,,Светитељи су људи који су живели литургијски. Они су живели као што ће живети у будућем Царству Божјем. Тачније, узор њиховом животу је било будуће Царство Божје. Зато су они светитељи, свети људи`` (!) (подсећам да аутор на исти начин објашњава литургијски живот било ког  члана Цркве, тј. ,,сви су свети``). За пример светитеља узет је Свети Сава, ,,који се крштењем сјединио са Сином Божјим и постао члан Цркве``, и који је ,,напустио породицу и отишао да буде члан монашке литургијске заједнице``, и показао ,,да је уласком у литургијску заједницу, кроз крштење, постао син Божји по благодати Светог Духа и члан будућег Божијег Царства``...и т.сл. Иначе, ,,Свети Сава је волео све људе, јер их је гледао тако као да су и они већ у Царству Божијем``, а ,,према природи се односио као према милим делима Божијим која су створена за вечност. За њега су дрвеће и цвеће били као Божански осмејак којим се Господ љупко и радосно осмехивао њему и свим људима. Животиње...`` итд. (Не бих даље. Превише шећера за осољен православни укус).    

У Православном катихизису за 6. разред основне школе (2008) аутор је предвидео обрађивање основних појмова христологије. Ово је ученицима могло да пружи шансу да у шестој години учења веронауке коначно сазнају животопис Христов преко читања и тумачења одабраних делова Јеванђеља. Ово је била и велика шанса за аутора да напусти претходну праксу и напише један упечатљив и подстицајан уџбеник, примерен духовним интересовањима и интелектуалном нивоу деце овога узраста. Али аутор је главне догађаје из Христовог живота само препричао, са ретким даром да оно што је потресло и небо и земљу исприча сувим, бездушним, административним стилом канцеларијског извештаја: ,,Марија је то примила изражавајући при том велико чуђење и запитаност...``; ,,Старац га је узео на руке и том приликом пророковао...``; ,,Христос је, наиме, кренуо на Јордан да би га Јован крстио...``; О распећу само једна реченица: ,,У Петак, пред празник Пасхе, војници су повели Христа на брдо изван Јерусалима звано Голгота и тамо га разапели на крст``. Иначе, у овом уџбенику налази се и једно пријатно изненађење - помиње се душа, и то два пута! Реченице гласе: ,,Поред материјалне природе, човек у себи садржи и духовну природу - преко душе. Природа човека, наиме, састављена је из душе и тела``. Ни у једном тексту до краја 4. разреда средње школе ова реч више није употребљена.

У Катихизису за 3. и 4. разред средње школе (2006) има и неких нових тема у завршном разреду: ,,Апостолско прејемство, наследство``, ,,Црква је истовремено помесна и васељенска``, ,,Јединство Цркве на локалном плану``, ,,Јединство Цркве на васељенском плану``, ,,Институција сабора у Цркви``, ,,Васељенски сабори``, ,,Неке разлике између римокатоличког и православног устројства Цркве``, ,,Хришћанско схватање историје``. Тако су ученици могли да сазнају ,,да је први од епископа који је био гарант јединства Цркве на васељенском плану био епископ Рима, до раскола 1054. године, када је то место у Православној цркви заузео епископ Цариграда``, и да је ,,признање пуноће помесним црквама велики корак ка јединству Источне и Западне цркве``. Можда није на одмет напоменути да у свим овим лекцијама (76 - 99. стр), па ни у тексту ,,Јединство Цркве на локалном (!) плану`` постојање Српске Православне Цркве није поменуто ни једном једином речју. А можда није на одмет додати и то да СПЦ није ниједном поменута ни у једном уџбенику, за свих 12 година школовања.                                                                                               

