Реч „забава“ у србском језику потиче од старосрбске речи „забитије“; „забитије“ значи „заборав“. То је оно што је бачено „иза битија“, што се не види на хоризонту постојања. Увек када се питамо откуда толика потреба за забавом у нашем добу, морамо да се сетимо да то није случајно – данашњи човек свесно заглупљује самог себе да не би морао да се суочи са крајњим питањима постојања.

 Лакше му је да кроз живот пролази као идиот, и то у изворном значењу речи – човек који се не занима за послове заједнице. Усредсређен на себе и своје малено (а субјективно огромно ја), он иде од тренутка до тренутка, крије се иза бусија ефемерног, и, на крају, бива с њим оно што је Рилке описао у једној песми из „Часловца“: “Са вечношћу се курвасмо, а када / Час порођаја дође, из нас пада/ Мртворођенче наше смрти...“ Ми не умиремо као наши преци, који су са света носили „скрштене беле руке и праведна дела своја“. Нас нестаје, као винских мушица, и никаквог трага нема да смо смислено постојали. То је цена коју плаћамо за све забаве и удобности овога света...

 Данашња помама за забавом, у часу кад се све руши, сасвим у складу са поруком Здравка Чолића („Пиће за младиће, банку за игранку,/ а свет нек пропадне,није нека штета“) можда више од свега говори о апокалиптичности доба у коме живимо. Све се руши, а ми смо до гуше у спорту, поп-музици, шоу програмима. Нико себи не поставља елементарна питања. Сви, хипнотисани, зуре у мале и велике екране, и хране се ништавилом, одевеним у шљаштаву одећу, такозвани „гламур“.

Шта је спорт? Зашто један тенисер или фудбалер зарађују толико новца? Зар су они, по доприносу свету и човечанству, изнад сељака, учитеља, судије, лекара? Шта гледалац добија од спорта? Шта је поп-музика са њеним спотовима, кревељењима, вулгарностима? Коме то помаже? Кога лечи? Да ли је то права уметност или јефтина симулација? Пита ли се ко то? Углавном не. „ШОУ МАСТ ГОУ ОН“ (ово је намерно ћирилицом!)

 Пошто човек није саздан да живи бесловесно, он понекад тражи бар привид неке смисаоности у својим „забавама“. И онда му они (који се богате тако што га сваки дан хране заборавам  не само Бога и душе, него и свега нормалног), господари медија, понуде излаз – то је хуманитарност. Правићемо забаву и уз то ћемо бити хумани.

И, ево, један такав, хуманитарни шоу, се завршио на Телевизији Прва, под насловом „Твоје лице звучи познато“. Глумци и певачи су се такмичили, да би све што зараде дали у хуманитарне сврхе. Нема збора: показали су све своје таленте – од певања и свирања до имитације познатих и славних. Сама њихова воља да своју зараду поклоне у хумане сврхе је – хумана...

 У односу на то шта све Срби гледају, „Твоје лице звучи познато“ би се, у најусловнијој условности, могло назвати чак и „пристојним“ (обратимо пажњу на знакове навода!)      

Па ипак, ипак...

Шта смо могли да видимо у овим шоуима?       

Као и увек, много голих задњица, много простачких покрета куковима (што би рекао Мик Џегер: „Сва игра је замена за секс“), много алузија на „ниско доле“, и, више него до сада, разних врста трансвестије: мушкараца који се облаче у жене и жена које се облаче у мушкарце. Наравно, да би свако показао протејску природу своје певачко – глумачке вештине, то јест да он може да буде све што хоће („Пристао сам бићу све што хоће, / Ево продајем душу врагу своме“, певало је „Бијело дугме“). Али, шта је подтекст ових масовних шоу-пресвлачења?

