ХРОНИКА БОЛА И НАДЕ / Владика рашко – призренски Павле: Извештаји са распетог Косова, Издавачка фондација Архиепископије Београдско-карловачке, Фондација Патријарх Павле, Београд, 2013.

Ове, 2014, навршиће се пола деценије од тренутка пресељења у вечност патријарха србског Павла, чија је служба била  суштински везана за Косово и Метохију: као епископ рашко – призренски, а затим и као архиепископ пећки и патријарх српски, он је живео Косовским Заветом. Зато је за нашу историју веома значајна књига његових извештаја са Свете Земље Србинове, које је, као владика, сваке године слао СА Сабору СПЦ. То је потресна хроника о ономе што се дешавало пре но што су НАТО силници решили да нам, уз свесрдну помоћ издајника из нашег народа, отму душу. Сећајући се патријарха Павла, настојаћемо да прикажемо неке од најјаркијих слика из живота православних Косоваца и Метохијаца у овом периоду.

ПРОГОНИ ВЕРНИКА

У априлу 1958. године,  владика Павле поднео је први извештај СА Сабору СПЦ. Уочио је  огроман недостатак свештенства. По сведочењу једног архијерејског намесника,кога владика цитира,“православни Срби Косова и Метохије, још из доба робовања, носе страх и понизност. И када су после рата осетили да носиоци послератне власти нерадо гледају на религиозне људе, они се привремено повлаче, а у души и даље остају што јесу – верујући. Мало је правих безбожника”.

У извештају из 1959. владика Павле каже да је у Грачаници један Србин, „пробисвет”, упадао је у манастир и насртао на монахиње, али су се оне одбраниле моткама. Завод за заштиту споменика културе је део Грачанице претворио у музеј. И живот у осталим манастирима био је тежак – држава је наметнула неподношљив порез, па се по цео дан радило да би се порез платио. Власт кажњава затвором људе који присуствују литијама на рушевинама старих цркава. Владика Павле се жали властима: „Не можемо да верујемо да је законодавац /.../ ишао на то да само нама православним онемогући богослужење, јер су нам због нашег става према слободи рушени храмови како у турско време, тако и у последња два рата, што није било с храмовима осталих двеју вера, те се они имају где Богу молити”.

„Е,СРБИ, СРБИ!“

Владика Павле је 1959. морао да сам иде у у парохије у којима свештеник није стизао да обавља своје дужности. Мушког монаштва је мало.Са свих страна, чак и из околине Краљева, долазе Срби код хоџе у Рибарић, близу манастира Црна Река, да им он даје „записе”. Хоџа им каже: „Е, Срби, Срби! Ви имате такве светиње, ето и овде, али сте их напустили”.             Учитељи у појединим местима приморавају ђаке да се омрсе прве седмице Часног поста. Удбаши позивају на разговор младе богослове и убеђују их да напусте „најгору школу”. Један момчић им је рекао да као што су они, удбаши, изабрали своје занимање јер им се свиђа, тако се и њему допада да буде  свештеник.

Шиптари не посустају у насиљу према Србима. Њих, каже владика Павле, „у органима власти има много”, узајамно се помажу и све законске олакшице себи обезбеђују, док се према Србима примењује сва строгост закона. „У томе учествују и Срби чланови партије, да им се, ваљда, не би пребацио шовинизам и сл”, вели владика Павле, те додаје: „Наш живаљ не може да издржи економски, те се исељава”.

ЗАВОД ЗА „ЗАШТИТУ“ СПОМЕНИКА

Владика Павле описује сву бестидност безбожника у односу према светињи: „У Дечанима је једна екипа Завода за заштиту споменика из Београда радила на фотографисању фресака у олтару. За време рада у олтару они редовно пуше и бацају пикавце. Опомене старешине су без дејства. Шта више, у својој безобзирности према верским осећањима монаха и верних они иду даље. Иако су ради тог фотографисања у олтар унете монтажне скеле, један од службеника Завода пење се у ципелама на часну трапезу да би одатле фотографисао. На енергичан протест игуманов, он изјављује да то за њега није ни црква, ни часна трапеза, но само радно место.“ Владика се жалио надлежнима на ове поступке „достојне јаничара“.

