|
 СТРАДАЊЕ РУСКЕ ЦРКВЕ ПОД КОМУНИЗОМ
Руска Црква је Црква Мученица 20. века, која је поднела највеће прогоне и страдања у историји Цркве Божје на земљи. Она је у тим прогонима ојачала, добијајући милионску војску сведока Христових, који се вере нису одрекли, него су са Господом пошли на Голготу да би с Њиме били прослављени. Многи од њих су и канонизовани – само на Сабору Руске Цркве 2000. године канонизовано је око хиљаду новомученика свете земље руске. Зато смо решили да читаоце упознамо са текстом оца Дамаскина (Орловског), који се деценијама бави архивским радом о страдању Руске Цркве и који је написао вишетомну збирку житија новомученичких. Овај текст ће изаћи у три наставка, па молимо читаоце да га пажљиво читају, јер он говори о свим фазама прогона Цркве – и под Лењином и Троцким, и под Стаљином, и под Хрушчовим. Надамо се да ћемо овим текстом помоћи читаоцима да схвате страшне размере великог прогона, који је био праслика гоњења верних под влашћу антихриста. Уредништво
+++ Очување своје сопствене историје у свести народа постало је један од најсложенијих проблема 20. столећа. Општа дехристијанизација света, губљење моралних критеријума као правила и основа живота народа и сваког појединог човека, техничке могућности тзв. информативних средстава довели су до рушења историјске свести, до ширења незнања. Све то има своје узроке. Основа наших историјских знања је предање, засновано на сведочанствима очевидаца, предање које се дуго времена сачувало усмено, а касније је записано. При томе тачан запис може бити направљен кроз 50, па чак и кроз 100 година. Препрека оваквом записивању може бити или пропаст народа, или друштвена катастрофа, чији би резултат био уништење знатног броја људи и насилно наметнута промена погледа на свет. У том случају губи се прејемственост историјских традиција, прекида се веза међу поколењима, те будућа поколења, ако и носе у себи наслеђе прошлости, носе га пре свега на генетском нивоу. Тако је било у Русији у 20. столећу, када је старије и средње поколење које је делотворно учествовало у животу земље уништавано - на ратиштима у два Отаџбинска и грађанском рату, умирало од болести за време епидемија, истребљивано у време државног терора. Носиоци историјског памћења и историјске свести народа налазе се у таквом случају у мањини, при чему та мањина нестаје услед вештачког заустављања историјског процеса и покушаја државне власти да насилно уведе "нове вредности", као и спровођења државних програма, чији је циљ уништење културног наслеђа прошлости. На тај начин, поколења која улазе у живот раскидају однос са прошлошћу свог народа - његовом религијом, културом, национално схваћеним историјским постојањем, јер им њихово познавање, њихово позитивно прихватање, како тврди нова државна идеологија, ништа практично не може помоћи у овом животу. Тако се добија то да се "нова култура" ствара изнад понора, гради на туђем темељу, а своја, ако се и чува, онда је то несвесно, од чега је мало користи за делотворни историјски развој народа. Духовна и друштвена катастрофа 1917. године насилно је разјединила народ, осудила млади нараштај на прилагођавање новим безбожним и антинационалним животним приликама и с годинама учинила да му искуство очева, дедова и прадедова постане "незанимљивим", "неактуелним" приликом решавања свакодневних задатака, што је на крају крајева довело до изумирања "органа историјског опажања", до неразумевања и заборављања прошлости, до раскида између прошлости и садашњости, губљења историјског предања. Али приликом губљења народног предања само државне мере су недовољне да се напише историја народа, тим пре што цела наша писмена историја и њена база историјских извора није ништа друго до усмено предање, тачније или мање тачно записано у складу с правилима ове или оне установе или диктатом историјског лица. Једно од најважнијих питања у вези с науком о историјским изворима јесте питање о оригиналности, поузданости и истинитости оног извора који мора да користи истраживач. Ако је то усмено сведочанство, непосредно или посредно, његова солидност зависи од "солидности" сведока, када је он сам заинтересован за истину више него за своје интересе и себичне циљеве. На крају крајева искреност и истинитост сведочанства зависе од чистоте човекове душе, душе сведока и очевица, јер све о чему он сведочи пре свега се одразило у његовој