ФИЛМСКО СЕЋАЊЕ КАО ПОДСТИЦАЈ

На писање овог текста подстакао ме документарни филм о свечаности приликом победничког повратка србске војске у Београд после победа у Другом балканском рату (чија стогодишњица у Србији није ни поменута). Снимке ми је послао г. Радомир Батуран, уредник угледног часописа „Људи говоре“ који излази у Торонту. Било ми је дошло, кад сам филм погледао, да пољубим компјутерски екран: зар је могуће да ово постоји?

Војска славна, победничка, витезови наши осмехнути, са лицима тежачким, али обасјаним сунцем, па коњица која јаше као најбоље бињеџије из десетерца (а коњи поигравају, научени на сваку вештину). Испред свију, престолонаследник Александар, мршав, сав од мишића, прави „динарски тип“; и он осмехнут, са својим народом, који баца цвеће на победнике, кличе слободи, освећеном Косову...У свечаном дочеку угледни Срби, од Николе Пашића, преко Љубе Стојановића, до Бранислава Нушића; сликају војводу Радомира Путнника, седобрадог челника витешке војске; види се тријумфална капија од цвећа. На Калемегдан стиже, између осталих, руски посланик Хартвиг, који је волео Србију као и своју земљу...А затим краљ Петар, краљевић Ђорђе и други чланови славне куће Карађорђевића. Открива се споменик бесмртном вожду Првог србског устанка – и опет се кити венцима цвећа србијнаског, у Београду, граду на ушћу Саве у Дунав, вековној „капији ратова“...А онда сниматељ иде од Калемегдана кроз Кнез Михаилову улицу, наткриљену славолуцима. На једном од њих пише оно што ми је деда Радомир помињао кад сам био мали, и што ми је душевна попудбина из детињства:“За Косово – Куманово, за Сливницу – Брегалницу“ (Газиместан 1389. смо наплатили 1912, на Куманову, а пораз од Бугара на Сливници 1885. победом на Брегалници 1913 ). Пошто је те, 1913, била стогодишњица Његошевог рођења, она је прослављена заветним победама, па је на славолуцима било много стихова из „Горског вијенца“... Гледајући филм, осунчан неком тајном светлошћу, решио сам да напишем текст о нашим неотпразнованим  славним датумима...За православне Србе, који славе празнике по црквеном календару, 2013. се завршава тек уочи Светог Василија Великог, то јест за „србску Нову годину“. Пошто смо, дакле, још увек у 2013, ред је да се подсетимо јубилеја који су у овој години, углавном, остали необележени, или су обележени на погрешан начин.

ЈУБИЛЕЈ МИЛАНСКОГ ЕДИКТА

Пре свега, ту је 1700-годишњица Миланског едикта, која, из неких разлога (неки кажу да је у питању песма „Money makes the world goes round“) одржана у Нишу. Било је лепо што су поглавари и представници Православних Цркава дошли у Ниш; било је лепо што су учествовали у освештању храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Најлепше од свега је, ипак, било то што папа није дошао у Ниш, како је најављивано 2010, нити је подигнут римокатолички крст на Винику, брду изнад града, нити је успела било каква „екуменска фешта“. Оно што, наравно, није било  лепо су вишегодишња бунцања о шанси да се хришћани свих конфесија у Нишу „помире“, да нешто кажу једни другима. Није било лепо што су глобалисти разних фела давали паре за организацију разних скупова о Миланском едикту (рецимо, Борис Вукобрат из Швајцарске), нити је било лепо што је цар Константин представљен као некакав глобалиста, који је мислио само о „толеранцији&људским правима“, а не као искрени православни монарх који је поставио темеље ромејске (а касније и свеправославне) симфоније Цркве и Царства, чији је символ двоглави орао под круном с крстом; цар Константин Велики, цар Теодосије Велики, који је укинуо паганске Олимпијске игре и цар Јустинијан, зиждитељ Свете Софије: то је линија светих хрићанских владара, чији су животи и црквено – државна политика касније били узори православним владарима све до цара Николаја Другог Романова. О овоме Срби (на чијој територији, у Улпијани, данашњем Липљану на Косову, је рођен и цар Јустинијан – србски Управда) нису могли да чују ни речи. Бљутава прича о „толеранцији&људским правима“ заклонила је све остало.

