ОДГОВОР НА КРИТИКЕ ТЕКСТА О ПУТИНУ

Ти пиши шта хоћеш, али једно памти:

Свијет још плови на плавој руској санти.

Ђорђо Сладоје: Информбировска елегија

СРБИ И РУСИ: РОЂАЧКИ ОДНОСИ

Срби и Руси су браћа; а то, код нас, Срба (а, очито, и код Руса) не значи само љубав и поверење, него и рођачке нетрпељивости, свађе, па чак и нешто горе. Немца, Енглеза и Американца можеш да се гадиш, да га презиреш, да га се бојиш и да му се, ако морално пропаднеш, додвораваш и будеш слугерања – он је моћан и препреден, лукав и спреман на све да би те згазио и поробио; али Рус је Рус, и с Русом су односи рођачки. Ми идеализујемо њих, они идеализују нас, а кад се сретнемо –  могућа су разочарења. Ево два примера из историје наше узајамности.

Коста Протић пише Милану Милићевићу 1878, тек што се Јаворски рат завршио, а Србија стекла слободу (у рату су, као што знамо, учествовали руски добровољци на челу с генералом Черњајевим): “Ја сам љут на Русе./.../ Србија почиње први свој рат по заповести Русије, а после је Србија преступник зато што је ратовала против воље Русије./.../ Србија, за пуна четири месеца, противстаје најодабранијој турској сили, и цар велике Русије проглашује у Кремљу на најсвечанији начин, Србе за плашљивце, за кукавице. Зар ти Милићевићу и после овога, можеш без гњева да мислиш на Русе? Зар те повређена народна част не боле до срца,-до душе?" А ево шта је један руски добровољац, који је, скупа с Черњајевим, дошао у Србију да се бори против Турака, разочаран, писао пријатељици у Русију 1876. године: “Дошли смо овде да се боримо за србску слободу, а испоставило се да нас користе као оруђе некакве партије. Овдашњи народ је морално толико пао да не жели рат, нити схвата о чему је реч. Кажу:“Зашто се на нас сручила таква ужасна невоља? Добро смо живели, а сад ће, авај, Србија пропасти!“ Тај рат је ујдурма Ристића, који је желео популарност, а Милан се надао да ће постати краљ. /.../ У новинама су писали да ће Русе овде срести  раширених руку, а у ствари беже од нас, подсмевају нам се и недружељубиво се односе према нама.Како наше новине масно лажу!/.../ У последњим борбама тукли су се само Руси, србски официри ни огреботине немају, са својим војницима крили су се у виноградима и кукурузу!/.../ Жао ми је руских официра: све млади људи, развијотке, а већина ће платити животом! Мада смо испали будале које су се упецале на удицу наших руских мајстора пропаганде, али, кад смо већ дошли, морамо напред ићи и показати србским подлацима (има, наравно, и много доброг народа) да смо толико изнад њих да ћемо, упркос свим њиховим подлостима, ипак бити од користи“.

То је било тако 1876 – 1878: од одушевљења до разочарења, али руски добровољци су ипак помогли ослобођењу Србије, а многи Срби из пограничних области са Турском, кад су се нашли у саставу слободне србске државе, узели су да славе Светог Александра Невског, покровитеља руских добровољаца.

Како онда, тако и данас у Србији,има свега: од русоманије, преко русофилије, до русофобије. А у Русији? Многи сматрају да Русија мора помоћи Србима, али неки тврде да нема разлога жртвовати се за Србе, због којих је, 1914, Русија ушла у рат против Беча и Берлина, па изгубила свог цара и добила бољшевике на власти. Зато се морамо трудити да будемо трезвени и пажљиви, а о сваком питању узајамних односа Русије и Србије треба озбиљно расуђивати.

ПОВОД ЗА ОВАЈ ТЕКСТ

Још пре петнаестак дана, редакција сајта „Борба за веру“ послала ми је писма читалаца:  госпође Јустине Спасојевић (која тврди да јој је то име и презиме, и да је домаћица, па сад то прихватамо као непобитну чињеницу) и господина Милана Јакшића. Пошто су писма од општег интереса, објављујем их, трудећи се да дам и одговор на иста. Кренимо од Јустине Спасојевић, која пише (поштован је правопис електронског писма са њене адресе):

„Владимире, Нема потребе да оштриш оловку, ја нисам владика Атанасије, већ обична србска домаћица. Али мене Путин не може да превари.Тебе изгледа може, али шта ћеш, људи смо. Тај притајени бес у твојим репликама није здрав, ја сам србкиња, твоја сународница. Све мање нас је, поделе су наш најгори непријатељ. Наш народ пати....... Христоносне србе и сада мајке рађају, Има ли неког међу нама ко сија као јарко сунце Србије? Па употреби ту своју памет и знање па га окити похвалама да се и ми мало зарадујемо.Хајде сад, јуначки објави мој одговор, и не увлачи нас у бескрајне расправе“.

