Да ли на врховима кула које опасују зидове Кремља сија пет црвених звезди петокрака, или се кочи пет двоглавих царских орлова, Русија опет доминира простором од Бреста до Владивостока. Јер догађаји у Украјини само су најновија потврда статуса вечите суперсиле Русије.
Пре 23 године нестао је Совјетски Савез, империја коју је Русија три века ширила и учвршћивала обрушила се сама на себе. Границе Русије биле су драстично прекројене, по неколико хиљада километара ближе Москви. Тај шок је био још већи за психологију људи, и пет година после распада СССР-а, Русија је још била у потрази за својим идентитетом, несигурна у своју улогу у свету. Добар део јавности жалио је за Совјетским Савезом, руска армија је напуштала базе у бившим совјетстким републикама, бивше државе Варшавског пакта, из којих су руске трупе отишле, свој су нови политички, економски, па чак и национални идентитет тражиле управо у изразито антируским ставовима. Руски банкарски и финансијски сектор били су у феудалном добу, високе технологије једва присутне, а животни стандард становништва осетно опао. Американци су у то време давали изјаве „да никада више неће дозволити да се Русија подигне на ниво моћи бившег Совјетског Савеза”. Но, и тада и власт и опозиција Русије нису дозволили да слабости земље замагле визију велике будућности.Чак је и Борис Јељцин у својој књизи „Борба за Русију” написао:“Статус велике силе нама је предат као наслеђе, као темељ не само наше свести и културе, већ као кодекс саме државне структуре Русије”. Може се рећи да је 2013. година и дефинитивно потврдила тај статус, Русија је данас опет јака и неминовно долази до њене експанзије: економске, политичке, па и војне. Некадашње републике Совјетског Савеза опет долазе под скуте мајчице Русије, уморне од невоља које носи самостална изградња економије, углавном разочаране у неостварена обећања капитализма. Фестивал суверенитета бивших совјетских република је завршен, већина људи у тим новим државама увиђа да не живе ништа боље него у СССР-у, а Русија може да им економски помогне. Украјина је најбољи пример: да ли ЕУ има 15 милијарди долара за помоћ посрнулој економији Украјине? Нема, или неће да помогне. Русија има. Завршена прича, у којој су сва остала објашњења обично „кисело грожђе”. Суштина односа Русије и бивших република СССР-а, осим прибалтичких држава, јесте вишевековни бенигни утицај Москве на те земље. Јер, руска империја, која је свој врхунац достигла непосредно пред Први светски рат, значајно се разликовала од економски грамзиве британске, или француске империје. Заправо, малобројна су освајања империјалне руске војске која су доносила огроман плен, уместо тога она су задовољавала војне и стратешке потребе Москве. И после бољшевичке револуције 1917. све републике, осим оних у Прибалтику, добијале су субвенције од Москве, за разлику од европског империјалног модела. Данас је битка Запада и Русије на просторима бившег СССР-а, не само битка за ресурсе, већ, пре свега, битка за нова тржишта. Запад покушава да приграби та тржишта и да спречи интеграције тих држава са Русијом.Запад жели да позицију Русије у свету сведе на улогу регионалне силе. Чињеница јесте да Русија и данас има своју војску у Туркменистану и Таджикистану, Црноморску флоту у Украјини, ракетне и ваздухопловне снаге у Белорусији, мировне трупе у Јерменији. Све су то корисне полуге моћи, уз ојачану економију просперитетна Русија биће све више магнет за суседне економије. У Москви то лепо формулишу: „ Ми смо спремни за успостављање онолико добрих односа колико су они на то спремни”. Можете то назвати новом руском империјом, после тачно 100 година, или руском верзијом НАФТА споразума, то је једноставно само питање етикете… Извор: „Политика“ |