У Делима Апостолским описано је како је по крштењу силазила осетна благодат Светога Духа на прве хришћане: "И пошто се они помолише Богу, затресе се место, где бејаху сабрани, и напунише се сви Духа Светога, и говораху реч Божију са слободом. А у народа, који верова, беше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје, да је његово, него им све беше заједничко. И апостоли с великом силом сведочаху за васкрсење Господа Исуса Христа; и благодат велика беше на свима њима" (ДАП 4:31-33).

"А кад чуше апостоли, који бејаху у Јерусалиму, да Самарија прими реч Божју, послаше к њима Петра и Јована; Који сишавши помолише се Богу за њих, да приме Духа Светога; Јер још ни на једнога од њих не беше дошао, него бејаху само крштени у име Господа Исуса. Тада апостоли полагаху руке на њих, и они примаху Духа Светога" (8:14-17).

"А док још Петар говораше ове речи, сиђе Дух Свети на све, који слушаху реч. И ужаснуше се верни из обрезања, који бејаху дошли с Петром, видећи да се и на незнабошце изли дар Духа Светога: Јер их слушаху где говораху језике, и величаху Бога. Тада одговори Петар: Еда може ко воду забранити, да се не крсте ови, који примише Духа Светога као и ми? И заповеди им да се крсте у име Исуса Христа" (10:44-48).

"А кад они служаху Господу и пошћаху, рече Дух Свети: одвојте ми Варнаву и Савла на дело, на које их позвах. Тада постивши и помоливши се Богу положише руке на њих, и отпустише их. Ови онда, послани од Духа Светога, сиђоше у Селевкију, и оданде отпловише у Кипар" (13:2-4)

"У Иконији пак догоди се да они заједно уђоше у зборницу Јудејску, и говораху тако да верова велико мноштво Јудеја и Јелина. А Јудеји, који не вероваху, подбунише и раздражише душе незнабожаца на браћу. Али они осташе доста времена говорећи слободно у Господу, који сведочаше реч благодати своје и даваше те се твораху знаци и чудеса рукама њиховим (ДАП 14:1-3).

"А кад прођоше Фригију и Галатијску земљу, забрани им Дух Свети говорити реч у Азији; А кад дођоше у Мисију, хтедоше да иду у Витинију, и Дух не даде. А кад прођоше Мисију, сиђоше у Троаду. И Павлу се јави утвара ноћу (виђење): беше један човек из Македоније, и стајаше молећи га и говорећи: дођи у Македонију и помози нам. Па кад виде утвару (виђење), одмах гледасмо да изиђемо у Македонију, разумевши, да нас Господ позва да им проповедамо Јеванђеље" (16:6-10).

"Догоди се пак, кад беше Аполос у Коринту, да Павле пролажаше горње земље, и дође у Ефес, и нашавши неке ученике, Рече им: јесте ли примили Духа Светога кад сте веровали? А они му рекоше: нисмо ни чули да има Дух Свети. А он им рече: у шта се онда крстисте? А они рекоше: у крштење Јованово. А Павле рече: Јован дакле крсти крштењем покајања, говорећи народу, да верују онога, који ће за њим доћи, то јест, Христа Исуса. А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса; И кад Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, и говораху језике и прорицаху. А бејаше свијех људи око дванаест" (19:1-7).

Ето, таква је приметна благодат Светога Духа, како је описано у Делима Апостолским, и та благодат је залог спасења. Приметну благодат Светога Духа имали су и свети Мученици, јер да нису имали ту осетну благодат, они не би могли да издрже натприродне муке и да страдају мученички за Христа. Приметну благодат Светога Духа имали су и преподобни Оци и Матере, јер да нису имали ту осетну благодат, они не би могли да издрже натприродне подвиге и да одоле нападима злих духова. И зато, ко има осетну благодат Светога Духа, тај има залог спасења, а ко нема ту приметну благодат, тај не може да се похвали да има залог спасења. Него тај има благодат да се подвизава и тај треба уз Божју помоћ да се бори за своје спасење до телесне смрти. А после телесне смрти излази на суд и добија пресуду - где ће бити до Страшног Суда. Зато апостол Павле каже: "људима предстоји једном умрети, а потом суд" (Јевр. 9:27). А Господ у Јеванђељу све позива и вели:

"Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут, што води у пропаст, и много их има, који њим иду. Пошто су уска врата и тесан пут, што води у живот, и мало их је, који га налазе" (Мат. 7:13-14).

