АНАТЕМА И АМЕРИЧКИ РАСКОЛ

Шта је анатема? Она је искључење из Цркве као заједнице вечнога живота. Анатемисани су јеретици и непоправљиви расколници, који су својим неделима разарали Цркву Божју. Власт да анатемишу припадала је свештеним архијерејима православним, који су је добили од Христа. Управо зато што је то страшна одлука, којом се неко искључује из заједнице са Богом, њој су претходила најпажљивија догматско – канонска преиспитивања и суђења, заснована на брижном односу према ономе ко је касније кажњен одлучењем од вечности. Они нису хитали да било кога анатемишу тек тако. Пишући СА Сабору СПЦ о расколу владике Дионисија, и тражећи хитно помирење с одељеном браћом у Америци и другде, Свети Јустин Ћелијски је 1975. забележио:

„Као што сви знамо, тај кобни раскол је настао по питању суђења епископу Америчко-канадском Дионисију и око поделе Епархије Америчко-канадске. Тим поводом су се православна браћа Срби у Америци, и свештенство и народ, поцепали и расколили у два непријатељска табора, који се од тада до данас још увек гложе и суде. До тог трагичног по Српство раскола дошло је још пре саме пресуде о рашчињењу епископа Дионисија од стране Св. Архијерејског Сабора, и тај раскол још и данас траје. Из докумената и казивања очевидаца јасно је сваком непредубеђеном православном Србину да све скупа у том расколу и његовој позадини показује да његови узроци и разлози нису тако једноставни и једнострани, као што се то некима чинило или још увек чини. Свети Архијерејски Сабор и сам је констатовао (у својој Ускршњој посланици 1964.г.) да се "не памти да је икада у нашој светој Цркви један епископ рашчињен". А наше је питање, којим се већ одавно питају многобројни православни и светосавски Срби на свим странама: да ли је онда само рашчињење једног епископа узрок тако трагичног раскола? Да ли је и овога пута до тога морало доћи и то тако да се у резултату добио овај и овакав погубни раскол и расцеп Српског Црквеног народа? Да ли се тај разлог могао избећи, кад је свима било јасно даће он користити само непријатељима Србиновим и непријатељима Светосавске Православне Цркве? А најважније од свих тих питања јесте питање овог историјског момента и часа. Зар није могуће да се на неки богомудри светоотачки и светосавски, а Богу угодни начин, тај раскол излечи и уклони управо сада после горког искуства, после судова, и при погодном расположењу многих српских синова с обе стране за узајамно покајање и помирење? /.../