Језичко-стилска страна овог уџбеника заслужује посебну пажњу. Текстови су писани академским стилом, са једном тешком и несавладивом инфлацијом речи, гломазном реченицом и ниском информативношћу текста. Нпр, текст (лекција?) ,,После греха првог човека Бог је променио начин остварења свог циља о творевини, али не и сам циљ`` износи целе четири стране, са неколико хипотеза (,,шта би било да је било`` или ,,да није било`` и ,,ако је ово резултат онога, зашто Бог није`` или ,,да је то ...ми бисмо...``, итд), са освртом на западњачко схватање спасења (а притом ученик, захваљујући овој веронауци, не зна још ни најосновније о својој вери!), а заправо доноси само четири информације које се појављују у питањима после лекције (израз ,,лекција``, као и поделу уџбеника на лекције, што би умногоме олакшало рад вероучитељу, аутор презире као ,,схоластички``). Колико има понављања у текстовима, можда ће се најбоље видети из одломка текста ,,Стварање човека по лику и подобију Божијем`` (који има 7 страна!):

,,Пре него што одговоримо на питање шта је то икона и подобије Божје у човеку, треба да напоменемо да се због тога, што је човек икона Божја, у човеку разликују природа и оно што чини икону Божију у њему. Човек је по природи исти као и сва друга створена бића, али се истовремено разликује од осталих бића по томе што је једини створен по икони и подобију Божијем.

Будући да су сви људи иконе Божије, али се разликује човек од човека по личности, неопходно је одговорити и на питање шта је то што сваког човека чини различитом личношћу. Но, најпре да видимо шта је то икона Божија и подобије Божије у човеку?``

После три и по реда, следећи параграф: ,,Икона и подобије Божије у човеку разликује га од осталих створених бића...``

Или нпр, параграф ,, Ја без Ти не постоји..`` на стр. 26, понавља се скоро од речи до речи на стр.55, па на стр.57: ,,Као што смо већ рекли...Без Ти не постоји ни Ја...`` итд.          

Ни са синтаксом (и интерпункцијом) није много боље. Шта рећи нпр. за следећу реченицу:

,,Почевши од сцене рођења, Христос се рађа као и сви други људи, купају га по рођењу, повијају у пелене итд., па све до страдања, где се показује да је Христос заиста умро на крсту (из његових ребара тече крв у вода што је доказ о смрти) и васкрсења где се Христос показује у људском телу, онаквим какав је он био и пре смрти``..? итд, итд.

Оволика понављања, неразмрсива мрежа таутологија и композициона и логичка лабавост су иначе познате карактеристике пишчевог усменог, предавачког стила: прича тече, беспочетна и бескрајна, понављана и непоновљива, увек иста а увек различита, и свеједно је у ком делу сте се укључили у слушање; ако нешто нисте чули на почетку, чућете на крају. Трака тече бескрајно, јер је кружна. Мисаони систем је затворен, и мора бити, јер сваки покушај човековог разума да у себе смести несместивога и домисли недомисливога остаје само немоћно бацакање у кругу властите створености. А можда је цела тајна овог уџбеника у томе што је ,,скинут`` са аудио-записа? Ако јесте, тужно је, ако није, још тужније. Јер, једна од основних ствари коју ученик треба да савлада у настави српског језика и књижевности јесте јасноћа израза, тачност у именовању појава и повезаност мисли и параграфа у писменом изражавању, тј. да научи да пише тако ,,да речима буде тесно, а мислима пространо``. Тим пре се подразумева да ће уџбеници из којих ученик учи бити написани јасно, прегледно, читљиво, без сувишности, конфузије и непотребног детаљисања и понављања. Шта тек да каже ученик кад у уџбенику наиђе на несигурну интерпункцију, правописне грешке (подчинити, сјединијо), па чак и граматичке (свет кога.., у циљу..; мешање екавске са ијекавском варијантом - спасити, спашен...итд) ?

Али има ту још нешто: многоговорљивост обично нешто прикрива. Интелектуална многоговорљивост најчешће покрива или празнину, или слабе тачке система, или скривене циљеве. Она увек има у себи нешто непоштено, јер срачунато иде на то да читаоца преведе жедног преко воде или да му прода рог за свећу. Теолошко интелектуално многоговорење није далеко од овог старог демагошког трика, јер тежи да засени  неупућеног и неквалификованог читаоца индиректном поруком да су теолошке висине резервисане само за посвећену класу академских теолога одређене школе. Оно је у суштини и обмана и самообмана. Обмана, јер уместо хлеба нуди камен, а самообмана, јер се после измаштаног узлета у небеске висине неизбежно сурвава у хтонске дубине из којих је и потекла.      