ДЕВЕТСТОГОДИШЊИЦА РОЂЕЊА НЕМАЊИНОГ

Ове године, Србија је требало да слави девет векова рођења Стефана Немање, Светог Симеона Мироточивог, човека без кога не бисмо били људи, и оца највећег Србина икад рођеног. Србија се, вођена својим утварним вођама у понор, Немање није сетила – чак ни врх СПЦ није учинио ништа озбиљно да овај датум достојно обележи. Зашто? Ствар је проста: србске елите су углавном издале Завет, и почеле су своју историју да гледају туђим очима. Потписник ових редова мисли да су неофанариоти у СПЦ, одани Цариграду (што значин Вашингтону и Ватикану) Немању „созерцавали“ туђим очима, па нису ни имали намеру да његово рођење озбиљније обележе. Нису се обрукала наша браћа Руси, који су, у славу Бога и Мироточивога, организовали крсни ход кроз србске земље, завршавајући га на Косову.

Знамо да је Немања наш отац. Али, он није био такав за наше суседе, на чију су позицију данас, изгледа, стали неофанариоти у СПЦ.Рецимо,Византија је,од Немањине епохе, са Србима имала непријатно искуство. Иако су Срби били православне вере,они су ипак имали своје државотворне циљеве, који су се често косили са политичким и државним циљевима Ромеја. Због тога су у византијским изворима на рачун Немање и његових потомака изречене многе горке речи.       

Описујући Немањин устанак против византијског цара Манојла Комнина из 1172. године Јован Кинам наводи како се Немања одмах повукао са бојног поља, а када није успео да посланицом умилостиви цара појавио се пред њим откривене главе и голих руку до лаката, босих ногу, са везаним конопцем око врата, са мачем о руци, предајући се цару да поступи са њим како жели.  Манојло му је,тада,учинио милост. И Никита Хонијат описује један српско-византијски сукоб, додуше онај из 1168. године и ту Немањине претензије означава као незасите жеље, па је цар морао да одговори војним походом на чијем челу се налазио Манојлов војсковођа Теодор Падијат. Како је овај подухват претрпео неуспех који Хонијат не спомиње, цар је морао да предузме још један поход који је лично предводио. Описујући овај други поход Хонијат поново истиче Немањин кукавичлук јер се од њега (цара) бојао како ни дивље звери цара животиња. Хонијат је у једној беседи прославио победу цара Исака II Анђела у бици на Морави из 1190. године. Ту је Немања приказан као кривоклетник који се кривоклетством […] свакодневно, као вином и јелом богато гостио. Превртљивост и кукавичлук су две особине које Немањи приписују Кинам и Хонијат.

 Византијски ретор, Константин Манасије,такође говори о Немањи. Он је Немањи посветио пажњу у хвалоспеву упућеном цару Манојлу Комнину. Као објашњење зашто се Немања одмеће од цара, Манасије истиче наводно Немањино наивно уверење, заправо пословицу преузету из дела Диогена Лаертија, стари мајмун се не хвата у мрежу. Манасије Немањи придодаје велики број животињских епитета: звер, шкорпион, змијски превртљивац, оштрозуби вепар, мајмун, лисица.Евстатије Солунски, професор на патријаршијској школи а потом и архиепископ Солуна, у једном панегирику упућеном цару Манојлу такође спомиње Немању, умереније и блаже него Константин Манасије. Прво што Евстатије истиче није Немањина политичка превртљивост већ физичка снага (пре кратког времена и очи је моје задивио овај човек, којем није стас онај, који природа људима додељује, него узрастом веома висок и изгледом наочит), а затим пажљиво описује Манојлову тријумфалну поворку у којој је као бунтовни и поражени владар учествовао и Немања. Немања, извештава Евстатије Солунски, пажљиво је разгледао слике које су приказивале његову побуну а које су насликане да послуже као декор Манојловог тријумфа. Чак је наводно упутио и неколико опаски сликару кога прекорева што га у свим призорима није приказао као роба и што свуда уз његово име није додао и реч роб.

