По светом Серафиму Саровском, циљ хришћанског живота јесте: стицање осетне благодати Духа Светога. А како се стиче осетна благодат Духа Светога? Преп. Исак Сирин вели, да треба да се сједине у човеку дух и душа и тело, пошто су они раздељени у човеку. А свети Игњатије Брјанчањинов вели, да треба да се сједине у човеку ум и душа и тело, пошто су они раздељени у човеку. Кад се ова три дела сједине у човеку, тада се дарује приметна благодат Духа Светога, која је и циљ хришћанског живота.
Старац Тадеј је често помињао изреку преп. Исака Сирина: "Помири се сам са собом, па ће се и небо и земља помирити с тобом". А сам преп. Исак објашњава на једном месту шта значи то "помирити се сам са собом" и колико је то важно: "Оне, који чине знамења, чудеса и силе у свету не изједначуј са онима, који безмолствују (тихују) са знањем. Неделатност безмолвија (тиховања) заволи више, него исхрану гладних у свету и обраћање многих народа на поклоњење Богу. Боље ти је да самог себе разрешиш од уза греха, него робове да ослободиш од ропства. Боље ти је да се помириш са душом својом у једно-мислију тројичног у теби састава, то јест тела, душе и духа, него учењем својим да помириш разно-мислене. (Свети) Григорије говори: "Добро је богословствовати ради Бога, али боље од тога за човека је да учини себе чистим за Бога". Боље ти је, будући зналац и опитан, да будеш муцав (спор језиком), него од оштрине ума свога слично реци да точиш учења. Корисније је за тебе да се побринеш о томе, да оно пало у души твојој од страсти подигнеш побуђивањем помисли својих ка Божанском, него да васкрсаваш мртве." А свети Игњатије Брјанчањинов говори о томе овако: "Подвојеност ума, душе и тела и њихово неусаглашено деловање, које веома често прелази у супротстављеност једно другоме – жалосна је последица нашег пада кроз праоце наше. Ум се моли, или се налази у размишљању и благочестивој намери, а срце и тело испунили су се различитим порочним жељама, страсним стремљењима, тако да одвлаче насилно ум од његовог упражњавања, и обично га и потајно освајају. Сама телесна чула, посебно вид и слух, делују насупрот уму: доводећи до њега непрестане утиске из вештаственог света, чула наводе на ћутање и расејаност. Када се, по неизрецивом милосрђу Божјем, ум у молитви почне сједињавати са срцем и душом, тада се душа, најпре мало по мало, а касније у потпуности, привољева заједно са умом молитви. Најзад се молитви привољева и само наше смртно тело, које је створено хтењем Божјим, а које је од пада човековог заражено скотоподобним хтењем. Тада телесни осећаји пребивају у неделању: очи гледају и не виде, уши слушају и не чују. Тада сав човек бива обузет молитвом: руке његове, ноге и прсти на неисказан начин, али потпуно очигледно и опипљиво, учествују у молитви, будући испуњени необјашњивом и речима неописивом снагом. Налазећи се у стању мира у Христу и молитви, човек је недоступан било каквим греховним помислима – онај исти човек, који је раније из сваке борбе са грехом излазио као сигуран губитник. Душа осећа да јој се приближава противник; али молитвена сила, која је испуњава, не допушта му да се приближи и да оскврни храм Божји. Молитвеник зна да је к њему долазио непријатељ, али не зна са каквом помишљу, са каквим видом греха. Св. Јован Лествичник казује: Срце покварено далеко је од мене; злих не знам (Пс. 101:4), не знам како је долазио, нити ради чега је долазио, нити како је отишао, али у таквим случајевима пребивам без икаквог осећања, будући сједињен са Богом сада и вазда. Приликом сједињења ума са душом, најбоље је занимати се сећањем на Бога, а нарочито молитвом Исусовом: при таквој молитви телесна чула могу да остану у неделању, које у највећој мери доприноси најдубљој пажњи и свему што из ње проистиче. При сједињењу не само што је могуће, него је и неопходно обављати молитвено читање псалама и других молитвословља, као нешто што посебно доприноси пажњи. Али пошто приликом појања псалама ум салећу разноврсне мисли, он