 "Јединство православних Срба у једну свету саборну и апостолску Цркву - то је суштина свега оног што се крије иза импозантних бројева којима сведочимо наш развој у Канади" - каже на почетку интервјуа, специјално за Вести владика Георгије, а на наше питање - шта је то што би могли издвојити као велике успехе током његовог 30-годишњег деловања као првог епископа Епархије канадске Српске православне цркве, са седиштем у Милтону.
- Када је Епархија основана, у првом обиласку ових пространстава са тугом сам се суочио са раштрканих осам колонија и исто толико свештеника, од којих су неки били посуђени из Америке - наставља сећања владика Георгије. - Није ту било ни говора о некој повезаности, осећају да се ради о јединственом духовном простору. Ето, успели смо, великим напором и жртвом многих и добрих широм Канаде, да за три деценије учетворостручимо број парохија и служитеља олтара. Али, што је важније, да у народу створимо осећај припадности једној Цркви, једној Епархији. Превазиђене су страшне поделе у бићу Цркве које смо наследили на овом континенту, на такозване расколнике и оне одане Српској патријаршији у Београду („расколнике,, и „федералце,,). - Та одељеност једноверне и једнообразне браће Срба најзад је престала. Створени су услови за редован духовни, просветни и културни рад Цркве на овим просторима. Нисмо само дизали храмове, мада је и то посебан подвиг: са две нове велелепне цркве у Калгарију и Отави које ћемо освештати ове године, заокружићемо број новоподигнутих богомоља у Епархији на двадесет. Једнако је важно што смо покренули живу и успешну издавачку делатност, да радимо на јачању просвете, да смо у окриљу Цркве однеговали нову генерацију која полако преузима кормило њеног брода. Свих ових година имали сте (и имате) неспоразума са појединцима из српске заједнице. Ни ове године нису изостале оптужбе у појединим београдским дневницима у којима вас оптужују за све и свашта.Да ли се ови текстови пишу одавде из Канаде, од ваших противника - Не делим људе на своје противнике и присталице. Мислим да сви ти насртаји на мене имају један циљ и заједнички именитељ: насртај на Српску православну Цркву. Тако је уосталом и гласио наслов текста у београдској "Политици", којим је недавно почела још једна хајка: "Свесно сам се обрушио на Цркву". Ко је имао да се потпише под то - потписао се. Јер не каже узалуд наш народ - Не пада снег да покрије брег, него да открије трагове. - У принципу, ради се све време о једној истој групици која уоколо, овде -онде, пусти своје стреле лукаве, не да добру служе већ злу, пакости, несрећи, раздору. Да Цркву као најјачу и најдоследнију институцију српску сроза, унизи и тиме посао, за који су плаћени или не, оправдају. Богу хвала, то нема неки пресудан утицај и лако су провидни ти и такви. Народ их не следи. Алармантно је ипак да се то одвија у врло прецизним интервалима, онако "згуснуто", што би се рекло, те нам се чини да је то замешатељство оркестрирано из једног центра, ма где он био. Све те оптужбе - из којих структура долазе? - Ту се ради о две врсте људи које окупљају два назови разлога. Једни су поодрасла друга генерација наших емиграната. То су људи који нису развили дубоку везу са својом матицом, немају осећај везаности за земљу порекла својих родитеља, па су тако и слабије развијене њихове везе са самим православљем и суштином наше вере. То вероватно изазива страх у окружењу у коме живе и наводи их на помисао да би примена световних закона унутар СПЦ њима дала већу сигурност у вери. А то са вером нема много везе. - Други су заокупљени страхом узрокованим тиме што су вери пришли у позним годинама живота, док су претходно, тамо у матици, своје животе живели као запослени у државним установама, далеко од Цркве, и сада, по инерцији, мисле исто као и ови претходни, да се црквена питања могу решавати световним законима. А за црквена питања надлежан је само Господњи закон - Бог који је основао Цркву и прорекао јој трајање и снагу којој „ни врата пакла наудити не могу,,. У тим страховима, такви су се и нашли на истој линији. Ми разумемо њихова понашања и страховања, и врата наших храмова широм су отворена за све. Као Епископу, мени је дужност да вернима помогнем да се одрже на свом путу, а да онима који су одступили од стазе Господње на то укажем.