Дакле, Господ позива на уска врата и на тесан пут, док наши новотарци јавно одобравају широка врата и простран пут. Господ вели свакоме: "У чему те затекнем, у томе ћу ти судити". А новотарци уверавају своје ученике, да су они већ спашени и пре телесне смрти и суда Божјег, а то је очигледна прелест. Али, очигледна је за пажљиве хришћане, који пажљиво читају Свето Писмо и Житија и Поуке светих Отаца и који поштују вековно Предање Цркве; а за непажљиве новотарце, као и за католике, ту је све исправно. Управо за такве непажљиве и прелашћене прорекао је апостол Павле:

"Доћи ће време, кад здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама (похотама) окупити себи учитеље, као што их уши сврбе (да их чешу по ушима)" (1 Тим. 4, 3).

Страсним људима, који живе по светски, угодно је учење новотараца о лаком спасењу, угодно је њиховим страстима. Јер кажу: "лудост је учење богомољаца, које захтева појачани пост и молитву да би се ослободили од страсти; наши епископи само захтевају долазак на литургију и узимање причешћа, и ето спасења без муке". Да, тако уче новотарци, али ту нема спасења, него ту је прелест и погибија. Многи преподобни Оци и Матере, који су имали осетну благодат Светога Духа, тај залог спасења, ипак нису били сигурни у своје спасење као прелашћени новотарци, него су се подвизавали до смрти да би се спасли и ушли у Небеско Царство. Јер Господ вели свакоме: "У чему те затекнем, у томе ћу ти судити". О томе говори и у јеванђелској Причи:

"Бдите дакле; јер не знате, када ће доћи господар куће, или увече, или у поноћи, или у петле, или ујутру; Да не дође изненада, и да вас не нађе, а ви спавате. А што вам кажем, свима кажем: бдите" (Мк. 13:33-37).

Зато разумни хришћанин овако расуђује: важно је да ме смрт затекне у покајању, на путу за Небески Јерусалим, на путу за Небеско Царство, и онда верујем да ћу се спасити. А новотарци чине супротно, они славе своју лажну победу, а заправо славе своју погибију; и ако Бог не пусти нека велика страдања на њих, смрт ће их затећи у прелести и погибија им је неизбежна. Јер да су били пажљиви у читању Светог Писма и светих Отаца, они не би упали у такву прелест и погибију. Јер нигде у Светом Писму и код светих Отаца нећеш наћи да је лако спасити душу и да се не треба борити до смрти за своје спасење. Они су то научили од нових теолога без крста и од њихове нове теологије, за коју свети Максим Исповедник каже: "теологија без крста јесте демонска теологија". А за последње време је проречено да ће се прави хришћани спасавати трпљењем, као што стоји у Јеванђељу:

"Ко претрпи до краја, тај ће се спасти" (Мт. 10:22 и 24:13 и Мк. 13:13". "Трпљењем својим спасавајте душе своје" (Лк. 21:19).

Страх Божји је почетак мудрости

Зашто новотарци упадају у прелест? Зато што они немају страх Божји у себи. Свети Златоуст вели, да хришћанин треба да има и страх Божји и љубав Божанску, јер љубав без страха води у дрскост, а страх без љубави води у очајање. Вековима раније свети Оци су из љубави снисходили лошим и неуредним верницима и нису их због преступа избацивали из Цркве него су чекали њихово покајање; али опет, из страха Божјег нису им давали свето Причешће без одговарајућег покајања. А то што чине новотарци, што позивају непокајане грешнике на причешће, то није снисхођење него дрскост, као што говори свети Златоуст: љубав без страха Божјег води у дрскост. То је њихово ново учење о великој власти епископа, слично папској власти, тако да Христос иде за епископом, као и за папом, а не они за Христом: и то је папска гордост. А како су прихватили ту папску и екуменску теологију, то је ваљда свакоме јасно. Друго је ако епископ држи вековно Предање Цркве, ако смирено држи Предање Владике Николаја и светих Богомољаца, онда он свакако има велику власт.

Шта је заправо страх Божји?

