ПОУКЕ И ПОРУКЕ ОЦА НИКОДИМА

О ПЕТРУ ВАСИЛИЈАДИСУ

БОРБА ЗА ВЕРУ: Ко су данас настављачи литургијског реформаторства свештеника Сергија Булгакова, Николаја Афанасјева, Александра Шмемана? Иду ли они даље од својих учитеља?

 ДИМИТРИЈЕВИЋ: Да, наравно. Један од њих је и грчки реформатор Петар Василијадис, чија је књига „Лекс оранди“ („Закон молитве“) преведена и на србски језик. О његовом наставку борбе за „ново, ново, ново“ (мада маскирано у „древно,првобитно“) отац Никодим каже: “Новина, условно речено, представља систематизацију примедби које су о. Н. Афанасјев и А. Шмеман приписивали монаштву, као појави која је, поред примања великог броја незнабожаца у Цркву, у време Св. Константина Великог, допринела „кварењу“ евхаристијске побожности у раној Цркви. То му није било тешко, јер је овај проблем, у међувремено, већ био терминолошки одређен. Реч је о подели и међусобном разликама тзв. евхаристијске и терапеутске (исцелитељске) побожности, односно еклисиологије. Евхаристијска духовност јесте израз литургијске заједнице, која има есхатолошко усмерење, и собом објављује присуство Царства Божијег, већ овде и сада. Спасење је заједничко дело, које подразумева „обожење за многе“, искључујући индивидиулно спасење и светост. „Дакле, Тајна Цркве се на истински начин изражава у сабрању заједнице око епископа, која не настоји да на светотајински-сакраменталнистички начин задобије избављење из беде овог света, нити да задобије лично савршенство и индивидуално спасење, већ представља икону и пројаву есхатолошког Царства Божијег“. Међутим, под утицајем платонизма појављује се у Александријској катихеткој школи, са Оригеном и Св. Климентом Александријским, који су „првобитно стање ствари сматрали савршенством, а све што се збивало касније сматарали су неким видом пада. Допринос тајне Очовечења овом систему јесте од незнатног до ништавног, при чему се Христос сматра извором сједињења човека са Богом и, на неки начин, васпостављањем његове пропадањем нарушене природе“. Носилац оваквог учења са бегом од света и историје, са поимањем Цркве као лечилишта душе, било је монаштво. Ово удаљавање од првобитне побожности резултовало је настојањем на непрекидној молитви и формирањем богослужења и живота прописаних монашким типиком. „Спасење је, дакле, садржано не у очекивању једног новог света, нове есхатолошке заједнице са новом аутентичном структуром, већ у сједињењу душе са Логосом, а тиме и у очишћењу душе од свега што је спречава да се сједини са првобитним Логосом, односно, у очишћењу од материје, чулно опазивих предмета и од историје“. Ова два типа побожности током историје међусобно сапостоје у Цркви, имајући, при том, различите односе. „Дилема: где хришћанин може пронаћи индивидуално савршенство и искупљење: у евхаристијском сабрању око епископа, превазилазећи на стваралачки начин све схизофрене подвојености (дух-материја, трансценденталност-присуство Божије, сабрање-излазак народа Божијега, и др.) и друштвене супростављености, или у пустињи, у скиту, у манастиру, где је доказано доступнији и ефикаснији труд очишћења и исцељења (кроз аскезу) од страсти, и даље је актуелна у животу Цркве, нарочито Источне“.