ипак не може бити тако чист од расејаности при псалмопоју као што је то могуће приликом кратке једно-образне молитве. При читању Св. Писма и светоотачких књига такође је неопходно сједињавати ум са душом: тада ће читање бити далеко плодоносније. Свети Јован Лествичник сведочи: Од ума се тражи, при свакој његовој молитви пројављивање оне силе која му је дата од Бога: зато ваља пазити. (зато и приликом читања којим се молитва храни и које представља један вид молитве и умног делања). Брате! Ако још ниси осетио сједињење ума, душе и тела, занимај се пажљивом молитвом, сједињујући усмену и повремено полугласну молитву са умном. Пребивај у јеванђелским заповестима, борећи се против страсти са сваким дуготрпљењем и подношењем, не падајући у униније и безнађе уколико се побеђен греховним помислима и осећајима; али немој допуштати драговољно да будеш побеђен. Када паднеш, устани; када опет паднеш, изнова устани; све док не научиш да ходаш без спотицања. Чаша слабости има своју корист, до извесног времена њу подвижник испија по допуштењу и промислу Божјем ради очишћења од гордости, гњева, злопамћења, осуђивања, високомудрија и сујете. Посебно је важно уочити у себи дејство сујете и обуздати је. Све док сујета делује у човеку, он није способан да ступи у област духовног живљења, у коју се улази кроз непристрасност, која се дарује доласком мира Христовог. Ако си осетио да ти се ум сјединио са душом и телом, да више ниси раскомадан грехом, него да представљаш нешто јединствено и целовито, ако сећаш да те је испунио свети мир Христов, чувај са највећим усрђем овај дар Божји. Нека твоје главно дело буде молитва и читање светих књига. Свим осталим делима ваља придавати тек другостепени значај, а према земаљским делима буди хладан, и, ако ти је могуће, потпуно далек од њих. Свештени мир, као дисање Духа Светога, исувише је танан – Он истог трена напушта душу, која није опрезна у његовом присуству, која нарушава страх Божји и напушта верност попуштањем греху, која допушта себи небригу. Заједно са миром Христовим од недостојне душе одступа благодатна молитва, те у њу, попут гладних звери, продиру страсти, почињу да растржу жртву, која се сама предала и која је самој себи препуштена, пошто је од ње Бог одступио. Уколико се преједеш, а посебно уколико се напијеш, престаће у теби дејство светога мира. Уколико се разгневиш, његово дејство биће заустављено на дуже време. Уколико себи допустиш дрскост, он ће престати да делује. Ако заволиш нешто земаљско, ако се заразиш пристрашћем према стварима, према било каквом рукоделију или посебним расположењем према неком човеку, свети мир неизоставно ће од тебе одступити. Ако допустиш себи да се наслађујеш блудним помислима, он ће те оставити задуго, веома дуго, пошто не подноси никакво злосмрадије греховно, а нарочито блудно и сујетно. Тражићеш га и нећеш га наћи. Заплакаћеш због тога што си га изгубио; али он неће обратити никакве пажње на твој плач, како би научио да дајеш дару Божјем дужну цену и да га чуваш са дужним усрђем и трепетом." Од скота до небеског цара У почетку, кад су наши прародитељи сагрешили, одступио је од њих Дух Свети и они су видели да су голи и почели су да се покривају, као што стоји у Библији: "Тада им се отворише очи, и разумеше да су голи; па сплетоше лишћа смоковно и начинише себи прегаче" (1Мојс. 3:7). И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих (3:21). И Господ Бог изагна га из врта Едемскога (из раја сладости) да ради земљу, од које би узет" (3:23). Према томе, ако се човек покрива да га други људи не би гледали по телу, самим тим је јасно да је грех гледати човека по телу. Гледати човека по телу, то је телесно мудровање, о коме говори апостол Павле: "Никаква дакле сада нема осуда онима, који су у Христу Исусу, и не ходе по телу, него по Духу. Јер закон духа живота у Христу Исусу опростио ме је од закона греха и смрти. Јер што у закону беше немоћно, јер беше немоћно телом, посла Бог сина својега у обличју тела