Поп Стојиљко Кајевић, три и по деценије после хапшења у Њујорку, говори за „Новости“. Видео бар двадесет затворских убистава и два пута једва спасао живу главу

Свештеник, терориста и филозоф, тако га је назвао новинар „Чикаго трибјуна“ Роналд Гросман. Отац др Стојиљко Кајевић, познат као поп Кајевић, провео је седам година по америчким затворима, од чега две трећине у чувеном „Левенворту“, у Канзасу, у близини парохије у којој је пре тога служио Богу.

Дане проведене иза решетака осликао је у књизи „Круг освете и правде“.

- Видео сам најмање 20 убистава. Не можете да учините ништа да их спречите, јер сте онда готови. Не реагују ни затворски полицајци. Само кад се све заврши пошаљу момке да оперу крв и уклоне лешеве, уз речи: „Склоните ово ђубре“. За њих је то један криминалац мање. За мене као човека и свештеника био је то не само шок, већ и велики изазов колико ћу остати снажан у вери. После свега, могу да кажем да ми је Бог помогао да изађем жив и останем нормалан - каже Кајевић.

Све је почело 1978, када је његова група СОПО (Српски ослободилачки покрет „Отаџбина“) похапшена. Ухапшен је док је секао колач на слави Бошка Радоњића, у Њујорку, а са њим и Радоњић и Никола Каваја. У ствари, све је почело девет година раније, када је југословенска Удба почела ликвидације емиграната по Европи и Америци. Између осталих, секиром је брутално убијен, у Паризу, Андре Лончарић, Кајевићев близак пријатељ. Кап је прелила чашу када је 1977. у САД убијен Драгиша Кашиковић. Следећа мета био је Кајевић, који кратко подсећа како је осуђен за припрему терористичких акција:

- Није била никаква припрема, већ само прича на коју нас је навео један Удбин човек, Богоје Панајотовић. Дошао је из Париза са препоруком пријатеља. Ја сам га венчао. Кад му је погинуо најбољи друг Кашиковић, наводно је хтео да се освети.

Југословенски режим је дуго тражио њихову депортацију. Када је Тито био у Америци, у марту 1978, речено му је да их Вашингтон неће депортовати, али ако треба - сломиће их. Удба је послала човека који ће им „наместити игру“. Панајотовић је снимао све скупове, преточене у 3.200 страна транскрипата. Свега страна и по теретила је Кајевића. Панајотовића је пре тога тренирао психијатар који је радио за ЦИА, наше горе лист, Лоренц Зелић Фридман.

- Скупили смо се Панајотовић, Никола Живовић, његов кум, инжењер Животије Савић, богослов Радош Стевлић и ја, уочи моје крсне славе Ђурђиц, у кафани „Шварцвалд“, у Чикагу. Остало је снимљено да сам рекао да не можемо да победимо све непријатеље, да је боље да се не мешамо и не кваримо гостопримство земље која нас је примила. Панајотовић ме је убеђивао: „Кајко, ти немаш осећања, филозофија ти је испрала мозак! Твом најбољем пријатељу одсекли су главу, Кашиковића крвнички убили...“ Играо је перфектну игру и пао сам.

Идеја је била да се за Дан републике унесе експлозив у „Конгрес хотел“ у Чикагу, и дигну у ваздух југословенске дипломате из Америке, које ће се окупити. Мада је поп једини гласао против, прихватио је одлуку већине.

- Каваја и Бошко нису ни били на састанку и не би ни били у затвору, да их нисам посетио у Њујорку. У Кавајином стану, ФБИ је нашао 20 петарди и сатове за електронске бомбе, иако он није правио ништа. Бошко је оптужен као наводни финансијер. Та акција никад не би успела јер нисмо имали пара. Нисам желео смрт невиних људи.

Док је био под истрагом, поп Кајевић је „лежао“ у Федералном истражном затвору у Чикагу, 18 месеци. Каваја је у то време извео чувену отмицу авиона са 150 путника, тражећи да полиција ослободи попа. Одбивши у телефонском разговору да „буде ослобођен“, уз молбу да Каваја пусти путнике, Кајевић је саборцу практично спасао живот. Из Чикага, „свештеник-терориста“ пребачен је у затвор-тврђаву „Левенворт“, из ког нико никада није побегао. У Чикагу су га пријатељи упозорили да у „Левенворту“ не каже да је осуђен на мање од 25 година, јер ће га заклати.