Свети Оци Архијереји, ми православни хришћани смо истински следбеници Христа Спаситеља не тиме што имамо мање грехова од других људи и народа, него што имамо веру, покајање и смирење пред Христом Богочовеком, јединим Непогрешивим и Свебезгрешним. Ако ли Он буде гледао на безакоња наша, ко ће од нас људи опстати? - говорио је велики Пророк Божји Давид (Пс. 130,3), а за њим говорили су то, и поступали по томе, и сви Светитељи Божји, особито богомудри Оци и Пастири Цркве Христове. Зато су они тако правдољубиво и милостиво, богоугодно и човекољубиво руководили Црквом Божјом и повереним им душама људским. Знајући да спасење људи може бити остваривано и достизано само у јединству Цркве, у јединству Црквене благодати, мира и љубави, они су као мудри, "економи различите благодати Божје" (1. Петр. 4, 10) тако мудро и спасоносно "економисали" спасењем поверених им душа браће и деце своје, да су и у далеко тежим и сложенијим приликама и околностима бурног живота Православне Цркве у историји васпостављали и обнављали мир и помирење једноверне браће по Богу и пред Богом. Сетимо се само богомудрог помирљивог поступка светих Никејских Отаца на Првом Васељенском Сабору према епископу Мелитију Ликопољском и Мелитијанцима у Александрији; па поступка светог и Великог Атанасија према Источним епископима на Александријском Сабору 362. године; па поступка Четвртог Халкидонског Сабора према епископу Јувеналију Јерусалимском; па поступка Св. Патријарха Тарасија и Седмог Васељенског Сабора према многобројним епископима иконоборцима - између којих је еп.Григорије Неокесаријски био чак оптуживан за јавне прогоне, бијења и мучења православних иконопоштовалаца -, итд. итд. У свим тим, и многобројним другим ранијим и каснијим случајевима, које нећемо сада наводити, Свети Оци су богомудро и човекољубиво поступали мирољубиво, са једним јединим циљем: чувати јединство Цркве у вери, миру и љубави, ради спасења поверених им људи и народа. Код њих није било свадљивости и осветољубивости, злопамтљивог неопраштања и тражења сопствене правде, него "човекољубивије неке одлуке", као што каже, на пример, пети канон Св. Првог Васељенског Сабора, који управо налаже да се на свакогодишњим - и чак два пута годишње, Саборима епископа душебрижнички расправља о црквеним проблемима и изналазе "човекољубивије неке одлуке" (φιλανθροποτέραν ψήφον) о људима који су у раздору и одлучењу (ср. и Канон 12. истог Вас.Сабора). Знали Су добро богомудри Оци Цркве да многе ствари црквеног живота, па и саме одлуке епископа, треба поново преиспитивати: "да ли нису неки услед малодушности (μικροψυχία =ускогрудости), или свадљивости (φιλονεικία) или неке сличне недобронамерности (αηδία) били искључени из општења".

Све пак ово говорили су, и тако поступали, свети Епископи Цркве Божје не што нису веровали у непогрешивост Цркве Христа Богочовека, напротив, у питањима вере и догмата они су свагда били неотступни и непопустљиви чувари светог Апостолског Предања и, силом Духа Светога, непогрешиви тумачи његови. Међутим, Свети Оци су тако поступали што су као Епископи и Пастири Цркве Христове знали да се ради црквене користи, - а то може да буде само спасење људи у Цркви, у Христу - може преиспитати и "икономијски" преиначити чак и правилно донета ранија одлука, а камоли одлуке које су дале повода или и изазвале веће немире и нереде него ред који су у почетку хтеле да заведу. То су управо Свети Оци и називали црквеном икономијом (εκκλησιαστική οικονομία), а исту називали "одличним и премудрим средством" (Св. Кирил Александријски, Писмо 72) и "леком" за болна места и ране на црквеном организму. Свагда, наравно, уз оно златно правило Св. Златоуста: Οικονουμητέον ένθα ου μη παρανομητέον - "Треба примењивати икономију тамо где то неће бити кршење закона".3 А сигурно је, и јасно је, и људима и Анђелима да уједињење једноверне и једнокрвне браће наше у Америци није никакво "кршење закона", него, напротив - спасење и исцељење и радост по Богу свих добронамерних људи, особито правих верујућих Срба хришћана“. У свом „Одговору на анонимну дописницу“, Свети Јустин Ћелијски је упозоравао србске владике:

„Али, авај! Одговорношћу наших Пастира црквених, тај исти православни народ Божји у нашој Цркви подељен је и поцепан. Никада у васцелој историји својој Српска Црква није доживљавала тако страхотну трагедију као данас са два душегубна раскола, створена за време патријарховања и епископствовања садашњег нашег епископата. И душу раздире питање: а наш епископат шта је учинио да их отклони да не дође до њих, шта чини да их нестане, те да поцепана риза Христова у Српској Цркви поново буде уцељена и народ Божји измирен и сједињен? Уместо црквеног мирења за једне и црквених канонских лековитих санкција за друге, он је прибегао самооправдању и сваљивању кривице на друге. А кроза све то врши се страшни покољ српских душа на радост непријатеља Божјих и наших.