АРГУМЕНТИ ЈУСТИНЕ СПАСОЈЕВИЋ

Не сматрам неким јунаштвом да одговорим на писмо домаћице која је уверена да је Путин преварант. То, уосталом, не мисли само Јустина Спасојевић. Таквих мишљења има и у Русији. У доба комунизма и Јељцина, Руси су навикли на све могуће преваре, и да углавном не верују власти. Не заборављамо Стаљина, који је уочи Другог светског рата објавио „безбожну петољетку“ (да се име Божје у Русији заборави до 1942), а онда се, кад су Немци дошли до Москве, досетио да се народу обраћа са „Браћо и сестре“, да јединицама совјетске војске даје до јуче мрска имена Александра Невског и Димитрија Донског, па чак и да организује изборе за патријарха Руске Православне Цркве 1944. и антиекуменистички скуп у Москви 1948. А остао је оно што је и био: Стаљин, безбожни Хазјајин руског живота и смрти. При чему је Совјетски Савез, нарочито после Другог светског рата, водио империјално, и спречио Американце и Енглезе (иза којих су и онда и данас стајали Рокфелери, Ротшилди и остали банкарски вампири) да приграбе светску власт.

Дакле, немам никакву нетрпељивост према свима који сумњају у Путина и Русију, поготово ако су са овог простора, на коме се често чекало да дођу Руси, а они нису могли да дођу, јер су имали много својих проблема (као и сада – они морају да „реше“ Украјину, Грузију, Јерменију, да спрече напад на Иран, да не дозволе да  државе настале на простору бившег СССР-а не пређу на страну НАТО-а). Ове, 2013, било је двеста година како су Турци опет окупирали Србију: и то се десило јер је цар Александар Први морао да брани своју царевину од Наполеона, па је повукао војску из Србије. Нисам Титов комесар који је, 1942, у забитима Босне убеђивао Србе да пођу у партизане зато што се краљ Петар жени Стаљиновом ћерком.

Уосталом, нама Србима не треба никакво залуђивање празним причама какве је овде протурао ДОС – чим падне Милошевић, „стижу долари“. Долари јесу стигли, али не народу, него НАТО измећарима. Наш однос према Русији треба да се заснива како на духовној блискости, тако и на пословном рационализму: “Руско – српска размена у последњој години износи око две и по милијарде евра, што је десет одсто укупне робне размене Србије. И Русија је, поред Немачке и Италије, најзначајнији трговински партнер Србије. Морам да приметим да је и српски извоз у Русију прошле године порастао, а ове године се очекује да раст износи 34 одсто“, каже амбасадор Русије у Србији, Александар Чепурин („Геополитика“, јануар 2014), а руски министар – саветник Иван Горбунов најавио је да ће Русија у наредне три године у Србију уложити пет милијарди долара (исти број „Геополитике“). Вучић више верује шеицима (као и Лепа Брена  у песми „Хеј, Шеки, Шеки, тако ти заната“), а ја некако више верујем Чепурину и Горбунову. Наша ситуација изгледа као на Украјини: Брисел је нудио Кијеву само кредит од 800 милиона евра кредита, а Русија је смањила цену гаса Украјини за трећину, и купила њихове обвезнице у  вредности од 15 милијарди долара. То је под један.

Под два: знам да нас је све мање (о томе сам много пута писао); против подела сам међу Србима (на Интернету је лако наћи мој текст „Јахати заједно или висити одвојено“); и знам да и данас има Срба који су хероји у одбрани Србства и његовог идентитета. О њима пишем, писао сам и писаћу, а, ако Бог да, објавићу и књигу, под насловом „Србовање и србофобија / Гоњени као Срби“. С некима од тих искрених Срба и сарађујем, по мери својих сила. Претпостављам да госпођа Јустина Спасојевић нема времена да чита такве моје чланке, али то није за замерање. Сигурно има пречег посла од праћења мојих текстова по Интернету.

Иначе, немам намеру никог да кујем у звезде и китим – то сам више пута урадио, пре свега кад су у питању извесни наши црквени делатници, па сам се разочарао (моја кривица – био сам очаран, иначе се не бих разочарао). Имам четрдесет пет година, и смрт ми је много ближа него  кад сам многе ковао и китио; одавно сам схватио да се, по Писму, треба проћи човека коме је душа у носу, јер – шта вреди? (При чему се то, наравно, односи и на Путина, трошног и пролазног као сви што смо; понављам: не верујем у Путина, него у Христа, Бога словенских очајника, како Га је звао отац Јустин – а Христос чуда чини, па их може чинити и преко Путина, само ако још има наде за овај свет).

ОДГОВОР МИЛАНУ ЈАКШИЋУ

Стигло је и писмо Милана Јакшића, који каже:

“Помаже Бог!

