Свети Пророк Исаија говори: "завист обузима народ неваспитани" (Ис. 26:11). Одмах треба рећи, да се ово односи на васпитање деце, и то подразумева да дете мора да буде васпитано – милом или силом, што значи: ако не може да се васпита на леп начин, онда треба употребити и силу. Ту је погрешио првосвештеник Илије, као што је познато из Библије, јер он није употребио потребне оштре мере да би довео у ред своје неваспитане синове. О томе свети Златоуст говори:

О Илију првосвештенику

"Беше свештеник неки код Јудеја, човек смеран и праведан, по имену Илије. Овај Илије постаје отац двоје деце, и гледајући их како иду ка злу није их задржавао нити спречавао, или боље, задржавао их је и спречавао, али то није чинио са свим усрђем. А преступи те деце беху блуд и прождрљивост. "Јеђаху", каже Свето Писмо, "за освећење спремљено месо пре освећења и пре но што се жртва принесе Богу" (види 1 Сам. 2, 15-16). Отац, чувши то није их кажњавао, него је речју и саветом покушавао да ту неваљалост одагна од њих, и често им је говорио ове речи: "Немојте, децо, немојте чинити тако, јер није добар глас који чујем о вама, како развраћате народ Господњи; кад човек сагреши човеку, други ће се за њега помолити Господу, а ако човек сагреши Господу, ко ће се за њега помолити?" (упор. 1 Сам 2, 24-25). Веома су силне и поражавајуће речи, довољне да преобрате онога који има ум; јер је стављао пред очи грех, и указао страхоту његову, и указивао на предстојећу казну за њега као тешку и страшну. Па ипак, пошто није све учинио што је требало, и сам је са њима пострадао. Требало је наиме појачати претње, и отерати их са очију својих, и казнити бичевањем, и бити много више строжији и суровији. А будући да он ништа од тога није учинио, разгњевио је Бога и против себе и против њих, и показавши неумесно снисхођење према својој деци, заједно са децом погубио је и своје спасење. Чуј, наиме, шта Бог каже њему, или тачније, не њему, јер даље није сматрао њега достојним одговора, него као неком робу, који је тешко сагрешио, кроз другога указује му на беде које му предстоје: толики је тада био гнев Божији. Чуј, дакле, шта каже Бог ученику о његовом учитељу: јер и ученику, и другом пророку, и свима је радије говорио него ли њему о бедама његовим, тако се био на крају од њега окренуо. Шта заправо Бог каже Самуилу? "Знао је (Илије) да чине безбожно (да нечествују) синови његови, и није их обуздавао" (упор. 1 Сам. 3, 13), дакле, не да их он није уразумљивао, он је уразумљивао, него Бог вели да то још није уразумљење, и одбацио је њега, будући да је оно било без силе и настојања. Тако и ми, кад се старамо о деци, и не чинимо то онолико колико треба, тада наше старање и није старање, као што ни код Илија оно није било уразумљење. Па казавши о преступу (Господ) налаже и казну у гњеву многом, јер, "Зарекох се", каже, "дому Илијевом, да се неће очистити кривица дома Илијева, ни кадом, ни жртвама довека" (упор. 1 Сам 3, 14).