Зна се: постепено навикавање људи да је трансвестија нормална, да су полови променљиви, да је дошло ЛГБТ доба, и да ћемо на улицама Београда гледати гомилу содомитских кловнова који су „геј“ (весели), јер нам показују да им ништа не можемо, и да ће Србија, уместо иконе, бити септичка јама. Наравно да већина учесника овог „шоуа“ није свесна тога – али, они који стоје иза „пројекта“ јесу (углавном су у врху поклоници Великог Архитекте Универзума, и зато тако воле разне „грађевинске пројекте“ у програму „инжињеринга људских душа“). Јер, како ћеш ти дивље Србе да научиш да је „геј о кеј“ ако не покажеш поп-фаце како, бар у једном шоуу, мењају своје полне улоге, и постају оно што нису? А Великом Архитекти и његовим зидарима, који мисле да су слободни (не осећајући јахаче на својим плећима, оне што су гадаринско крдо потерали у море) ништа није милије него да се оствари сан старих луциферијанаца, кабалиста, да сви људи буду поново андрогин, Адам Кадмон, мушко које је женско и обратно, и да више нема никаквих разлика између мушкараца и жена под влашћу онога кога зидари чекају. Њега, последњег лажног месију у злу уједињеног човечанства, довешће им Велики Архитекта  право у Трећи храм, који већ вековима зидају, рушећи Цркву Божју.

Зато, Срби (бар вас мало што вас је остало уз Светог Саву), памет у главу и Христа у срце – брзо ће расплет. Само да знамо шта се збива и да будемо уз кога треба. А што се тиче хуманитарних циљева модерне цивилизације, прочитајмо текст руског сектолога Александра Дворкина, писан пре деценију и по, у доба Мајке Терезе и Лејди Ди, а актуелан и данас. Много шта ће нам бити јасније.

Фото у наслову: једна од учесница шоуа, имитирајући Лејди Гагу, показује прстима десне руке стилизовано "Свевидеће око" - илуминатски симбол Великог Архитекте Универзума.

+++

Др Александар Дворкин

ХЕРОЈИ НАШЕГ ВРЕМЕНА И БОГ ХУМАНИТАРИЗМА

Неко, изгледа Волтер, рече: "Чините добро, али, Бога ради, немојте се бавити филантропијом!" Наш век је, изгледа, заборавио на то упозорење. Сада је хуманитаризам (филантропија, нап. прев.) најпочаснија занимање, а сваки човек, који, да би смањио порез, даје прилоге сиромашнима, болеснима, студентима, борцима за људска права, еколозима, животињама, птицама, рибама, нетакнутим шумама, међугалактичким федерацијама итд. прихвата се као највећи јунак нашег доба. Нико не пита одакле су узете те паре и колико је хиљада убожјака опљачкао тај хуманитарац који малени део овог новца меће, да тако кажемо, у хуманитарну касицу.

То није битно. У масовној свести наших савременика хуманитаризам све оправдава. А светост на крају XX века јесте директно пропорционална учешћу у хуманитарним активностима.

1.

Главна новост последњих дана лета и почетка јесени 1997. године су две смрти - принцезе Дајане и монахиње Терезе из Калкуте. Та два догађаја су буквално потресла сав свет. Две покојне жене су биле највеће хероине, идоли нашег доба, узори за подражавање. Због тога ова заиста свеопшта туга (и свеопшта хистерија) због губитка истих.

Свако време има своје јунаке. Сама чињеница да се за ту улогу бирају ови или они људи веома говори о духу времена. Кога жели да подражава савремени свет?

Хришћански морал је сада - скоро постао погрда. Савременом човеку је синоним за тај морал - лицемерје, досада и принуда. Недавно су нам у крупном плану показали како на сахрани једног од прослављених јунака нашег доба, изопаченика и развратника кога је убио његов љубавник, а иначе светски познатог модног креатора (Ђанија Версаћеа, нап. прев.) принцеза Дајана, загрливши га, дирљиво теши другог изопаченика - светски познатог поп-певача. Управо он је после неколико месеци био удостојен да под сводовима древне Вестминстерске опатије отпева песму на опелу саме Дајане (Елтон Џон, нап. прев.) А још почетком овог века у Енглеској човека, подложног том греху који упражњава и Дајанин пријатељ, не би, ако се не покаје, пустили ни на праг сеоског храма, да се и не говори о једној од главних светиња у земљи.

Почетком овог века било је других јунака и других узора за подражавање. Велика руска кнегиња Јелисавета Фјодоровна која је искрено, из дубине душе, читавог живота чинила добро, била је пример тада још увек популарног хришћанског морала и врлине. Како је она на први поглед блиска савременим хероинама и како је далеко од њих! Као и Дајана, и Света Јелисавета је била позната лепотица. Као и принцеза од Велса, и она је страдала од хладноте царског двора, није доживела срећу у породичном животу, рано је остала без мужа и трагично превремено погинула (убили су је бољшевици 1918. године, нап. прев.) Као и мати Тереза, основала је монашко сестринство чији је главни задатак био помоћ сиротињи и убогима.

