ОДГОВОР НА КРИТИКЕ ТЕКСТА О ПУТИНУ

РУСКИ ЦАРЕВИ И ХРИШЋАНСКА ВЕРА

Руска империја била је хришћанска, али... Али, многи њени цареви били су људи чији однос према православљу уопште не може да се назове идеално симфонијским у византијском смислу те речи. Многи сукоби у Русији настајали су око начина на који се треба суочити са Западом.

Тако је Петар Велики спровео позападњачење земље – преместио престоницу из древне Москве у вештачки град, Санкт Петербург, укметио сељаке, увео западни модел војне организације, западни тип администрације, а укинуо установу патријарха и увео Свети Синод, који је Црквом управљао по протестантском обрасцу, и на чијем челу се налазио цивил, обер – прокурор, који повремено чак није ни био православне вере. Царица Катарина Велика је, споља побожна, водила преписку с француским безбожницима попут Волтера и Дидроа, називајући Монтескјеов „Дух закона“ својим „молитвеником“. Цар Павле Први прогласио је себе за поглавара Цркве, сам се причешћивао (не из руке свештеника), одушевљавао се масонима, а папи је нудио уточиште у Русији. Цар Александар Први био је под снажним утицајем масонерије све док Наполеон није напао Русију. Тај руски цар је, да би повратио равнотежу у Европи,1815. године основао Свету Алијансу, са Хабзбуршком монархијом и Пруском, а њена мистичка основа је постала пијетистичко хришћанство, које је стајало далеко од православља (о томе више код оца Георгија Флоровског, у „Путевима руског богословља“) – дакле, ослободио се, бар споља,  масонерије, али се упустио у пијетизам (зато постоји народна легенда да је Александар Први инсценирао своју смрт, и, по благослову Светог Серафима Саровског, кренуо путем страњика, путника – поклоника, под именом Фјодор Кузмич, да своје грехе искупљује у Сибиру).

И тако даље, и томе слично: ако су, дакле, руски цареви, и то велики, попут Петра, Катарине и Александра Првог, такве грешке правили кад је хришћанство у питању (а установа патријарха обновљена тек после пада династије Романова), шта се очекује од Владимира Владимировича Путина, који је син комунистичког функционера, што га је мајка тајно крстила у детињству, и који је, постепено, сасвим постепено, дошао до схватања да у Русију, 2012, треба донети Појас Пресвете Богородице из манастира Ватопеда да би покров Пречисте заштитио Русију од искушења?

ПУТИН ЈЕ ЗАИСТА ДИГАО ХРИШЋАНСКИ СТЕГ

Патрик Бјукенен, легенда хришћанског конзервативизма у Америци, писац, између осталих, књиге „Смрт Запада“ и више пута председнички кандидат ,недавно је објавио текст „Да ли је Путин један од нас?“ (превела га је и објавила „Геополитика“ за јануар 2014). Бјукенен је јасно рекао да је Реган некад звао Совјетски Савез империјом зла, а да данас тај назив више одговара Обаминој Америци, којом царују абортус, хомосексуални „брак“, педофилија, промискуитет, итд. Путин је устао против изједначавања добра и зла кроз правне норме које се намећу из једног, ни од кога неизабраног, центра глобализма, и тиме је устао у одбрану демократије као изворне владавине народне воље. Бјукенен тврди: “Док је његов став бранитеља традиционалних вредности привукао ругање западних медија и културних елита, Путин не греши када каже да он може да говори у име већег дела човечанства./.../ У Француској, милиони људи су изашли на улице Париза, како би осудило хомосексуални брак, наметан од стране социјалиста. Само петнаест држава од више од сто деведесет су га признале. У Индији, највећој светској демократији, Врховни суд је оборио пресуду нижег суда којом је истополни брак признат за право. Парламент у овој социјално конзервативној држави са више од милијарду људи сигурно неће скоро преиначити одлуку Врховног суда. У четири десетине држава чије је становништво претежно муслманско, што чини четвртину УН Генералне скупштине и петину човечанства, питање истополоног брака није чак ни на дневном реду. И папа Френсис је потврдио католичку доктрину о овом питању за преко милијарду католика./.../ Док је одлучујућа борба у другој половини двадесетог века била вертикална, Исток против Запада, борба двадесет првог века могла би бити хоризонтална, са конзервативцима и традиционалистима у свакој земљи, окупљеним против милитантног секуларизма мултикултурне и транснационалне елите“.