Ово, свакако (бар не у целини) није текст о томе како ни Србска Црква, ни држава, нису достојно прославиле девет столећа Симеоновог рођења (заузетост прославом 1700-годишњице Миланског едикта у Нишу, а не у Милану.) Није текст ни о томе како у Новом Пазару има места за спомен Аћиф – ефендији, али не и оцу Србије. Ово је, једноставно, запис о томе како свако има право на своју историју. За нас је Немања светац кога је Бог прославио, темељ нашег народа и његове свести; за Византинце је био отимач њихових територија. За нас је Милош Обилић „змај огњевити“ – „ко га гледа, блијеште му очи“; за Ненада Прокића и Другу Србију он је узрок васколиких наших проблема, јер је потуричко начело другосрбијанаца - „Покорну главу сабља не сече“. За нас је Гаврило Принцип херој ослободилачке борбе против бечког окупатора; за потомке поданика Хабзбурга он је терориста који је пуцао у империју на „лепом плавом Дунаву“. Немци у музеју у Нирнбергу могу да изједначавају Хитлера и Милошевића. Сваком Србину је јасно да је то убога лаж.

И то је сасвим нормално. У свом огледу „Доктрина тачке гледишта“, Хозе Ортега и Гасет каже:“Космичка стварност је таква да може бити виђена само из једне одређене перспективе./…/Стварност која би била виђена са једне исте тачке гледишта била би бесмислена“.

Једина опасност с којом се суочавамо јесте да се ми сами поистоветимо с мишљењем наших непријатеља, и да себе почнемо да гледамо њиховим очима. Зато је борба за слободу умногоме борба за тумачење прошлости.Имамо право на своју историју!

ЊЕГОШЕВА ДВЕСТАГОДИШЊИЦА

У свом делу „О суштини правне свести“, руски философ Иван Иљин овако одређује појам генија:“Народи се уклапају у својеврсна духовна јединства,од чега просторна,расна и свака друга емпријска веза добија своје истинско и дубоко значење – предметно духовног саприпадања. Ето због чега се национални геније и његово стваралаштво јављају као предмет народне љубави по преимућству.Живот народног духа,који чини саму суштину родине,налази се себе усредсређење и зрео израз у стваралаштву генија.Он говори У ИМЕ СВОЈЕ, али не само за себе, него за сав свој народ; и то о ЧЕМУ ОН ГОВОРИ јесте за све јединствен, али већини нејасан, предмет;и то, ШТА он говори о њему јесте истинска реч која открива и природу предмета и суштину народног духа; то КАКО он говори раскида везаност и угњетеност народног духа,јер његову реч носи истински ритам народног живота. Геније узима за себе бреме свог народа,бреме његових несрећа, његових трагања,његовог живота, сав његов onus essendi и подигавши га,он побеђује тако да та победа – на путевима непосредног или посредованог општења – постаје извор победе за све,који су повезани с том национално – духовном сличношћу./.../ Стваралачко достигнуће генија указује пут свима који воде полустваралачки живот,ослобађајући их кроз примање, уметничко поистовећивање и подражавање. Ето због чега геније за свој народ занавек остаје извор духовног ослобађања, радости и љубави. Он је оно огњиште са кога је, прво као варница,планула сила националног духа,онај вођа који народу отвара пут ка Богу – Прометеј, који му даје небески пламен, Атлас,који на леђима носи духовно небо свог народа. Његов чин – то је чин НАРОДНОГ САМООДРЕЂЕЊА У ДУХУ, и уз његово стваралаштво се окупљају потомци његови као око неког јединственог и заједничког олтара националног богослужења. Геније ставља свој народ пред лице Божје,и за њега и у његово име изговара символ његове предметне вере, његовог предметног созерцања, знања и хотења. Он тиме открива и утврђује национално духовно јединство,оно велико духовно „ми“ које представља саму срж родине. Геније је тај стваралачки центар који за свој народ саздаје духовну предметност његовог постојања: он оправдава живот свог народа пред лицем Божијим и тако постаје ИСТИНСКИ ГРАДИТЕЉ РОДИНЕ“.