Ту је провео непуних пет година. Упознао је Бугарина који је личио на Гарија Купера, Љубу Пејчева, осуђеног на доживотну робију. Био је капетан бугарске авијације, магистар нуклеарне физике, а створио је бизнис у Сан Франциуску.

- Био је за мене полубог. Његова два шофера отела су авион, тражила откуп и у пуцњави убила једног бизнисмена. Ниоткуда се појавио неки Бугарин и сведочио да их је Љубо саветовао. Тако је добио доживотну. Спасао ми је живот два пута. Каже ми: „Кајче, осудили су те на смрт ови црни муслимани. Кажу да радиш за ФБИ. Неко је у Мариону био са Кавајом, и он је рекао да си ти ту привремено“. После ми је Каваја писао писмо са: „Војводо, извини...“

Убиства су се обично дешавала ујутро, кад излазе из ћелије на доручак - убод ножем у стомак или срце. Или кад су на послу, па им шрафцигером, експертски пресеку артерију. Или „осуђеног“ док спава угуше јастуком. Стално је био на опрезу и сачувао се. После четири и по године Љубо је отишао у други затвор, а протина ћелија напунила се трговцима дрогом. Један полуиндијанац му је рекао: „Ти не псујеш, не дрогираш се, ко си ти?“ Уплашио се за сопствени живот кад је чуо да је осуђен за тероризам. Тражио је да напусти ћелију.

- Један мали, Гери Гипсон, из „породице“ Чарлија Менсона, која је убијала глумце по Калифорнији, каже ми једне вечери да је овај дилер наручио да ме убије известан Боб, који је пре тога већ убио петорицу у затвору. Овом дилеру је био дужан 700 долара и у замену је пристао да ме ликвидира. Тамо људе убијају за две паклице цигарета.

Поп је пожурио с вечере до ћелије и наслонио се на жичану ограду која спречава пад са галерије. Појавио се Боб. Увек је носио засукане рукаве. Сада их је спустио, и по положају руке видело се да крије нож.

- Ухватио сам се за жицу, скупио и одбацио ногама. Ритнуо сам га из све снаге и одбацио. Касније сам чуо да сам му сломио ребра и повредио кичму, али сам спасао живу главу. Покушали су на Дисциплинском суду да ме оптуже да сам ја њега хтео да убијем, али је капетан који је водио поступак био фер. Тако сам после 10 дана премештен у други затвор, „Мила“ у Мичигену. Деловао ми је као хотел. Ту сам видео Николу Живовића, који ме је питао: „Што су ти врљаве очи?“ Објаснио сам да сам стално морао да гледам лево-десно да бих сачувао живот.

СПАС У МОЛИТВАМА

 - МОЛИО сам се стално у себи. То ме је одржало. Прва три месеца на робији знојили су ми се нокти. Онда ми једног дана дође: „Сократ је био најбољи Атињанин, а осудили су га као криминалца. Исуса су заковали на крст. Ко си ти, Кајевићу?! Ћути и иди напред!“ Не знам човека који није посумњао у Бога, и апостол Тома је посумњао. Наравно да сам се често питао зашто Бог дозвољава сав онај ужас око мене. Али никад нисам престао да верујем. Увек сам се сећао очевих речи да је живот само сенка и да смо сви овде привремено.

ЛИЦЕМЕРЈЕ С ДРОГОМ

 ЧОВЕК се пита како је могуће да толика дрога буде достављена у затвор максималне безбедности као што је „Левенворт“! Да ли је Министарство правде слепо за ту трговину, док тужиоци шаљу стотине хиљада људи на робију због дроге? Око 35 одсто федералних затвореника, од три милиона, пуши марихуану, ушмркава кокаин... Уношење у затворе је огроман бизнис, уносе је и полицајци и кувари, а највећи део зараде иде на рачуне оних који говоре о рату против дроге - каже Кајевић.

В. Ц. СПАСОЈЕВИЋ

http://www.novosti.rs/