Господ говори у јеванђелској Причи: "Јер је царство небеско као човек домаћин, који ујутру рано изиђе да наима раднике за виноград свој; И погодивши се с радницима по динар на дан, посла их у виноград свој. И изишавши у трећи час, виде друге, где стоје на тргу празни (беспослени), И њима рече: идите и ви у мој виноград, и што буде право, даћу вам. И они отидоше.

 И опет изишавши у шести и девети час, учини тако. И у једанаести час изишавши, нађе друге, где стоје празни, и рече им: што стојите овде вас дан празни (беспослени)? Рекоше му: нико нас не најми. И рече им: идите и ви у мој виноград, и што буде право, примићете. А кад би увече, рече господар винограда к приставу своме (економу, домостројитељу): позови раднике и подај им плату, почевши од последњих до првих. И дошавши, који су у једанаести час најмљени, примише по динар. А кад дођоше први, мишљаху да ће више примити: и примише и они по динар. И примивши роптаху на господара, Говорећи: Ови последњи један час радише, и изједначи их с нама, који смо се читав дан мучили и горели. А он одговарајући рече једноме од њих: пријатељу! ја теби не чиним неправду; ниси ли погодио са мном по динар? Узми своје па иди; а ја хоћу и овоме последњему да дам, као и теби; Или, зар ја нисам властан у својему чинити, шта хоћу? Да ли је око твоје лукаво, што сам ја добар? Тако ће бити последњи први, и први последњи; јер је много званих, а мало изабраних" (Мт. 20:1-16).

По Библијском предању, човечје тело је створено од земље и човек се понаша као и земља. Зато душу човекову представљају као земљу и упоређују је са земљом. Као што земља, која се не обрађује, рађа коров и трње, тако и душа, која се не обрађује духовним и телесним трудовима, рађа духовни и телесни коров и трње. Зато и у Јеванђељу Господ говори људима: "што стојите овде вас дан празни (беспослени)?" Дакле, човечје тело је створено од земље и захтева телесне трудове да би било здраво, а по духу човек је образ Божји, икона, лик Божји, и зато дух захтева духовне трудове да би био здрав. Стога су човеку потребни и духовни и телесни трудови ради здравља, а духовни подвизи су важнији од телесних и зато треба распоредити време на духовне и телесне трудове. Код мирјана у свету то је време распоређено тако да недељу и празник треба посветити углавном духовним подвизима, тј. молитви и читању побожних књига и побожним разговорима, а остале дане посветити углавном телесним трудовима. Није за сваког једнак распоред духовних и телесних подвига, него ту треба расуђивања. Иако су духовни подвизи важнији од телесних, за велику већину хришћана телесни подвизи заузимају већи део времена. А у личној молитви, свети Игњатије Брјанчањинов саветује, најпре треба направити одређени број телесних поклона и метанија, па онда читати молитвено правило.

Негде пред други светски рат један богомољац је имао виђење, где је сам сатана изјавио, да је ђаволу највећи успех – убиство руског цара светог Николаја Романова, а да су му највећи противници – српски Богомољци. Па како је данас дошло до тога, да је у Српској Цркви срушено богомољачко Предање и да је настало хаотично стање и раскол? И који је главни узрок или један од главних узрока данашњег општег растројства, данашњег духовног и телесног поремећаја у људима? Нерад и празност у људима је један од главних узрока. Један Старац ми је рекао: "До 1965 године није било стопе земље необрађене, а од тада људи одлазе из села у град и све је више необрађене земље". До тада је била боља вера, боље духовно и телесно здравље српског народа, а од тада пада вера, пада духовно и телесно здравље. Од тада људи све мање духовно и телесно раде, и све више се кваре и духовно и телесно. Велики број људи у граду научио се нераду и празности по Јеванђељу и постао је као необрађена земља која рађа коров и трње. Види се данас да је духовни и телесни нерад, да је празност по Јеванђељу узрок духовног и телесног кварења људи.