Али то је само спољашња сличност. Иза ње су дубоке, начелне разлике. 

2.

Принцеза Дајана, коју сада називају најбољом и најсветлијом савременом женом, била је припадник краљевске куће још увек (макар формално) хришћанске земље. Колико је она у себи ваплотила хришћанске врлине? Неверна жена, несрећна жена, која је очајно настојала да добије свој део земаљских сласти и јурећи за њима бацала се из авантуре у авантуру и на крају крајева ружно, трагично погинула, после доброг ручка, у загрљају још једног од плејбоја, који је скупа с њом сео у ауто, за чијим воланом се налазио пијани возач. То је жена која је плела интриге против краљевске куће која ју је хладно примила и која је због тог циља користила сву моћ штампе. То је жена којој је више од било кога другог успело да компромитује владарску кућу и саму идеју монархије у Великој Британији. То је жена чије су љубавне авантуре жудно пратили у читавом свету, и која их је свесно чинила доступним јавности преко штампе која јој је била наклоњена. То је жена која је читавог живота позирала и играла улогу "за масу", јер јој је то било неопходно да би се налазила у првом плану. Игра је трајала до последњег часа, до часа погибије.

Хуманитаризам је био саставни део те улоге. Како је то лепо: висока, лепо грађена дугонога плавуша, запањујуће лепа принцеза долетела је у далеку Африку и држи на рукама убогог црног малишана (обратите пажњу на њену беспрекорну фризуру). Она се није уплашила да изађе из свог Хилтона са десет звездица и да прошета не по тепиху, него по нашој грешној земљи! Није се гадила да удахне сеоски, а не еркондишн ваздух! Какав подвиг човекољубља! Погледајте како она одважно иде у клинику за жртве СИДЕ! Принцеза се спушта са својих небеских висина у понор људског страдања и - о чуда! Она се усуђује да се рукује са болесником! (Добро је познато да се СИДА не преноси свакодневним контактима.) Какав велики поступак сапатње!

Па ипак, позирајући онолико колико је потребно пред теле и фотокамерама са људском бедом и јадом у позадини, принцеза се враћала у свој лондонски двор, у свој париски дом, на своју медитеранску јахту, и све се враћало у колотечину: мали Црнци су и даље страдали од глади, а болесници су и даље умирали од својих болести. Једино чудо које се заиста дешавало је била растућа популарност оне која је читавом свету трубила о свом човекољубљу ("Шта да радим - волим људе, па то ти је!"), то јест принцезе Дајане. И народ је, упркос стварности, упркос чињеницама живота, поверовао у тај мит. "Народна принцеза" Дајана постала је његов идол и кумир. На неки начин се ово светско поклонење спојило са светским интересовањем за њене љубавне авантуре. Али њена смрт (у извештајима ТВ новинара све чешће се сугерише да је реч о "искупитељској жртви") све је покрила.

Кад се говори о Дајани, као о великој хуманитарки, сећам се једне, сасвим недавне епизоде. Почетком лета 1997. она је дошла у Босну, у оквиру хуманитарне акције помоћи деци пострадалој у рату. Како је саопштила НТВ, планирајући путовање, Дајана је изјавила да њена нога неће крочити у србски део Босне: она ће отићи у Муслиманско-хрватску федерацију и једино тамо ће помагати деци. Па шта, може се замислити да је наивна енглеска принцеза поверовала гомилама клевета које су се појављивале кад су Срби и Србија у питању у свој светској штампи. Али какве то има везе са децом? Чак и да су србске власти и армија једини одговорни за грађански рат, зар су деца Републике Србске од рата мање пострадала? Шта су тако принцези згрешила србска деца да се показало да су она недостојна њене хуманитарне пажње?

Тешко да принцеза баш толико није схватала шта ради. А ако је схватала, то значи да је испуњавала одређени задатак и предузимала промишљене политичке акције. Па добро, какве то има везе са хуманитаризмом?

Свако доба има своје јунаке и своје свеце. Принцеза Дајана је била подигнута на врх пиједесетала нашег времена. Она је стремила да буде на врху, свима пред очима. На крају крајева то ју је и убило. Јако ми је жао несрећне младе жене која је трагично погинула и чија је судбина била замршена. Али не могу а да не наведем речи мудре руске жене из Адигена која је изговорила одговарајући на питање дописника познате ТВ-компаније: "Жао ми је, наравно. Али да је седела код куће са мужем, да никуд није луњала, скитарала по разним местима, и сад би била жива".