Прихватајући богословске тезе о. Афанасјева и Шмемана, П. Василијадис је од њих прихватио и преузимање богословских теза западних научника, односно, њихов западни, протестанстки дух критичке анализе. Само благодаћу Божијом се може разумети и тумачити историја Цркве, и разумети њено складно прилагођавање и преображавање, сагласно епохама кроз које је она пролазила и пролази, не престајући, при том, никада да буде материца спасења, светости, обожења. Само безглагодатно рационалистичко, протестанстко богословловствовање може да, на горе наведени начин, погрешно протумачи појаву монаштва и улогу аскетике у Цркви, односно, у домостороју спасења човека. Нигде код Светих Отаца, који су сви одреда били монаси, не налазимо шизофрену расцепљеност између Евхаристије, као Тајне Цркве, и аскетике, која није само особеност монаштва већ и људи који су живели и живе у свету, као што то многи примери показују. Нигде, осим у глави проф. Василијадиса и у главама оних на које се он позива и у главама оних који професора и његове узоре и учитеље следе. Такво непознавање духа и улоге монаштва у Телу Цркве је непримерено православном професору богословља. Монтанистичке, гностичке и платонистичке идеје се не могу приписивати православном монаштву, већ онима који су због таквих идеја, током историје, ако се не би покајали и одрекли заблуда, били лишавани монашког лика и искључивани из Цркве. Никада православно монаштво није престајало да за главни циљ има сједињење са Христом, управо у Св. Евхаристији, а читава аскетика је била припрема и последица тог чина. Чак је и преп. Марија Египћанка потврда овога, као и пустињаци, који нису могли да живе без Св. Причешћа, па су их анђели причешћивали, наравно, под условом да проф. Василијадис и његове западне колеге, верују у тако нешто. „Молитва у тајности и молитва заједничка, уствари, неодвојиво припадају једна другој као видови једног истог преданог исповедања и делања. Не постоји избор: оне се требају заједно упражњавати, практиковати. Истини за вољу, црквено је правило да верници треба да се припреме за заједничку молитву у својим личним молитвама 'код куће', 'у одаји'. Духовно је опасно пренебрегавати ово правило. Али није мање опасно сувише се предавати 'кућној молитви', тако да се жеља за придруживањем браћи у заједничкој молитви постепено губи и умањује: јер је врхунац, као и средиште, хришћанског богослужења – Свето Причешће, у којој се Сам Христос јавља усред верних, окупљених у Име Његово“ (отац Георгије Флоровски, нап. В.Д. ). Аскетика и непрекидна молитва су били искорак према есхатону, са жељом да се стари Адам, који је изгнан из раја, преобрази у новог Адама, у охристовљеног богочовека, који чека Царство Небеско. Душа, као невеста Христова, треба да се сједини, не са безличним, прапочетним Логосом, већ са Христом Логосом, Сином Божијим, Богочовеком. Одвајање пустињака од православног парохијана у центру Њујорка, могуће је, дакле, само у главама и теоријама западних и позападњачених источних богослова: њих спаја иста вера, иста нада, иста Чаша, а не раздвајају их ни боја коже, ни пол, ни узраст, ни образовање, ни различити дарови, службе и различита мера подвига. Св. авва Јустин каже: „У ствари, делатност сваког члана Цркве је увек личносаборна, личноколективна. И када изгледа да ради само за себе (на пример, усамљеничко подвизавање пустињака), члан Цркве увек ра­ди за целину. Такво је устројство богочовечанског органи­зма Цркве, који увек води и руководи сам Господ Христос.“ Будући рационалиста, проф. Василијадис материјално-телесно разуме нечији духовни статус у заједници, у Цркви: бити физички одвојен од заједнице не значи бити и духовно одвојен; да ли је неко индивидуа или личност не зависи од тога да ли је у парохији или у пустињи, већ од тога да ли је одвојен од благодати Божије или не; имајући, при том, на уму да је личност, човек који се уподобио Христу, који је своје „по лику“ превео и употпунио са „по подобију“, односно, који се обожио, а човек без благодати, макар не излазио из заједнице, јесте индивидуа, јединка, најусамљенији човек на свету, који не општи, јер нема благодати, ни са Богом нити са ближњима, тј. са заједницом. Личност (ипостас) је носилац природе, господар а не роб своје природе, а да би постао господар он мора да своје срце очисти од страсти, да васпостави првобитну едемску и објави последњу горњојерусалимску бестрасну, непалу човекову природу. Према различитим даровима су и различите службе, па и особени, али складни а не различити, путеви спсења удова, који сви заједно чине Тело Цркве, са Главом Христом Зато су, у суштинском смислу појма, само светитељи праве личности. Преузимајући неправославну евхаристијску еклисиологију и литургијско богословље од о. Н. Афанасјева и о. А. Шмемана, он их следи и у непознавању православне антропологије и аскетике. Али, ко ће да поред „врхунских“ западних „богослова“ чита Добротољубље, Св. Макарија Египатског, Св. Григорија Синаита и Паламу, Св. Теофана Затворника, Св. Игњатија Брјанчанинова...“ Тако о Василијадису пише отац Никодим.