Видиш ли недоговање велико и казну без наде на поштеду? Неизбежно је, каже, њему да погине, и не само њему и синовима његовим, него и целом дому његовом заједно са њим, и нема лека који би ту рану зацелио. Премда Бог ни за шта друго, осим за небригу о деци, тада није могао окривити тог старца, који је био диван у свему другом, чије је сво мудрољубље могуће видети, не из чега другог, него из самих околности које су пратиле његову несрећу. Тако најпре, кад је он све то чуо и видео себе како иде на крајњу казну, он није почео да ропће и негодује, нити је казао ишта, што обично говоре људи: "Зар ја имам власт над туђом вољом? за своје грехе ја сам дужан да сносим казну, а деца су одрасла, и сама треба да буду кажњена". Ништа такво он није казао ни помислио, него као благоразумни роб, који само једно зна, да благодушно подноси све од господара, мада је и непријатно, изговорио је ове речи испуњене мудрољубљем: "Он је Господ, што је Њему угодно, то нека учини" (1 Сам 3,18). И не само на овом, него и на другом случају може се видети његова племенитост. Јер када је рат захватио Јудеје, и када је неко дошао и јавио о несрећама у том рату, и како су деца његова срамно и јадно посечена у борби, он је саслушао то мирно. А кад је гласник о том поразу додао и вест о заплењењу Кивота од стране непријатеља, тада је старац, пошто се помрачио од муке, пао са столице наузнак и сломио врат и умро, јер бејаше стар и тежак. А био је судија Израиљу двадесет година (упор. 1 Сам. 4, 18). Па кад свештеника, престарелог, знаменитог, који је двадесет година без прекора предстојао роду јеврејском, и који је живео у времена кад није требало велике строгости, ништа од тога није могло оправдати (извинити) пред Богом, него је он погинуо ужасно и јадно за то, што се није постарао о деци са пуном пажњом, и грех такве слабости, као талас силни и велики, надвисио је све остало, и покрио је сва добра дела његова; онда каква ће осуда стићи нас, који живимо у времена која захтевају много веће мудрољубље, мада ми немамо његове врлине..."

Дакле, васпитање деце подразумева, да треба васпитати дете милом или силом, што значи да треба употребити и потребне оштре мере да би се дете васпитало. Треба напоменути, да је у оно време по Мојсијевом закону непоштовање родитеља кажњавано смрћу, а исто тако и непоштовање својих ближњих, и сигурно је то знао и Илије првосвештеник, али није поступао по Мојсијевом закону и управо због тога је био страшно кажњен, иако је био благ човек и није имао других греха.

Старо васпитање

Шта је најважније у васпитању деце, како је то познато од старине? Све старије генерације Срба памте како је било од старине, знају какво је било старо васпитање. Деца су морала да поштују старије и да љубе руку сваком старом човеку. Тај обичај поштовања старијих оснива се на петој Божјој заповести, која гласи: "Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи". Тај обичај поштовања старијих јесте само проширена заповест поштовања родитеља, тако да се поштовање родитеља проширује на све старије људе. Јер старијег човека треба поштовати као свог оца или мајку, па ако и није потпуно исто, али углавном тако. Тако је онда, као што је речено, дете морало и да љуби руку сваком старом човеку, мада то није најважније за поштовање старијих, и много је важније да се не вређа старији ни у мислима. А због чега је поштовање старијих најбитније за васпитање деце? Па ако неко поштује сваког старог човека као свог оца или мајку, онда је разумљиво да ће поштовати и његове синове и кћери као своју браћу и сестре, а његову унучад као своју децу. Такво васпитање нам је познато од Владике Николаја и Богомољаца. А супротно разуме се, ако неко не поштује старог човека као свог оца или мајку, онда неће поштовати ни његове синове и кћери као своју браћу и сестре, а ни његову унучад као своју децу. И то је неваспитање о коме говори Пророк Исаија: "завист обузима народ неваспитани". Разуме се, ако неко не поштује ближњега као оца или матер, или као брата или сестру, онда га обузима завист. И обрнуто, ако неко заиста поштује ближњега као оца или матер, или као брата или сестру, онда га не обузима завист.