Поштована редакцијо, ни ја, као и Ваш сарадник г. Владимир Димитријевић, немам намјеру да убјеђујем билокога у своје виђење улоге садашњег предсједника Руске Федерације у свјетлу нових историјских околности, окојима говори и г. Димитријевић. Обраћам Вам се са молбом да истом мјером мјерите све, како је то већ затражила од Вас и Ваша читатељка, чије писмо сте пренијели на почетку текста под насловом „О Светој Русији, Путину и Православљу последњих времена“.

Под овим „једнаком мјером“ подразумијевам, између осталог, и Вашу спремност да на исти начин на који објављујете фотографије на којима патријарх Иринеј пали свијећу на менори, за јеврејски празник Хануку, објавите и фотографије накојима Владимир Путин чини то исто. Било би врло информативно предочити и фотографије на којима се актуелни свјетовни лидер павославне васељење појављује са јармулком на глави, као и оне снимљене испред Зида плача, затим, пренијети нам добру атмосферу са сусрета са Берл Лазаром, главним руским рабином и емисаром секте Хабад Лубавич итд. Да, ту је и, у тексту поменуто,  „Путиново отворено стајање на страну хришћанских вредности“. Ово стајање иза хришћанских вриједности би, претпостављам, требало да одагна сумње у Путинову подређеност масонским ложама. Невоља је у томе да руску масонерију и масоне одликује управо квази православни и квази национални наступ. Па, како их онда препознати? Једноставно, по њиховим плодовима. Ваш портал је, напримјер, већ објављивао текстове о успостављању електронског логора у Русији, типично антихришћанског пројекта за контролу људских душа.  То је тек један од примјера, а у којем је Русија одмакла и испред Сједињених Држава.Да, силе зла удариће пре свега на Русију. Можда ће у том сукобу Русија и бити побједник, али ако јој на челу буде Владимир Путин можете бити сигурни да ће њена побједа бити по вољи ционистичких кругова. На крају, можда ћемо имати и Нову Византију, потпуно у функцији свјетског ционизма, и руску армију у којој ће руски младићи преузети данашње улоге својих америчких вршњака. Путин може постати велики само на овај начин. Уосталом, који његов недавни потез је учинио да постане најзначајнији политички лидер данашњице? Онај којим од Израела отклања опсаност хемијског напада из сусједства.

Свако добро од Господа,

Милан Јакшић“.

Наравно, у потпуности разумем и страхове г. Јакшића. Уосталом, сајт „Борба за веру“ објављивао је текстове у којима је критиковао сваки неправославни потез Владимира Путина, као и било ког другог челника неке православне државе (http://borbazaveru.info/content/view/4773/33/).

Ако бисмо кренули да тражимо мане Путиновој биографији и каријери, нашли бисмо их колико хоћете: почев од тога да му је деда, кажу, био Лењинов кувар, преко тога да је у младости био помоћник русофобног градоначелника Санкт Петербурга Собчака, до  потеза везаних за паљење меноре, ношење јармулке, итд. Што се тиче срдачних односа са рабином Лазаром, Путин (и руска држава) имају срдачне односе и са свим другим традиционалним конфесијама Русије, а нарочито са муслиманима. Један од главних циљева његове политике је да спречи вахабитску радикализацију руског ислама у антидржавном правцу, а на корист руских непријатеља с оне стране океана (тај, радикални ислам, ових дана, врши терористичке акте у Волгограду и другде, уочи Олимпијаде у Сочију, да би се целом свету показало како је „ужасно“ у Путиновој Русији; иза тога, као некад иза талибана у Авганистану, зна се ко стоји, сад чак и цинично нудећи своју помоћ у „борби против тероризма“).

Оно што ја не знам јесте:

1. Откуда г. Јакшићу  подаци да је Путин масон и да је подређен масонерији?

2. Откуда г. Јакшићу категоричан став да је Русија испред САД у увођењу електронске тоталитарне контроле, ако знамо да је у САД у току чипизација становништва, са пропагандом да и у децу треба уградити чипове?

Заиста, у Русији се уводи универзална електронска карта. То је, из хришћанске перспективе, нешто што изазива истинску забринутост. Ту забринутост је исказала и Руска Црква, па је добила државне законске гаранције да универзална карта неће бити обавезна, и свако ко је не жели,може добити традиционалне документе.

3. Одакле г. Јакшићу идеја да је Путин повереник ционистичких кругова, и да ће руски младићи, као данас амерички, ратовати широм планете као војска некакве, овог пута „руско-цонистичке“ империје?

Наравно, свако има право на  своју перспективу, па и на тврдњу да је Путинова заштита Сирије важнија Израелу него Сирији. Али, ја ту не видим доказе, а не видим ни да је власт у Сирији руску помоћ тако схватила.

Наставиће се...