Раскол у Српској Цркви? Гле смрт и пакао иду за овим расколом, и халапљиво прождиру српске душе. О, да гозбе демонске, гозбе антихристовске! по први пут приређене у хиљадугодишњој историји Српскога народа. Цинички су погажени Свети Догмати и Свети Канони Православне Цркве. О, греха, који се, по светим речима Светог Златоуста, ни мученичком крвљу опрати не може. „Ништа тако“, вели Свети Златоусти Учитељ васељене, „не разгневљаује Богакао цепање Цркве... Ни крв Мучеништва не може изгладити такав грех“ (ро 4.62,85). Кроз раскол натуткане су на Српски народ све апокалиптичке христоборске звери. „Поцрне сунце и небо“ над кукавним родом Српским. О, да невиђеног покоља српских душа, нарочито у Америци где се због раскола Срби: и свађају, и бију, а често и крв проливају.“

Било је то доба када је СА Сабор СПЦ од Цркве одлучио не само епископа Дисониија, него и све његове следбенике, који нису могли ни кумови да буду у такозваној „федералној“, то јест званичној Србској Цркви, на крштењу детета неког од својих ближњих. А отац Јустин, као истински слуга Христов, имао је храбрости да каже истину, без обзира кога је она болела и због чега.

СЛУЧАЈ СВЕТОГ ПАТРИЈАРХА ГРИГОРИЈА ПЕТОГ

Има случајева када се анатема произноси, а да они на које је бачена то никако не заслужују. Ево једне повести из мученичког 19. века.Турци своје поданике нису делили по националности, него по вероисповести – исто као Византинци. У време турског ропства, патријарси помесних Цркава (Србске и Цариградске) имали су назив „милет – баше“, то јест „заповедника милета“ (вероисповести)- не само духовну, него и делимично световну, нарочито судску, власт над својим истоверцима. На тај начин, патријарх је био својеврсни државни чиновник, и то високог ранга, и зато је његово постављење потврђивао султан лично. Као етнарх, патријарх је султану одговарао за поступке својих једноверника – зато су, као бунтовнике који су покушали да подигну устанке против власти у Стамболу, султанови џелати погубили свете србске патријархе Гаврила и Јована, а Арсеније Трећи и Арсеније Четврти морали су, после неуспелих ратова Беча против Турака, да, са својим народом, беже на територије Хабзбурга – јер, патријарси су благословили да се Срби придруже Аустријанцима када су они стигли да ратују против мухамеданаца на територији данашње Србије.

Године 1821, Грци су дигли устанак против Турака. Султан је одмах објавио џихад, и позвао муслимане да побију све православне, почевши од Мале Азије. Патријарх Григорије Пети, који је срцем био за свој народ, да би спречио гнев муслимана, 27. марта те године, у петој недељи Великог поста, проклео је вође устаника, страшним и тешким речима:“Камен, дрво, гвожђе нека се распадну – а они ( устаници ) никада!/.../Да пре времена погину у овом животу, и да буду кажњени у будућем! Муње небеског гнева да падну на главе њихове! /.../Да буду деца њихова сирочад и жене удовице!/.../ Анђео Господњи да их гони мачем огњеним!/.../ Да буде клетва свих светих од века на њима и на онима који их непокајано следе или мисле да их следе у будућности!“

Патријарх Григорије је, да би утолио гнев Турака, скупа с патријархом јерусалимским и својим епископима, упутио посланицу народу у којој је хвалио султана и његову власт као Богом установљену, и позивао  вернике да побуњенике и њихове завере откривају турској власти, да би побуна била угушена. Писао је за устанике:“Као нарушиоци божаствених закона и канонског устројства, као презиратељи свештеног помазања, благодарности и захвалности добротворима ( мислио је на захвалност султану, нап. В. Д. ), као противници моралних и грађанских установа, као бесавесни изазивачи погибије невиних и ни у чему кривих сународника, да буду одлучени, проклети и без опроштаја, неразрешени ни после смрти, под вечном анатемом, ако не пожеле да схвате злочин и обману, да се врате и крену правим путем спасења, то јест ако сасвим не усвоје понашање које одговара верним поданицима (султана, нап. В.Д. )“.

