Ко је био?

У ноћи, 29. јануара 2012, у болници „Свети Сава“ у Београду завршио је своје земаљски пут један од највећих Срба наших дана, Предраг Р. Драгић Кијук.

Рођен 1945. године у Крагујевцу, пореклом са Двора на Уни, овај витез Косовског завета, као непристајања на лаж да је извор права у сили и као сведок Истине да је Царство небеско основ свега земаљског,био је човек великих, ренесансних знања и увида: књижевни и ликовни критичар, антологичар, историчар, изучавалац дела  Достојевског и Солжењицина (чији је диктум „Не живети у лажи“ прихватио као основу свог интелектуалног и моралног  ангажмана), Кијук је објавио двадесетак књига, од којих шест на страним језицима. Чувени енглески композитор (иначе православни хришћанин),недавно упокојени  сер Џон Тавенер, користио је његову антологију средњовековне и ренесансне србске поезије на енглеском да би компоновао своја дела „Посланица љубави“ и „Завеса храма“. У доба сатанизације и затирања србског народа, Кијука је било  свуда. Од оснивања „Фонда истине о Србима“, преко прављења првог нашег интернет радија „Сорабиа“, веома коришћеног за ширење истине о страдању Србије у време НАТОбомбардовања 1999.  до ангажмана у одбрани Војислава Шешеља и Радована Караџића, Кијук је био „кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати“.Частан, непоклекао, пун знања ( али и мудрости; знање без мудрости је празно ), Кијук је мислио о свим Србима : од Книнске Крајине до Косова, од Торонта до Сиднеја. Нарочито се борио за њихову узајмну слогу и помирење, подржавајући сваког искреног родољуба и свако истиснски отачаствено дело. Пред крај живота, веома се ангажовао у покушају да се спречи трагедија везана за прогон владике Артемија са Косова, пишући петиције и сабирајући потписе с циљем да се укаже да Империја жели да разбије и раскомада Србску Православну Цркву, једину институцију која обухвата све Србе свуда.

Последњи пут је јасвно говорио на скупу „Двери – Покрета за живот Србије“, 24. јануара 2012, у свом родном граду, Крагујевцу. Мождани удар је доживео 26. јануара, спремајући се за пут у Републику Србску, где је требало да беседи о Светом Сави, који му је био узор и надахнуће читавог живота. Радио је много, спавао по четири сата дневно, мислио најмање о себи и својој породици; националну пензију није добио, иако је Удружење књижевника Србије поднело захтев да му се, као једном од најугледнијих културних делатника, иста додели. Но, поред земаљске Србије, потонуле у мрак глобализма и подвлашћене слугама Империје, постоји једна вечна и непролазна Србија, која уме да награди своје верне синове и кћери. Молећи се Богу за покој Предрагове душе, као да  га већ видимо у Небеској Србији, чији је заточник био.

Какав је био?

 О томе какав је био Предраг Р. Драгић Кијукм сведочи његов пријатељ и сарадник, неуморни србски родољуб и интелектуалац, Александар павић:“Из Пеђе је, из зеница које су светлуцале из дубине неког искона ка којем те је његово присуство магнетски вукло, из осмеха који је перманентно, обухватно титрао у распону између благе, неосуђујуће, скоро васпитне ироније и смиреног духовног усхићења, једноставно избијала не само његова, већ и колективна делатна – не поробљена, застрашена или заглибљена у инерцији – српска личност, са свим оним што је кроз векове сакупила, и што ју је довело до тадашњег тренутка, до тадашње реченице разговора. Привидно “сам против свих”, не припадајући ниједној струји моћи, лишен било какве институционалне или партијске подршке, гурнут у перманентну материјалну неизвесност, он се носио као да је малтене изасланик самог цариградског василевса, или цара Душана, као да иза себе има небројану војску оклопника и овлашћених империјалних чиновника, а не само своје добро име, породицу, пријатеље, веру, знање, памћење и бескрајну отвореност ка новом.