З А К Љ У Ч А К

1. Ниједан од досад изашлих уџбеника веронауке не води рачуна о психолошким развојним (узрасним) карактеристикама ученика којима је намењен. Промашаји нису мали; они захватају не годину или две, него цела узрасна доба. Идеје, мисли и ставови којима се оперише у прва три уџбеника-сликовнице несхватљиви су не само деци нижег и вишег основношколског узраста, него и просечним средњошколцима; уџбеник за 5. разред основне школе могао би, нпр, према изложеном сазнајном материјалу који захтева развијен формално-операциони ниво мишљења, евентуално бити коришћен у 4. разреду средње школе, итд. Са друге стране, сазнајни материјал изложен је тешким и неразумљивим језиком, психолингвистички неприлагођеним узрасту ученика. Коришћени вокабулар би захтевао читав један пратећи речник- азбучни регистар појмова, назива и  непознатих речи, који не постоји ни у једном од ових уџбеника. Реченице су гломазне, језички, синтаксички и стилски сувопарне и заморне, што додатно отежава разумевање смисла. Аутор није водио рачуна ни о педагошким принципима систематичности, поступности и прогресивности па тако често долази у ситуацију да непознато објашњава непознатим, ово још непознатијим  итд. У односу на теоријске, изворни текстови заузимају врло мали део уџбеника, а веза између њих је јако лабава. Архитектоника уџбеника, и микроструктурна (лекција) и макроструктурна (целих уџбеника) показује недостатак смисла (или труда) за планирање и организацију. Текстови су непрегледни, као здељани из једног комада, и у њима је тешко, па и немогуће уочити главне идеје, а сам аутор то посебним поднасловима није учинио. Методичко-дидактичка апаратура је танка и оставља утисак да је силом унета у текст да би рукопис имао привид уџбеника. Ликовни прилози -цртежи у прва три уџбеника су на граници поруганија светињи; каснији одабир прилога је нешто бољи, мада међу иконама има мало српских, а поред неизбежних Склирисових радова, укључен је и већи број икона (мозаика) са латиничним натписима. Случајно?

