они немају ништа против телесног покоја и распуштености чула. Они настоје да од Српске Цркве, која је Црква Богомољаца и Мученика, да направе своју цркву бљутавих новотараца. Тај назив "бљутави" одговара новотарцима према Апокалипси, где Господ говори:

"И анђелу Лаодикијске Цркве напиши: тако говори Амин, сведок верни и истинити, почетак створења Божијега: Знам твоја дела, да ниси ни студен ни врућ: о, кад би био студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш, да си ти јадан и бедан, и сиромашан, и слеп и наг. Саветујем те да купиш у мене злата жеженога у огњу, да се обогатиш; и беле хаљине, да се обучеш, и да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш. Ја, које год љубим, оне и карам и поучавам; ревнуј дакле, и покај се". (Откр. 3, 14-19).

А да је Српска Црква – Црква Богомољаца и Мученика, то говори песма неког старог Богомољца:

Светосавска Црква

Већ векове, већ много година

Српска Црква верно служи Христа:

Светог Саве дивна творевина

Православљем непоткупним блиста.

Српска Црква – непорочна Дјева

Православља свеопштег је дика,

вековима Она одолева

најездама разних безбожника.

Још у освит историје наше

Свети Сава приведе Је Богу;

нити папе, нити злобне паше

овог света ништа Јој не могу.

Веран чувар Христовога лика,

алем-камен са Његове круне,

Српска Црква – Црква Мученика

ћутке трпи, душмане не куне.

Црква света – Христов војник прави

Христом живи и за Христа страда

и остаје у патњи и слави

верни пастир Христовога стада.

Већ векове, већ много година

Српска Црква – непотопна лађа,

Светог Саве дивна творевина,

Светосављем вечно Српство рађа!

М. Т.

Треба веровати да Српски Богомољци и Мученици неће допустити новотарцима још дуго да лицемере, него ће морати да се определе шта ће бити: или Христови Исповедници или издајници?

Наши новотарци су у Грчкој научили да се баве политиком, да се друже са јеретицима, да мењају чин свете литургије слично руским обновљенцима, да уводе нову теологију без крста, да се лицемерно клањају светим Оцима и Матерама. Јер свети Златоуст говори: "Право поклоњење Светима, јесте у подражавању Њима", то јест у ревновању по Њима. А реч "ревновање" и "ревнитељи" на грчком се каже: "зилотизам" и "зилоти". Према томе хришћанин мора да се определи шта ће бити: или ревнитељ или бљутави, треће – нема. Међутим, новотарци употребљавају речи "зилотизам" и "зилоти" у погрдном смислу, мислећи тако да оправдају своју бљутавост. Они кажу: "треба свакако слушати епископа". И ми се слажемо, да треба слушати епископа, ако он слуша Христа. Међутим, ако данашњи епископ слуша масонерију или папу римског или јеретике или светске политичаре и власти, онда ако слушаш епископа, тада бива: "Ако слепац слепца води, оба ће у јаму пасти" (Мт, 15, 14). Још новотарци говоре: "Христос прихвата грешнике", и при том не кажу одређено – покајане грешнике, него уопште све грешнике – и покајане и непокајане. А то значи: прихвата и злочинце, као што су биле католичке усташе, и содомљане и свакакве блуднике и све остале велике грешнике. Ако је то тако, онда њихов христос је злочинац, њихов христос је содомљанин, њихов христос је блудник, њихов христос је свакакав грешник, и заправо њихов христос је – антихрист. То значи да нисмо под истом главом. Кад новотарци говоре о екуменском уједињењу, то говоре о уједињењу под антихристом, јер нису под истом главом Православна Црква и екуменска црква. Православна Црква је под Христом, Он је Глава наше Цркве, док је екуменска црква под антихристом, он је глава те цркве. Авва Јустин је рекао за екуменски покрет: "то је сатанска зборница", и ту не треба никаквог објашњења и додавања. Да нису наши новотарци имали пример Владике Николаја и светих Богомољаца и Авве Јустина, имали би они неко оправдање да кажу, да нису знали како се исповеда Православље, овако, не могу они да кажу – да нису знали.

Нема безгрешних у Православљу

У оно време кад је свети Јован Крститељ крштавао на Јордану и кад су многи мислили за њега – да је он Христос, он је свима говорио: "нисам ја Христос". То исто и сваки побожан хришћанин ваља да говори, јер ако људи и не хвале њега, али ђаво има обичај да га хвали и убеђује да је он Христос. Међутим, пошто је један Христос Спаситељ, човек може да буде само антихрист. Један Старац је говорио: "Ако човек не сматра себе грешником, његову молитву не прима Господ". А да би човек утврдио и колико је грешан, он треба себе да упоређује са Господом и са светим Оцима и Матерама, и тако да утврди своју грешност у односу на Господа и на свете Оце и Матере. Јер ако човек не сматра себе грешником, онда сматра себе Христом, сматра да је он као Христос, и према томе, да је и Христос као и он. То значи да своју грешност приписује Христу и тиме брука Христа. Јер може човек само да говори да је грешан и формално на речима да се сматра грешником, док у помислима и расположењу срца може да сматра себе праведником и Христом, и зато је потребно да заиста утврди своју грешност у односу на Христа и свете Оце и Матере, и тако да заиста сматра себе грешником. Јер хришћанин не живи себи и не умире себи, него као што говори Апостол Павле:

"Јер нико од нас не живи себи, и нико не умире себи; јер ако живимо, Господу живимо; а ако умиремо, Господу умиремо; ако дакле живимо, ако умиремо, Господњи смо" (Рим. 14:7-8).

Хришћанин, дакле, живи и умире за Господа и тиме хришћанин: или прославља или брука свога Господа. Не може он да прославља Господа без смирења, јер треба своју грешност да покрије смирењем, а без смирења он сигурно брука Господа. Јер смирење покрива мноштво мањих грехова, док за теже грехе ваља човек да испуни и епитимију, како је то прописано у Канонима Цркве.

Хришћанин је као Христов син и ученик. Отуда је разумљиво због чега искусни Старац говори: "Ако човек не сматра себе грешником, његову молитву не прима Господ". И кад то знаш, онда не питај: зашто ми Господ не прима молитву? Како да ти Господ прими молитву, кад си Га брукао и ниси се покајао и смирио, и ниси тражио опроштај због тога. Треба Господ најпре да ти опрости за оно што си Га брукао, па тек онда да ти прими молитву. Али, како да ти опрости кад ти не тражиш опроштај за оно што си брукао Господа?

Што се тиче наших новотараца, они су безгрешни као римски папа и њима не треба покајање и исповест. Ако неки и питају за исповест, њима учитељ-новотарац овако одговара: "не треба да се исповедате, приступите слободно причешћу; а ако баш нешто имаш, исповеди се код свештеника кад он буде имао времена да те исповеди; а сада се причести слободно". А то што каже "ако баш нешто имаш", то може да буде и смртни грех, због кога никако не би ваљало узети причест, и тако бива по Јеванђељу: "Ако слепац слепца води, оба ће у јаму пасти". Међутим, догађа се да се хришћанин припремао, по Предању Српске Цркве, недељу дана постом и молитвом, па кад дође на исповест, свештеник из неког разлога не може да га исповеди. Тада, да му свето Причешће не би било на осуду, он треба да стане пред свету икону и да се исповеди пред иконом. Свети Оци не дају благослов никоме да приступа светом Причешћу без покајања и исповести, ни епископу, ни свештенику, и уопште речено – никоме.