души, сагледано је очима његове душе у зависности од тога какав живот води сам човек. Древни хришћански сведоци и животописци-летописци су стајали у својој савести пред Богом; за њих је реч лажи имала за своју последицу пропаст душе и страх Божији који је дејствовао у њима био је много јачи од свих страхова од световних непријатности које би могле уследити од друштва или власти због непристрасног излагања историјских догађаја. Губљење хришћанског погледа на свет и страха Божијег довели су до снижавања квалитета историјских извора, до искривљеног излагања историјског процеса које се упадљиво испољило у 19. столећу у радовима чак и познатих историчара. Код истраживача прво место нису заузела духовна интересовања, већ своје "тело" и "крв", не тежња да изложе истински ток догађаја и да тим догађајима дају оцену која одговара здравој памети, већ страх за своју личну и појединачну судбину који је паралисао човекову вољу и бивао значајнији од страха да се буде лажљивац пред лицем Божијим. Неоспорно је да је страшна слепа гомила, руковођена користољубивим и немилосрдним људима који су у односу према идеолошким противницима и људима који се с њима не слажу спремни да прибегну било којим методима и средствима - од лажи и клевете до физичког уништења. Али друштвена лаж, као и свака лаж, може процветати само тамо где истине нема, јер ће је истина разобличавати самим својим постојањем. И зато лаж је увек непомирљиво расположена према истини. Лаж никада не може расправљати са истином часно, јер часни дијалог води уништењу лажи, зато се она обрачунава с њом помоћу клевете или убиства. Најизразитији пример тога је крваво гоњење Православне Цркве од материјализма и безбожја у 20. веку. Резимирајући, може се рећи да тамо где нема тоталног уништења народа, где нема спровођења политике смене цивилизација, садржаја, смисла и циља живота народа, тамо нема битног проблема репродуковању историјских догађаја и очувању историјског памћења. Али тамо где се то догодило, или где се то догађа, тамо народ стоји пред опасношћу губљења сећања на своју прошлост, иза које следи рушење самосвести народа и његова пропаст. Дешавају се, истина, и такви периоди када се памћење и cвест народа налазе пред претњом разарања и без тоталног физичког уништења. То се догађа онда, када друштвени врх, слој људи који управљају државом, почиње да постоји у другачијем цивилизацијском моделу, прима другу веру. У то време друштво почиње да се раслојава на неједнаке скупине, при чему се раслојавање врши не толико по имовинским разликама, колико по разликама духовних вредности и интересовања, а пре свега у односу према вери. Док није било таквих раслојавања, интереси руског народа - од великог кнеза до ратара, слагали су се у оном најважнијем - у православној вери. Основни писани извори били су за историчара летописи. После Петра Првог код дела друштва појавиле су се сопствене вредности и оријентири које је тај део друштва почео снажно да учвршћује, те су историјски записи почели да стичу субјективни и произвољни карактер који се увек појављује онда када аутор није обузет трагањем за истином, већ потврђивањем по сваку цену своје исправности. Тако су била написане многе књиге из историје Русије које су требале да докажу на њеном примеру исправност европских теорија. Житија мученика, исповедника и подвижника побожности јесу део писменог предања, део историје Руске Православне Цркве. Оне могу бити написане, прво, уз коришћење усменог предања које је у сва времена било најбитнији извор историје Цркве; његово постојање и веродостојност били су увек важни за чланове Цркве који су против чак и најмањег његовог искривљавања. Зато је аутор житија мученика, исповедника и подвижника побожности Руске Православне Цркве себи поставио нарочит задатак скупљања и записивања усмених сведочанстава која често имају неупоредиво већу веродостојност од оних докумената која потичу од револуционарних трибунала и казнених установа. Било је бесмислено од 1970. до 1980. године очекивати да ће се то питање решити само од себе, да ће историјско предање неко негде записати и то касније пружити могућност да се направе објективни и исцрпни историјски радови. У другој половини 20. века постало је јасно да ће, упркос свеопштој писмености и огромним техничким могућностима штампања, основни део наше историје једва бити стављен на папир и можда