Драга православна браћо и сестре,      

Године 2007, потписник ових редова објавио је зборник „Вечно подне/ Огледи о Светој Литургији и тајни спасења“, где су, на преко 600 страна, изашли текстови Светих Отаца и савремених аутора о најважнијој Светој Тајни Цркве – о Светајни Евхаристије. Књиге већ одавно нема у књижарама, а потреба за њом је све већа, јер модернисти у СПЦ и даље намећу своју „Генетски Модификовану Верзију“ (ГМВ) богослужења под изговором да је то некакав древни поредак (о овом појму ћу, ако Бог да, писати подробније).

Зато сам, у договору са Уредништвом сајта „Борба за веру“, коме захваљујем на разумевању, решио да одломке из „Вечног поднева“ понудим православном читалаштву на Интернету – ради заштите и предохране од ГМВ  опасности на нашим духовним њивама, које се, обезблагодаћене екуменизмом и модернизмом, полако претварају у оно што је Владика Николај звао „њиве глади“. За сваки чланак, правићу, ако Бог да, краћи увод, да би читалац видео о чему је реч.

За почетак, ево текста чувеног руског свештеника и богослова, протојореја Александра Шаргунова, о горким плодовима литургијског реформаторства код римокатолика. Да знамо шта нас чека, ако, не дај Боже, победи модернизам.   

Владимир Димитријевић

+++

РИМОКАТОЛИЦИЗАМ:
ГОРКИ ПЛОДОВИ ЛИТУРГИЈСКОГ И ДОГМАТСКОГ РЕЛАТИВИЗМА

Измена богослужбеног језика и остале новотарије на које нас сада позивају неки чланови наше Цркве у суштини су само врх леденог брега, чији доњи део допире до самих дубина наше вере.

Љубав према Западној цркви и спремност свештеника-реформатора да служе Литургију са римокатолицима и протестантима говори, као прво, о томе да се њихове новине распростиру до онога што, како се изразио свештеник Павле Флоренски, представља манипулацију Светим Даровима. Наиме, тамо где не постоји јединство у вери, како каже св. Иринеј Лионски, не може постојати ни јединство у Евхаристији. Као друго, то нас упозорава да обратимо пажњу на неке реформе у Западној цркви после Другог ватиканског концила.

* * *

На богословском конгресу 1966. године који је одржан убрзо после Другог ватиканског концила, проглашена је теза о законитости догматске разноликости унутар једног истог Откривења.

Природно је да се само по себи постави питање: зар тај званично признат и прихваћен плурализам неће довести до догматског релативизма, који је Римокатоличка црква осудила у време модернизма?

Не, одговарају римокатолички богослови, тај плурализам нам омогућује да постанемо свесни разлике између смисла догме која свагда изражава истину откривене вере и елемената израза, који су ограничени и временски условљени. То ће значити признавање различитих перспектива које надахњују и усмеравају Цркве у њиховом исповедању вере. И даље се изводе озбиљни практични закључци: неке догматске формуле могу да одговарају више него остале, могу бити прилагођеније за изражавање опита вере и „у новом контексту неке од њих морају бити поново размотрене, будући да више не представљају довољно средство за очување аутентичног разумевања” (подвукао А. Ш.) То је тешко, али „по превасходству и јесте област где дијалог може и треба да буде плодоносан.”

У општем виђењу, предлажу римокатолички богослови, јединог преоткривеног богословског језгра, из којег су потекле све догматске одлуке, отвара се могућност да се „упоредо тражи и оно што за наше време најбоље изражава – узимајући у обзир различите културне сфере – тајну коју исповедају обе Цркве.” Да би се то остварило, требало би избегавати наметање свог сопственог богословља као једино прихватљивог.

Пре свега, изнећемо следећу, са нашег гледишта неопходну примедбу.