 2. Колико су аутору важне кључне речи и дефиниције његове евхаристијске теологије које неуморно понавља из уџбеника у уџбеник, толико су му важне и кључне празнине које такође понавља из уџбеника у уџбеник. Оне покривају она места из православног учења која су у супротности са учењем тзв. евхаристијске теологије, и стога морају, као опасна, бити прећутана. То су: вера, православна вера, душа (,,Ако неки део човека и преживљава, а можемо га звати и душом...``, Зизиулас, Саборност 2003), бесмртност душе (,,учење о бесмртности душе није хришћанског порекла. Оно потиче из грчке философске мисли, некритички је прихваћено од појединих теолога и никад није представљало став Цркве``, З. Матић), спасење душе, судбина душе у загробном животу, ђаво, последња времена, Антихрист, Страшни суд Христов, грех, покајање, исповест, молитва, пост, крст, крсни знак, (,,Не знам зашто се крстим``, Зизиулас, Мидић), светост, светитељи (у православном тумачењу), мошти, исихазам, Символ вере, свете тајне (и требе), богослужбени црквени календар, целокупан подвижничко-благодатни светотајински црквени живот, богослужбена (певничка) поезија, монаштво, духовништво, стараштво, Православна црква, Српска Православна Црква, крсна слава, откривењски карактер наше вере, кривоверје, секте, јереси, екуменизам као јерес над јересима, и још много тога  што чини саму срж учења наше вере. Иако су Свети оци стално наглашавали да тријадологију није могуће довести у корелацију са антропологијом и односе међу људима тумачити у складу са начином постојања Свете Тројице, јер нема и не може бити никакве сличности између створеног и нествореног, ова веронаука као своје темељно полазиште узима баш теорију личности као заједнице, на основу које тумачи како Бог постоји, а онда даље на томе гради цело учење о Литургији као заједници епископа (који је Христос), свештеника, народа и природе. Ако томе додамо и то да ова веронаука учи да је Адам умро по неопходности природе, што је званично учење Римокатоличке цркве (Ватикански Катихизис из 1992), да је смрт природе и смрт личности (=душе), да је грех последица смртности - тј. превазилажењем смрти ће сви греси бити избрисани и сви васкрсли ће бити изједначени, тј. свети, испод свих литерарних и научних наноса ове веронауке остаје следећа идеолошка по(р)ука: човек треба само да се крсти, да воли све људе и природу и да иде на литургију где ће се клањати свом епископу (који је Христос) и где ће примати од њега дарове хлеба и вина као знак заједнице. Крштењем, које је подвиг (!) он је постао члан Литургије, тј. члан будућег Царства Божијег на земљи, и то је све, осигурао се на вјеки вјеков. Мада, ,,Није битно ни крштење, јер у Старом завету је било обрезање, а у другим заједницама друге иницијације. Битна је слобода и љубав“ -  објаснио је народу владика Игнатије 8.02.2009. у интервјуу на ТВ Ст Б. Јер, за евхаристијску теологију није битна историја, тј. оно што смо били, него есхатологија, тј. оно што ћемо бити; есхатологија је повезана са евхаристијом, а евхаристија са јединством: ,,Сви народи ће доћи пред престо Сина Човечијега у последњим данима (!), и свет ће као јединство ући у Царство. То литургијско славље, које је било део јеврејске есхатологије што ју је и сам Христос делио, од почетка је постало евхаристијски елемент. Есхатолошка вера Цркве може имати значајну улогу у изградњи јединства Европе и модерног света`` (Зизиулас, Видослов 2003). И владика Игнатије, у истом тону, 8. 02. 2009, (ТВ Ст Б) изјављује: ,,Ми желимо да будемо онакви какви смо, и да тако живимо вечно. То је обезбедио Христос``. Да је посреди православни ађорнаменто, потврђује и изјава уваженог новотеолошког иконописца С. Склириса: ,,Сада је наш проблем како, на који посебан начин ће се у наредним годинама, у којима ћемо ми бити у Европи и Европа у нама, наставити проучавање Предања. Сада ће бити потребно једно стваралачко доживљајно искуство и продужавање Предања. Сада је час стварања. Час да се створе Отачка дела која ће одговарати на проблеме овог времена. Да се створе иконе, тропари`` (Видослов, 2003).