Ово поштовање старијих и свих ближњих оснива се и на другој заповести Господњој о љубави према ближњима, која гласи: "љуби ближњега свога као себе самога". Према томе, васпитање деце, које се спроводи милом и силом, јесте основни и нижи вид љубави према Богу и ближњему, и то васпитање деце би морало да се спроведе милом или силом, како је речено. За разлику од тог обавезног васпитања, од те обавезне љубави према Богу и ближњему, виши вид љубави, такозвана савршена љубав, задобија се само милом, тј. само добром вољом. Могло би се рећи да између обавезне љубави и савршене љубави постоје и међустепени љубави, о којима говори преп. Антоније Велики, како стоји у Добротољубљу:

"Знаменита је реч о овој теми Светог Антонија упућена онима који једно неће, а друго не могу. Дошли су једном нека братија Светом Антонију и рекли му: "Дај нам поуку како да се спасемо". Старац им је одговорио: "Слушали сте Писмо? То вам је довољно". Међутим, они су рекли: "Ми бисмо и од тебе, оче, хтели нешто да чујемо". Тада им је старац рекао: "У Јеванђељу је речено: Ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други (Мт.5,39)". Они му одговорише: "Ми то не можемо да извршимо". Старац је рекао: "Ако не можете да окренете други образ, барем поднесите ударац у један". "Ни то не можемо", одговорили су они. "Ако ни то не можете, - рекао је старац, - у крајњој мери, немојте враћати ударац за ударац". Братија су рекли: "Ни то не можемо". Тада је Свети Антоније рекао свом ученику: "Припреми им мало варива. Они су болесни. Ако ви једно не можете, а друго нећете, шта ћу вам ја?" Потребна је молитва (или њихова или других) да се у њима пробуди дух ревности, тј. наравствена енергија."

Поштовање старијих и ближњих рачуна се у обавезни пост у ширем смислу, да се не вређа ближњи ни у мислима, јер каква је корист да се човек уздржава од јаког јела и пића, и да вређа старије и ближње. Јер, боље је да узме јако јело и пиће, него да "једе месо и да пије крв" својих ближњих, како се каже. Ако човек не гони зле духове постом и молитвом, сам ће да страда од њих; али ако вређа старије и ближње, тиме вређа Христа и Цркву. И може се рећи: ко поштује старије и ближње, то чини из страха Божјег и тај има страха Божјег у себи. И обрнуто: ко не поштује старије и ближње, тај очигледно нема страха Божјег у себи.

Савршена љубав спада у лични подвиг хришћанина, док поштовање старијих и ближњих по обавезном васпитању спада у заједничку обавезу свих хришћана. Стога, ако хришћанин и нема савршену љубав, он ипак има основно васпитање, има поштовање старијих и ближњих, и зато верујемо да он може да се спаси молитвама Цркве. Али, ако он нема обавезно васпитање, нема поштовање старијих и ближњих, њему онда нема спасења, јер он заправо не поштује Цркву и греши против Христа и Цркве, и онда нема ко да се помоли за њега да би се спасио. То потврђује апостол Павле и каже: "Кад се грешите о браћу, и бијете њихову слабу савест, о Христа се грешите" (1Кор. 8:12).

Васпитање данас

Да видимо сада, да ли данашњи Срби имају основно васпитање, да ли поштују најпре своје родитеље, па на основу тога да поштују и сваког старог човека као свог оца или мајку, и да поштују његове синове и кћери као своју браћу и сестре, и да поштују његову унучад као своју децу? Свако може да види, да се старо српско васпитање изгубило и да је садашњи народ – неваспитан. Па да ли има смисла неваспитане Србе "чешати по ушима" и позивати у цркву на причешће? Сигурно је да нема смисла, него треба их најпре васпитати старим основним васпитањем, да поштују родитеље и све старије и све ближње, па тек онда их примити у Цркву. Али, наши новотарци су и сами неваспитани, па би требали најпре себе да васпитају по старом, па тек онда да васпитавају друге тим васпитањем, којим су сами васпитани. Иначе бива по Јеванђељу: "ако слепац слепца води, оба ће у јаму пасти". Дакле, најпре сами новотарци треба да се васпитају по богомољачки, да поштују старије као очеве и мајке, и да поштују вршњаке као браћу и сестре, па тек онда да васпитавају друге тим богомољачким васпитањем, јер не могу они да васпитавају друге кад су сами неваспитани. То обавезно васпитање захтева и апостол Павле, кад заповеда апостолу Тимотеју:

"Старца не карај, него умољавај као оца; младиће као браћу, старице као матере; младе као сестре, са сваком чистотом" (1Тим. 5:1-2).