По Бјукенену, сви конзервативци и традиционалисти могу се удружити у борби против декадентног Запада. Он сматра да Путинова борба није против оне Америке каква је била некад, него ове данашње, која је постала паганска.

СОЛЖЕЊИЦИН И ПУТИН

Када се Александар Солжењицин вратио у Русију 1994, Јељцин га је дочекао раширених руку. Али, то је кратко трајало. Већ 1995, програм „Разговори са Солжењицином“ уклоњен је с телевизије због оштре критике Јељцинових реформи. Уместо Солжењицина, нова гошћа националне телевизије била је италијанска порно-глумица Ћићолина.

Међутим, руски писац, гајен на традицијама Пушкиновог «Пророка» не ћути. Критикује и Јељцина и Зјугановљеве комунисте, јер немају квалитетне програме и нису се покајали за злочине комунизма. Солжењицин је рекао да ће гласати против јељциноваца и против зјугановаца, али телевизија одбија да изјаву емитује!

У новинама Le Mond, током посете Француској премијера Виктора Черномирдина, Солжењицин даје интервју у коме каже да садашња руска власт није боља од совјетске, поготову зато што су се бивши комунистички вођи удружили с новобогаташима и мафијом и створили олигархију од 150-200 људи који владају Русијом. Солжењицин је судбину своје отаџбине упоредио са случајем човека који, опорављајући се од колере, добије кугу.

Године 1998, излази његова гневна књига „Русија у провалији“, у којој подробно излаже једну по једну оптужбу на рачун русофобског јељцинизма. Учитељи немају новца за приручнике, научници су плаћени мање од чистача улица, лекари не примају плате по девет месеци, радници штрајкују да би им дали зарађено. Људи не могу да путују Русијом у посету родбини јер немају паре за превоз. Русија клечи пред Западом у економском, али и духовном смислу.

Реакције око књиге у то време најбоље је описао др Срђа Трифковић: »Ових дана је у Москви изашла најновија књига Александра Солжењицина „Рушење Русије“ (тачан наслов је «Русија у провалији», нап. В.Д.) у скромном тиражу од пет хиљада примерака. У 36 поглавља Солжењицин је анализирао стање у Русији (које, као што ће се видети, у свему подсећа на данашње неприлике у Србији). Чувени руски књижевник на почетку књиге излаже свој однос према патриотизму: „Патриотизам је циљно и непопустљиво осећање љубави према својој отаџбини, са спремношћу жртвовања за њу и сношење њених недаћа. Истовремено: служење Отаџбини које не сме бити сервилно, нити подразумевати слагање са њеним неправедним претензијама. Наш, руски патриотизам, не сме ићи до националистичког „само наша раса: само наша вера", не сме се дизати изнад нашег смирења пред небом. Лично, не могу да сматрам „руским патриотизмом“онај који је спреман и на закључивање малодушних савеза са својим уништитељом-комунизмом“.

Ево неколико одломака из Солжењицинове књиге: „Производња у земљи се последњих година преполовила, док је за време рата са Хитлером опала само за четвртину. Од 1990. до данас у Русији није изграђено ни једно једино крупно индустријско предузеће. Почев од 1993. нас Руса годишње умире милион више него што се рађа. Таквог смањења становништва није било и нема нигде у свету после Другог светског рата. Како би се могло догодити да огромна Русија овако нагло ослаби, опадне духом и телом и дође до оваквог незаустављивог самораспадања - не претрпевши ни крупан војни пораз, ни потрес револуције или грађанског рата, ни масовну глад или епидемију?