Да ли је могуће рећи суштину ове веронауке отвореније од овога? Нема бесмртности, нема ђавола, нема Бога, кажу атеисти; све је дозвољено, кажу анархисти. А наша веронаука нуди све ово, али са Богом, са неким Богом, нуди у име некога ко много воли људски род, ко хоће да му улепша живот безбрижношћу, сладуњавом ,,љубављу`` и природом; ако неко баш и падне у разврат или злочинство, боже мој! Све ће се то у есхатону изједначити превазилажењем смрти. ,,О, ми ћемо им дозволити и да греше. Они су слаби и немоћни, и они ће нас волети као деца зато што ћемо им дозволити да греше. А ми ћемо им казати да ће сваки грех бити искупљен ако буде учињен са нашом дозволом; а дозвољавамо им да греше стога што их волимо...(...) Они ће тихо умирати, тихо ће се гасити у име твоје, и иза гроба ће налазити само смрт. Али ми ћемо сачувати тајну, и ради њихове среће мамићемо их наградом небесном и вечном. Јер, кад би чега и било на ономе свету, онда наравно не за такве као што су они. (...) То што говорим збиће се, и царство ће се наше саздати. (...) Можда ти баш хоћеш да чујеш тајну из мојих иста, онда чуј: ми већ одавно нисмо са тобом, него с њим``- открива Велики Инквизитор Христу тајну свих исправљача и поправљача Његовог подвига у последњих две хиљаде година, оних који су уместо Њега потврдно одговорили на сва три Кушачева предлога, и ето, зидају нову Вавилонску кулу и граде нови мравињак на земљи да би ујединили и усрећили човечанство. А Христос им је сувишан, открива Велики Инквизитор, и спалиће га на ломачи, колико сутра, као и стотине јеретика до тада. Само литерарна фантазија? Можда, али онда остаје нејасно зашто су се све врсте усрећитеља човечанства у последњих сто година толико мучиле и рвале са Достојевским: забрањивале га, крњиле, упрошћавале, претумачивале, као и наши новотеолози данас (Богословски симпосион ,,Ф. М. Достојевски, црква и савремена цивилизација``, Пожаревац, 2006), који су у својим радовима приказали Достојевског као евхаристијскотеолошког мислиоца! Узалуд, његово дело које је цело једно велико исповедање православне, јеванђељске вере, и даље стоји, и тврди неизбрисиво: ,,Ако је уверење у бесмртност толико потребно за човеков  живот, онда је оно нормално стање човечанства; а кад је тако, онда бесмртност људске душе несумњиво и постоји", и ,,Лична бесмртност и Бог су једна иста - истоветна идеја``, и ,,Неверовање у постојање ђавола је француска мисао, то је плитка мисао`` и ,, Љубав према човечанству је сасвим немогућна без вере у бесмртност људске душе``. И још, Достојевски је непобитно показао и доказао својом уметничком интуицијом преко својих јунака - Ивана и Ставрогина и Шигаљева и Кирилова и Раскољникова - ко је инспиратор свих досадашњих твораца новог човека и ујединитеља човечанства и сваке зле и наопаке идеје уопште, и оставио у своме делу она потресна сведочења праве вере преко свог старца Зосиме и свога Аљоше и своје Соњечке и других, и других. Десетак страна васкрсења Лазаревог, или Кане Галилејске, или исповести и поука старца Зосиме, брише и потире свако словце ове  квазиверонауке, а хвала Богу, Достојевског у школама још увек предају наставници књижевности, а не евхаристијски теолози.

У нашој вери Свето Предање је неодвојиво од Светог Писма, а то значи: православно веровати, православно мислити и православно живети, онако како смо примили од Отаца и како треба у потпуности да предамо и ми нашем потомству. Само та вера је спасоносна и само она води у живот вечни. Те вере су жедна дечија срца, а наши уџбеници православног катихизиса, засновани на учењу нових отаца и илустровани новим иконама, подмећу им као истину јалово и ушкопљено људско умовање, које ниподаштава подвиг и обећава пут до Бога преко човека. У суштини, оно обрће редослед Божијих заповести (као прву узима ,,Љуби ближњег свог``) и остаје трагично и безизлазно заробљено у хоризонтали без вертикале, у зони градитеља новог свеуједињујућег мравињака за који треба оваквом веронауком да буду припремљена и српска деца. У том смислу, преосвећени епископ Игнатије Мидић обавио је одлично поверени му веронаучни задатак.    