ишчезнути смрћу сведока и учесника историјског процеса. Управо је из тог разлога састављач житија употребио више од десет година на записивање усменог црквеног предања у разним областима наше велике Отаџбине. Друго, мора бити употребљен неопходан комплекс руководећих докумената који се састоје од одлука највише власти, као што су то били царски укази у античкој историји. То су они документи који се чувају у бившим партијским архивима и Архиву председника Руске Федерације. Из ових докумената можемо сазнати ко је и када планирао гоњења Цркве, њихове размере и трајање, начине њиховог спровођења у овом или оном периоду владавине безбожне власти, као и њихов смисао - зашто су предузимана гоњења и које су циљеве хтели да постигну гонитељи. Треће, неопходно је коришћење архива ЧК-ОГПУ-ГПУ-НКВД- МГБ-КГБ-ФСБ. Пошто је 20. век за Руску Православну Цркву био време мучеништва и исповедништва, и материјали о мученицима и исповедницима се чувају у архивима бивших репресивних организација. Колико год били тенденциозни записници саслушања вођени у НКВД, они углавном представљају приближно исто оно што и мученички акти у римско доба. То је један исти историјски прототип, једна иста лица: хришћани - и представници безбожне, антихришћанске државе. У новим мученичким актима су забележени узроци, време и место хапшења, као и истражни процес, када се иследник трудио да постигне то да мученик клевеће себе и друге и призна Руску Православну Цркву као контрареволуционарну организацију, непријатељску држави по својој природи. Архиви су нам дали обавештења о пресуди и времену мученичке смрти. У том смислу они су најдрагоценији историјски извор без којег једва да би било могуће састављање потпуних житија мученика. Описујући на основу сведочанстава очевидаца живот православног подвижника до хапшења, када не би било архива, не бисмо знали да ли је он заиста био мученик или је из ових или оних разлога прихватио понуде својих мучитеља. А падови су, као што је то увек бивало у животу, могли бити веома велики. Тек сада, када смо упознати са основним комплексом докумената који се односе на историју гоњења Руске Православне Цркве, може се са сигурношћу рећи да истраживач има могућност да прилично потпуно и тачно сазна шта се догађало у то време, каква је истинска историја Руске Православне Цркве у 20. веку и да састави историјски тачне и веродостојне животописе мученика, засноване на широком историјском материјалу. Што се тиче принципа састављања житија, аутор се трудио да се придржава узора летописног и пролошког излагања, а не ауторског као што су се понекад писали животописи у 19. веку који су садржали стилску углађеност и сувишне психолошке наносе. Наводили смо документе државних архива који обухватају период међусобних односа Цркве и државе од 1921. до 1926. године, и документ који је утврђивао начин спровођења репресија од 1937-1938. године. Наводили смо и основне одлуке владе, почев од 1922. до 1965. године. За време одузимања црквених драгоцености 22. марта 1922. године Политбиро је усвојио следећу одлуку: "1. Хапшење Синода и патријарха сматрати неопходним, али не сада, већ приближно кроз 10-15 дана. 2. Податке о Шуји објавити, а окривљене шујске попове и мирјане предати Трибуналу у року од недељу дана (коловође стрељати). 3. Током исте недеље покренути процес против попова због трошења црквених драгоцености (таквих чињеница је доста). 4. Од тренутка објављивања о Шуји, штампа мора да заузме гневан тон, да саопшти преглед покушаја поповских побуна у Смоленску, Петрограду итд. 5. После тога ухапсити Синод. 6. Приступити одузимању у целој земљи, уопште се не бавећи црквама које немају иоле значајнијих драгоцености." Упркос глади у земљи, упркос недостатка, рекло би се, материјалних средстава за куповину хране у иностранству, Лењин, Стаљин и чланови Политбироа нимало се за то не брину и 2. априла 1922. године Политбиро усваја следећу одлуку о трошењу средстава, добијених од одузимања црквених драгоцености: "1. Одобрити посебан ванбуџетски кредит од 24 000 000 000 рубаља за поклон Првој коњичкој армији... 3. Одобрити посебан ванбуџетски кредит од 20 000 000 рубаља за исплату плата радницима и службеницима СЦИК за март. 4. Одобрити посебни ванбуџетски кредит од 5.000.000.000 рубаља комисији за одузимање драгоцености." Приликом описивања процеса одузимања црквених драгоцености 1922. године историчари често стављају на прво место Лењина и Троцког, а Стаљин остаје у сенци, што не одговара сасвим историјској стварности и умањује његову историјску улогу и активност коју је он испољавао на пољу уништења православља и традиционалне руске државе. 