Као прво, то што су се догме у Православној или Римокатоличкој цркви до сада формулисале само у контексту грчке или латинске културе, према православном становишту није само историјска случајност. Рађање Цркве догодило се управо у оном тренутку када је наступила пуноћа времена (Гал. 4, 4) и ове речи апостола Павла односе се у извесној мери и на онај свет којем се најпре указала прилика да постане „историјско тело” Цркве. „У човековој религиозној судбини не догађају се случајности”, пише тим поводом протојереј Георгије Флоровски. „Требало би имати на уму да је Јеванђеље свима нама и за сва времена дато на језику Јелина. У том 'изабрању' грчког језика као непроменљивог првојезика хришћанске благовести, толико је мало 'случајности' као и у чињеници да је Бог међу свим древним народима управо народ јеврејски изабрао као 'Свој народ' и да „спасење долази од Јудејаца”. Када се божанска истина исказује и изражава на човечијем језику, и саме речи се преображавају. И то, што се истине вере откривају у логичким сликама и појмовима, сведочи о преображају речи и мисли – речи постају свештене. Речи догматских одлука, често преузете из „уобичајеног” философског језика, нису више једноставне и случајне речи које би се могле заменити другима. Не, то су вечне и незаменљиве речи. То значи да су кроз изрицање божанске истине одређене речи, тј. одређени појмови и категорије, овековечени. То значи да постоји вечно и безусловно у мисли или, ако хоћете, да постоји нека „вечна философија”. Ту исту мисао наглашава митрополит Елевтерије у полемици с митрополитом Антонијем (Храповицким) и његовим учеником, јеромонахом Тарасијем, по питању догме о искупљењу. „Богоизабрани сасуд, свесно прихватајући истину Духа Светога уз Његово садејство, изабрао је ради њеног изражавања савршено разумљиве и речи у људском језику како би оне са свом могућом тачношћу и пунотом одразиле божанско дело и Божију вољу која обзнањује вечно спасење.”

Као друго, слично као што постоји опасност да се хришћанство изведе из јелинизма, тако и тамо, где нема благодатне свести о томе да је догмат сведочанство о непроменљивој истини, од почетка објављеној и чуваној, вечно и већ неприкосновено правило вере, изречено Откривењем, увек постоји и опасност од обрнутог отпадања у философију „по стихијама света”.

Догматске расправе биле су, у извесном смислу, расправе о речима. Било је неопходно да се пронађу и установе прецизне речи које би описивале и изражавале опит Цркве „иконолошки”, требало је скицирати речима оно „умно виђење” које се верујућем духу открива у опиту и созерцању.

Како је могуће да неко, остајући стари Грк у философији, пронађе прецизне и при том нове речи, способне да изразе свет благодати Божије који је потпуно неразумљив за непреображену мисао? Неће ли то у најбољем случају бити повратак у новој, савременој варијанти, оном истом богословском рационализму на чијим ћемо се жалосним последицама по Западну цркву зауставити касније? У најгорем случају, то ће значити опасност од отворених јереси. Према дефиницији епископа Игњатија Брјанчанинова, јеретици су „генијални, али острашћени људи”, тј. људи без благодати. Ма како генијално да се изражава необлагодаћени ум, он ће се клањати и служити свом измишљеном Богу, Христу Којега је створио својим умом и својим заблудама, фактички клањаће се праслици антихриста, онога који долази уместо Христа.

Да бисмо доказали да наша расуђивања нису условљена инертним страхом да ћемо одступити од уобичајеног, упознајмо се са начином на који се данас у Римокатоличкој цркви одвија трагање за формом која, „узимајући у обзир различите културне сфере, за наше време најбоље изражава” тајну спасења.

Овде се не могу цитирати сви аутори тог усмерења, па чак ни они који заузимају истакнуто место у тој Цркви: Ханс Кинг, Ш. Дјук, А. Буржуа, И. Бесер, Н. М. Бод... Међу њих спадају и многи „исфабриковани” богослови, професори теологија који објављују своја дела полазећи од начела слободног истраживања (на пример, да ли је древна Црква погрешила одбацујући такозвана „апокрифна” Јеванђеља?) У основи тог новог богословља је антропоцентрични постулат: шта је прихватљиво, а шта неприхватљиво за савремено мишљење? Због тога се из Писма својевољно одабирају Христове речи и поступци који говоре само о Његовој човечијој природи.