Оно што је српски народ вековима био и што је својим постојањем говорио Богу, то је изрекао Владика Његош, пре свега у својој трилогији („Луча микорокозма“,“Горски вијенац“,“Лажни цар Шћепан Мали“). Његови стихови нису само његови – они су „из главе цијела народа“.

Оно о чему је он говорио,од односа душе према Богу, преко Косовског завета, до опасности епског менталитета кад из завета испадне (а то је тема „Шћепана Малог“) било је присутно у дубинама народне душе и свести, али, пре њега, то није имао ко да уобличи и да каже. Његова реч била је понета „истинским ритмом народног живота“ и зато је лако учена напамет и толико се ценила и цени. Он је на себе узео бреме свог народа, и подигао га до небеских висина,показујући га Христу, Кога је звао „преблагим, тихим учитељем“.Због дела Његошевог  народно бреме је постало лакше за ношење, јер је појмљено и дубински схваћено.Колико је пута сам владика Раде покушавао да побегне од свог надљудског бремена – у Париз, Америку, „на нечесов остров“, само да више не гледа јаде и несрећу српску...Али, није могао, јер је његов геније био онај сасуд у који се улила сва горчина народних промашаја и пораза, али и велика светлост заветног постојања оних који су, у планинама, остали да чувају „дивно име и свету свободу“.Он је постао и остао,заувек, извор духовног ослобађања,љубави и радости српске – наш Прометеј, прикован за Ловћен као за Кавказ, коме су црни гавранови аустроугарштине и титоизма  (некад!) и дукљаноидског усташтва (данас!), кљували и кљују јетру својим србомрзачком кљуновима, рушећи, два пута,заветну ловћенску капелу Светог Петра Цетињског и подижући, упркос његовој завештајној вољи,фараонски Мештровићев маузолеј у коме и сада чаме  напаћене кости владичине. Он је наш Атлас, који носи духовно небо српства у  своме стиху: „Нека буде што бити не може!“ којим је бивало и бива све вредно у нашој страшној и свештеној историји, од Лазаревог боја 1389, преко Јасеновца, до одбране Косова и Метохије 1999. године,од Банатске буне 1594, преко Кочине крајине и Првог устанка до 1912. и Куманова.Наш се народ, сабран око његове мисли и стиха, духовно самоодредио, и његово је име и дело свештени олтар српског националног богослужења.Ставио нас је пред лице Божје и изговорио национални Символ вере.

ПОКРЕТАЧКА ГЕНИЈАЛНОСТ

Његова генијалност била је покретачка: не само у религиозном, књижевном, интелектуалном смислу, него и најконкретније, у историји. Григорије Божовић,у свом тексту „Владика Раде“, објављеном 1925,указује на чињеницу да су многи српски витезови постали то што су постали зато што су пред собом имали његошевску парадигму, зато што су се, у најтежим тренуцима борбе, крепили стиховима „Вијенца“. Ако је велика формула Косовског завета, по Андрићу, стих „Нека буде што бити не може“, онда је то немогуће бивало међу нама захваљујући ономе ко је поставио тему. Исидора Секулић, у свом огледу о превођењу „Горског вијенца“,још пре Андрића, каже:“Па у Владике Рада,одговор на питање шта је храброст „кад је  сила одсвуд оклопила“,овакав је ево.Борачка заповест у смрт, казана је на два сасвим различита начина,у два аристократска стила последње чистоће и јасноће, у стилу поезије и херојске гениалности.

Младо жито, навијај класове,

Пређе рока дошла ти је жњетва.

 Па одједаред, као да се сва Црна Гора сабила у један упрт прст:       

Нека буде борба беспрестана,

Нека буде што бити не може!

/.../При одбрани Београда 1915-те,септембра, записана је заповест у смрт једног мајора:“Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Немате да бринете за животе своје, они више не постоје“. Није онако као у Владике Рада, али није без метафизике. Владичина заповест могла би важити и пред стројем богова. Она позива у борбу не само херојство, него и херојску гениалност“. Тако Исидора некад.