Пеђино живо сведочење је од врсте која је истинска делотворна – свест о тешкоћама, поразима, огромној снази противничких сила, вековним тумарањима, одступањима и падањима, скоро безизлазном тренутном положају и крајње неизвесној будућности, али без и трунке патетике, кукања или резигнираности (она која се изражава да би провоцирала или подстакла се не рачуна). Штавише – са полетном спремношћу да се већ следећег тренутка ступи у нову борбу, или настави нека скоро или давно замрзнута, па чак и заборављена, ношеном живом, самоподразумевајућом вером у гесло Владике Рада, “нека буде што бити не може”. Оном ко можда претходно није разумео тај парадоксални темељ науке вађења победе из чељусти привидног пораза – само би му се казало кроз живи сусрет са Пеђом. Да, све је изгубљено, пропали смо, воде нас најгори, окружени смо џелатима, разоружани, упропашћени – и? Па, наравно, идемо даље, јер већ следећи напор може управо да буде онај који је спасоносан, који све преокреће. И осећаш да ће тако бити, да ће победа неминовно доћи, кад себе довољно гурнеш, тако да и они око тебе немају куд, кад у довољној мери раскрстиш са сумњама, малодушношћу, дефетизмом и незнањем које те скоро несвесно заробљава у привидној безнадежности тренутка. Ето нашта живо Кијуково присуство упућује, ево нашта подсећа и докле уздиже, чак и у процесу покушаја артикулисања сећања на њега, који је толико очигледно, вечно и неумољиво жив“.

Кијук о србском епископу 

Кијук је живео Црквом. Још као дете, познавао је Чика Благоја (тако је звао Светог Јустина Ћелијског), јер је његов отац био пријатељ Јустиновог најближег друга, Велимира Хаџи Арсића. Често ми је говорио о њему; свагда се позивао на њега када се бавио папизмом, за који је знао да је кључ свих лажи што их је Запад изнедрио. Какво је било његово сећање живе црквености, читалац ће најбоље осетити из писма које је упутио свом пријатељу, епископу бихаћко – петровачком (сада зворничко – тузланском) Хризостому (Јевићу), када је овај био хиротонисан:

 „Данас, свети српски владико, призвана благодат Господа нашег Исуса Христа, обрадовала је све оне који Тебе и Твоју монашку смерност познају, као што ће орадостити и све оне који ће те упознати не више као архимандрита нити професора Богословије у Крки већ као владику Хризостома. Али, шишем Ти ово писмо и зато што сам управо за време светог чина Твоје Хиротоније (у Епископа бихаћко-петровачког) разумео како Светост надилази све што је субјективно и како, макар симболично, показује свој саборни смисао, смисао усмерен на свет, био свестан свете Светлости и тајне Светости.

Наиме, љубав Бога Оца и заједница Светог Духа су данас наградили Србе који живе, вековима и географски, највише удаљени од Пећке патријаршије, или Сопоћана, или Ресаве, или Лазарице. На тај начин знак Светости нам је објаснио два феномена: прво, време и човекова географија (ангропогеографија) нису пресудни за веру јер она живи – будући да се не покорава простору нити нашим егзистенцијалним плановима – у душевности и духовности човековој; друго, зашто је историја српског народа мартиријска историја.

Управо зато што се тајна вере не покорава простору, Срби – које је живот, у географском смислу, највише озападио – нису изгубили осећање светости својих манастира. зато су, између осталих, и Пећка патријаршија, и Сопоћани, и Ресава, и Лазарица посебно, постојали до данашњих дана (као што ће трајати и у будућности) у свести народа српске Крајине. Зато се и није никада прекидала вера овог народа у његову стожерну тачку, свејединственоу тачку пећког трона из које над Србима бдије она снага која (једном створена – руком тајном) никад не нестаје.

Да српски народ јесте обожени народ (без обзира на сва искушења) који никада није губио осећање светости најбоље показује историја очувања вере код Срба који су се удаљили али не и оделили од свог православног упоришта. Не враћаш ли нас на ову истину и Ти сам, владико Хризостоме, већ и тиме што нам долазиш из оних крајева (манастир Крка) где је чуван завет што га је средњовековни песник, исписујући „Житије Светог Саве“, сажето исказао: „Будимо достојни не оне светлости што на Истоку исходи и на Западу заходи, коју заједно са животињама видимо, већ оне светлости којој ни почетак не почиње ни крај не ишчезава“ (Доментијан).