14. априла 1922. године Стаљин је упутио шифровани телеграм свим секретарима губернијских комитета. У њему је писало: "1. Да ли сте изабрали одговорног радника за руковођење послом повезаним с питањима цркве и расколом унутар свештенства? Кога сте одабрали? У складу са одлукама већа секретара губернијских комитета и представника губернијских извршних комитета неопходно је предузети мере да се региструју лојални елементи свештенства и подстакну да иступе против садашње црквене јерархије која је иступила контрареволуционарно против совјетске власти, испољила своју злу вољу и немоћ и тиме се до краја искомпромитовала. Лојални елементи свештенства морају стећи сигурност да совјетска власт, не мешајући се у унутрашње послове цркве, неће дозволити контрареволуционарним јерарсима да се обрачунавају с демократским елементима свештенства. Треба на све могуће начине подстицати лојалне попове на паролу сазивања новог Помесног Сабора ради смењивања контрареволуционарног патријарха и његове клике. Ни губернијски комитети, ни извршни комитети нипошто не смеју да учествују у том раду званично или отворено. Иницијатива мора потицати од демократских попова и верујућих мирјана. (Овде и даље је подвучено у документу - И.Д.) Рад у поменутом смислу треба водити енергично, да би се до краја довео покрет који је настао у крилу цркве поводом одузимања драгоцености". У мају 1922. године Стаљин је послао нови телеграм губернијским и обласним комитетима партије. "... Поводом директиве од 12. априла обавештавам вас да унутар црквене организације почиње широки обновљенашки покрет. Партијске организације морају на најпажљивији начин да га прате. Партија чврсто стоји на својој принципијалној позицији која је непријатељска свакој религији. Совјетска власт која је спровела одвајање Цркве од државе наставља политику службеног немешања у црквене и религиозне послове. Али партији нипошто није свеједно да ли на челу црквене организације која обухвата десетине милиона верника стоје контрареволуционарни завереници или елементи који су лојално настројени према совјетској власти. Препоручује се да се пружи сва могућа али незванична подршка обновљенашком покрету, чија је платформа штампана у свим московским листовима од 15. маја. Неопходно је да на предстојећем црквеном Помесном Сабору већину имају елементи лојални совјетској власти. У унутрашње размирице у обновљенашком делу свештенства по питању потребе или не патријарха, степену и карактеру самоуправе парохија, као и у национална трвења препоручљиво је не мешати се, имајући на уму, међутим, да је заоштравање борбе по cвим тим питањима за нас пожељно. Посао се мора обављати с максималном опрезношћу и тактичношћу преко ваших представника и овлашћених лица за црквене послове. Званично, у штампи, иступања обновљенаша против црквеног феудализма треба критиковати с тачке гледишта њихове недоследности и половичности". Из писма Ђержинског Лацису Црква се распада и томе треба помоћи, али она се нипошто не сме оживљавати у обновљеном облику. Зато политику рушења цркве треба да води СЧК*, а не неко други... Ми рачунамо на комунизам, а не на религију. Ликвидирати може само СЧК... 9.04.21. г. Ђержински Строго поверљиво Свим члановима Политбироа ЦК, копија редакцији "Правде", копија редакцији "Известија", другу Лењину Поводом прогласа лојалне скупине свештенства, на челу са епископом Антонином, у "Правди" је штампана кратка белешка, а у "Известијама" нема ничега. Бојим се да штампа неће обратити одговарајућу пажњу на овај документ који ће, међутим, имати огромне последице у смислу потпуног раскола између демократског и споразумашког дела цркве и њених монархистички-контрареволуционарних елемената. Сада смо ми, разуме се, у потпуности и у целини заинтересовани за подршку споразумашкој црквеној скупини против монархистичке, ни за јоту, разуме се, не одступајући од нашег државног принципа одвајања цркве од државе, а тим више од нашег филозофско-материјалистичког односа према религији. Сада се, међутим, главни политички задатак састоји у томе да споразумашко свештенство не буде терорисано од стране старе црквене јерархије. Одвајање цркве од државе које смо ми извршили једном заувек, уопште не значи равнодушност државе према ономе што се догађа у цркви... 