А године 1995, усред рата НАТО Империје против Срба, Матеј Арсенијевић конкретизује како је Његошев стих изгледао у нашој историји:“Нека буде што бити не може: бити не може да се човек радује смрти и иде у смрт певајући, то је за човека немогуће, јер је најдубље супротно његовој природи. А Христов Срб се радује смрти. Тако је певао, и о Србству најдубљу истину изрицао, св. Ђакон Авакум носећи на својим леђима сопствени колац и идући београдским улицама 1814. на своје мучеништво испред Стамбол-капије. И то је србска Слобода. И бива. И та изрека је постала занавек основна онтолошка и теолошко-политичка дефиниција и лозинка србског крсноваскрсног поклоничког пута кроз историју.

Нека буде што бити не може: зар може бити да човек мирно седи док му зликовац одсеца уши и нос и копа очи, и гледајући у Бога Живога и видећи у Њему своју Слободу Златну, мирно понавља свом крвнику: "Само ти ради, дијете, свој посао." А било је1941. у Јасеновцу, србском селу у центру света, где је један србски сељак и светац, Вукашин од Клепаца изговорио за сву вечност те најскупље речи србскога Образа и Слободе.

Нека буде што бити не може: зар може бити да голобради добровољац шеснаестогодишњак - одвојен од сигурности родитељског дома и свакодневно суочен са смрћу - пише са прве линије фронта својим родитељима: "Ја сам на сигурном - браним Отаџбину"? Могуће је, јер је то писмо написао 1915, усред најжешћих битака за одбрану за Србију, шеснаестогодишњи србски јунак Синиша Милановић. И то Немогуће, то Сигурно пред лицем смрти јесте србска Слобода.

Нека буде што бити не може: може ли бити да отац свога сина - који, везаних очију, стоји пред стрељачким стројем - храбри да умре као човек и јунак, уместо да крвнике моли за милост? Не може, а било је: 27. децембра 1916. када су Аустријанци на Цетињу стрељали Јакшу Симовића, сина србског попа Николе Симовића.

Седамдесетосмогодишњи свештеник дошао је на стрељање свог сина. Аустријски чиновник му предлаже да као родитељ ипак не буде на стрељању сопственог сина. Србски поп Никола то одбија говорећи: "Кад ви чините оваква грозна дела, ја ћу их гледати". Док су везивали очи његовом сину, јуначки поп Никола са свога крста, из свога Видовдана говори дрхтавим гласом: "Сине Јакша, буди храбар и држи се јуначки! Умрети за слободу свога народа и Отаџбине дужност је свакога Србина!" И то је србска Слобода.

Нека буде што бити не може: може ли бити да свештеник узме пушку у руке? Не може, јер се противи канонима Цркве. А било је: поп Богдан Лелевић, леп као Милош Обилић, војни свештеник андријевичког батаљона 25. јануара 1913. током битке за ослобођење Скадра, као и сваки србски војни свештеник храбри војску тако што са крстом у руци пузи кроз кишу куршума, од војника до војника. У критичним тренуцима битке на Бардањолу, видећи да му се отворио пут ка Богу и Слободи, ставља крст на прса, узима пушку од погинулог ратника, креће у јуриш, гине јуначки и улази у Царство Небеско показавши да се Србин спасава и посвећује на начин Немогућег.

Нека буде што бити не може: може ли бити да мајка над гробом свога сина узноси славу Богу што јој је дао и узео сина. Не може, а било је 21. октобра 1851. када је једна србска мајка, Јована Томова, над одром свог сина и владике Петра II Петровића Његоша, гутајући сузе у костима, рекла: "Вазда сам била и сада сам најсрећнија мајка... А за ваистину Божију, ја, твоја мајка, за тобом нећу заплакати... Требају да плачу мајке које рађају издајнике и поган људску... Слава Богу који ми те је таквога лијепога даривао и тако лијепог и младог узео, барем ће и Он, сине мој, од тебе имати шта да види". А било је и када је друга србска мајка, Ћетна Јововић - после битке на Граховцу и победе над Турцима - повела коло поред кнеза Данила на Цетињу, и на накнадну вест да јој је у бици погинуо син Лука, рекла - скамењене утробе - кнезу Данилу: "Зар због тога весеље да прекидамо? Не ломи се турска сабља без погибије. Дођи, господаре и заиграј са мном! Кад може њи'ова мајка да се весели, онда мож' и ти!" И било је када је трећа србска мајка Стана Орман - пошто су јој, за време Омер-пашиног рата, у бици на Ускоцима, преузимајући један од другога заставу, пред очима погинула три сина, Душан, Мирко и осамнаестогодишњи Иван - и сама ускочила у бој, узела заставу од мртвог трећег сина и подигла је, викнувши: "Турци, не грабите што није ваше! Напријед, браћо!", и погинула са заставом у руци. То је србско распето радовање смрти, борбено радовање и ратовање србских јунакиња срца и црнине, које надилази смрт, од Мајке Југовића до краја света и века.