ЦРКВА НА КРСТУ

Млад и честит свештеник из Велике Хоче, оклеветан, са групом верника, од безбожних сународника, добио је пет и по година робије,уз образложење: „Добар део становништва Вел. Хоче и околних села масовно су посећивали цркву, а да су састанци зборова бирача, социјалистичког савеза, па и сами састанци основне организације били слабо посећивани и често одлагани, те су оваквим својим радом направили подвојеност у селу на два табора”.

О СВЕТОЈ БОСИЉКИ

Владика Павле пише у извештају из 1967. да је у селу Пасјану код Гњилана чуо за страдање девојке коју је народ звао Света Босиљка.  Шиптари су је, пред крај турске владавине, ухватили и одвели да је потурче, али је онда цепала димије и одбијала храну. Злочинци су је на крају исекли на комаде и бацили на  пут. Сељаци су покупили њене свете остатке које пси нису развукли, и сахранили их у сеоској цркви. Мајка, која је била из познате породице Рајчића, рекла је за своју кћи: „Кад је тако чувала образ и веру своју, немам разлога да кукам, но да певам!”

ПОСЛЕ РАНКОВИЋА И МАСПОКА

Што се тиче вере у народу, код младих је углавном равнодушје, а код старијих замор – „борило се па се уморило”. „Морал је иначе на селу још на висини и наталитет добар”. Срба има 250 хиљада, као и године 1940, што значи да се сав послератни прираштај иселио. После смене Ранковића, Шиптари су још више злостављали Србе, тврдећи да су се они са Космета у Ранковићево време исељавали по његовом наређењу, „како би исељавањем Срби добили аргументе против Шиптара!”

Касније је, и то због хрватског МАСПОКа, пооштрен  однос – према  СПЦ на Космету! Владика Павле бележи: „Од јесенашњих политичких догађаја у Хрватској осећа се један строжији став власти према Цркви. Не само у погледу односа наставника према деци која иду у цркву, на веронауку и прославу Светог Саве, него и у војсци“.

СРБИ НЕМАЈУ ПРАВО!

Владика Павле пише: „Као и до сада, верска настава се нигде у Епархији не одржава. И кад би свештеници хтели да је држе, родитељи не би смели да децу шаљу. Колико смо ми ту инфериорни у односу према Римокатолицима и Муслиманима нека послуже овда два примера: У једном селу код Призрена, не само да сва римокатоличка деца иду на веронауку, него на њихов Божић нико од њих није ишао у школу.”/…/И ништа се није десило ни деци, ни родитељима, ни жупнику”.  У суседном селу, преко брда, кад је свештеник спремао децу за рецитовање о Савиндану, „учитељи су деци претили и кажњавали их тако да смо били принуђени да се жалимо Верској комисији на Србе учитеље због њиховог односа према српској деци и Србину Светом Сави”.

ТЕЛЕВИЗИЈА, МОРАЛ, ШАЈКАЧЕ

Владика Павле је уочио дејство телевизије на народни морал: „Преноси преко телевизије и радија делују да осећање стида отупљује, да се губи појам да је грех грех, саможивост и неморал разбија брачну везу, а тиме и породицу. Порнографске слике и ревије продиру и у најудаљенија села и по кућама се виде уместо икона.“

А насиље непрестано: „У два места општински службеник наређује свештеницима да не смеју држати беседе на опелу, јер ни хоџе то не чине. Један милиционар прети Србину што носи шајкачу: Ко је тај ко их кроји и шије? У два места су споменици на гробљу поломљени и слике разбијене. Напади на жене и децу при одласку цркви, свештенике, скрнављење цркава од стране „неодговорних” елемената наставља се поред свију наших жалби и интервенција“.

САМОУБИСТВА

Владика је записао и ово: „Како слаби вера права, делотворна у народу, тако се све више, из године у годину јављају самоубиства./.../ Свакако да овај појави иде на руку и темпо живота који троши нерве, као и сувише брз прелаз из патријархалног, сеоског начина живота на индустријски и градски. Али је, мислим, ипак главна компонента слабљење везе са Богом, црквеним и духовним животом, уопште”.