Како то дефинишу сами западни богослови, кључ за „нову реформацију” је у већој мери „милосрдни ближњи” него „милосрдни Бог”. Премештање нагласака у области догмата неминовно се одражава на духовни живот – наиме, догмат је уистину нераскидиво повезан са заповестима Божјим: друга заповест – о љубави према ближњем, почиње да заузима место прве заповести – о љубави према Богу... Иако су обе заповести сједињене и нераскидиве, иако без љубави према ближњем не може бити ни љубави према Богу, према православном схватању потребно је правилно постављање акцената, јер „сваки свети подвижник”, као што о томе пише преп. Јефрем Сиријски, „превасходно се стара да у свом срцу има свету љубав према Богу и тада ће лако моћи да напредује и у љубави према ближњем.” „Постави”, каже преподобни, „прво на прво место, па ће се тада и друго извршити по реду... Ако неко од браће намерава да се највише побрине за другу заповест, онда ће отуда проистећи само спољашње служење браћи и он никада неће бити у стању да чисто и здраво испуни своје служење.” „Ако буде преовладавала љубав према ближњем”, пише св. Никодим Светогорац, „онда те она може удаљити од љубави према Богу, нанети ти велику штету и бацити те у пропаст”. Ми видимо погубне плодове те појаве у моралном животу Западне цркве. „Постоји морал који се може изградити”, читамо у џепном катихизису за француске цркве, „али не постоји готов морал, не постоји закон небеског порекла, не постоји кодекс записан у срцу. Морал је људска творевина. Један од највећих задатака човечанства је стварање закона”. Заповест о љубави добија потпуно другачији смисао: љубити – то значи „бити оно што јеси”, то значи остваривати морал без прописаних закона, и само се у томе састоји „велика слобода љубави”. Тако су лишене смисла речи блаженог Августина: „Љуби и чини што хоћеш”, где „љубити” значи – задобити благодат Светога Духа кроз извршавање воље Божије. То наглашавање Христове човечије природе уз умањење Његовог божанства (о божанској страни би требало ћутати) збива се у оној истој илузији коју су некад хтели да достигну аријанци, тј. „да хришћанство учине приступачнијим за незнабошце”. Када читате нове римокатоличке богослове, и невољно вам се намеће мисао: зар то није аријанство – јерес коју је свети Антоније, према његовом житију које је саставио св. Атанасије Велики, назвао последњом и претечом антихриста?

Овде није реч о протестантском модернизму типа Бултмановог „богословља” – пред нама су одговорна, званична римокатоличка издања. Ево „Обавезних основа” које је 1967. г. одобрио француски епископат: препоручује се да буде искључено свако позивање на „космичка” чуда (смиривање буре, умножавање хлебова), а такође и помињање анђела, ђавоиманих, сатане и вечног огња. То је званични катихизис за младе где, тежећи да све учине разумљивим за савременог човека и објашњавајући чудесно са људске стране, спуштају Спаситеља до нивоа неког екстрасенса: „Исус је исцељивао болесне, али то не значи обавезно чудеса у оном смислу у којем ми обично о томе слушамо. Неки људи имају природни дар исцелења. Зар Исус није био један од њих?”

Сви акценти нових римокатоличких богослова су управо тог карактера. У званичном издању „Обавезних основа” које смо већ поменули, од заповести Блаженстава која се помињу код јеванђелисте Матеја остало је само њих пет: за заповести „блажени који плачу” и „блажени прогнани правде ради” није се нашло места. Строге Христове речи из тог истог Јеванђеља: Ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој (Мт. 16, 24) такође су изостављене. Први део пророштва о Страшном суду (Мт. 25), о давању милостиње, наводи се у потпуности, али је зато други део, са Христовим страшним прекором: Идите од Мене, проклети у огањ вечни, пропуштен. Ти богословски акценти залазе у практичан живот; у неким парохијама се родитељима чија се деца припремају за прво Причешће саветује да у дечју собу не стављају Распеће „да се деца не би траумирала” и да га замене неком сликом пригодном за њихов узраст – на пример, сликом пса као символа верности, сликом коју ће деца, када поодрасту, пронаћи у катихизису у којем неће бити ни речи о распетом Христу.

У трагању за „новим речима”, француски римокатолички богослови долазе дотле да у молитви Господњој приликом крштења уместо речи „да буде воља Твоја” („Ta volonte soit faite”) предлажу „да буде воља Твоја празник („Ta volonte soit fete”). То је богословље укидања Крста и заобилажења страдања.