3. Да видимо и какви су данашњи резултати ове веронауке. Хвала Богу, уџбеници су  потпуно неразумљиви и неприступачни ученицима, па се њихове реакције крећу од благог отпора, преко игнорисања, до (нажалост) одбацивања веронауке као предмета. На крају све опет зависи од личности конкретног вероучитеља, од његовог знања, умешности и разумевања ствари. На примени уџбеника и прописаног програма углавном инсистирају почетници, све док не увиде да такав рад и за њих и за ученике представља сталну ноћну мору и онда, хтели-не хтели, прелазе на сопствену организацију и одабир (класичних) наставних садржаја. Код верски добро утемељених вероучитеља (који, хвала Богу, преовлађују) веронаука тако постаје један занимљив и подстицајан предмет, везан за молитву и подвиг, за свете тајне и свете врлине. Уз добру сарадњу са парохијским свештеником, таква настава постаје вид постепеног рађања у Христу, уобличавања Христа у деци. Овакав рад, међутим, захтева сталну креативност, велики труд у припремању часова и ангажованост свих седам дана у недељи, и изузетно је исцрпљујући. Снаге понестаје, први занос је прошао, материјални положај вероучитеља је слаб, социјални статус је још увек нерешен (и после 8 година; случајно?), па многи  посустају, неки и одустају. А како изгледа настава веронауке код оних вероучитеља који и поред свега инсистирају на раду по уџбенику, описао ми је један београдски гимназијалац: ,,Ми ту ништа не разумемо. Он прича о некаквој личности, о некаквом епископу, о некој литургији, нико га ништа не разуме, сам пита, сам одговара, диктира и нешто пише по табли. Ко успе, побегне, ко не успе, спава, само оне две из прве клупе бубаче све напамет, климају главом и праве се да разумеју. Он на крају свима упише ,,истиче се`` и јако је задовољан. Некад се и саставимо са грађанима: нема ту баш неке разлике, и они и ми смо за мир и љубав, само су речи различите, и што они не помињу Бога``. И у праву је дете; и оваква веронаука и тзв. грађанско васпитање сложно раде на истом задатку - преобликовању човека за ново устројство света, и зато не изненађују сигнали извесних особа из Патријаршије ,,да се не претерује са бројем деце на верској настави`` и ,,да се не таласа``. Да између оваквог катихизиса и алтернативног предмета нема велике разлике, потврђују и сами представници тзв. евхаристијскотеолошке веронауке: ,,Катихетска настава може да поучава заштити ,,људских права``. И више од тога, она може појам такозваних људских права да заснује на још темељнији начин него што је то у философијама хуманистичко- натуралистичке провенијенције. У томе, опет, пресудну улогу има чин одвајања појма ,,природе`` од појма личности``( Лубардић, Богословље 2001). Стога не гајим никакве илузије о томе да ће се у будућности у настави веронауке нешто изменити. Ово је програм на дуге стазе, и није смишљен у српској глави. Његова шанса су млади, раскорењени и верски неписмени Срби, каквих ће, захваљујући медијима, оваквој веронауци и слабој заинтересованости епископата и свештенства за своје вернике, бити све више. Програм ће остати непромењен, до јесени ће изаћи и преостали уџбеници, за годину-две у реформисаним гимназијским програмима веронаука ће добити статус факултативног предмета, а у основним школама веронауку ће почети да предају учитељи припремљени за то на својим учитељским факултетима (по благослову Св. Синода СПЦ!). Оно мало преосталих православних малишана ће на часовима верске наставе играњем структуре Литургије са својим учитељицама бити припремано за сигурно чланство у будућем Царству Божијем на земљи, и задаци дефинисани  Планом и програмом православног катихизиса биће тиме у потпуности остварени.      

4. И на крају: ко сам уопште ја? Ко ме је позвао и ко и шта ми уопште даје право да говорим о овој теми? На то могу да одговорим само следеће: кад позвани и достојни ућуте, проговоре непозвани и недостојни, па макар били и жене. Моје дугогодишње наставничко искуство и моје књижевно и језичко образовање дају ми ваљда бар неко право да говорим о педагошким и језичким странама уџбеника. А што се теологије тиче, верски утемељен Србин не мора да буде ни теолог, ни свештеник да би осетио да ова веронаука нема мирис Духа Светога. Могу само још да додам оно што је онај шумадијски сељак рекао неком секташу кад је дошао у његово село да објашњава сељацима  ,,хришћанску веру``: ,,Брате! Ја тебе ништа не разумем. Ал` само знам, да није Истина!`` Тај српски сељак је сачувао свој крст, постове, Славу и Свеце и под Турцима, и под комунистима, па ће је сачувати и под ученим теолозима. И молим се Богу да се сви покају и дођу до познања Истине. А у стварима вере  н е м а  компромиса.