По светом Игњатију Брјанчањинову, страх Божји је одсуство расејаности и молитвена пажња. Због тога за новотарце кажемо да су непажљиви, јер ко нема страха Божјег, тај је непажљив и често се губи у сујетним мислима, жељама и осећањима. Овако учи свети Игњатије:

 "Душа свих бављења у Господу јесте - пажња. Без пажње су сва та бављења бесплодна и мртва. Страх Божији нека на теразијама срца претегне над сваким другим осећањима; тада ће лако бити чувати пажњу према себи и у тишини келије и у буци која нас окружује са свих страна. Благоразумна умереност у јелу и пићу, која смањује врелину крви, веома садејствује пажњи према себи, а распаљивање крви, како од сувишног употребљавања хране, од појачаних телесних покрета, тако и од распаљења гњевом, од опијања таштином (празном људском славом) и од других узрока, рађа мноштво помисли и маштања, другим речима - расејаност. Као што претерано употребљавање хране растаче и раслабљује желудац, тако и неумерена употреба духовне хране раслабљује ум, производи у њему одвратност према благочестивим бављењима, наводи на њега униније. Почетнику свети Оци препоручују честе али не дуготрајне молитве. Велики Агатон је рекао: Немогуће је без појачаног пажења на себе узнапредовати у врлини.

Преподобни Симеон Нови Богослов овако говори о пажљивој молитви: свети Оци, чувши речи Господње у Светом Јеванђељу, да из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле... и да ово погани човека (Мт. 15:19-26); чувши пак на другом месту у Јеванђељу да нам Господ заповеда да најпре очистимо изнутра чашу и зделу да буду и споља чисте (Мт. 23:26), оставише свако друго дело, те се подвизаваху свесрдно у овоме делању, односно у чувању срца, знајући засигурно да ће заједно са тим делањем лако задобити све друге добродетељи (врлине), те да се без овога делања не може ни стећи, ни очувати ни једна друга добродетељ (врлина). Неки од Отаца ово делање назвали су срдачним тиховањем, други пак пажњом, трећи трезвљењем и противречењем (помислима), четврти мучењем помисли и чувањем ума; сви су они упражњавали ово делање, удостојивши се његовим посредством задобијања Божанских дарова. Блажени нишчи духом (Мт. 5:3), дакле, блажени они који у своје срце нису унели ни једну помисао из овога света, већ пребивајући у убогости, немајући никаквих земаљских помисли. Укратко речено: ко не пази на чување ума свога, тај не може бити чист срцем, нити ће се такав удостојити виђења лица Божијег. Ко није пажљив, не може бити ништ (сиромашан) духом, нити је кадар да плаче и рида, нити да буде кротак и смирен, или гладан и жедан правде, или милостив и миротворац, или изгнан правде ради. И уопште, ниједна врлина не може се стећи другачије него пажњом."

Владика Николај је негде прорекао: "Иде се на то, да се изгуби страх Божји у Цркви и да се отвори пут свакој јереси и настраности". Православна Црква не може постојати без страха Божјег. Кад човек има страха Божјег, он је с Богом и углавном дејствује у сарадњи с Богом; а кад човек нема страха Божјег, он се одвојио од Бога и дејствује сам без Бога и обавезно пада у прелест. Али кажу, по заповести Господњој, треба имати љубав. Да, осим страха Божјег, треба имати и љубав, али не такву љубав коју показују новотарци. Управо од те новотарске љубави треба се и чувати, јер они проповедају љубав без страха Божјег, а та љубав води у дрскост, по речима светог Златоуста. Јер они проповедају љубав, а затим учине такве непромишљене поступке и у таквом бесу, да то не приличи ни најгорим хришћанима: епископи без испитивања и суда доносе пресуде, не бирају средства, као и католици, да би прогнали клирике, који не прихватају њихове новотарије, и све је код њих са пуно прелести и страсти. Ово говорим из личног искуства и из искуства других клирика. Чак и многи монаси личе на политичаре. Јер кад изгубе страх Божји, онда се боје епископа и других власти, и кад одбаце вековно Предање Цркве, онда шта ће друго него да се баве политиком: а код политичара букте страсти. Добро је рекао свети Златоуст: треба имати и страх Божји и љубав Божанску, треба имати и једно и друго да не би скренули. Према томе, ако данас нађеш цркву, где се служи у страху Божјем, тамо иди.