Заиста, ко ће да чита Оце уместо западних помодних теолога? Десило се, нама православнима, нешто трагично – многи су се постидели Светих Отаца, и почели да им приступају протестантски, рационалистички, што је и довело до свега овога чему данас присуствујемо. А како је говорио јеромонах Серафим Роуз, учењу Отаца се приступа као светим моштима – са страхом Божјим, вером и љубављу.

 РЕФОРМЕ У РУСИЈИ И У СВЕТУ

БОРБА ЗА ВЕРУ: Да ли се отац Никодим бавио данашњим  реформаторима у Русији и другде?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Наравно. Ево шта он каже о њима: “Затим смо се у историјском и личносно-богословском прегледу упознали за стањем литургијске обнове у Русији. Основна питања која изазивају подвајања у овој Помесној Цркви јесу питања богослужбеног језика и чешћег причешћивања, као и јеретичко-расколничкио богословље и активности о. Г. Кочеткова. Аргументи заговорника увођења савременог руског језика у богослужење јесу неразумевање црквенословенског од стране новопришлих и млађих, као и ради активнијег учествовања верника у богослужењу. Такође су велике расправе око увођења новог, у односу на традиционално, чешћег причешћивања верника, и са њим повезано укидање додатног поста и обавезне исповести. Посебна је важна делатност о. Г. Кочеткова, који је, заједно са о. А. Борисовим, од стране патр. Алексеја 2., добио епитет новообновљенца. Заиста, они су пример радикалних, самовољних, домета појединих припадника ове појаве, који чак прелазе границе до којих су дошли послереволуциони обновљенци. При том о. Кочетков се за своје богословље и делатности позива на еклисиологију о. Н. Афанасјева и литугијско богословље о. А. Шмемана. Тада смо уочили да некадашњи и садашњи обновљенци имају почетну римокатоличку и завршну протестанску фазу. Такође смо довели у везу савремену литургијску обнову са обновљенством: „Спаја их почетак и завршетак, теорија и пракса, а разлика им је у степену радикалности на оба плана. Заједнички им је однос према Предању, с битним разликама: савремени богослови литургијске обнове или препорода имају погрешан, а обновљенци и неообновљенци имају непоштујући однос према Предању; први су умнији и умеренији, други несмиренији и радикалнији. Али, у основи и погрешног односа према Предању првих, и непоштујућег (презирућег) односа других стоји самовоља; код првих мање, а код других више изражена. Однос према Предању се преноси и на однос према Цркви; и овде се пројављује, заједничка им, самовоља, која се кроз несаборност пројављује у променама, реформама богослужења, без чекања да Црква саборно донесе одређене одлуке. Осим полазишта и мотив и циљ су им заједнички. Мотив је исправити 'искварено' Предање, односно мисија Цркве, а циљ промене, са разликама у облику и обиму. Недостаје им оно најважније, а то је страх Божији“.

На крају смо на примеру Ман. Нови Скит видели не само литургијску обнову већ и литургијску реформу на делу. Њиховим реформама је обухваћено: 1. превођење, исправљање преобликовање и писање нових богослужбених текстова и књига, и њихово објављивање; 2. преобликовање свих дневних служби и Светих Литургија и 3. преуређивање храма, иконостаса и олтара. „На примеру Манастира Нови Скит видимо сажете све фазе развоја литургијских реформи на једном месту и у једном, релативно, кратком временском периоду: они су као католици (православног богослужења) ушли у Православну Цркву да би извршили протестантске реформе. А пошто овоме претходи теоријски рад римокатоличких и православних литургијских богослова, можемо рећи да се у Манастиру Нови Скит затворио дуготрајни литургијско-обновитељско-реформски круг: литургијска обнова започета од римокатоличког литургијског покрета завршена је од стране бивших (?) римокатолика у православном (?) манастиру реформаторским (протестантским) реформама“.