 Ипак, ништа није вредело. Турци су патријарха сменили и бацили у тамницу. На крају, тражили су од њега да се потурчи, што је он одлучно одбио. Осуђен на смрт априла 1821, молио се Господу, чекајући да припрема вешала на вратима Патријаршије у Фанару. Обесио га је неки потурчењак, коме су у томе помагали Јевреји. Јевреји су откупили патријархово мученичко тело, неколико дана му се ругали, и бацили га у море. Промислом Божјим, на мошти Григорија Петог наишао је неки руски брод. Превезли су га у Русију и положили у један од православних храмова града Одесе, где је почивао све до 1871, када је пребачен у Атину, где и данас почива.  После убиства патријарха Григорија, султанов гнев се смирио, и он је престао да убија Грке по Малој Азији и Цариграду.

Патријархова анатема на устанике је била повод да Грци престају да признају власт цариградског патријарха, и основа да формирају своју аутокефалну, Грчку Православну Цркву, која постоји  до дана данашњег.

Ево, дакле, још једног примера из тешке и мученичке историје Цркве: патријарх Григорије је, да би спречио свеопшти покољ својих сународника који нису могли да се дигну против Турака, анатемисао, страшним речима, устанике – с једне стране; с друге стране, устаници, који су подигли стег слободе,  нису могли да послушају патријарха, јер би то значило да се враћају ропству. Ни Карађорђе и његови устаници нису слушали Цариград кад су се дигли против Стамбола, иако је и од њих Цариград ( чија се јурисдикција, после пада Пећке патријаршије, простирала и на Србију ) тражио да се покоре султану. Ипак, Црква је знала да је Свети Григорије Пети анатему бацио по нужди;као јунак и мученик, који је одбио да се потурчи, он је 1871. године канонизован. Грци и данас славе како Светог Григорија, тако и своје храбре устанике који су их ослобађали Турака, иако је патријарх устанике својевремено анатемисао, и то најстрашнијим могућим речима.

Чувајмо се, дакле, олаких анатемисања, јер су душе у питању, и за сваку празну – а нарочито богословски празну и на неканонској самовољи утемељену реч – даћемо одговор у дан Суда. Зато, за крај, да се сетимо једне беседе Светог Јована Златоуста.

БЕСЕДА ПРОТИВ ОЛАКОГ АНАТЕМИСАЊА

Ову беседу изговорио Св. Јован Златоусти поводом настанка, од Цркве, одвојених заједница у Антиохији, од којих су једну чинили следбеници епископа Мелетија (мелетијанци), другу - они који су за свога епископа признавали Павлина (павлијанци), трећу - аријанци, предвођени епископом Евзојем, и четврту - следбеници неправославнога Аполинарија Лаодикијскога. А будући да су у међусобним препирањима једни на друге бацали анатеме, Св. Јован Златоусти је, да би прекратио саблазни у помесној Цркви, убрзо по свом рукоположењу за презвитера 386. Године, изговорио ову Беседу, чији пуни наслов Гласи: "О томе да не треба проклињати (анатемисати) ни живе ни мртве". Пре него што вам, беседећи о познању непојмивога Бога, изговорих многе беседе о томе^1, доказивах, како речима Писма тако и расуђивањем природнога разума, да савршено познање Божанства није могуће чак ни самим невидивим силама, тим силама које живе невештаственим и блаженим животом, као и да се ми, који свагда живимо у небризи и расејаности, и предати свакој порочности, (узалуд) трудимо да појмимо оно што је непознато и невидивим бићима. Ми у тај грех падосмо, јер се, у таквим расуђивањима, руководисмо схватањима сопственога разума и сујетном славом пред слушаоцима, и (јер) доброразумношћу не одредисмо границе своје природе и не следовасмо Божанственоме Писму и Оцима, већ бејасмо (у то) увучени махнитошћу свога предубећења, као каквом силовитом реком.