Видимо, дакле, да се одабирају оне речи које ће неизоставно угодити психологији савременог човека. Више се не говори о искупљењу, него о ослобођењу, са свим оним што та реч садржи у својој двосмислености. Неки чак изјављују да језик Христа Који говори о Свом Оцу, не може бити прихватљив за људе упознате са Фројдом: „Речи Отац и Син не могу више да буду адекватне речима Бог и Исус, јер реч Син претпоставља брачни однос, а Бог је дух. Говорећи о Богу, требало би говорити о Извору живота и не употребљавати реч Отац”.

Не треба ни сумњати у то да се поново разматрају основне догме. Уместо традиционалног „Аве, Марија”, где се Марија прославља као Мајка Божија (Ефески сабор), предлаже се „једноставније” – Мати Христова (у суштини – Христородица) и на тај начин се јерес из IV века васпоставља у ХХ веку. Процес десакрализације тајни вере изводи се постепено и све више. Израз „Приснодјева” („увек Дјева”) у миси Павла VI поништен је у француском преводу и, будући да је латински израз изостављен у свим новим варијантама Литургије, тајна приснодевствености у савременом богослужењу се ћутке заобилази – или је бар тако у Француској. У званичном тексту новог превода пророка Исаије, која се чита на недељној Литургији пред Рођење Христово, уместо речи Дјева ће затруднети и родиће Сина (Иса. 7, 14) читамо: Млада девојка ће зачети и родиће Сина. Када је пак праведни старац Симеон, који је, како каже црквено предање, радећи над преводом Седамдесеторице посумњао и помислио да исправи реч „Дјева”, анђео Господњи га је у томе спречио. Међутим, ко ће зауставити данашње редакторе и преводиоце?! У претходним издањима Литургије (1972, с. 27, 1974, с. 12) још увек су то место пророштва преводили ка „Дјева”, али уз примедбу: „грчки превод”, на јеврејском: „млада девојка” или „млада жена”. Та примедба појавила се још у прегледу јерусалимске Библије. Грчки превод (Библија Септуагинта) гласи: „Дјева” (грч. „παρθένος”), чиме се прецизира јеврејски термин („almah”) који може да значи или „млада девојка” или „млада жена”, без икаквих даљих објашњења. Међутим, превод Седамдесеторице представља тачно сведочанство о древном јеврејском тумачењу о којем говоре и Јеванђелисти (Мт. 1, 23 и Лк. 1, 26–38). Још једном су нови литургичари одабрали превод који највише противуречи Предању. Такви су данас плодови такозване „негативне христологије” „која полази од земље”: „први пут је, после много векова, вера Никеје и Халкидона стављена под сумњу”.

Стављен је под сумњу и сам појам „првородни грех” (Тејар де Шарден); међутим, јеретику се узноси панегирик у званичном римокатоличком издању, где се опширно расуђује о „великим хришћанским интуицијама Тејар де Шардена”. Зар би се после тога требало чудити што се и о Васкрсењу Христовом говори или као о историјској или као о психолошкој чињеници – „Исус живи у нашим срцима, а то се на традиционалном језику назива васкрсењем”. Пред нама је месијански хуманизам, где мера Бога постаје човек и „јеванђелски пантеизам”, где се Бог расплињује у пукој човечности.

Ово страшно поткопавање границе светлости и таме не може, наравно, а да не изазове мучну узнемиреност код многих римокатолика. У трезвеној књизи „Црква мисионарска и демисионарска” коју смо већ цитирали, Андре Пјетр пише: „Више се не говори о чуду, о искупљењу, о Евхаристији, о приснодевствености, о молитви, о благодати, о греху... него о дијалогу, о слободи, о радости, љубави, итд. Краће речено, пориче се прећуткивањем. Када се у нешто реално верује, онда се о томе и проповеда. Због чега онда, рећи ћете ви, ови богослови имају храбрости да се назову хришћанскима? Одговор је веома једноставан. Они величају Христа као великог човека, слично као што неки величају Гандија или Наполеона. Њихов култ Христа управо подсећа на однос бонапартиста према Наполеону. Бонапартисти су били спремни да жртвују своје животе за његово дело и за његове идеје а да при том ни у једном тренутку нису ни помишљали да је Наполеон Бог”. „Треба имати храбрости па признати”, закључује Андре Пјетр, „да данас у оквирима римокатоличке вере већ постоји друга вера, да у оквирима Христове цркве већ постоји друга црква. Каква заправо? Уместо оне која је истинска”.