А да нерад и празност шкоде човеку о томе много у својим Посланицама говори апостол Павле, и вели: "ако неко неће да ради, нека и не једе" (2Сол. 3:10). Не би смели да кажемо, да је апостол Павле строг и немилостив, него он указује колико нерад и празност шкоде човеку, тако да је боље да и не једе неко, који неће да ради. Апостол указује: да није добро да човек једе туђи хлеб, ако може да ради.

А колико може да буде опасна празност по човека, то опет говори Господ у другом Јеванђељу:

"А кад нечисти дух изиђе из човека, иде кроз безводна места тражећи покоја, и не налази га. Онда рече: да се вратим у дом свој, откуда сам изишао; и дошавши нађе празан, пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши живе онде; и буде потоње човеку томе горе од првога. Тако ће бити и овоме роду лукавоме" (Мт. 12:43-45).

И види се данас да су људи, не само духовно и телесно искварени, него има много душевних болесника и много демонизованих.

Данашњи духовни рад

Иако телесни рад заузима већи део времена код хришћана, ипак је духовни рад важнији и треба му посветити посебну пажњу. Данашње школе и факултети, где већином почињу млади да блудниче, постали су тровачнице, које трују омладину. Ту спадају и данашње српске богословске школе и факултети, који су одбацили богомољачко Предање. Јер од како су одбацили Догматику Авве Јустина и прихватили стране теологе-екуменисте постало је очигледно да је јеретички дух ушао у српске богословске школе и факултете и они су постали тровачнице. У својој Догматици Авва Јустин говори да Православно Предање предаје живог Христа у сили, док јеретици предају мртвог христа у речи. И ту се види разлика: раније су Богомољци предавали живог Христа у сили, а данашњи теолози предају мртвог христа у речи – као и јеретици. Основа богомољачких подвига јесте пост и молитва, док је основа теолошких подвига студирање као и код јеретика, тако да ко заврши веће школе, тога рачунају у већег теолога. Вековима је српски народ уз рад постио на води, јер уља није ни било, и својим постом и молитвом успео је да се одржи после петвековног ропства, а то може само свети народ. И после ропства српски народ је углавном постио на води и обављао је своје пољопривредне послове, а Богомољци су уз то чинили и многе молитве Богу. Зато ко хоће да држи Предање Српске Цркве, тај мора уз рад да држи пост на води и молитву, да се не би правио већи од својих светих Предака, који су издржали пет векова ропства. Господ је рекао: "Тај се род (ђавољи) изгони само молитвом и постом" (Мт. 17:21) и зато најпре у основи молитвом и постом треба изгонити зле духове да не би ометали човека у његовом подвигу и успону ка Богу. Јер ђаво је у стању да поништи све човекове подвиге, ако га човек не изгони постом и молитвом, а ту свакако спада и смирење. Зато су богомољци појачавали пост и молитву по својој моћи, док данашњи теолози смањују пост и молитву. Па како данас мисле да изгоне зле духове? Да ли помоћу теологије без крста и политике? Управо тако раде јеретици.

Раније су били исти служебници и иста служба, а сада је то неко шаренило од службе, где су многи епископи и свештеници унели службе из иностранства. Али, са уношењем службе из иностранства унели су и раскол у Српску Цркву и то је резултат њихове горде теологије и предавања мртвог христа у речи – као и код јеретика. Највећа дрскост види се кад служе мимо служебника, који су вековима користили наши свети Оци и који лепо објашњава како треба вршити свештене радње у литургији. Ту се види да данашњи епископи и свештеници немају страха Божјег у себи и види се велика дрскост њихова – како приступају Богу и Божјој служби. А Срби и Руси имали су исти служебник вековима. Верници у цркви виде неке новотарије очигледно, а неке новотарије не виде, пошто се оне обављају у олтару, али Бог и ове скривене новотарије временом открива ради верног народа.