Данас ћу вам, пак, изговорити одговарајућу беседу о проклињању (анатемисању) и, показавши тежину тога зла које се сматра небитним, тиме затворити необуздана уста (која то чине) и открити вам грех оних који бацају анатему, како се и дешава. Западосмо у тако бедно стање да, находећи се у крајњој опасности, ми тога више нисмо ни свесни и бивамо савладавани најгнуснијим страстима, тако да се на нама испуњавају пророчке речи: (Од пете до главе нема ништа здраво, него убој и модрице и) ране гнојаве, ни исцеђене, ни завијене, ни уљем заблажене" (Иса. 1, 6).

Од чега да почнем, (хотећи) да говорим о том злу? Да ли од дате нам заповести Господње или, пак, од ваше неразумне непажње и неосетљивости? А када почнем да говорим о томе, неће ли се (одмах) наћи и таквих који ће ми се подсмевати и нећу ли се ја, онда, и разљутити? Не подижу ли већ своје гласове против мене зато што намеравам да беседим о таквом, болном и суза достојном, питању? Шта да чиним? Жалостим се и сакрушавам душом и изнутра растрзаван бивам, видећи такву неосетљивост, јер дела наша превазиђоше преступе Јудеја и безбожје незнабожаца. Срећем успут људе, који немају ума наученог Божанственоме Писму и који, штавише, ништа из Писма не знају, и са великим стидом немим, видећи их како махнитају и празнослове, "а не разумеју ни шта говоре, ни шта тврде" (1. Тим. 1, 7), незналачки се и дрско усуђујући да проповедају искључиво своја (приватна) учења и да проклињу оно што не знају, тако да се и они, који су туђинци вери нашој, подсмевају нама, као људима који се не брину о доброме животу и који се не научише да творе дела добра.

2. Авај, какве ли несреће! Тешко мени! Колико праведника и пророка жељаху да виде што ми видимо, и не видеше; и да чују што ми чујемо, и не чуше (уп. Мт. 13,17), а ми све то окрећемо на смицалице! Удубите се у те речи, саветујем вас, да не погинемо! Јер, ако учење што преко Ангела би објављено беше неизмениво, и сваки преступ и непослупшост повлачаху за собом праведну казну, зар ћемо је избећи ми који се за спасење не трудимо? Који је, реци ми, циљ Еванђеља благодати? Ради чега се саврши јављење Сина Божијега у телу? Тога ли ради да бисмо ми једни друге кињили и мучили? Заповести Христове, које су у свему од правила закона савршеније, захтевају од нас управо љубав. У закону се каже: "Љуби ближњега свога као себе самога" (3. Мој.19,18), а у Новом Завету се заповеда да се и живот свој положи за ближњега свога. Послушај шта говори Сам Христос: "Човек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. Случајно, пак, силажаше оним путем неки свештеник и, видевши га, прође. А тако и левит, када је био на оном месту, приступивши, погледа га и прође. А Самарјанин неки, путујући, дође до њега, па када га виде сажали му се. И приступивши, зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити када се вратим. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што беше запао међу разбојнике? А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди и чини тако" (Лк. 10, 30-37). О чуда! Господ ни свештеника, ни левита не назва блаженим, већ онога који, по учењу (јудејском), би одбачен од Јудеја, то јест Самарјанина, туђинца, који у много чему на Бога хуљаше, управо њега јединога Господ назва ближњим, зато што се он показа милостив. Тако рече Син Божији. Исто то показа Он и делима Својим, када у свет дође и прими смрт не само за пријатеље Своје и оне који Му беху блиски, већ и за непријатеље, за мучитеље, за обманитеље, за мрзитеље, за оне који Га разапеше, за које Он, још пре него што свет би створен, предзнађаше да ће бити такви, и које, предзнајући (их), створи, надвисивши (то) предзнање добротом, и за њих Он проли крв Своју, и за њих прими смрт.  Господ говори: "И хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу дати за живот света" (Јн. 6,51). И (Св. ап.) Павле говори у посланици: "Јер кад смо се као непријатељи помирили с Богом кроз смрт Сина Његовога" (Римљ. 5, 10); такође и у посланици Јеврејима (Св. ап. Павле) говори да Господ "окуси смрт за све" (Јевр. 2, 9). Ако Сам Господ тако - поступаше и ако Црква следује томе примеру, свакодневно савршавајући молитве за све, како се, онда, ти усуђујеш да говориш своје (приватно)? Јер, реци ми, шта значи то што ти називаш анатемом? Проникни у ту реч и расуди о чему говориш: схваташ ли ти уопште силу тога што изговараш? У богонадахнутом Писму наћи ћеш да је та реч (проклетства) изговорена за Јерихон: "А град да буде проклет Господу" (Ису. 6, 17). А у нас, до данас, важи као општи обичај да се каже: тај и тај, учинивши то и то, даде допринос (анатему) том и том месту.