Нека буде што бити не може: то је косовско опредељење, то је чуо честити Кнез Лазар 1389. у Самодрежи, то је слушао целе ноћи уочи Боја док је гледао видовданске звезде над Косовом и своју војску која је спавала између ватри, војску која је пре смрти "избрисана са списка живих и жртвована за част отаџбине", које већ нема иако још јесте и која ће тек да постане иако је већ има, која је Beћ мртва иако још жива и већ васкрсла пре смрти. (Управо то је та србска хришћанска онтологија Крста и Васкрса која својим небоземним динамизмои надилази све категорије статичне западњачке мегафизике и њеног схватања бића и небића). Ту заповест косовског опредељења Лазар је послушао, гледајући поверено му србско класје, спремно за жетву Небеске Србије. "Младо жито, навијај класове, пређе рока дошла ти је жетва". То је сва србска историја: све је пpe рока, све је у херојско-мученичкој Пречици, све је у светој тајни Немогућег, а све је било и остаје "честито и миломе Богу приступачно", јер Бог има Свој план и критеријум за Његове Србе који много воле Слободу и том љубављу се искупљују за своје небројене гpexe.

Нека буде што бити не може: дај, Боже! Нека буде борба непрестана: за шта? За Царство Небеско, за Небеску Србију у њему, за православну душу и дух Србије, за србску светост, за србски богочовечански Образ који је србски Спас и србска Слобода. Нека буде борба непрестана, нека се и наш мир и наш рат боре за Крст Часни и Слободу Златну, и данас када смо поражени. Наша борба поново почиње, она није завршена. Нека се и наш пораз, и наши гробови боре за слободу, нека и наша смрт буде борба за живот као што каже у народној песми: "На Кордуну гроб до гроба, тражи мајка сина свога"... И мртав син говори мајци (жив је, није мртав, јер мртав не може да говори!): "Неплач' мајко, реци роду да сам пао за Слободу". А, за Христовог Срба," пасти за Слободу" значи - вазнети се у Небеску Србију. Јер Срби не падају, већ се вазносе за слободу, као што је то било на Косову и Чегру. Слобода је за Србе висина битовања, Слобода је истински живот, Слобода је све. Зато је Христос - Златна Слобода, највиши србски циљ у историји, а пут и средство јесте Часни Крст, учешће у Крсту Његовом.

Не може бити, не може бити, а бива - и то је цела србска историја, србска идеја историје, идеја Христовог Србства: бива оно што не може бити, бива непрестано, јер је Срб је Христов. Срб је свој живот поистоветио са Христом Који је Сам лично и спасоносно Бивање онога што не може бити: да је Бог постао човек, е да би човек постао Бог, да се Син Божији и Човечији на Крст попео да би преко Крста - "смрћу смрт уништивши" - отворио пут Свом љубљеном човеку ка Васкрсењу. Јер: нека буде што бити не може: то, пре свега значи - Васкрс, јер управо Васкрс јесте оно основно Немогуће, она Новина у исгорији.