СЕДАМ ИДЕЈА ЛИТУРГИЈСКЕ РЕФОРМЕ

БОРБА ЗА ВЕРУ: Чиме се још бави књига оца Никодима?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: У другој глави он подробно разматра  седам основних идеја литургијске обнове: 1. идеју о искварености савременог богослужења; 2. богослужење ране Цркве као узор за обнову; 3. питање иконостаса са свим варијантама – стално држање отворених двери, постављање ниског иконостоса са и без двери, потпуно уклањање; 4. гласно читање свих литургијских и молитава осталих богослужења; 5. укидање Молитве Трећег Часа; 6. увођење савремених за језике богослужења; 7. чешће причешивање верних.

Навођењем мишљења савремених богослова, о. Г. Флоровског, о. М. Помазанског, архим. Василија (Гондикакиса), о. Т. Зисија, митр. Димитрија (Псаријаноса), митр. Јеротеја (Влахоса) и архим. Рафаела (Карелина), отац Никодим показује да су тезе о. Н. Афанасјева, о. А. Шмемана, П. Василијадиса, о. Г. Кочеткова и братства Ман. Нови Скит о искварености богослужења и неопходности повратка пракси ране Цркве – протестантске. Он показује да је грешка у уздизању есхатолошког до апсолута, без освртања на историју Цркве, и каже: „Анти-антиномично истрајавање на есхатолошком усмерењу и духу Цркве, неминовно доводи до искључивања и пренебрегавања њене историчности, њеног пребивања у историји, њеног хода, раста и преображавања и прилагођавања у историји. Такво једнострано осиромашење Цркве, исто тако, неизоставно доводи до погрешног тумачења Предања, управо зато што је оно Ризница вечног, насталог и објављеног у времену, у историји, и без рачунања те његове димензије, оно остаје дух који лебди у ваздуху, без своје плоти/…/„Погрешним схватањем и недоживљавањем свесадашњости и свевремености и надвремености и свеобухватности Предања, рађа се утопистички повратак, бег у 'изгубљени рај', да би се помоћу његове, сада већ обезоблагодаћене и безживотне форме, сазидала коначна хилијастичко-есхтолошка утопија“.

Поредећи епоху Св. Григорија Паламе са нашом, отац Никодим закључује  да их повезује процват хуманизма унутар Православља, који почива на хуманистичком философском наслеђу антике и богословском наслеђу Запада, што је, суштински, исто,и што рађа антимонаштво и антиисихазам. Позивајући се на митрополита Јеротеја Влахоса и свештеника Теодора Зисиса, отац Никодим указује на то да је главна заблуда реформатора поверење у разум који све може да схвати, само ако му се „преведе“, “објасни“, ако се наглас читају свештеничке молитве и склони иконостас. Али, то није тачно – Бог се не поима разумом, него се доживљава свим биће, по мери усхођења путем очишћења, просветљења и обожења. По оцу Никодиму, реформатори иду путем ваарламистичког неразликовања нестворених Божанских и тварних, људских енергија, кроз неразликовање духовног од душевног живота,  као и проглашење Божанских за створене, тварне: наиме, „тврдећи да се Предање и, нарочито, богослужбено предање, кваре и мењају, они варлаамовски сведоче да је благодат која непрекидно обитава у Цркви тварна, односно, да се као и таворска Светлост, по тумачењу латина, као чулна, појављује и нестаје, допуштајући да људска воља и слабости надвладају Божију свемоћ и савршенство“.

У доба Светог Паламе, његови противници су били под снажним утицајем латинске теологије. Данас, по оцу Никодиму, нови ваарлаамити  паписте сматрају Црквом, тврдећи, како он каже, „да не постоји саборска - искључују при том Сабор Светих Отаца у Царству Небеском – одлука о осуди њихових јереси“.