14.05.22.г. Л. Троцки Р.S. Још једном понављам да редакције "Правде" и "Известија" не схватају довољно огромну историјску важност онога што се догађа у цркви и око ње... тој најдубљој духовној револуцији у руском народу (или, тачније, припреми за ту најдубљу револуцију)... Л. Троци Строго поверљиво Из поверљивог телеграма ЦК Треба „разбити" попове или, тачније, продубити и заоштрити већ постојећи раскол... Ми морамо да водимо агитацију полазећи од главне чињенице да ми сада имамо посла с поповима не као са жрецима неке религије, већ као са скупином грађана којима је држава под извесним условима ставила на располагање драгоцености. У тој скупини грађана је раскол. Један њихов део независно од њихових религиозних предрасуда (које нас за сада не занимају) признаје нужност да се предају драгоцености ради спасења гладних; други део пак - "кнезови цркве" - похлепни, грамзиви и развратни који иду против народа, свим силама се бори против тога, тероришући ниже свештенство. Задатак агитације је да подржавамо сада то ниже свештенство против вишег, да им ставимо на знање да држава неће, дозволити врху цркве да терорише ниже свештенство, пошто оно тежи да обезбеди извршење декрета радничко-сељачке власти. Још једном: политички задатак се састоји у томе да се изолује врх цркве, да се он искомпромитује у конкретном случају његове помоћи гладнима и затим да му се покаже жестока рука радничке државе која уме да кажњава оне који се усуђују да иступају против ње. секретар ЦК РКП Молотов Строго поверљиво Из извештаја о тихоновштини Пре пет месеци у темељ нашег рада у вези с борбом против свештенства био је постављен задатак: "борба против тихоновског реакционарног свештенства" и, наравно, у првом реду с највишим јерарсима, односно: митрополитима, архиепископима, епископима итд. За остваривање овог задатка створена је скупина тзв. "Жива црква" која се првенствено састоји од жењених попова што нам је дало могућност да посвађамо попове с епископима, отприлике као војнике с генералима, јер је између белог и црног свештенства постојало непријатељство још много раније, будући да је ово друго имало велику предност у цркви и штитило себе канонима од конкуренције белих попова за највиша јерархијска места. Ову околност смо узели у обзир и од ње смо почели са остварењем постављеног задатка. Упоредо са мноштвом чланака, прогласа, говора итд., у којима је жигосана тихоновска и монашко-архијерејска политика и сам Тихон, преузевши у своје руке врховну црквену власт, попови су приступили реалном остварењу тог задатка, тј. удаљавању из управе епархијама тихоновских јереја и њихове замене архијерејима лојалним према со-вјетској власти. У првом реду су замењивани архијереји нарочито реакционарног типа... Коначно уништити тихоновски и полутихоновски епископат и лишити га управе црквом било би могуће само у случају уколико би се супротно канонима посвећивали ожењени попови за епископе и бирали међу њима епископи с новим погледима, те бисмо, несумњиво, добили епископат отворено настројен против Тихона и његове политике... Након извршења овог задатка, тј. када буде сломљена и дискредитована тихоновштина која све до данас има још увек водећи значај, следи логички закључак да настане период парализе јединства цркве, што се несумњиво мора догодити на сабору, тј. раскол на неколико "црквених скупина које ће тежити да остваре и спроводе у живот свака своју реформу. Начелник 6. одељења тајног одсека ГПУ** Ј. Тучков 30. октобар 1922. г. Строго поверљиво Из записника бр. 2 заседања комисије за спровођење декрета о одвајању цркве од државе 31.10.22.