Дакле, шта, онда, значи реч: анатема? Она се (уз то) употребљава и за какво добро дело, означавајући неко посвећење Богу. А "анатема" коју ти изричеш, не означава ли она да би онај коме је изричеш требало да буде предат ђаволу, да више нема учешћа у спасењу, да буде одвргнут од Христа?

3. Али, ко си ти да себи присвајаш такву власт и такву велику силу? "Тада ће Син Божији сести на престо славе Своје... и поставиће овце са десне стране Себи, а јарад са леве" (Мт. 25, 31, 33). Зашто ти сам себи присвајаш такву част, које би удостојен искључиво сабор Апостолски, те истинити и, у свему, исправни њихови прејемници (наследници), испуњени благодаћу и силом? И они, строго испуњавајући заповест, одлучиваху јеретике од Цркве, а као да тиме сами себи копаху своје десно око, што и доказује велико састрадавање и саболовање њихово, као приликом одсечења повређенога уда. Зато и Христос назва то ископањем деснога ока (Мт. 5, 29), изразивши тиме сажаљење према онима који бивају одлучени (од Цркве). Зато они², и у овом, као и у сваком другом делу, строго испуњавајући (заповест), обличаваху и одбациваху јереси, али никога од јеретика не подвргаваху анатеми. И апостол (Павле), очигледно по нужди, само на два места употреби ту реч, али ни тада као оно што се односи на неко конкретно лице: у посланици Коринћанима, (Св. ап.) Павле говори: "Ако неко не љуби Господа нашега Исуса Христа нека је анатема" (1. Кор. 16,22) и још: "Ако вам неко јави Еванђеље друкчије него што примисте, проклет (анатема) да буде" (Гал. 1,9). И када нико од оних који примише власт не учини то нити смеде да изговори такву осуду, зашто се, онда, ти усуђујеш да то чиниш, поступајући противно (циљу) смрти Господње и да предухитраваш суд Цара? Хоћете ли да чујете шта изрече један свети муж, који пре нас беше прејемник Апостола и који би удостојен мучеништва? Објашњавајући тежину те речи³, он се послужи следећим поређењем: као што се простак, који се у царску одежду (сам) обуче, заједно са својим саучесницима, предаје смрти као тиранин, тако и они, вели он⁴, који злоупотребљавају својство Господље и предају човека црквеној анатеми, подвргавају себе потпуној погибељи, присвајајући себи достојанство Сина Божијега⁵. Или ви, можда, сматрате да је неважно то што, пре времена и пре Судије, некога осућујете на такву осуду? Јер анатема потпуно одлучује од Христа. Али, шта говоре људи спремни на свако зло? "Он је јеретик", говоре они, "ђаво је у њему, он хули на Бога и својим убеђењима и сујетним ласкањем низвргава многе у бездан погибељи. Зато је га Оци и одбацише, а нарочито учитеља његовога, који проузрокова раскол у Цркви...", а овде се мисли на Павлина или на Аполинарија. Но, ти поучавај и "са кротошћу карај оне који се противе, еда би им Бог ако дао покајање за познање истине, и да се избаве замке ђавола, који је живе уловио да врше вољу његову" (2. Тим. 25, 26). Забацуј мрежу љубави, да посрнули не погине, но да се спасе. Покажи да, по великоме добродушју (своме), желиш да своје добро учиниш општим. Забаци добропријатну удицу састрадања и, на тај начин, откривши скривено, извуци из понора погибељи онога ко се умом у њу погрузио. Поучавај да све оно што се по пристрашћу или по незнању прима као (оно што је) добро, није сагласно са предањем апостолским; и ако заблудели човек то поучење прими, он ће, онда, како вели Пророк, "живети (јер прими опомену), а ти ћеш сачувати душу своју" (Језек. 3, 21). Ако, пак, он неће (поучење да прими) и упоран остане, онда - а да се сам не би показао кривим - само посведочи да се тако и збило, са дуготрпљењем и кротошћу, е да Судија не би затражио душу његову из руке твоје, без мржње, без гнушања, не прогонећи га, но показујући искрену и истинску љубав према њему. Њу ти задобијај и, макар и немао никакве друге користи, велика је корист и велики је добитак већ то што волиш и доказујеш да си ученик Христа: "По томе ће сви познати", говори Господ, "да сте ученици Моји, ако будете имали љубав међу собом" (Јн. 13,35), а без ње ни познање тајни Божијих, ни вера, ни пророштво, ни сиромаштвовање, ни мучеништво за Христа неће вам бити ни од какве користи, како и објави Апостол:

"Ако знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам... Ако језике ангелске говорим... и ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи: љубав дуго трпи, љубав се не горди, не тражи своје, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи (уп. 1. Кор. 1-7).

4. Нико од вас, љубљени, не показа такву љубав према Христу као та света душа⁶. Нико од људи, осим њега, не осмели се да изговори такве речи. Сама душа његова гораше док он говораше; "И у своме телу допуњавам што недостаје Христовим патњама" (Кол. 1, 24), и још: "Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју" (Римљ 9,3), и још: "Ко ослаби, а да и ја не ослабим?“ (2. Кор. 11, 29). И, имајући такву љубав према Христу, он никога не подврже ни казни, ни принуди, ни анатеми: јер никако другачије не би привукао к Богу толико народа и градова, но, подвргавши се унижењу, бичевању, шамарању, подсмевању од свију, он учини све то, снисходећи, убеђујући и умољавајући. Тако, дошавши Атињанима и затекавши их све у идолопоколонству, он не поче да их укорава и да говори: ви сте безбожници и потпуни нечастивци. Он не рече: ви све сматрате за Бога, а једнога Бога, Владику и Творца свега, одбацујете. Него шта (учини)? "Јер пролазећи", каза он, "и посматрајући ваше светиње, нађох и жртвеник на коме је написано: непознатоме Богу. Онога, дакле, Којега не познајући поштујете, Тога вам ја проповедам" (Дел. ап. 17, 23). О, дивнога ли дела! О, очинскога ли срца! Он побожнима назва Јелине - идолопоклонике, безбожнике. Зашто? Зато што они, слично побожнима, савршаваху своје богослужење, мислећи и будући уверени да (тиме) поштују Бога.