БОРБА ЗА ВЕРУ:  А шта се може рећи о тихом читању молитава?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Што се тиче тихог читања молитава, отац Никодим је јасан: „На основу анализе рукописне грађе и светоотачких и дела савремених богослова, које је објавио вл. Атанасије (Јевтић), успели смо, сматрамо, да докажемо да су током читавог средњег века, почевши од 8. века, па све до савременог доба, евхаристијске молитве од стране свештеника читане тихо-тајно. Такође смо покушали, надамо се успешно, да докажемо да „русификација“ нашег средњовековног богослужења током 18-19. века није била тако велика, и да се њој не може приписати увођење тајног читања молитава и ретког причешћивања, а може, условно, задржавање и говорење Молитве Трећег Часа. Самим тим смо показали да су они, који упорно = „папагајски“ понављају да служе као што је служио Св. Сава, у праву када тако говоре“. И додаје: „На крају, покушаћемо да објаснимо духовно-васпитни смисао тихог читања евхаристијских молитава. Била би хула на Духа Светога када би се рекло да Црква овим неписаним предањем, жели да врши клерикално или било које друго насиље над својим чадима. То би оптужба била иста упућена родитељу што васпитава своје дете. Господ кога воли тога и учи смирењу. Умудрена Светим Духом Црква зна да су неразумевање и незнање Крст за човекову палу вољу, за човеков пали ум. Они човека смиравају, а смирење је основни предуслов за сједињење с Богом. „Знање надима“, незнање смирава. И Црква с љубављу васпитава и подиже своја љубљена чада у смирењу путем заповести, која разапиње човекову вољу и гордост ума. Није то ништа ново. Тако је било већ на почетку: „И запрети Господ Бог човеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту; али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш“ (Пост. 2, 16-17). Заповест је требала да васпита тек створеног Адама, и после дугог васпитавања и утврђивања у послушности колебљиве створене човекове воље, Бог би благословио Адаму да једе са дрвета познања, тј. открио би му тајне неба и земље. Јер знање неутврђене у смирењу обара. Али, Адам није послушао, показао је нестрпљење према узрастању у смирењу и знању и  умро је. Али, смрћу Новог Адама, оживео је. И сада су Двери ка Дрвету живота и Дрвету знања отворене, и Адам сада може да једе са двоједног Дрвета живота и знања, јер су на Крсту Живот и Знање објављени као Један. Тако да је Адаму боље у Новом Рају – Цркви, него у старом, јер му је дозвољено да једе. Али остала је забрана, додуше ублажена, опет везана за знање а не за живот, да, док не дође пуноћа, не може у потпуности учествовати у „зрењу“ и „припреми“ плодова на Крсту. И ко се смири и просветли Плодовима Крста, он се удостоји, још у овом веку, да уђе у Светињу над светињама, да уђе у тајну Богопознања. Јер пуноће откривења Бога у овом веку јесу управо Његово Тело и Његова Крв. Тако да греше они, понављамо, који пре времена, самовољно, укидају заповест Господњу и уклањају иконостас и укидају тајно читање. Они чине зло и себи и онима које уводе у учестововање у Тајни без благослова. А речено је на почетку да они који крше заповест бивају кажњавани смрћу.

Ту ће заповест, као што смо рекли, укинути сам Бог, на крају историје, када се крај буде спојио са почетком...“

БОРБА ЗА ВЕРУ: Кад је већ поменуто, да размотримо и то питање. Новотарци код нас намећу и уклањање иконостаса... Шта о томе говори књига коју прелиставамо?

 ДИМИТРИЈЕВИЋ: О уклањању и смањивању иконостаса отац Никодим каже: “У одбрану против захтева за склањање или смањивање иконостаса и гласног читања, наводили смо мистагошко богословље Светих и савремених отаца. На основу речи Св. Дионисија Ареопагита, Св. Василија Великог, Св. Максима Исповедника, Св. Германа Цариградског, Св. Симеона Солунског, и о. Д. Станилојеа, јрм. Григорија Светогорца, Л. Успенског,  архим. Рафаела (Карелина), покушали смо да теоријом хијерахије чинова, простора и знања, одбранимо наслеђе Цркве од 8. века па наовамо. Осим тога, кључ за задржавање иконостаса и тајног читања јесте разумевање разлога због којих су они уведени: то је повлачење ранохришћанске благодати, којом је Црква претворила паганско Римско у православно Ромејско Царство, и која је потом, промисаоно, повучена. У раној Цркви су сви, због велике мученичко-есхатолошке благодати, - а њих није било много – били достојни да виде и чују. Након тога је, као некада нашим прародитељима у Едему, уведена заповест да се не види и не чује, да би се, будући несмирени, смирили. Носиоци литургијске обнове сматрају да је дошло време да се та заповест о негледању и неслушању укине; ми сматрамо да још није, и да ће доћи тек када Црква буде поново, на крају времена, у прогону, у катакомби, у пештерама и гудурама, на Крсту. Тада ће, опет, малобројни хришћани окупљени око једног епископа, око једног свештеника, у гори, у катакомби, у пештери, бити сви окупљени око Св. Трпезе. На другој страни, ово њихово неблагословено и неблаговремено укидање заповести Божије може бити знак да се то време приближило“.