 Мене у свему поражава управо брзина нашег пада и наше непружање отпора које је већ дошло до - губитка и самог инстинкта државног постојања. Бојим се да историја не зна за друго слично самоубилачко држање етноса и да смо ми изгубили осјећање јединственог народа.“

„Хоћемо ли ми, Руси, опстати физички и државно или нећемо? Немале силе су - и унутар земље и изван ње - усредсређене на то да нас Русе и обезличе. А ми? Ми смо поклекли под тим притиском. Под лавином нашег пораза у XX веку - опала је наша воља да заштитимо свој лик, своју посебност. За своје пропадање смо умногоме сами криви. У данашњој Русији руски народ је у најгорем положају зато што смо ми Руси у ланцу својих пораза изгубили спасоносну међусобну повезаност и свест о сопственом месту у својој земљи. Наша национална свест је пала у дубоку летаргију. Ми смо једва живи, стешњени између глуве амнезије позади и страсно светлуцајућег ишчезнућа испред себе. Ми смо у колективној националној несвестици. У време када у целом свету бујају све агресивнији национализми, несвестица наше националне самосвести одузима нам не само животну силу, него и инстинкт самоочувања. Са чемером се прибојавам да нас све што смо преживели и што сада преживљавамо гура на низбрдицу и у пропадање, у слабљење које све више прети и самом постојању руског народа. Узроци и силе које нас увлаче у пропадање сплићу се у омчу пред нашим очима...“

„Наша власт која је изгубила разум, као жели да до смрти пушта крв будућности Русије. Већ смо дошли до утварно демонстративног постојања земље. Влада се кобајаги свих седам последњих година бори против корупције а корупционаше чија имена сви знају-  нико не дира. Влада се тобоже залаже за слободне изборе, слободу штампе и повећање производње - а од самог почетка великих реформи до данас тријумфује једино криминал. Армија тобоже постоји - а није у стању ни да организује честиту стражарску службу у мирно доба. Медицина је доступна једино богатим пацијентима. Обичним људима постаје недоступна чак и сахрана без мртвачког сандука.

„Ова држава је непријатељ сопственог народа. Ови су од познате пароле „граби награбљено“ прешли на пљачкање зарађеног и присиљавају нас да радимо бесплатно. По нечијем сценарију, нас лишавају и ума и историје. Ми смо већ изгубили себе: не видимо куда идемо и не знамо шта ћемо постати. Живимо без икаквог циља и смисла. Нашим покижењем је презасићен сав ваздух. Ми не умиремо од беде већ од утучености. Како да опстанемо душом?

Ипак смо се ми као нација и држава одржали пуних једанаест векова. Ипак, није ово прва провера виталности нашег народа који се сада суочио са носиоцима једне криминалне власти са смрадним хаосом којим су они оплели живот Русије.“

На сусрету који је 4. јуна у Москви Солжењицин имао са читаоцима, поред осталог постављена су му и питања „да ли ће се ишта у земљи променити када Борис Јељцин више не буде председник?“ и „може ли се догодити да Русија буде дата у аренду Америци?“

 Солжењицин на прво питање одговара: „Чак и када би сутра дошло до смене председника у Русији се не би изменило ништа зато што земљом и не управља Јељцин већ олигархија. Двеста људи из сенке међу којима једни држе милијарде долара, а други важне државне функције“.

На друго питање Александар Исаијевич вели: „Понекад питања личе на шале, а да на њих ипак није смешно одговарати. Још док сам ја био у Америци, у Тhe New York Times се озбиљно претресало како купити земљу источно од Јенисеја и како ту територију претворити у нову државу САД. Осим тога, ја и данас добијам писма са оваквим опаскама: ако нас продају Американцима - бар ћемо живети као људи. А шта раде наше власти на Далеком Истоку и с њим - зар га не гурају да се отцепи? Зар и нашим северним областима не поручују: идите куда хоћете, нас  интересује само да вашу нафту терамо на Запад? А зар све то не води баш томе да Русија једног дана стварно буде дата у аренду Американцима?“ Због последњих речи, из публике је неко запитао: „Не чини ли вам се да говорећи такве ствари само помажете комунистима да се врате на власт?“, на шта је Солжењицин узвратио: „Када говорим истину не интересује ме ко то може искористити и за шта. Када сам критиковао наш комунистички режим, говорили су ми како не схватате да ће то Запад искористити против нас. А ја сам им одговарао оно што могу да поновим и данас - да се недела не треба стидети онда када се о њима говори, већ онда када се чине“.» Тако је Срђа Трифковић писао о Солжењициновој критици Јељциновог режима.