Мома Настасијевић, осећајући тајну Косовског Завета као духовног лајт-мотива србске историје, у својим "Белешкама за стварну реч", каже: "Поставити себи тежи задатак него што се може решити... изван сопствене моћи, само не у границама ње". Нека буде оно што је човеку немогуће, а Богу могуће и могуће човеку који је са Богом: нека буде воља Божија, а не наша. То је србски хришћански реализам на коме је заснован сваки србски историјски подвиг и акција: увек Немогуће, увек више него што се мисли да се може, али не лудо и узалуд, не претенциозно и преко свог губера, не безумно и плахо, већ уздајући се у Бога Живога, по правилу и образу светосавско-светолазарског спасења. Нека буде - тако Срби стварају своју историју, уздајући се у Божију свемоћ и борећи се, уз Божију помоћ, против црне моћи зла и неправде у овом свету: за православни Крст и православну Слободу.

Нека буде што бити не може: то србско "моћи Немогуће" јесте лудост и саблазан за "цивилизовани свет", за Запад и његов разум, за његову рационалну духовно-политичку метафизику, а то је извор србске онтологије, стваралаштва и државотворности. То није анархија, већ крајњи аскетско-херојски поредак. То није месијанизам, то је Косовски Завет. И хвала Богу да Срби никада у историји нису имали, ни наметали другима никакву месијанску идеју, већ су увек и само имали и имају отаџбинску идеју: идеју праведне одбране, праведног ослобађања и праведног уједињења Отаџбине.

То србско послушање Немогућег јесте Божији дар Србима - бити у исти мах и непокоран и послушан: непокоран овом свету, а послушан Богу и унутарњем жубору Видовдана који сваког Срба у костима зове ка хришћанској Слободи: "Јер ви сте, браћо, на Слободу позвани" (Гал. 3,13). Одрицати се у исти мах царства земаљског потпуно ради Царства небеског, али до краја борећи се за царство земаљско, са свешћу да већ сада и овде у њему почиње Царство Небеско. Дај, Боже, те златне чежње у наше кости више него дисања, више него воде и хлеба. Дај да живимо за ту Слободу и да умиремо греху и смрти, еда се ослободимо Слободом Твојом. Дај да никада у нама не пресахне та жеђ која нас гони у Немогуће: да прелазимо из живота у виши Живот, из лепоте у вишу Лепоту, из славе у вишу Славу. Јер је слава и овде на овој мученој земљи србској коју си нам даровао да се на њој спасавамо, али је већа слава у Царству Твоме. Волимо и једно и друго, и једно и друго је наш живот, али је наша права Отаџбина код Тебе!

И то је оно што србски непријатељи никада не могу да схвате: прави Срби су увек другачији, јер из Другачијег, из Немогућег црпу своје историјско надахнуће и снагу. Тако је и данас: из овог пораза црпимо нову историјску сиагу, јер пораз је пречица до сазнања пуне и праве истине о себи. Зато Срби мудрост црпу из пораза а не из победа: не заносе се победама већ се отрежњују поразима, јер је и Христос доживео "пораз" у овом свету, али је победио свет, и ми ћемо са Христом победити свет. Када год су Срби одустајали од тог Небески Немогућег зарад "земаљски могућег" губили су и образ и главу: то је онтолошка "обреновићевштина", одустајање од Србске идеје тј. Косовског Завета зарад "прагматичности". То је оно што безбожнички режим ради последњих година југо-левичарским "решавањем" Србског питања тј. свођењем Србства на београдско-дедињски пашалук, а србског хришћанског духа, духа заветне заједнице, на рајетински атеистичко-егоистички менталитет руље у аполитичном расулу.

Нека буде што бити не може: то је оно србско Немогуће које увек диже устанак, увек спремно за буну и хајдучију, за сведочење Слободе. Срби су управо тим и таквим сведочењем Слободе данас постали немогући и оно Немогуће у пост-хришћанском свету и његовој рационално испланираној утопији Новог светског поретка. Срби су опасни, јер у цивилизацији гласачко-потрошачког бешчашћа, мраволикости и похоте, како знају и умеју сведоче православну цивилизацију духовног господства, части и херојске жртве. Зато, србска болест мора бити уништена у Европи", како је говорио покојни генсек НАТО-а Манфред Вернер. Зато су Срби највећа "криза која је уздрмала Европу", како веле западни медији, од II светског рата до данас. Зато се Србима суди на Процесу "Новог света"“

Наставиће се...