Дарове мудраца Христу сачувала српска принцеза Мара

Дарови света три краља - једна од ретких реликвија која је повезана са овоземаљским животом Христа и готово једина у вези са његовим рођењем, је на Бадње вече са Свете горе стигла у Москву у Храм Христа Спаситеља.

Свој пут ће светиња наставља 13.јануара према Санкт Петербургу, где ће верници моћи да јој се поклоне. Ваља поменути да се чувена реликвија, захваљујући српској принцези Мари, од 15.века до данас чува у манастиру Светог Павла на Светој гори.

Сазнавши да се родио Богомладенац, источни мудраци- света три краља, донели су Девици Марији на поклон за новорођеног- злато, тамјан и миро. Према предању, Пресвета Богородица је током целог свог живота чувала ове дарове. А пред своје успење их је предала двема девојкама заједно са својим појасом, кошуљом Господа и другим светим реликвијама. Крајем 4.века, император Аркадије је сазнао за ову реликвију и пренео је из Јерусалима у Константинопољ. Дуго су се дарови света три краља чували у храму Свете Софије. На Свету Гору, реликвијаје стигла тек крајем 15.века, а из освојеног Цариграда из цркве Свете Софије ју је донела управо српска принцеза Мара.

Мара је била ћерка српског деспота Ђурђа Бранковића, који је Србијом владао од 1427. до 1456. године. Принцеза Мара, рођена 1418.године, била је једно од шесторо деце рођене у браку српског деспота са византијском принцезом Ирином (Јерином) Кантакузин. Растући и развијајући се у девојку, Мара је стицала образовање какво су тада имале византијске принцезе, јер је византијско учено друштво почело да бежи пред Османлијама, новим освајачима света. Управо зато, Марина удаја за турског султана Мурата ИИ, која се по свему судећи одиграла 1435.године, била је брак из политичког рачуна. То је био покушај деспота Ђурђа Бранковића да женидбеним везама спречи даља турска освајања Србије.

Мара је, након Оливере Лазаревић, кћери српског кнеза Лазара, друга српска принцеза која је ушла у харем неког турског султана. Према писањима византијских историчара, султан је веома волео Мару, како због њене лепоте, тако и због њене образованости. Принцеза Мара је врло брзо научила правила понашања у царском харему. Као Ђурђева ћерка имала је извесне привилегије на турском двору, тако да је остала верна својој хришћанској вери. Не само да се бринула о хришћанима у својој околини, већ је и вршила улогу посредника између свог оца и султана.

У Турској је принцеза Мара боравила све до смрти мужа, султана Мурата II, 1451. године. По повратку у Србију, од свог посинка- султана Мехмеда ИИ, принцеза Мара добија области Топлицу и Дубочицу. После смрти оца, деспота Ђурђа1456.године, принцеза Мара је важан политички фактор у Србији тог времена. Ипак, због сукоба са проугарски расположеним братом деспотом Лазаром, бежи код султана Мехмеда II .

Принцеза Мара успева да, одмах након доласка, од свог посинка султана Мехмеда II добије имање у Јежеву, малом месту надомак Солуна. Ту је радо проводила своје дане, будући да се ова земља налазила на путу из Србије ка Светој гори, где су се и налазила имања светогорских манастира. Према законима светогорским, принцеза Мара као жена, није могла да ступи на тле Атонске горе. Зато су Светогорци долазили на њен двор у Јежево, не само из Хиландара, већ и из Ватопеда, најугледнијег грчког манастира.

Легенда каже да је принцеза уистину добила многа блага заплењена из цркве Света Софија из освојеног Цариграда. Мара је издвојила злато, тамјан и миро, што су источни мудраци даривали Христу када се родио. Да би пренела ове дарове, принцеза Мара је морала да доплови морем од Цариграда до светогорске обале. Након што се искрцала из галије и приближила се зидинама манастира Светог Павла, према предању, зачуо се глас са неба и пред принцезу је стала Богородица, подсећајући је да не иде даље и не прекрши правило братства свих светогорских манастира. Мара је застала, скрушена се помолила Богородици, заштитници Свете горе и мирно сачекала монахе да изађу из манастира Светог Павла, којима је предала дарове. На месту где је Мара застала постављен је крст који се назива „царичинин”. У 19. веку ту је подигнута капела на којој је насликана царица Мара са наоружаним пратиоцима у турском оделу, док су насупрот ње приказани монаси како примају дарове.

Од тих давних дана, до данас, дарови света три краља, ретке светиње повезане са овоземаљским животом Христа, чувају се на Светој гори, у манастиру Светог Павла. Захваљујући својој мудрости и умећу, од готово сигурног уништења, светиње је сачувала српска принцеза Мара, и то у бурним временима средњег века, када је Византија клонула, а на сцену ступила моћна, али немилосрдна Отоманска империја.