г. Саслушано је: 3. Извештај о стању борбе против тихоновштине и информација о раду НЦУ "... показали су да се организација нових скупина која је ослабила "Живу цркву", и то када је тихоновских следбеника епископа остало на катедрама око 65 људи, показала као преурањена мера, да су тихоновци, користећи пометњу, почели након првог страха да долазе к себи и да се организују (истина, не под отвореном тихоновском заставом), а на неким местима и да делују, протерујући обновљенаше из епархијских управа, и не потчињавају се НЦУ... *** Донесена је одлука: а) Да се заузме чвршћа оријентација на скупину "Живе цркве", спајајући с њом леву групу; б) Да се појача борба против тихоновштине, у чему год се она изражавала, макар и у отпору НЦУ у центру и у унутрашњости; в) Покренути обиман рад на чишћењу од тихоновског и уопште од црностотинашког елемента**** парохијских савета у центру и у унутрашњости; г) Извршити хитно смењивање тихоновских епископа; д) Спровести преко НЦУ да епархијски савети свуда јавно признају совјетску власт. Предложитн да се то спроведе до 1. јануара; ђ) Предложити преко друга Красикова јавном тужилаштву да пружа ГПУ сву могућу помоћ у административној борби против тихоновштине; е) Предложити ГПУ да покрене широку акцију крмпромитовања попова овде и у унутрашњости; ж) Одстрањене епископе који се налазе у Москви у мировини протерати преко НЦУ у неки удаљени манастир... Из извештаја упућеног Политбироу ЦК РКП о раду антирелигиозне комисије у периоду од 12. до 24.11.22.г. Специјално створена подкомисија у саставу другова Красикова, Менжинског и Попова размотрила је случајеве епископа, попова и мирјана за чију је активност доказана активна "тихоновштина". Одлучено је да се један његов део подвргне административном протеривању од две до три године. Као места прогонства одређена су у првом реду Зирјанска област (која има насеља удаљена на хиљаду и по врста од железничке пруге - апсолутно усамљена и забачена) и Хива која се по својим географским и етнографским својствима сматра изузетно згодним местом прогонства за реакционарно свештенство. Други део ухапшених епископа и попова, бивших најближих сарадника Тихона у Синоду и старом НЦУ, одлучено је да се изведе пред суд заједно с бившим патријархом... Предузимају се мере за добијање од представника "Живе цркве" и НЦУ конкретних материјала који доказују контрареволуционарни рад одређених лица из састава тихоновског свештенства и реакционарног мирјанства поводом примене према њима судских и административних мера. У области разбијања православне цркве: Прихваћеним мерама успело нам је да зауставимо међусобно започету борбу обновљенашких скупина у циљу стварања барем привременог њиховог заједничког фронта против "тихоновштине" која изгледа да је почела приметно да јача у последње време. Као резултат било је јачање репресија од стране НЦУ према "тихоновцима"... У принципу... НЦУ ће у блиској будућности спровести у живот прелазак на нови календар са одговарајућим померањем свих црквених празника. Смисао спроведених мера се пре свега своди на даље продубљивање раскола у цркви, Рад на расколу у цркви захтева средства која морају бити додељена одговарајућим комисијама... Строго поверљиво Из извештаја председника "антирелигиозне" комисије Попова У области борбе против тихоновске контрареволуције након што је скинуто "руководство" старе цркве, то јест епископата... црквена контрареволуција има два упоришта: реакционарни део белог свештенства које не жели да прихвати црквену реформу и многобројну у провинцији грађанску црквену бирократију у лицу чланова парохијских савета... Комисија се држи чврстог убеђења да је неопходно истерати црквену контрареволуцију из њених последњих уточишта, не либећи се никаквих средстава и не заустављајући се ни пред најсуровијим репресијама. Зато је комисија предложила ОГПУ да предузме хитне мере за савршено прецизни попис свих реакционарних елемената који су се притајили у парохијским саветима, и свих активних представника свештенства који настављају да у контакту с њима воде тихоновску политику. Осим тога, као што је већ поменуто у претходном извештају, провинцији су дате директиве у вези с расколом мирјана. У најкраће време, у јеку саборске агитације, захваљујући сада предузетим мерама, поћи ће нам за руком да искључимо знатну скупину активних поборника контрареволуције из цркве. Истрага поводом Тихоновог случаја напредује. Ових дана је бивши патријарх био подвргнут саслушању... У области разбијања цркве Комисија је обратила пажњу на постојање у провинцији многобројних обновљенашких органа који раде о нашем трошку и испољавају тенденцију да се уместо борбе против црквене контрареволуције баве мистиком и продубљивањем религиозног учења. Ради борбе против овог штетног скретања предузима се затварање већине органа (за то је довољно лишити их новчане потпоре) а оне који су преостали у великим обласним центрима црквеног покрета треба ставити под строгу цензуру у циљу регулисања њихове усмерености у складу са црквеном политиком... 