Веран тој божанској светлости народ српске Крајине не само што је зидао своје манстире, попут Гомирја, Крупе, Драговића или Крке (које и у најтежим искушењима Пећка патријаршија није напуштала), већ је – да не би пао у искушење заборава  - један део тла на коме живи посебно одредио светим: назвао га Далматинским Косовом, и ту подигао своју цркву Лазарицу. Тиме је српски народ, који се највише географски озападио, испунио поменути завет, и само зато је и могао да опстане, и да постоји – у временима бременитим злом сваке врсте – као народ хришћанске врлине. Да је изгубио достојанство Христове љубави и достојанство православне саборности он се не би могао звати достојанственим европским нити културним српским народом.

Изложен римском прозелитизму (као што је и био изложен антисловенској или хабзбуршкој асимилацији) српски народ није изгубио свој верски идентитет, као што га није губио ни у целини када му је атеистичка и бољшевичка пресија претила својеврсном асимилацијом. Такође, ни дуготрајни муслимански фундаментализам (данас ревитализиран као и хрватски неофашизам) није српском народу угушио православни идентитет али је, уз усташки геноцид (као завршни чин римске прозелитске инквизиције), показао да је одиста тешко трајати на овим балканским просторима које су савремени италијански хуманисти истанчано прозвали „светским веригама“ (CATENA MUNDI). To je, уједно, и објашњење уз констатацију изречену на почетку текста зашто историја српског народа јесте мартиријска историја.

II

У време светог чина Хиротоније, драги пријатељу, схватио сам да писаном речју (која има својство да пређе небројени пут од себе до другога) морам да објасним зашто сам Светост разумео кроз саборни смисао, смисао управо усмерен на свет, јер сам до сада – крајње егоистично и ташто – светост чина својих пријатеља доживљавао искључиво њиховим личним успехом, па сам својој радости, искрено доживљеној, сужавао значење, јер сам јој одузимао важност Истине, смисао Тајне и – што сам могао разумети да сам био духовно спремнији – саборност Вере.

Данас сам, најзад (можда и зато што спољни свет прети бестијаријумом), схватио сву разлику између индивидуалног духовног искуства (које само тако и може да постоји) и субјективне квалификације тог искуства. Схватио сам да сами морамо доћи, имамо ли за тим потребу, до духовног упоришта да Свеједно, Универзално, Свесмислено постоји као надсубјективно и да смисао и важност Светог јесте упућена свету а не пресудно индивидуи. Лично је усмерено на Свето (то је и пут персоналног духовног откровења), али Свето нема различита значења која открива свакоме од нас понаособ, јер до истог значења ми само долазимо различитим путевима, у завистности од наше духовне лествице. У том смислу, и свети чин Хиротоније открива тајност саборности и симфоничности.

Зато, данас, празник монаха и мога пријатеља (нароченог по Св. Јовану Златоустом), празник монаха који се православљу учио у Србији и Грчкој а живео га и у хиландарској благој строгости, доживљавам и као празник манастира Крке, одакле нам је дошао златоусти професор Хризостом Јевић. Тачније, спознајем дан као љубав Небеског Дародавца над молитвеницима манастира Крке, над богословима манастира Крке, - као што га и тумачим Словом Љубави над српским народом који чува своје светиње, без обзира где му је Господ одредио да живи.

Очито је, онда, да се и у временима смерности – али и у временима када човекообожени свет трага за цивилизацијском а не духовном хармонијом – схвати чин, као знак / објава/ симбол, тиче света који своје пројавно време не мора живети као пролазно време. Тим пре, свети чин Хиротоније, у временима духовног и физичког расејања, најбоље показује колико се хришћански свет удаљио од теоанторполошке саборности јер смо се и међусобно онесаборили и опасно човекообожили.