греховнога, и за грех осуди грех у телу, Да се оправдање закона испуни у нама, који не живимо по телу, него по духу. Јер који су по телу, телесно мисле (плотски мудрују), а који су по духу, духовно мисле. Јер телесно мудровање (плотско), смрт је, а духовно мудровање, живот је и мир; Јер телесно мудровање (плотско), непријатељство је Богу, јер се не покорава закону Божијему, нити може. И који су у телу, не могу Богу угодити. А ви нисте у телу, него у духу, јер Дух Божиј у вама живи. Ако пак неко нема Духа Христова, тај није његов. А ако је Христос у вама, онда је тело мртво за грех, а Дух живи за правду. Ако ли пак живи у вама Дух онога, који је васкрсао Исуса из мртвих, онај, који је подигао Христа из мртвих, оживеће и ваша смртна телеса Духом својим, који живи у вама. Зато дакле, браћо, нисмо дужни телу да по телу живимо; Јер ако живите по телу, помрећете; ако ли духом дејства телесна морите, живећете. Јер који се Духом Божијим воде, они су синови Божији. Јер не примисте духа ропства, опет да се бојите; него примисте Духа посиначкога, којим вичемо: Ава, оче! Овај Дух сведочи нашему духу, да смо деца Божија. А кад смо деца, и наследници смо: наследници дакле Божији, а санаследници Христови: пошто са њим страдамо, да се са њим и прославимо" (Рим. 8:1-17). У Псалтиру стоји: "људе и скоте спасићеш, Господе" (Пс. 35:7). На црквено-словенском језику "скоти" су животиње, а пре свега сисавци. По телу човек је сличан сисавцима, тј. скотима на црквено-словенском, док је по духу човек сличан Богу, јер носи образ Божји у себи, а то је разум и слободна воља. Зато не треба гледати човека по телу, него по духу и по томе, шта човек треба да постане. Кад се роди дете, оно је слично сисавцима, али треба гледати на циљ човечјег живота и шта човек треба да постане. Јер то сисавче, тај мали скот, кад порасте треба да постане небески цар и бог по благодати. Дакле, гледати човека по телу јесте телесно мудровање и тежак грех, и зато треба гледати човека по духу, јер тај сисавац и скот по црквено-словенском, треба да постане небески цар и бог по благодати. А то постаје кад стекне осетну благодат Светога Духа, као што је речено. А то се, опет, остварује кад се сједини тројични састав, који је раздељен у човеку. О сједињењу духа, душе и тела Двојица светитеља говоре о сједињењу тројичног састава у човеку, с тим што преп. Исак каже наводи "дух", док св. Игњатије наводи "ум", који треба сјединити са душом и телом. Верујем да је "дух" у човеку оно што говори свето Јеванђеље: "Уста говоре од сувишка срца (од претека срца). Добар човек из добре клијети износи добро (из скровишта); а лукав човек из лукаве клијети износи лукаво. А ја вам кажем, да ће за сваку празну реч, коју-год реку људи, дати одговор у дан судњи; Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити" (Мт. 12:34-37). Управо тај "сувишак срца", од кога говоре уста човекова, верујем да је то дух човеков. А свети Игњатије је уместо "духа" узео "ум", вероватно по речима апостола Павла, који говори: "ми ум Христов имамо" (1Кор. 2:16). И сада је питање: како сјединити у човеку дух и душу и тело, односно ум и душу и тело? Треба душу и тело покорити духу, тј. уму Христовом. Преп. Исак јасно вели: треба одбацити душевно знање да би се примило духовно знање, којим се улази у Царство небеско. О телесном знању преп. Исак и не говори, пошто је то грубо знање. Овако у свом слову он говори: "Наравно, чини се теби, да овим душевним знањем други (неко) прима друго духовно знање? Не само да је немогуће овим душевним знањем примити оно духовно, него чак нема могућности осетити њега ни чулом или да се удостоји њега било ко од оних, који се ревносно упражњавају у знању душевном. И ако неки од њих желе да се приближе оном духовном знању, онда, док се не одрекну од овог душевног, и од сваких довитљивости (извртања) његове истанчаности, и од многосложних његових метода (средстава), и ако не поставе себе у младеначки образ мисли, дотле не могу да се