Када се појавио Путин, Солжењицин је рекао: »За време Горбачова, био је одбачен сам појам и свест о државности... Током Јаљцинове владавине тај правац је у суштини настављен, а још је отежан огромном материјалном пљачком Русије... Путиновом владавином, не одмах, почело је предузимање напора за спас урушене државности». Солжењницин, који је одлучно одбијао све награде које му је нудио Јељцин, прихватио је 2007. Државну награду коју му је уручио Путин. Председник Русије је, након сусрета с Александром Исаијевичем, изјавио да је Солжењницину казао да је «скренуо писцу пажњу на то да су неки од корака које сад предузимамо у много чему сагласни са оним што је писао Солжењицин».    

А Солжењницин је, деценијама, препоручивао Трећи пут, ни комунистички, ни либерално - капиталистички, који Милан Суботић описује као «наставак руске народњачке традиције која неискварени «народ» супротставља поквареној и отуђеној елити, компликованим социјалним механизмима и институцијама. Критиком елите за западњаштво и наглашавањем имитативне природе политичког система, Солжењициново народњаштво добија словенофилске карактеристике које га обавезују на формулисање «руске алтенративе» различите од либерално – демократског и тржишног организовања модерних друштава. Потпуно свестан да повратак у далеку (допетровску) прошлост и словенофилско препоручивање «обшћине» и «мира» као модела друштвене заједнице, данас не представљају реалну алтернативу, Солжењицин проблем покушава да реши институцијом «земства» и идејом «народне самоуправе»». Идеју повратка народној самоуправи и некој врсти сталешког парламента као допуне и корекције партијске демократије, Путин је излагао ове, 2013, у свом програмском обраћању нацији. Сасвим «солжењициновски».

МОГУЋИ ПУТ РУСИЈЕ

Пред Русијом су три пута: један је пут Јељцина – потпуно покоравање Западу који ће Русију здробити и растргнути. Други је пут дизања нове «гвоздене завесе», то јест стварања оне врсте «идеократије» за коју су се залагали стари евроазијци, на челу са кнезом Николајем Трубецким, Петром Савицким и другима. То значи: Русија напушта све путеве Запада, ограђује се од глобалне цивилизације, и враћа се идеолошки чврстој руци, овог пута на традиционалним светопогледним основама. О томе је писао  кнез Трубецкој: «Под демократијом се подразумева устројство у коме се управљачки слој бира на основу популарности у извесним слојевима становништва, при чему је основица избора на политичком плану – изборна кампања, а на плану економском – конкуренција. Под идеократским уређењем подразумева се  оно уређење у коме се владајући слој бира на основу оданости владајућој идеји... Она не може да дозволи мешање било каквих  себи непотчињених, лишених контроле и неодговорних чинилаца – пре свега, приватног капитала – у сопствени политички, привредни и културни живот, и зато је неизбежно у извесној мери социјалистички». Овај пут, који би многим православним идеалистима и у Русији и у Србији изгледао више него пожељан, ипак – бар у овом тренутку -  није остварив. Између осталог, и зато што би му се супротставила већина «елитних» Руса, која је везана, што културно, што пословно, и за Европу и за Америку. НВО слуге Империје и разни «обојени револуционари» тада би заиста свргли Путина и срушили државу, предавши је напријатељу.  Само стање у Русији је, у многим областима, и даље страшно: да ли ико у Србији зна да је огроман број исламских терориста, међу којима су и неки од вођа, рођени Руси, без трага муслиманског наслеђа у породици, који су примили мухамеданство, и сад убијају своју бившу браћу у терористичким актима? Зато Путин мора да хода ивицом провалије, настојећи да иде Трећим путем: не раскидати радикално са Западом, а бранити битијне вредности Русије. Хоће ли Путин успети? Можда неће. (Тако није успео царски делатник, Петар Столипин, који је за кратко време подигао и опоравио Русију, али су га, после десет атентата, најзад убили у Кијевској опери.) Али, Путин се бори и труди се, колико може и како уме. Уосталом, Бог је тај који може учинити чудо – и зато се,  искрено то кажем, треба Богу молити и за Русију и за Путина. Јер, судбина Срба, по Божјем допуштењу, сад умногоме зависи од сукоба Запада и Русије. Ако у том сукобу победи Запад, бићемо згажени; ако Русија одоли, за нас има наде.