Саветујем све вас, а заједно са вама, и себе самога да подражавамо овоме. Ако Господ, предзнајући склоности свакога од нас и какав ће бити свако од нас, (ипак) створи овај свет да би у потпуности показао дарове и штедрост Своју, и ако Он чак и зле (људе), премда не створи свет за њих, удостоји општих добара, желећи да Му сви подражавају, како ћеш онда чинити супротно ти, који у цркву улазиш и жртву Сина Божијега приносиш? Зар не знате да Он "трске стучене не преломи, нити свештила што се пуши не угаси"? (Иса. 42, 3). Шта то значи? Послушај: ни Јуду, нити њему сличне погибљенике Он не одбаци, све док сваки од њих самога себе (од Њега) не одлучи, предавши се заблуди. Па зар за незнање народа не приносимо мољења? Зар нам није заповеђено да се молимо за оне који нас мрзе и који нас гоне? Ми, дакле, савршавамо то служење и поучавамо вас, (јер) рукоположење не води к властољубљу, нити на надменост наводи, нити власт пружа. Сви примисмо једнога истога Духа, и сви смо на усиновљење призвани: оне које Отац изабра⁷ Он их и удостоји да са влашћу служе браћи својој. Испуњавајући, дакле, то служење, ми вас саветујемо и преклињемо да одустанете од тога зла⁸. Јер тај кога хоћеш анатеми да предаш, или жив је и још увек битује у овом смртном животу или се, пак, већ упокојио. Ако је жив, онда поступаш безбожно, одлучујући онога који се још увек налази у неодређеном стању и који се још увек може обратити од зла к добру. Ако се, пак, упокојио, тим мање (имаш право да га анатемишеш). Зашто? Зато што он "своме Господу стоји или пада (Римљ. 14, 4), не налазећи се више под влашћу човечијом. Притом, опасно је доносити суд свој о ономе што је скривено у Судије векова, Који једини зна и меру знања и степен вере (човекове). Како ми да знамо, молим те, реци ми, за које ће речи човек бити кажњен или, пак, како ће се оправдати у дан када Бог буде судио људима за скривена дела њихова. Јер, заиста, "како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови! Јер ко познаде Ум Господњи? Или ко Му би саветник?“ (Римљ. 11, 33-34; Иса. 40,13)? Зар има икога међу нама, љубљени, да не размишља о томе да бејасмо удостојени Крштења и да не зна да ће се једнога дана збити суд? Шта ја то говорим: суд? О самој смрти и исходу из тела ми и не размишљамо услед привезаности за ствари житејске, (привезаности) која нас ослепи. Одустаните, саветујем вас, од таквога зла!⁹ Ево говорим и сведочим пред Богом и избраним Ангелима да ће то зло, у дан суда, бити разлог велике муке и неподносивога огња. Ако, у причи о лудим девојкама, које имаху светлу веру и чист живот¹⁰, Господ свију, видевши дела њихова, не прими исте на свадбу због недостатка милосрђа (в. Мт. 25,11), како онда да се ми, који у потпуној небризи живимо и који са једноплеменицима својим немилосрдно поступамо, удостојимо спасења? Зато вас саветујем, немојте пренебрећи ове речи. Јеретичка учења, несагласна са учењем које прихватисмо, треба проклињати и безбожне догмате обличити, но људе је неопходно на сваки начин штедети и молити се за њихово спасење. О када бисмо се сви ми, умножавајући љубав према Богу и ближњима, и испуњавајући заповести Господње, удостојили да сретнемо Небескога Женика са уљем и упаљеним светиљкама у дан васкрсења, и да Му представимо многе (оне), које састрадавањем својим задобисмо, благодаћу и човекољубљем Јединороднога Сина Божијега, са Којим нека је слава Оцу, заједно са Духом Светим, сада и увек и у векове векова. Амин.

Напомене:

1. Св. Јован Златоуст овде мисли на Слова против аномејаца.

2 То јест: апостолски сабор и њихови истинити прејемници-наследници.

3. То јест: бацања проклетства, анатеме.

4. То јест: Свети Игнатије Богоносац.

5. Сличне мисли налазе се у посланици Св. Игнатија Смирњанима, гл. 4-6.

6. То јест: Свети апостол Павле.

7. То јест: оне које, по вољи Својој, изабра за свештенослужитеље Цркве.

8. и 9. То јест: од узајамног анатемисања.

10. То јест: луде девојке, које - по Златоустовом тумачењу јеванђелске приче о мудрим и лудима девојкама - такође бејаху "светле вере и чистога живота", тј. имаху "светиљке своје", али "немаху уља" (= милосрђа) у светиљкама својим, када се појавио Женик.

Са руског:

М.А.