- Заједнички именитељ им је условљеност, грех - непокајаност и на крају страх, али не онај страх који свако од нас треба да има и да га молитвом одгони, не страх Господњи, већ страх од ове или оне правне зачкољице, од овог или оног материјалног момента, и тиме они престрављују друге око себе и тако их заводе на странпутицу. Поједини, не вјерујући Цркви, тражили су законску заштиту од државног законодавства. Ми захваљујуемо световном суду - Врховном суду Онтарија који је и сам уважио Црквено као пуноважно и правоснажно, и баш зато стојимо и даље непоколебљиво на линији да је Божија правда и да су црквени закони једино што је меродавно када су у питању црквене ствари. Постоје ли тенденције да се црквени живот у Епархији канадској СПЦ тајкунизује у смислу "ми ћемо кречити" то јест бринути о црквеној имовини, а ви, свештеници на челу са владиком, водите рачуна само о духовном аспекту цркве? - Можда има и таквих идеја међу појединим особама. То не мора увек да значи да су то особито богати појединци, али су редовно сиромашни вером. Такви би хтели да своја убеђења и своје виђење наметну Цркви. Ту и тамо ми то можемо приметити у понеким црквеним општинама, где би такав или такви хтели да имају апсолутни утицај у Цркви, већи од свештеника па и владике. Борба је непрестана. Уз помоћ Божију, такве појаве смо успевали да превладамо и превазиђемо. У Цркви без одрицања и жртве нема ништа. На жртви Христовој, уосталом, Црква почива, на свакој Литургији ту жртву поново приносимо. Погледајте у Канади само жртву наших сестара! Без кола српских сестара тешко би се живот у бројним ЦШО могао одржати, ничега овог о чему говоримо не би ни било. Од пре неколико година у саставу Епархије канадске налазе се и три некада расколничке парохије, које су, након превазилажења раскола, припадале Новограчаничкој епархији из Чикага. Како тај процес практично тече, односно да ли има проблема око интегрисања ових парохија у Епархију канадску? - Исправићу вас, нису само три парохије: У Брнабију (Ванкуверу), Хамилтону, Торонту, Виндзору, Киченер-Ватерлоу су биле паралелно и наше и новограчаничке парохије. У Садбарију је била само једна парохија, и она у саставу Новограчаничке епархије. Богу хвала све оне, сем једне (у Торонту, на Делавер улици), уклопиле су се у састав Епархије канадске. Како су се уклопиле - е па о томе може да посведочи више ствари. Рецимо, у Садбарију је та парохија дуго таворила, а онда се, непосредно пред уједињење, и угасила. Једноставно, отпустили су свештеника, није им више требао. - А ево, пре неколико месеци, молили су да поново добију свештеника. И добили су, од почетка ове године обновљен је литругијски живот у Садбарију. Погледајте и овај податак. Ако изузмемо наш манастир у Милтону, последње епархијске скупштине угостиле су управо те новопридошле парохије: Хамилтон (Бартон улица), Ванкувер (Канада Веј) и Виндзор (Семинол улица). И сви смо се, у сва три ова случаја, осећали своји на свом, доносили у слози и љубави заиста судбоносне одлуке за даљи живот Епархије. Многи верници кажу да на манастирско имање Свето преображење Господње у Милтону долазе као да је то њихова кућа.Ви сте у својој књизи "Ковчежић успомена" изразили жељу да манастирска земља буде ваше вечно почивалиште. Шта за Вас значи овај комад свете српске земље у Милтону? - Надовезаћу се на претходно питање. Сви они који су до јуче били са друге стране те наше несретне, измишљене линије поделе, сада доживљавају Епархију као своју а Манастир као своју кућу - своје парче земље у овој земљи туђој. Овде је она Србија свих нас, одакле год да смо је донели у Канаду, из Крајине, из Српске, из Босне, Црне Горе, Далмације, Лике, Војводине, са Косова и из саме Србије, овде је капија наше Небеске Земље и наш пут Господу за многе нас води овуда. Све њих и нас обједињује и манастирско гробље у коме постајемо сви једнаки. Па и сам сам за то пожелио да имам своје вечно обиталиште у склопу свих мојих епархиота којима сам служио и који су нас помагали. Овог лета биће 20 година од освећења манастирске цркве. Ово је имање и све на њему, од цркве, конака, капеле, библиотеке, дечјег парка, наше најбоље огледало. За крај замолио бих Вас да пошаљете поруку верницима пред велики Васкршњи пост. - Чувајмо заједништво у вери. Немојмо се освртати на неке безначајне и периферне ствари које нарушавају јединство Цркве. Не дозволимо да најјачи стуб српства ико и ичим наруши. Имајмо на уму узвишене а не приземне циљеве. Опстојмо у вери Отаца својих. Будимо светло свету и хлеб животу. Да би нас Бог познао и у своје призвао. Немам противника - Немам ја овде никаквих својих противника. Постоји само једна мала група - ми је овде, у шали, међу собом зовемо "комби група" , јер таман их за један комби и има - људи који себе виде на првом месту и од себе не виде ништа друго па ни Цркву. И жао ми је што им се дешава оно што им се дешава. Јер то је врста лукавства у којој они на крају преваре сами