ПОНАВЉАЊЕ ДИЛЕМА ИЗ ПРОШЛОСТИ

О свему томе је, поводом евроазијаца, писао познати руски политички делатник Василије Шуљгин, оправдавајући поступке Петра Великог: »Из хиљаду разлога заостајали смо столећима. Шта је могла да ради државна власт кад је постала свесна да даље више не може тако? А власт је то схватила кад је видела да је војна слабост Русије нешто што потиче од њене културне заосталости. Државна власт је имала два пута: један- да чека да народ којим је управљала својим снагама створи сопствену културу такве висине која би могла да се супротстави просвећеним суседима, и други, да позајми и наоружа се, макар туђом, али довршеном, културом. Евроазијци претпостављају да је требало ићи првим путем, то јест чекати да наша Русија створи своју развијену културу на једва постављеном московском темељу. Али то је велика заблуда, јер је могућност избора била само привидна, јер у самој ствари никаквог избора није ни било/.../ Чекати да Русија створи сопствену културу значило је растати се са руском државном самосталношћу; другим речима, после векова татарског ропства, подвргнути се столетном ропству Швеђана или других западњака. Уз све то, западна цивлизација би опет била уведена, али под сасвим другим углом...Лепо је било живети по старински, али никако се није могло – прекоморске новотарије куцале су на врата не штапом путника – поклоника, него рукохватом мача».

Зато  велики руски монархиста, Лав Тихомиров, упркос оштрој критици петровских реформи, пре свега у области црквеног живота, у својој «Монархији»  за Петра Великог каже: »Петар је снажно изражавао карактер рускога човека у тој решености да живи само истином, макар она била „лутеранска“, холандска или каква год хоћете. Он је био спреман да се одрекне свега у чему није видео истину, и да се привеже за било шта, уколико би у томе видео истину./.../ Уколико Русија у садашњости и будућности сачува своје најбоље обележје – „љубав према истини“ и одлучност да живи само истином, што је био случај код Петра, онда ће Петрова реформа постати полазна тачка онога што је сам реформатор изговорио: “А за Петра знајте, да њему живот није драг: нека само Русија живи у части и слави'“.

Путин се, доносећи законе у чијем темељу леже традиционалне религиозне вредности свих народа Русије, показује као љубитељ истине (при чему, наравно, само Бог зна шта му је у срцу). И то се, овде и сада, не сме и не може превидети.

 ПЕСМА УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Пре упокојења, Свети Петар Цетињски заклео је Србе из Црне Горе да се вавек држе Русије, иако се руска Империја према њему често понела маћехински. Он је умео да разликује вечно од пролазног. А Владика Николај  је веровао у победу православног савеза народа на челу са Русијом, и, пред крај Другог светског рата, иако је знао да се Трећи Рим зове СССР, говорио (сведочи јеромонах, касније владика, Василије Костић у свом дневнику из Војловице): “Иде Руја ко олуја“, радујући се слободи од нациста коју доносе Руси. Оно, пак, што ја осећам и слутим (а слутити још једино знам, рекао би мој земљак Дис) испевао је један од најбољих савремених србских песника, Ђорђо Сладоје, у својој „Руској тузи за оцем“. Том песмом и завршавам ово своје размишљање, надајући се у, како рече Тин Ујевић, „рускога Христа, славјанскога Христа“:

Тај рез би можда био и рутина

Али није присто да га опет секу –

О како жалим што није Путина

Дочекао да види у веку

(Док овај дели лево – десно пљуске)

Па да му на трен плану очи кротке

И боре дубље но границе руске

А моћно ко степа јасно ко кап вотке

Разлеже се свуда громко – њет и њет

Тек тада бих знао по мирису кваса

Који са овим веже онај свет –

Да се у покоју домогао спаса...

Господе, спаси  Русију и Србију молитвама Свете Русије и Небеске Србије! Амин.

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА:

1. Москва – Србија/ Београд – Русија, Архив Србије, Главна архивска управа града Москве, Државни архив Руске федерације, Београд – Москва 2011.

2. Патрик Бјукенен: Да ли је Путин један од нас?, „Геополитика“, јануар 2014.

3. Милан Суботић:Солжењицин анђео историје, Логос, Београд, 2007.

4. В. Г. Макаров: Историјско – философска анализа унутарполитичке борбе у Русији почетком двадесетих година и депортација инакомислећих из Русије, Руски пут, Москва, 2010.

5. Лав Тихомиров: Монархија, Укронија, Логос, Београд, 2008.

6. Ђорђо Сладоје: Горска служба, Графомарк, Лакташи, 2010.