|
 ПОВОДОМ ИЗЈАВЕ МИТРОПОЛИТА ИЛАРИОНА О МЕЂУСОБНОМ ПРИЗНАВАЊУ ВАЛИДНОСТИ ТАЈНИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ И ЛАТИНСКИХ ЈЕРЕТИКА
Бити против екуменизма – значи стајати у Христу, чак и ако се иде против патријарха и свих оних који љубе папи руку. абхаски пустињак Константин Предлажемо нашим цењеним посетиоцима да се упознају с одговорима кавкаског пустињака монаха Константина (Коваљчука), који се већ више од четрдесет година подвизава у планинама Абхазије, на питања православних верника о неким актуелним проблемима савременог црквеног живота.
Оцу Константину питања су постављена на сајту пустињског Свето-Тројицког скита „Пустињак“, основаном с благословом митрополита Почајевског Владимира и Липецког и Задонског Никона. У наставку доносимо одговор абхаског пустињака на питање „Како се односити према римокатолицизму?" Уредништво
+ + + Како се односити према римокатолицизму? На позив директора Института за светску историју РАН, академика А.О. Чубарјана, пред особљем овог научног центра 23. децембра 2013. године иступио је председник Одељења за спољне црквене везе (ОВСЦ) Московске Патријаршије митрополит волоколамски Иларион. Према саопштењу сајта ОВСЦ-а, митрополит је у свом говору рекао, између осталог, да су Руска Православна Црква и Римокатоличка „црква“ сматрале једна другу за јеретичку све до 19. века, што је подразумевало одсуство богослужбеног општења. Но, у 19. и посебно у 20. веку ситуација се наводно променила, и сада „ми констатујемо фактичко признање валидности Тајни уз одсуство светотајинског општења“. Тако се чуло: „Само улажење православних у дијалог <…> (с римокатолицима) значило је мораторијум на употребу термина 'јерес' и 'јеретик' у односу на католичку цркву. Ми смо обострано престали да квалификујемо једни друге као 'јеретике'“. Јереј Роман је замолио монаха Константина да прокоментарише изјаву митрополита Илариона. „Ја сам случајно, на жалост, наишао на ту информацију... Но, ако ја добро разумем, - пише свештеник, - Црква и њено учење су свети, а ми смо грешни (ја, Ви, Патријарх са Синодом...). Ми не можемо облатити Цркву, јер је она – стуб и тврђава Истине; ми сами себе блатимо или просвећујемо светлошћу Исуса Христа, живећи по заповестима Његовим и учењу Његових Светих? Бити против екуменизма – значи стајати у Христу, чак и ако се иде против Патријарха и свих оних који љубе папи руку, као да они (римокатолици) имају делимичну благодат (иако је немају!); они потиру међе које су поставили Свети Оци, да би, блатећи себе, облатили и нас... Реците ми, молим Вас, шта Ви мислите о томе. Захваљујем Вам се у Господу!“ Монах Константин: >>Оче Романе, благословите! Хвала Вам за пружену информацију. Иако је она мучна, нужно је да сви ми знамо шта се збива у нашој Цркви. После читања извода из иступања митрополита Илариона, намеће се неколико питања: на чему су заснована таква стремљења за зближавање с Римокатоличком „црквом“? Да ли су то митрополитове личне жеље, очекивања група неких његових истомишљеника или испуњавање воље твораца глобализације? Но, тема промене међусобних односа Православне Цркве и јеретичке „цркве“, треба да се разматра и расправља искључиво на Помесном Православном Сабору. С обзиром да таквог разматрања није било, митрополитове изјаве изазивају, најблаже речено, дубоку збуњеност. Неоснована је и његова изјава да су православни у 19. и 20. веку фактички признали валидност јеретичких „тајни“, посебно у одсуству било каквог њиховог покајања и одрицања од многобројних јеретичких заблуда које су усвојили. Окружна Посланица Источних Патријараха из 1848. године и читав низ светоотачких изрека о јереси папизма сведоче супротно. На пример, Свети Игњатије (Брјанчанинов) назива католике папистима, а не хришћанима, зато што они уместо Христа поштују римског папу. Наравно, после такве своје изјаве митрополит Иларион се појављује пред руским народом као одступник од православног светоотачког предања, а следствено, у извезној мери, и од Православља. Нека би му Господ дао да спозна грешку и на време се покаје! Иначе, његово филокатолиштво може донети велику штету не само њему самом, већ и многим неутврђеним у вери православним хришћанима. Сама аргументација за зближавање с римокатолицима, заснована на одлукама Другог ватиканског концила, прилично је неозбиљна и, може се рећи, комична. На пример, ако муслимани и идолопоклоници одрже свој сабор и слично римокатолицима признају благодантим Свете Тајне Православне Цркве, тада, по митрополитовој логици, следи да треба тежити да и са њима успоставимо богослужбено општење?!... Осим тога, католици се придржавају јереси Варлаама Каламбријског, која у себи садржи лажно учење о тварној, а не о Божанској природи благодати, како ми, православни, верујемо. Тако да је њихово признавање наших Тајни и упоређивање са њиховим – више хула него поштовање. Сетимо се речи Светог Игњатија (Брјанчанинова): „О, јадног ли времена! О претешког ли стања! О, несреће над несрећама, коју виде само истински монаси и истински хришћани и које не примећују они које та несрећа граби и убија!“ Што се тиче нешег личног деловања, мислим да би требало да поступамо по речима истог Светитеља: „Одступништво је Богом допуштено: не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком. Сам се удаљи и чувај се од њега: то ти је довољно. Упознај се са духом времена, изучи га, да би по могућству избегао његове утицаје. <…> Бој се лицемерја, најпре у себи самом, а затим и код других. Чувај се њега управо стога што је својствено овом времену и у стању је да зарази сваког, при најмањем скретању у лакомислено понашање. <…> Не осуђуј ближње, већ суд на њима препусти Богу, - и очисти срце своје од лицемерства. <…> [Зато] је неопходно сједињење моливе с плачем за собом и читавим људским родом“. Нека би Господ помогао свима нама да живимо по заповестима Његовим, светотачком учењу и канонима наше Свете Православне Цркве!<< Превод са руског: „Борба за веру“ Источник: http://пустынник.рф http://pkrest.ru |