Материјал објављујемо у сарадњи са Амбасадом Републике Србије у Руској Федерацији. На тему нам је указао српски амбасадор Др Славенко Терзић.

Код дарова мудраца људи моле за мир и здравље

Више од сто хиљада Московљана и гостију престонице већ је стигло да се поклони општехришћанској светињи – Даровима мудраца. Ковчег с поклонима од непроцењиве вредности који су по предању младенцу Исусу подарили источњачки мудраци изложен је у московском Храму Христа Спаситеља. Ред за светињу се протеже неколико километара.

Једни се моле, други певају Божићне и коледарске песме или једноставно деле с другима своје емоције и радост. Преко реда се пропуштају – труднице, инвалиди и родитељи с малом децом. Око двеста волонтера од ујутру до увече хода тамо-овамо између ограда и тражи људе који не могу дуго времена да стоје напољу. Уосталом, неколико сати чекања у реду пролази скоро неприметно – дуж читавог периметра стоје аутобуси у којима човек може мало да се угреје и 4 пољске кухиње с бесплатном топлом храном.

Дарови мудраца нису прва светиња коју град прима и зато имају искуства у доброј организацији чекања у реду. Међу верницима скоро да нема варница. А оне које избију за трен ока се распрше код сребрног ковчега са светињом. Овде је изванредна аура и енергија. „Нимало не жалим што сам тако дуго стајао,“ – каже двадесетогодишњи Дмитриј:

Дошао сам како бих пожелео мир својим ближњима. Уверен сам да за поклоњење оваквим светињама није важно да ли је човек верујући или не. То су реликвије с енергетским набојем којима треба да се поклоне сви, чак и атеисти. Макар зато да би подржали своју ауру. Јер, свет се састоји од вибрација. А у близини оваквих светиња ове вибрације су сигурно добре и лепе.

Јеванђеља казују да су источни мудраци, или волхви на црквенословенском, – кад су сазнали да се родио Спаситељ, кренули на делеки пут да поздраве младенца. Пут има је показивала Витлејемска звезда. Поред јасала новорођеног Исуса оставили су поклоне. Злато – као Цару, тамјан – као Богу, а измирну – као човеку. Управо овим Даровима се данас клањају верници руске престонице.

Јединствена реликвија – једна од малобројних која је везана за Христов земаљски живот, од 15. века се чува у манастиру светог Павла на Атону, једном од најстаријих на Светој гори. Светиња до сада никад није напуштала територију Грчке. За Русију је начињен посебан изузетак, каже један од сабраће атонске обитељи, монах Никодим:

Пренос тако велике светиње као што су Дарови мудраца чак и у границама Грчке је врло сложен задатак и захтева темељну припрему. Две године смо се припремали како бисмо реликвију донели у Русију. Али нисмо очекивали оволики број верника и ја се свих ових дана непрестано дивим побожности руског народа, његовој верности и љубави према православљу. Сигуран сам да је за све земље Запада велика земља као што је Русија данас гаранција цивилизоване хришћанске Европе.

Нема задржавања код сребрног ковчега који је постављен у самом центру храма. Људи који прилазе једва стигну да се поклоне реликвији. Ипак, многима на очи навиру сузе-радоснице. Људи се код Дарова моле за различите ствари, према потреби: труднице – за здраву децу, деца – да лако савладају учење, инвалиди – за превладавање болести. „Било ми је веома важно да дођем овамо, Дарови су ми последња нада,“ – тврди пензионерка Валентина Васиљевна:

Имам врло много различитих молби. Недавно ми је умро син. Имам проблема с кћерком и зетом. Већ трећу годину свекрва лежи болесна. Дошла сам у нади да ће се нешто променити. Врло је добро кад човек у нешто верује, јер кад нема ништа у шта може да верује, тешко може да живи. А кад човек има снаге – много је једноставније. Код Дарова сам осетила извесно ослобођење од проблема.

Скоро сви људи који су се поклонили тврде да им је поред светиње много боље. О томе говоре и сами атонски монаси. Свети уметнички предмети су више пута показивали чуда: исцељивали су неизлечиве, давали храброст очајнима. Чудотворну снагу реликвије је осетила и Московљанка Аљона:

Нажалост, човек има само пар секунди за поклоњење. И немогуће је било шта детаљно видети, али ипак, у мени као да се упалила лампица. И веома се надам да ће се испунити оно што сам пожелела стојећи испред светиње.

После Москве Дарови мудраца ће кренути у северну престоницу Русије – Санкт-Петербург, а онда ће обавити мало путовање по канонској територији Руске Цркве. Моћи ће да им се поклоне становници и гости Кијева и Минска. Драгоцени ковчег ће се на Свету гору Атон вратити крајем јануара.

(Глас Русије)

Опремање текста фотографијама наше - нап. "Борба за веру"