БОРБА ЗА ВЕРУ: Шта још карактерише истраживања оца Никодима?

 ДИМИТРИЈЕВИЋ: По мом дубоком уверењу, карактерише их крајња трезвеност и помирљивост – почев од питања богослужбеног језика, преко тропара Трећег часа, до питања причешћивања. Ево шта он каже: “У вези Молитве Трећег Часа ствари су прилично једноставне и јасне. Зна се тачно кад је уведен и када је у Грчкој Цркви уклоњен, а ми смо покушали да примером разликовања грчке од руске побожности, при чему се не ради да је једна од друге боље, будући да обе вековима рађају Светитеље, покажемо зашто је ова молитва ближа руској традицији, и зашто има разлога за његово задржавање у нашој пракси, а који су за изостављање. Све је ствар саборног договора.

Сматрамо, исто тако, да су разлози за одбрану старогрчког и црквенословенског језика у Грчкој и Руској Цркви јачи него аргументи литургијске обнове за осавремењивањем богослужења. Наводили смо при том одговарајућа мишљења савремених богослова. Код нас је српски у преваги над црквенословенским, али остављена је слобода избора и коришћења.

Свакако најважније питање које је покренула литургијска обнова јесте чешће причешћивање. Покушали смо да објаснимо да, као и у случају Молитве Трећег Часа, постоје две праксе и да једна другу не искључују, већ се узајамно допуњују и потврђују. Реч је о блажој, грчкој и строжијој, руској пракси. Као резултат разних околности, историјског искуства, времена примања хришћанства, поднебља и др., Грци се чешће причешћују, без додатног поста као припреме, и са Исповешћу по потреби. /…/ Није реч о томе која је пракса исправнија, већ која некој средини или појединцу више одговара. Против смо крајности у ригоризму и либерализму, и против међусобног осуђивања. Нека се свако држи свога“.

Видимо, дакле, да је пред нама човек који искрено жели да се постигне мир у Цркви Божјој, и да Свето Предање остане неокрњено. То је велика ствар у наше време.

 БОРБА ЗА ВЕРУ: Да ли Ви очекујете да ће се у нашој Цркви расправљати о овој значајној књизи?   

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Волео бих да сам оптимиста, али мислим да ће ова књига бити не само прећутана, него и прецртана. Разлог је јасан: она је озбиљна богословска студија, а на такве студије је лакше одговорити будаком него аргументованом критиком. У ствари, можда ће бити примењен у нас у последње време омиљени метод -КРИТИКА БУДАКОМ.

БОРБА ЗА ВЕРУ: Шта бисмо, на крају овог разговора, могли да кажемо нашим читаоцима?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Да их замолимо да прочитају ову изврсну књигу, и да науче шта наша Литургија јесте. Мени је много жао што смо често површни и празни, па мислимо да све знамо, а, у ствари, не знамо. Отац Никодим је, понављам, написао УЏБЕНИК ПРАВОСЛАВНЕ ЛИТУРГИКЕ, који СВАКИ ПРАВОСЛАВНИ СРБИН треба да пажљиво прочита и да упозна сву дубину отачке премудрости кад је Служба Божја у питању. У исти мах, ово дело биће му и заштита од свих заблуда савременог реформаторства. Мислим да је најбоље да овај разговор, на коме Вам срдачно благодарим, закључимо речима самог оца Никодима:

“На основу свега реченог: 1. да називи обнова, препород и реформа у овом случају немају ни библијски ни предањски садржај и значење, односно имају западни, хуманистички, папистичко-реформистички садржај и значење; 2. да према сведочењу и западних и православних богослова, и на основу наше анализе да почетци литургијске обнове у Русији и Грчкој имају неправославне корене, и она има западно, неправославно порекло; 3. да су главни оснивачи и професори Париског института били латинофили и латинофрони, поједини са јеретичким богословљем; 4. да је богословље главних богослова литургијске обнове, о. Н. Афанасјева и о. А. Шмемана, у свим својим видовима неправославно; да је неправославно, антимонашко и антиисихастичко богословље П. Василијадиса, о. Г. Кочеткова, о. А. Борисова и братства Ман. Нови Скит; 5. да су главне идеје о искварености богослужбеног предања и потреби повратка ранохришћанској пракси протестантски; 6. да је захтев за смањивање или уклањање иконостаса и за гласним читањем против Предања Цркве, у његовом најдужем и најплодоноснијем периоду од 8. до 15. века, и против стварних духовно-мисионарских потреба Цркве; 7. да су захтеви за увођењем савременог грчког и руског језика уместо старогрчког и црквенословенског антипредањски, тј. модернистички и 8. да су крајности које постоје у литургијској обнови у вези честог причешћивања са укидањем Исповести и претходне припреме молитвом и покајањем, и уопште приступање Св. Чаши без страха Божијег – закључујемо да је реч о појави која нема упориште и оправдања у Предању Православне Цркве нити у богословљу Светих Отаца, и као таква је плод људског, академског, кабинетског, тј., хуманистичког, неблагодатног умовања и богословствовања. Главно и кључно сведочанство њене безблагодатности јесте чињеница да литургијска обнова постоји већ више од стотину година и да за све то време ниједан њен оснивач, присталица, заговорник није прибројан броју светих. На другој страни, током протеклих стотину година Црква је препознала небројени број светих, и ниједан од њих није био њен следбеник. То су Св. Јован Кроштатски, Св. патр. Тихон, Св. Јован Шангајски, Св. Николај Србски, Св. Јустин Ћелијски, Св. патр. Павле Новосрбски. Њима ћемо придружити и највеће богослове и духовнике 20. века: о. Г. Флоровског, о. Д. Станилојеа, о. Ј. Романидиса, о. Софронија Есешког, митр. Јеротеја (Влахоса), о. Т. Зисија, о. Георгија (Капсаниса), о. Рафаела (Карелина)...  Ово упућује на просту чињеницу да она није могла, нити ће моћи да роди светог, зато што је неблагодатна.

За крај ћемо поновити о извору литургијске обнове: њен извор је несмирење, гордост људског ума, која се превазноси изнад величанстве Ризнице Предања Православне Цркве и одбацује или погрешно тумачи учење Светих Отаца. Такав ум не жели и не може да се моли Богу. А Бог се само молитвом открива, сазнаје и заједничари. Зато богослови литургијске обнове не разликују духовни живот од душевног: духовни живот је живот молитве и богооткривања, а душевни умовање и размишљање о Богу. Зато је плод духовног живота богочовечанско богословље, а душевног хуманистичка философија.

Све ово говори о неприхватању литургијске обнове од стране Православне Цркве, ма како изгледало да она у њој има тренутно јаку позицију. Без благослова Божијег она се не може одржати. Њу неће прихватити Света Гора, ни Света Русија, неће је прихватити ни народ у Грчкој и Српској Цркви. Зато је ово наш скромни прилог одбрани смирено-благодатно-подвижничко-покајничко-исихастичког Православног Предања, однос прилог расправе против литургијске обнове, а за њено неприхватање и одбацивање. Уместо литургијске обнове ми заговарамо и предлажемо предањску молитвено-подвижничко-покајничко-исихастичку обнову: обнову молитве, поста, покајања, са есхатолошким позивом самог Господа: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско!“ (Мк 1,15). Молитвама Св. Саве Србског, Св. Николаја Србског и Св. авве Јустина, нека тако буде. Амин! Боже дај!“

БОРБА ЗА ВЕРУ: Уважени сарадниче и поштовани у Христу брате Владимире, срдачно Вам захваљујемо на овом разговору.