себе. Они постају опседнути Епископом као својим непријатељем и кроз то Црквом као институцијом против које се окрећу. Од своје засљепљености не могу да виде да је сав тај њихов напор само серија пораза и све дубљих посртања. Заиста тужно, али и за поуку онима који имају очи да виде и уши да чују, каже наш саговорник. Помажу, а не намећу своје - Морам да кажем да имамо дивних појава наших богатих дародаваца који дају неизмерно и искрено, и дарују мајку Цркву, помажу хуманитарне акције, а све то без настојања да наметну своју вољу. Примера има много а ја бих само набројао неке изразите: породице Кузмановић, Вујасиновић, Ракановић, у прошлости сада покојни Бранко Вучковић, па Живана и Никола Новаковић... Без тих и таквих би многа материјална питања била далеко теже решавана. Ваља рећи и то да ти и такви примери трају и остају, а они који би само себе да уздигну, такви брзо нестану са сцене и из памћења људи, вели његово преосвештенство. Бејби степс - Наравно, оно што смо дуго година звали расколом није ствар административне природе па ни зацељење те ране не може доћи неким декретом. Како неко рече, то је стање духа, нешто у чему су стасале неке генерације људи. Нама је то јасно, али знамо и то да је сваки нови сусрет прилика да страхове разгонимо. Јер и ту је страх највећа кочница. Мој драги председник са Бартона у Хамилтону, човек тврде вере и речи, обичавао је ових година, од уједињења, да ми каже: Само "бејби степс", Владико, постепено. И тако смо и радили. И, на крају, серија малих корака почела је да разбија те страхове и приче проистекле из страхова: те Владика ће укинути корпорације, те рашчиниће и растераће свештенике... Нека свако поштује Цркву и биће поштовања достојан. Ето, недавно завршеним судским спором на то су нам указали чак и државни закони и судије. А ми смо понекад сами себи највећи непријатељи. Срећом, мислим да све иде добрим током, и тврдим да ниједна друга епархија у Новом свету, тамо где је раскол постојао, овако безболно није успела да уклопи све у јединствену целину, каже владика Георгије. "Источник" мера Срба у Канади Издавачка кућа Источник једна је од најугледнијих у целој српској дијаспори, као и у отаxбини, уосталом. Шта је пресудно утицало да Источник буде то што јесте данас? - Па управо та жеља да се код верника на овом огромном пространству и међусобно страшно удаљеним колонијама створи осећај да су заиста под једним омофором. Лист Источник смо покренули чим смо створили минималне услове за то, 1987. године, почели смо мисију повезивања и ту је наш лист одиграо велику улогу. И како је расла Епархија, растао је и Источник. Тираж од седам хиљада примерака који смо одавно постигли само је природно одсликао стварање једне епархије. У складу са овим била је и наша уредничка концепција од које нисмо хтели да одустанемо - сматрали смо да само изворна реч може да јача веру у оваквим условима. И изгледа да се исплатило. - Источник је израстао у угледну издавачку кућу, са угледним сарадницима из целог света, а што је нама најдраже и првим перима књижевности, нашим драгим пријатељима - Рајком Ногом, Матијом Бећковићем, +Драгомиром Брајковићем, Љубивојем Ршумовићем, Ђорђом Сладојем, Бранком Брђанином, Драганом Лакићевићем, Мирјаном Булатовић, Андрејем Базилевским из Русије... За свој допринос развоју српске културе Источник је 2005. награђен Вуковом наградом, добили смо за наше издање о Тесли и награду која носи име Растка Петровића. Своје место већ петнаестак година премеравамо и редовним појављивањем на београдском Сајму књига. На жалост, све ове године Источник је једини редовни представник Српске цркве у расејању на овој великој смотри издаваштва. Два Србина, три партије У Канади су на сцени многе поделе. Како се Епархија канадска свих ових година борила да постигне духовно јединство у овако нејединственом српском корпусу? - Два Србина - три партије. Неко је одавно овако дефинисао ту невероватну српску упорност да се у свему и по сваку цену буде у праву. И вама је јасно да поделе које наводите ни по чему нису специфичне за Канаду. На жалост, то је део наше опште приче. - Црква има своје методе, за све постоји једна родитељска љубав, а она превазилази све те разлике, етничке, етичке, покрајинске, поделе на политичка опредељења... Моја мисија је била и јесте да све приведемо "к' познанију права" , како то и Његош каже, све баш све, без изузетка. Највише и најчешће смо деловали епископским пастирским саветом. Где је било озбиљних кршења црквених правила и неканонских иступа појединаца, морало се ићи и на неке радикалније мере. Нико не може очекивати заборав или опроштај а још мање дозволу да одлучује у Цркви ако није показао плодове покајања. Дакле, ко хоће да буде у Цркви и уз Цркву не може да бира шта да узме. Мора или све да прихвати или да се одмакне од Цркве и препусти другима да раде, онима који то знају и хоће, каже наш саговорник. Војо Мачар Фото: Војо Мачар http://www.vesti-online.com/ |