3.

Принцезина смрт је унеколико потамнела смрт друге светски познате жене која је сутрадан умрла на сасвим другом крају света. За разлику од прве то је била природна и, тако рећи, очекивана смрт. Покојница је била у дубокој старости, тихо се угасивши после дугог и веома плодног живота. Она је била хришћанска монахиња, оснивач прослављеног реда који се посветио служби ближњем. То је била права, не показна хуманитарност: мајка Тереза и њене часне сестре нису пред ТВ камерама и на показ чиниле то што су чиниле, него су заиста помагали угњетенима, служећи и читавим својим животом и не разликујући их по религији и националности. И свет је оценио ту делатност: мајка Тереза је постала носилац Нобелове награде за мир, а сусрет с њом, простом албанском сељанком чекали су најугледнији људи наше планете; да је приме и да се фотографишу са њом настојали су најпознатији политички, религиозни и културни посленици.

Заиста, њена самопожртвована делатност је у највећој могућој мери била племенита и достојна најискренијег усхићења. Па ипак, може ли се она назвати специфично хришћанском? Хуманом? Да! Човекољубивом? Да! Самопожртвованом? Да! Али исто то чине и нерелигиозне хуманитарне организације "Лекари без граница", "Црвени крст", млади добровољци из "Корпуса мира".

Не настојим да умањим подвиг мајке Терезе или оцрним њу саму. Као деветнаестогодишња девојчица она је стигла из родне Албаније у убогу паганску Индију и почела да чини оно што је знала и умела и што јој је срце заповедало. Она се наизглед руководила добрим начелом: прво треба нахранити људе, а затим им говорити о Христу. Па ипак, замислимо да су апостоли, дошавши у Лиду или у Филипе, почели да тамо организују за сиромашне пагане (а њих није било мање него у садашњој Индији) јавне кухиње и болнице, да би тек после тога почели да проповедају. Тада би се, сигурно, и њихови следбеници бавили само хуманитарним акцијама, зато што се број гладних у свету није смањио и људе је потребно хранити као и некад. Што значи да им је, као и некад, прерано говорити о Христу. Свет, на радост кнеза овога света, тако никад ни не би чуо Радосну вест, а хришћанство би се претворило у филантропски хуманитарни покрет, чији би чланови упражњавали неке езотеричне обреде.

Али сви ми знамо да су апостоли на други начин схватили последњу заповест коју им је дао Спаситељ: "Идите и научите све народе, крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа..." (Мт. 28, 16).

Међутим, управо такву, хуманитарну верзију хришћанства наш свет је спреман да прими са радошћу: то је хришћанство које прећуткује Христа, хришћанство сведено на своје социјалне доктрине, које не прелази границе истих.

Свет је спреман да иде и даље. Сада, у веку свеопште толеранције, тоталног узајамног поимања, уважавања према свим вредностима у исти мах, он је спреман да прими и хришћанство са магловитим границама. Илустрација таквог хришћанства је, авај, заједница мајке Терезе. Католичка црква се поодавно руководи принципом да је, ради успешне мисије, неопходно маскирати се локалним обележјима, па тек онда, испод жита, обраћати људе у своју веру. О тој "маскаради" писали су многи православни духовни писци. На томе је, да додамо, и саздан феномен унијаћења.

Нису му умакле ни сестре мајке Терезе. Али Далеки Исток је ствар суптилна, и са далекоисточним религијама често се збива обрнута појава. Што се хришћанство њима више маскира, то се више раслабљује идејама и концепцијама које су са њим неспојиве. Оне нису само обукле сарије, нити су само запалиле индуске мирисне штапиће, стилизујући своје богослужење према локалном обичају, него су усвојиле и многе индуистичке технике вежбања и медитације.

И, заиста, није случајно што је Мајка Тереза била један од лидера покрета који је захтевао од римске цркве да Дјеву Марију прогласи саискупитељком и саспаситељком (скупа са њеним Сином) читавог човечанства.