НИЈЕ „ПОЛИТИЧКИ“, НЕГО „КРИМИНАЛНО“

Владику Павла посетили су чланови  верске комисије из Приштине, убеђујући га да изгреди против Срба нису на верској и националној основи, него „чист криминал”. Владика им је рекао да он никад није оптужио све Албанце за насиље, али да организовани притисак постоји.Шиптари масовно скрнаве  гробља – од дрвених крстача до мермерних споменика.У Шипољу код Косовске Митровице двадесет шиптарских младића је, певајући, уништило двадесет србских споменика. Мермерна плоча на гробу добротвора Симе Игуманова у манастиру Светог Марка код Призрена, уништена је такође.

Када је један младић, Србин, у Бањској уклањао остатке џамије која се сама  срушила, судија му је дао годину дана затвора са образложењем да је „без обзира на малу штету и дотрајалост овог објекта, акт учињен с намером да се изазове међунационална нетрпељивост и верска мржња”. Шиптаре – скрнавитеље  нико није ни прстом дирнуо.

УКИДАЊЕ НАРОДНИХ САБОРА

Укидају се сабори око цркава и манастира: „У околини Приштине, већ неколико година, милиција растера свираче и продавце на саборне дане око цркава и манастира Грачанице, не дозвољава паркирање кола ни у црквеној порти, јер се, наводно, ремети саобраћај, нађе се неки од њих да фотографише присутни народ и тако онемогући одржање сабора”,вели владика.

„МАЉИ ДЕЦА“

Кад је ишао у  Девич, владика Павле је, пошто је одбио да им да паре које су тражили, каменован од шиптарских дечака. Пошто се то дешавало многима,епископ се жалио надлежнима, али су му рекли да то није шовинизам, јер су нападачи малолетни. Те, 1977, шиптарски младић је владику Павла ударио по глави у призренској пошти. Владика му је на суду опростио, мада је и тамо речено да није реч о шовинизму усмереном против Срба (иако је дотични припадао четворочланој банди која је  нападала Србе у призренском крају).

ЦРКВЕ КАО ЏАМИЈЕ

Године 1986, владика Павле је открио да су Шиптари на поседовним листовима цркава и манастира писали да су у питању „џамије” или „куће”: „У геодетској управи у Пећи, као џамије убележене су цркве у Витомирици, Сиги и Гораждевцу. Исто тако је уведена и наша црква у Ђаковици, Гњилану, Будриги, Пасјану, Кос. Каменици. У Геодетској управи у Ораховцу све наше цркве уведене су или као кућа, или као зграда, чак и црква манастира Зочишта”, каже владика Павле, и додаје: „Не треба много домишљања за закључак да ови поступци спадају у план заступника принципа „етнички чистог Косова”, да се званичним актима покаже да на Косову нема ни Срба, ни њихових цркава, а оно што држе то су џамије које је власт у старој Југославији одузела од муслимана и дала Српској цркви. Или да су овде дизане џамије још у 14. веку, кад Турци нису били ни прешли на Балкан”.

ПРЕД ГОДИНЕ РАСПЛЕТА

Велика радост, прослава шестогодишњице Косовског боја на Газиместану, збила се 1989. Народ се враћа вери, однос власти према СПЦ је бољи.У призренској богословији, владика храбри ђаке приликом шиптарских демонстрација:“Ако нам недостане храбрости и издржљивости, макар стид да не осрамотимо своју породицу и своје претке, да нам помогне да издржимо као људи, никад као ништаци. Тада ће св. Кнез бити са нама и његови борци, који су пре 600 година издржали и животе дали за слободу.“

Године 1990, владика Павле је, на позив  Хелен Делић Бентли, посетио амерички Конгрес (с њим су и оци Атанасије Јефтић, Милутин Тимотијевић и Добрица Ћосић). Владика каже: „Чини ми се да конгресмени нису довољно упознати са правим проблемом Косова и Метохије и моје је мишљење да и не желе да уђу у суштину тога проблема”.

НАЈВАЖНИЈА ПОУКА

Владика Павле  описује како је поучавао народ: „Углавном сам их опомињао да чувају оно главно – душу своју и образ свога народа. Душа је бесмртна, све остало пролазно и недостојно да човек у њега уложи живот који се једанпут живи. А образ није прћија кога било појединог од нас, но опште добро, наслеђено од наших светих предака, те га морамо у части држати и чувати”.

Поука и за данас.

Краћа верзија овог текста објављена у недељнику „Печат“, 17. јануара 2014.