12.12.22. г. Строго поверљиво Из извештаја о црквеним лицима и сектама за време од 1. јула до 15. септембра 1923. г. Током последњег временског периода неопходно је на првом месту истаћи црквени хаос који се догађа у вези с Тихоновим ослобађањем. Ослобађање, а нарочито Тихоново покајање, његова одлука о молитвама за совјетску власт и намера да пређе на нови календар не само што је збунила црквене људе, већ и многим више или мање истакнутим совјетским јавним радницима то такође није било сасвим разумљиво. Према једној верзији, Тихон је полудео, према другој-продао се бољшевицима, а према трећој - све је то лаж, па су чак и неки верници самог Тихона сматрали лажним, али су се највише бојали да Тихон не пређе међу обновљенаше; то је вернике највише плашило. Када је пак Тихон упутио први проглас, верници су се уверили даје Тихон против обновљенаша и према њему се однос одмах променио набоље, а његово покајање пред совјетском влашћу дало је верницима могућност да без страха опште с њим. Тихонове политичке подвале нимало се нису допале десничарским елементима, штавише, њима је била гнусна његова веза са ГПУ о којој су они почели да сазнају након његовог ослобађања, и у тој средини се повео разговор о томе да тај старац не учини још нешто горе. Тихоново ослобађање обновљенаше је уплашило, јер су првобитно они тумачили то као своју ликвидацију од стране грађанске власти и рачунање на Тихона, али затим, убедивши се да је њихова позиција према власти исто оћако чврста и да Тихон уопште није ослобођен суђења, приступили су организовању својих снага и одредили пут за борбу против тихоновштине, ради чега су свуда почело да престројавају своје редове и да привлаче ауторитативније (од старих) архијереја да би супротставили Тихону снажну и озбиљну опозицију, те су у том циљу НЦУ назвали претходним именом "Синод", кооптиравши у његов састав дванаест старих Тихонових архијереја. На тај начин, раскол између тихоноваца и обновљенаша је постајао све озбиљнији и озбиљнији. И у садашњем тренутку то су две јасно међусобно непријатељске скупине које сматрају једна другу "расколницима"... Непријатељство ових струја доводи до праве правцате туче у цркви... што срозава ауторитет цркве и представља повољно тло за антирелигиозну пропаганду... Начелник 6. одељења ОГПУ Тучков 18. септембар 1923. г. Строго поверљиво. Чувати конспиративно. Из записника бр. 15 седнице Комисије за спровођење декрета о одвајању цркве од државе при ЦК СКП (б) 6. марта 1923. године 2. Не дозволити решење на сабору (обновљенашком - И.Д.) питања о црквеној реформи, мотивишући то тиме да НЦУ и обновљенашке скупине за реформу још увек нису припремиле вернике. 3. Задовољивши се информативним извештајем о томе од стране НЦУ, након завршетка сабора одмах сазвати конгрес у Москви свих обновљенашких групација на коме треба поставити питање о црквеној реформи у оквиру којег ће се продубити раскол међу скупинама, преносећи овај рад у том правцу у провинцију... Из записника бр. 39... од 20. новембра 1923. године Одлучено је: а) Наложити д. Тучкову да преко Тихона уведе нови календар б) Наложити му такође да хитно излепи плакате и рашири Тихонов проглас о увођењу новог календара... Из записника бр. 45... од 26. фебруара 1924. године Одлучено је: б) Организацију Синода Тихону дозволити под условом да о у тај Синод низ лица која су добро позната ОГПУ. В) Красницког у Синод за сада не уводити... Из записника бр. 46/47... од 21. марта 1924. године Одлучено је: б) Наложити д. Тучкову да спроведе... отпуштање митрополита Дионисија и поставити уместо њега Владимира којег је протерала пољска влада због русофилства у манастир... Из протокола бр. 49... од 8. априла 1924. године Одлучено је: 7. Узимајући у обзир да је увођење Красницког у Тихонову управу политички корисно, наложити д. Тучкову да ово оствари, и ако убеђивање буде недовољно, тактички да примени и друге мере које ће бити у стању да изврше на Тихона и њему блиске епископе одговарајуће дејство... Из записника бр. 52... од 17. јуна 1924. године Одлучено је: Организовање привремених тихоновских епархијских савета сматрати могућим само у случају, ако у овима не буде било антисовјетских тенденција и ако дође до стапања у унутрашњости Тихонових епископа са живоцрквеницима који су изгубили ауторитет... Из записника бр. 53/54... од 2. јула 1924. године Одлучено је: 2. а) Узимајући у обзир могући настанак опасности на основу очигледне подршке коју уживају обновљенаши од стране органа власти и притиска који трпе тихоновци, наложити ОГПУ да изда директиву местима у унутрашњости о престанку репресија које се примењују са тактичким циљем према тихоновцима, ради јачања обновљенаша, не слабећи у исто време борбу против црквене контрареволуције, проверавајући све доставе обновљенаша против староцрквеника (тихоноваца) пре њиховог хапшења... 