У временима свеопштег хаоса и мржње, данас, и на земљи српских голубњача, порти, стратишта, манастира, гробаља и цркава, у времену када невине (у Крајини и Славонији) поново изводе пред свој острашћени суд они који у име Христа и лажне праведности проповедају мач а не љубав – сваки симбол саборности још и више показује сву разлику између света политичког хришћанства и света хришћанске врлине. Уједно (и сада док католичка клерократија изнова благосиља терор над српским народом над којим је извршен и геноцид током Другог светског рата такође уз њен благослов) уочавамо не историјску већ важећу догматску разлику између епископалног православља и папистичког католичанства.

Док је православна црква у дугој својој историји место човека једино налазила у христологосној заједници дотле је римокатолицизам охристовљеног човека посмтрао као политичко средство. У изворно хришћанском свету, то јест православљу, никада се  и није могла успоставити било каква супремација (чак ни према другим помесним црквама православне екумене) како због тога што супремација не одговара „канонском учењу о сабору као највишем органу црквене власти“ тако и због супротности супремације са „канонским учењем о епископату као носиоцу црквене власти“.

Православље је, и када је имало тежњу да се оствари црква небеска на земљи, својим учењем потпомагало, као и примером, а стремљењем ка универзуму и најјасније показивало како види устројство праведнијег света и друштва. Иницирањем на тежњи јасно се показује да православље никада није сматрало и могућим такво остварење из простог разлога што би такво остварење могло да испуни једино идеално биће, а човек свакако не спада у идеално биће. Реч је о охристовљењу власти а не харизматској теократији. Римска црква, међутим, има империјалне захтеве и њен деспотизам је, између осталих европских народа, примењен и на српском народу, народу изложеном перманентном програму уније и анихизације. То, последично, произилази из унутрашње структуре папистичке цркве. Наиме, римокатоличка црква је остварила две крајности: деспотско, тоталитарно устројство цркве (папоцезаризам), као што је начелима војујуће, империјалне, трујумфалне цркве еволуирала у државну силу (цезаропапизам) у којој вера има улогу идеологије за остварење политичких циљева.

Па ипак, и у овим временима, када је православље изнова на теразијама римокатоличких и светских сила, Свевидац и Свегосподар дарује Србима владике (епископе) који ће – попут њихових претходника – бити светлоносци и миротворци.

III

На крају ове посланице, свети српски владико, желим да Ти искажем и своје дубоко поштовање јер – сличне примерима Домаће Цркве којој припадаш – народ комем си посветио свој живот зна да ћеш моћи, с љубављу пастиробрижника, изићи пред лице Господње с речима: Ево мене и деце коју си ми дао Господе.

У овим данима када се љубављу, истином и стрпљењем морају превладати времена неизвесности – Ти долазиш са свете земље Далматинског Косова, са богословске катедре манастира Крке, показујући се као пут јеванђељског разума.

И тамо куда одлазиш на нову дужност, тамо где је, не тако давно, Србима маљ НДХ намењивао смрт а садашњи неофашизам и исламски фундаментализам пробудио аријевску авет, - ми знамо да ћеш учинити све да се српски народ духовно прибере, духовно уцелини и духовно потврди. То је, уједно, и залога његовог биолошког опстанка. Само тако иза српског народа остаје траг. Без духовног упоришта остао би мук.

Желећи Теби, врли монаху и драги пријатељу, свако добро нека буде како је и овим речима – на многаја љета, и добро нам дошао владико у име Оца и Сина и Светога Духа.

Твој брат у Христу,

На дан Светих апостола Петра и Павла

 Петровдан, 12. јула (29 јун по старом Календару)1991. године“.   

Касније ће Кијук доживети много бола и горчине због стања у СПЦ, али ће до краја остати веран Христу, трудећи се да служи Богу и роду и да се не одрекне Истине. Његова доследност била је чудесна – управо зато што је знао ко је, шта је, одакле је и куда иде.

Господе Исусе Христе, Сине Божји, помени слугу Свога Предрага и уведи га у Цартсво Своје, где нема болести, жалости, ни уздисања, него живот бесконачни! Амин, Боже дај!