Против нерада и празности – преп. Исак Сирин

О нераду и празности у људима преп. Исак Сирин овако говори:

"Ко не зна, да се и птице приближавају мрежи, имајући у виду покој (одмор и угађање телу)? (у поређењу са знањем птица зар није оскудније наше знање?) У поређењу са знањем птица мало, може бити, недостаје и нашем знању о томе, што је сакривено или бива прикривено околностима, местом или нечим другим, у чему нас и ђаво испочетка лови обећањем покоја и мислима о њему (о одмору).

Али имајући у мислима то, да би реч текла по жељи, ја сам се удаљио од циља, који сам поставио слову своме (својој беседи) у почетку, а управо, да ми у свако време треба у мислима својим да постављамо циљ – скорби (невоље) у сваком делу, са каквим хоћемо да почнемо пут ка Господу, и крај савршења пута марљиво да утврдимо на том начелу. Како често човек, кад хоће да почне било шта ради Господа, пита овако: има ли у томе покој (одмор)? Није ли могуће угодно проћи тим путем без труда? Или, може бити, има на њему скорби (невоља), које причињавају муку телу? Ето како свуда свим мерама ми тражимо покој (одмор). Шта говориш ти, човече? Желиш узићи на небо, да примиш тамошње Царство, заједницу с Богом, упокојење у тамошњем блаженству, заједницу са Анђелима, живот бесмртни – и питаш: има ли на том путу труда? Чудно дело (чудна ствар)! Они, који желе нешто, што је у овом пролазном веку, преплове страшне таласе морске, одважују се да пролазе путевима, који су тешко проходни и уопште не говоре, да има труда или жалости у томе, што хоће да учине. А ми се на сваком месту распитујемо о покоју (о одмору). Но, ако у свако време будемо представљали у уму пут крсни, онда ћемо размислити, каква жалост није лакша од тог пута?

Или, може бити, наћи ће се човек, који се није сасвим убедио у то, да нико никада није одржао победу у рату, да није добио чак ни тљени венац (трулежни венац), да није достигао испуњење своје жеље, макар она била и похвална, да није послужио ничим у делима Божјим, да није успео ни у једној од похвалних врлина, ако није показао најпре да занемарује трудове скорби (напоре невоља) и да није допустио до зближења са собом мисли (и да није одбацио мисао), која побуђује на покој (одмор), која рађа нерад, лењост и бојазан (страх), а кроз њих у свему раслабљење.

Кад ум почне да ревнује у врлини, тада и спољна чула, као што су: вид, слух, мирис, укус и додир – не допуштају над собом победу таквим тешкоћама, које су за њих туђе, необичне, и превазилазе границу природних моћи. А ако у неко време испољи своју делатност природна раздражљивост (природни гњев), онда телесни живот бива занемарен више од отпада (ђубрета које се избацује).

Јер кад срце почне да ревнује духом, тело се не жали на скорбе (невоље), не долази у бојазан и не стеже се од страха, него ум, као дијамант (адамант), својом тврдином противи се у њему свим искушењима. Да поревнујемо и ми духовном ревношћу по вољи Исусовој, и да буде одагнан од нас сваки нерад, који рађа у мислима нашим лењост, зато што ревност рађа одважност, душевну силу и телесну усрдност. Каква сила бива у демонима, кад душа подигне против њих своју природну силну ревност? А такође и усрђе назива се породом ревности. И кад оно приведе у дејство своју силу, придаје у души снагу свакој сили, чини је небојажљивом (а и сами венци исповедништва, какве примају подвижници и мученици трпљењем својим, задобијају се овим двема делањима ревности и усрђа, које се рађају од силе природне раздражљивости, тј. природног гњева), тада људи у љутој скорби (невољи) мучења постају без страха. Да Бог да и нама такво усрђе, да благоугађамо Њему! Амин."