Већином стари Богомољци нису знали "високу теологију", ту теологију без крста, коју изучавају данас у теолошким школама, али су знали да поштују старије људе као очеве и мајке, и да се поштују међусобно као браћа и сестре, и то васпитање уз подвиг поста и молитве по својој моћи, то им је било довољно за спасење. А "висока теологија" без богомољачког васпитања само подиже гордост новотарцима, а све што подиже гордост – није на спасење.

Пример поштовања старијих имамо код светог Григорија Паламе, који није хтео да се спори са старим подвижником Јовом, како је описано у Прологу, и ту се види, како је свети Григорије имао основно хришћанско васпитање: да не вређа старије и да се не спори са њима. Познато је да су и сви Богомољци имали такво поштовање старијих као и свети Григорије.

РАСУЂИВАЊЕ

Да ли заповест Господња о непрестаној молитви (Лк. 18, 1) важи само за монахе или за све хришћане уопште? Кад би важила само за монахе, не би апостол Павле писао Солунским хришћанима: молите се без престанка (1 Сол. 5, 18). Апостол понавља, дакле, заповест Господњу од речи до речи, и издаје је свима хришћанима без разлике, да ли је неко монах или мирјанин. Св. Григорије Палама подвизавао се неко време, као млад јеромонах, у једном манастиру у Верији. Ту беше и неки знатан подвижник, старац Јов, кога сви уважаваху. Догоди се једанпут, да св. Григорије у присуству старца Јова наводећи речи апостолске тврђаше, да је непрестана молитва дужност свакога хришћанина а не само монаха. Старац Јов пак одговарајући на то рече, да је непрестана молитва дужност само монаха а не свакога хришћанина. Григорије као млађи уступи и не хте спорити, но ћутке се удаљи. Када се Јов врати у своју келију и стаде на молитву, јави му се ангел Божји у великој небесној слави и рече му: „не сумњај, старче, у истинитост речи Григоријевих; он је право рекао; и ти тако умуј и другима предаји”. Тако, дакле, и апостол и ангел потврдили су заповест, да се сви хришћани морају непрестано Богу молити. Ако не непрестано у храму, а оно непрестано на сваком месту и у свако време, и то унутра у срцу своме. Јер кад се Бог ни за тренутак не умара дајући нам добра, како да се ми уморимо благодарећи му за та добра? Кад Он непрестано мисли о нама, зашто ми да не мислимо непрестано о Њему?

Поштовање Светих

У обавезно васпитање спада и поштовање Бога и светих Угодника Божјих. Бог и Свеци су најстарији у нашој Цркви, и зато хришћанин који поштује старије, свакако ће најпре да поштује најстарије у Цркви, а то су Бог и Свеци Божји. И обрнуто, ако неко не поштује старије, свакако неће поштовати ни најстарије у Цркви, неће поштовати Бога и свете Угоднике Божје. Што се тиче поштовања Светаца, свети Златоуст каже: "Право поштовање Светих јесте у подражавању њима". Дакле, поштовање Светих захтева подражавање њима, захтева угледање на њих. Кога подражавају наши новотарци, на кога се они угледају? Подражавају данашње филозофе и политичаре, познате у екуменском покрету, и то не крију. А то показује, да наши новотарци, не само што немају старо српско васпитање и поштовање старијих и ближњих, него немају ни право поштовање Владике Николаја и Богомољаца, наших светих Очева, који су нас духовно родили. А и није могуће подражавати свете Оце и Матере без поштовања старијих и ближњих, како је нама познато од Богомољаца. Најпре треба поштовати старије и ближње, па тек онда подражавати свете Оце и Матере, по својој моћи. Прво је ниже, а друго је више; прво је основно, а друго је савршено; прво је обавезно за све, а друго је лични подвиг, колико ко може.