4. Сматрати могућим дозволу да се помиње Тихон на богослужењима само у случају ако Тихон пристане да уместо речи "Целе Русије" употребљава формулу "Целог Савеза Совјетских Социјалистичких Република". У случају пристанка Тихона на обакву формулу наложити ОГПУ и другу Красикову да изда по својим линијама одговарајући директиву местима у унутрашњости... Из записника бр. 55... од 3. септембра 1924. године Одлучено је: б) Наложити д. Тучкову да предузме мере за јачање десне струје уперене против Тихона, и да се потруди да је издвоји у самосталну противтихоновску јерархију. в) Истоме наложити да започне припремни рад на повезивању Тихона са Синодом (Евдокимом)... Из записника бр. 57... од 1. новембра 1924. године Одлучено је: б) Наложити д. Тучкову да током 1925. године преко црквених управа, углавном преко Тихона, издејствује увођење новог календара, тако да до 1. јануара 1926. године овај буде коначно уведен за све црквене празнике, рачунајући ту и Васкрс; приликом спровођења неопходно је имати у виду да нови календар буде првенствено уведен у градовима и уопште у индустријским областима с којим циљем наложити ОГПУ да поведе кампању међу црквеним људима, тактично примењујући према поповима који се тврдоглаво опиру одговарајуће мере дејства... 6. Наложити д. Тучкову да преко обновљенашког Синода започне кампању стварања у иностранству обновљенашких скупина којима би наши политички представници могли да предају црквену имовину у вези са признавањем СССР... Из записника бр. 61... од 5. децембра 1924. године Одлучено је: 4. Сматрати монахе служитељима култа и не давати им грађанска права. Из записника бр. 64... од 14. фебруара 1925. године Одлучено је: б) Отворене уз дозволу Лењинградског Губернијског извршног комитета две богословске академије (тихоновска и обновљенашка), спојити у једну обновљенашку академију, о чему наложити д. Тучкову да ступи у везу са Лењинградом. в) Наложити д. Тучкову да укаже Лењинграду на целисходност увођења у програм богословских школа политичког образовања, као и испита из овог предмета приликом уписа на богословске студије. 2. Признати могућим да се дозволе религиозне беседе у црквама само за време црквене службе, о чему треба обавестити административно одељење Московског совјета... Из записника бр. 66... од 11. новембра 1925. године Дневни ред: 1. О даљој црквеној политици у вези са Тихоновом смрћу... Одлучено је: а) Наложити д. Тучкову да убрза спровођење раскола међу тихоновцима који је на помолу. б) У циљу подршке скупини која стоји у опозицији према Петру (месточувару патријаршије), објавити у "Известијама" низ чланака који компромитују Петра, користивши у ту сврху материјале недавно завршеног обновљенашког сабора... Из записника бр. 72... од 24. априла 1926. године Линију коју спроводи ОГПУ у правцу разбијања тихоновског дела црквених људи треба сматрати правилном и целисходном. Водити политику у правцу раскола између митрополита Сергија (којег је Петар поставио као привременог месточувара) и митрополита Агатангела који претендује на место патријаршијског месточувара, јачајући истовремено трећу тихоновску јерархију- Привремени Највиши Црквени Савет на челу с архиепископом Григоријем, као самосталну јединицу. Иступање Агатангела с прогласом верницима о томе да је преузео на себе дужности месточувара треба сматрати правовременим и целисходним. Из записника бр. 75... од 3. јула 1926. године Услед тога што се у Москви окупило око 50 епископа, док је ради задовољавања религиозних потреба Москве и губерније од стране црквених лица одређено особље од 5 људи, сматрати боравак оваквог броја епископа политички штетним и наложити ОГПУ (д. Тучкову), да, не прибегавајући хапшењима, путем нуђења свакоме понаособ, предузме мере за удаљавање најштетнијих из Москве и њихово живљење у манастирима према његовом (ОГПУ) нахођењу. Наставиће се... |