приближе, макар и мало, знању духовном. Напротив, велике препреке бивају за њих навике и појмови (схватања) душевног знања, све док га (то знање) не избришу мало-помало. Оно духовно знање је просто и не просијава у помислима душевним. Док се разум не ослободи од многих помисли и не дође у јединствену простоту чистоте, дотле не може да осети духовно знање. Ето, то је поредак овог знања – осетити наслађење оним животом онога века: зато што оно чини лошима многе помисли. А ово душевно знање, осим мноштва помисли, не може да позна било шта друго, што се прима у простоти ума, по речи (Господа), који је изрекао: "Ако се не обратите, и будете као деца, не можете ући у Царство Божје" (Мф.18:3). Но, ето многи не долазе у ову простоту, а по добрим делима њиховим надамо се, да им се чува удео у Царству Небеском, како из разумевања јеванђелских блаженстава, које је Господ изобразио различито, можемо ми дознати, да нам је овим блаженствима показао многе поправке (измене) у разним видовима живота, зато што сваки човек, на сваком путу, којим иде к Богу, сам он свим мерама отвара пред собом двер Небеског Царства. Но, оно духовно знање нико не може да прими, ако се не обрати и не буде као дете. Јер само од тог времена осећа се оно наслађење Небеским Царством. О Царству Небеском говоре, да је оно духовно созерцање (сагледавање). И не налази се оно делима помисли, него може да се окуси по благодати. И док не очисти себе човек, нема он довољно силе ни да слуша о њему, зато што нико не може да задобије њега изучавањем. Ако ти, чедо, достигнеш чистоту срца, која потиче од вере у безмолвију од људи, и заборавиш знање овога света, тако да не будеш ни осећао њега (ни примећивао), онда ће се изненада наћи пред тобом духовно знање, без трагања за њим. Постави, кажу, столп, и изливај на њега јелеј – и наћи ћеш ризницу (скровиште) у недрима својим. А ако се држиш ужем душевног знања, онда ми неће бити неумесно рећи, да ти је лакше ослободити се од гвоздених ланаца, неголи од тих уза; и свагда ћеш бити не-далеко од замки прелести, и никад нећеш разумети, како да задобијеш смелост пред Господом и уздање у Њега, и сваки час ћеш ходити по оштрици мача и ни на који начин нећеш моћи бити без жалости. У немоћи и простоти моли се, да би ти добро живео пред Богом и био без бриге. Јер као што сенка следује за телом, тако и милост за смиреноумљем. На крају, ако желиш да се заузмеш тиме (да живиш тако), онда никако не пружај руку немоћним помислима. Ако свака штета (повреда), свака злоба и све опасности буду окруживале и плашиле тебе, не брини се о томе и не сматрај то ни за шта." Треба, наиме, прекинути доток душевног знања у срце, да би се то непотребно земаљско знање заборавило и да би срце могло да прими духовно знање Царства небеског. Дакле, не само да се не стиче ново душевно знање, тј. непотребно земаљско знање, него да се не обнавља ни оно старо, јер ако се знање не обнавља, оно се временом заборавља. Преп. Исак јасно говори да треба одбацити душевно знање да би се добило од Бога духовно знање Царства небеског. А наши новотарци управо обилују душевним знањем и код њих је све сама прелест. Кад говоре о лаком спасењу, о лагодном животу у овом свету који у злу лежи, кад допуштају распуштеност чула, кад говоре о честом причешћивању, о лаком задобијању благодати и о есхатону, о њиховом уласку у рај, то је све сама прелест. Па ко хоће да се спасе, треба да се клони од њих. Треба оплакивати човека Речено је, да је циљ хришћанског живота – стицање осетне благодати Светога Духа, и да је назначење човека – да постане небески цар и бог по благодати. Ако, дакле, човек не оствари своје назначење, ако не постане оно, за шта је Бог наменио човека, онда човека треба оплакати, јер он ће бити само жртва смрти. И све те сисавце треба оплакати, све те скоте треба оплакати, ако не постану оно, за шта их је Бог наменио, јер ће они бити само храна смрти. Зато су свети Оци и Матере молили Бога да им дарује дар суза, да би оплакали