И, очито, такође није случајно што је мајка Тереза подржавала лидера једне од најдеструктивнијих секти нашег времена - Шри Ћинмоја. Додуше, тај леполики Индус тако умилно и течно говори о миру, љубави и хармонији. И увек је спреман да жртвује лепу свотицу на хуманитарне активности. И кога занима то што паре које Шри Ћинмој даје долазе од ученика које је он "обрадио", претворивши их у робове? Кога занима то што они проповедају на улицама хришћанских градова и одводе људе од Христа и вечног живота? Кога занима што се за том сектом вуче дуг реп људских суза, разорених породица, разрушених живота? И кога занима то што ће Ћинмој, уз помоћ успешно објављене сопствене фотографије са мајком Терезом, канонизованом још за живота, моћи да заврбује на хиљаде нових жртава?

Не будимо ускогруди фанатици! Како је могуће одрећи се сусрета са таквим човеком, ако он служи успеху хуманитаризма? Хуманитарност постаје највиша, самодовољна вредност и од својих слугу тражи све нове и нове жртве. И зато је неопходно из наших живота одстрањивати све оно што нас спречава да служимо богу хуманитаризма. Јер он је - бог љубоморан и не трпи служење другим боговима.

Бог хуманитаризма завладао је нашим умовима и душама. Бављење хуманитаризмом све правда и даје индулгенцију свему. О својим хуманитарним делатностима трубе на сав глас најзлочиначкије секте. Хуманитарну помоћ је делила секта АУМ Шинрикјо, измећу сесија прављења нервног гаса сарина, неколико пута дајући прилоге за дечје вртиће. Хуманитарац је и Мун: на тај начин он купује респектибилност свом покрету, који сваки дан у просјачење на улице шаље хиљаде гладних и смртно уморних младића и девојака: од онога што зараде (а то су милиони долара дневно) он је спреман да издвоји коју стотину хиљада долара за хуманитарну помоћ, на пример, "Московским новостима", које ће му после заувек бити захвалне. Секта "Фамилија", која развраћа малолетну децу, позната је по својим хуманитарним концертима за децу. Хуманитаризмом се бави и секта најжеднија новца - сајентологија (истина, средства за то она узима од својих следбеника, не знам ниједан случај када су паре за такве циљеве узимане из касе секте).

А већ "Друштво за ширење свесности Кришне"! Ти момци су хуманитарну делатност максимално проширили. Они никуд не иду да деле своју "Храну за живот", а да претходно не уговоре да их тамо чекају телевизијске камере и целе гомиле новинарске братије, који су спремни да пишу о томе како су симпатични вегетаријанци са репићима на обријаним главама нахранили гладне и бескућнике. И никога не занима то што се на Западу "Храна за живот" финансирала често из најкриминалнијих делатности: преко кришнаистичке трговине наркотицима и оружјем, преко уцена и пљачкања. Код нас у земљи они често зато успевају да добију државна средства, то јест паре које углавном плаћају православни порески обвезници. То јест, за наше паре, нас још и хране храном посвећеном Кришни, то јест идолским жртвама чије једење строго забрањују канони наше Цркве (о томе да је "Храна за живот" жртвована идолима кришнаисти никог не упозоравају.)

Пре два дана на телевизији су била два саопштења. У једном од њих се говорило о томе да су за јубилеј Москве кришнаисти припремили торту од 850 килограма, којом су бесплатно хранили све који то желе. А друга репортажа је била о дечаку Саши кога је мајка - кришнаисткиња насилно одвезла у гурукулу у Индију, кога су тукли, коме су се изругивали и који је чудом успео да побегне и добегне баки у Москву.

Да ли су знали Московљани који су са апетитом јели полутечну лепљиву масу, што су им је лопатама делили кришнаисти, да су њихови преци пре бирали да умру него да себе оскрнаве једењем идолске хране? Да ли су знали да је та торта била плаћена њиховим сопственим новцем, или бесплатним ропским радом њихове деце? Говорили су им да је то чудо - торта је била спремљена без иједног јајета. Јаја тамо заиста није ни било - торту су умесили од суза дечака Саше и хиљада његових вршњака, над којима су се зверски иживљавали у кришнаистичким гурукулијима по целом свету.

Али се нас то не тиче - ми се са испруженим рукама гурамо да бисмо што пре добили комад "хране за смрт", да бисмо своју бесмртну душу продали за бесплатни, "укусни", тако саблазниво - слатки и тако лепљиво-хранљиви дар. И не желимо да чујемо како нам се, са леве стране, злурадо смеје бог хуманитарне помоћи.

са руског:

Владимир Димитријевић