Ми, наравно, са своје стране постављамо питање: како нешто такво може да се трпи, уколико према учењу Цркве, па самим тим и римокатоличке, према речима апостола Павла мало квасца све тесто укисели (1. Кор. 5, 6). Како данас код римокатолика постоји сакраментална (светотајинска) заједница, уколико одсуствује јединство вере? И како је могуће приступити Причешћу, поричући основне тачке вере и морала?

„Може ли да постоји нешто средње између истине и лажи, порицања и тврдње, светлости и таме?” – такво је становиште Православне Цркве, коју је свети Марко Ефески изразио на Флорентинском концилу. „И премда између светлости и таме може да постоји нешто средње што се назива сумраком, између истине и лажи не може да се пронађе ништа средње... Ти ћеш, међутим, можда рећи да се извршена промена није претворила у супротност и да ми тражимо нешто средње и сагласност. Никада се, о човече, оно што се односи на Цркву не разрешава кроз компромисе. Нека нико не господари у нашој вери – ни цар, ни архијереј, ни лажни сабор, ни било ко други, него само Бог који нам ју је предао и Сам и кроз Своје ученике”.

У чланку „Према дијалогу са православнима”, где православне позива на ревизију догми, римокатолички богослов Жорж Дежаиф примећује: „То неће бити лак задатак за нашу источну браћу за коју су догмати неодвојиви од Литургије и на неки начин канонизовани Литургијом, која изражава дубок религиозни опит заједнице. На Западу врло добро знају да је древна Литургија за неке дисиденте постала свето уточиште – последњи бастион – пред литургијским новинама Другог ватиканског концила”.

Разјаснимо последњу примедбу овог писца. Када је 19. јула 1570. г. папа Пије V уводио нови служебник, издао је декрет који је требало да за свагда остане на снази, с тим да му се ништа не додаје и да се ништа из њега не изоставља. „Ни у ком времену у будућности”, писао је папа, „ниједан свештеник из света или или из реда (монашког) не може бити приморан да користи другачији начин вршења мисе. Силом свог апостолског ауторитета прописујемо и установљујемо да се наша садашња заповест и одлука увек морају чувати и никада не могу бити измењени или укинути у будућности”. Папин указ је издат једном за свагда и онима који га буду нарушили прети „гневом Бога и блажених апостола Петра и Павла”. Како ће се осећати римокатолик када му, иако зна за ову одлуку, понуде да изабере неколико нових „пробних Литургија”, и то уз одобрење законитог наследника папе Пија V: на пример, миса уз џез-музику, миса у кухињи или миса за децу са луткама и осталим играчкама?

„Одрицање од прејемства ауторитета и раскид са Предањем узрокују рушилачко дејство у свести верујућих”, пише тим поводом један бискуп. „Равнодушност према истини неминовно води ка опадању морала”. Напуштање „светог уточишта” је, као што видимо, крајње опасно за духовни живот. Као резултат, појављују се нова учења о символичном присуству Христа у Евхаристији, будући да Његово реално присуство ишчезава у „братској трпези”, тј. Христос се раствара у човештву, у безличности учесника трпезе, а нови катихизиси, ради „поједностављења”, називају Тајну вечеру „опроштајном вечером Христа и Његових пријатеља”. Неки подаци сведоче колико је ова појава опасна за Римокатоличку цркву: 28% свештеника сумња у реално присуство Христово у Евхаристији. Због тога је православној свести ближи и разумљивији однос римокатоличких дисидената према литургији Пија V као према „последњем бастиону”, него смелост синкретичких новина, ма од кога оне потицале.

Према нашем схватању, догмати су уистину „неодвојиви од Литургије и на неки начин канонизовани Литургијом” и васцело богослужење је Светиња над светињама наше Цркве. Богослужбени текстови Осмогласника (Октоиха) и Минеја – које су проверили највећи светитељи Православне Цркве молећи се и спасавајући се тим речима – за нас представљају догматско и морално богословље. Постоји такође и литургијска догматика. Зар неће бити неразумно уколико будемо расипали древне ризнице, сакупљане вековима, а затим кренули у непознато да бисмо тражили нове? За нас је такво, поновно разматрање догматских формула једноставно немогуће.

Са руског превела Антонина Пантелић