најпре себе, а затим и све људе, који се не залажу за Царство небеско и који ће бити храна смрти. Апостол Павле описује Бога и каже: "Бог наш је огањ, који прождире" (Јевр. 12:29). Кад се Бог буде појавио на Страшном Суду у Својој огњеној природи, ко ће моћи да издржи Његову појаву? Само они који буду имали у срцу осетну благодат Светога Духа. Свети хришћани задобијају ову приметну благодат Светога Духа за живота на земљи, побожни хришћани задобијају ту благодат у часу телесне смрти, пошто им помогну свети Оци и Матере које су они поштовали на земљи, као што је свети Василије помогао блаженој Теодори на митарствима, а после телесне смрти неизвесно је да ли се задобија та приметна благодат. Преп. Јефрем Сирин у беседи говори о страху Божјем и Последњем Суду овако: "Како су се свети мужеви бојали Бога, тако су се и твари страшиле њих и покоравале се заповестима њиховим. Они су били Божје обиталиште. Бог је обитавао и пребивао у њима. Божју превелику силу виделе су твари у њима и страшиле се њих. Ко се Бога боји, тога се боје твари. Па како он држи Божје заповести, тако и твари држе његове заповести. И небо, и земља, и море, и ваздух, и све што је у њима повинује се ономе, чије је сво срце испуњено Божјим страхом. Ко се боји Господа, тај стоји изнад свакога страха. Тај је од себе одстранио и далеко иза себе оставио све ужасе овога живота. Далеко је он од сваке бојазни, и никакав трепет (страшило) не приближује се њему, ако се он боји Бога и држи све заповести Његове. (Пс. 15:8). Чак се и сатана боји онога, ко се боји Бога, и пукови сатанини дрхте пред оним ко извршује заповести Божје. Чак се и смрт боји да се приближи ономе, ко се Бога боји, и само се онда примиче к њему, кад јој је (Богом) наређено да разлучи душу његову од тела. Где преовлађује страх Божји тамо господари и смерност, тамо и Бог силази, усељава се у душу, обитава и пребива у њој и постаје као њен стражар и одгони од ње далеко све ужасе. Ни воде, ни огња, ни зверова, ни народа, речју: никога (и ничега) се не боје они који се боје Бога. Ништа не може одолети страху Божјем, а страх овај побеђује свако мучење, сваку смрт. Ништа не може одолети страху Божјем, јер је он опојасан великом силом. Он је раван љубави, а љубав је равна милосрђу, а ове три врлине јесу – Божја обитељ. Ко се боји Бога тај не може сагрешити. И ако он сачува заповести Божје, онда ће бити удаљен од сваког нечестија (од сваке безбожности). Ко греши, од њега је удаљен Бог; и зато га зли дух испуњава страхом; и увек живи он у мучној бојазни. Пошто смо ми престали бојати се Бога, онда је дошао грех са својим ужасима и навео на нас страх и трепет. Ко чини грех, од њега грех захтева страха, и тај мора пред њим дрхтати и скривати га, зато што је грех – смртни отров. Грех доноси са собом страх; и чим учинимо грех, морамо га скривати, зато што грех не жели да се објави као гнусан и погубан. Зато што је грех гнусан и отров, онда се он крије – таји. Па кад тајно грешење уноси у грешнике толики страх, онда како је велики ужас њихов кад се грех објави? У каквом ће ужасу и стиду стајати тамо када на њих буду гледали и Небо и Земља! Ниједна помисао неће тамо остати неоткривена, ниједан поглед очију неће избећи од суда. И срамна реч изречена тајно и шапатом, биће у онај дан објављена пред праведним судијом, који ће тајне судити јавно. Он ће позвати и Небо и Земљу да присуствује са Њим на суду, и горњи и доњи предстаће са страхом и трепетом. Судија седа на огњени престо. Около Њега је море од пламена, и река огњена тече од Њега, да подвргне испиту ове светове. И у људе је Он положио огња свога да их не би спалио онај огањ, кад Он успламени сву твар и стане је чистити као у огњу. Ако се овај огањ сачува сада и не утули гресима, онда они који сачувају у себи овај огањ биће спасени од онога страшног паљења. А ако је у некоме угашен тај огањ од греха и није сачуван светлошћу живота, онда ће сви такви бити за онај огањ, од кога ће изгорети свет, исто што и слама." |