Бити спреман – то је све!

 Шекспир: Хамлет

Увод писан после пет година

Текст који стоји пред читаоцем настао је пре ПЕТ ГОДИНА, и објављен је те, сад већ подалеке, 2009. Сада га објављујем зато што сматрам да његове анализе и увиди (осим извесних мојих размишљања о уређењу државе) и даље стоје. Као и увек, не понављам текст због тога да би се видело како сам „сјајан аналитичар“, него да би читалац схватио какво је моћно оружје Свето Предање Православне Цркве, из чије перспективе се збивања у свету, од политичких до метафизичких, могу разумети, па и предвидети, без икакве астрологије и „нострадамуса“.

 Јер, гле, у складу с предвиђањима записаним у овом чланку: сукоб на Украјини је почетак рата НАТО-а против Трећег Рима (који може и дуже да траје), а у Србији је остварено, како рече професор Ломпар, „јединство на идеји националне издаје“, и промаља се будућа НАТО окупација у свом њеном обиму. Дакле, текст сам писао као православни Србин коме је у учењу Цркве дато оруђе за познање стварности; и сваки православни Србин то оруђе има. Зато је Свети Јован Кронштатски говорио да не чита новине да би знао шта се збива у Русији и свету – он чита пророчанство Исаијино из Старог Завета. Време је Великог Поста; искушења код нас и у свету се множе. Време је покајања и читања Писма, које вели: “Који чита, да разуме!“

 Господе, благослови!

+ + +

ОПУШТЕНИ ПРАВОСЛАВНИ СРБИН И СВЕТСКА КРИЗА ДАНАС

Глобална економска криза разара свет до темеља...

Израел разара Палестину до темеља...

Палестинци су спремни да разоре Израел до темеља...

Грузија ратује против Русије...

Украјина се кочопери против Русије...

Америка халуцинира о „хиљадугодишњем Рајху” своје универзалне „демократије”...

Климатске промене су трајне и необративе... Вода је све мање... Нафте је све мање...

Бразилске прашуме се секу немилосрдно, и ваздуха за дисање је све мање...

У ваздуху, који нам недостаје, осећа се близина катастрофе...

Како ће будућност изгледати? Као сутрашњица приказана у „Побеснелом Максу” или она насликана у „Дану после сутра”?

Ако сте православни Србин, опустите се.

Бар кад је сценарио катастрофе у питању. Зашто? Зато што ЗНАТЕ ШТА СЛЕДИ.

Православни хришћанин је човек, у најмању руку, срећан због своје обавештености; он не мора да чита шпијунске трилере и купусаре са „теоријом завере”, нити да много цуња по Интернету, да би знао шта чека човечанство. А чека га, наравно, апокалипса, после које ће свет, овакав каквим га знамо, изаћи на суд Божји, и почеће вечно Царство Христово, коме неће бити краја. Пре Другог доласка Господњег, биће невоља велика, каква није била од постања света, нити ће бити: ратови, гласови о ратовима, земљотреси, знамења на небу, поремећај устројства васељене (о томе ваља читати у 24. глави Еванђеља по Матеју). „Сценарио” апокалиптичних догађаја је, укратко, следећи: због умноженог безакоња, неморала и мржње, због заборава Бога и љубави према ближњем, због гажења завета са Христом и потпуног преовладавања телесног над духовним, човечанство, чији је смисао постојања у опредељењу за вечни живот у благодати Царства Свете Тројице, ући ће у последњу фазу свог земног битија. Бог, видећи да људи одбијају заједницу с Њим, допустиће свом непријатељу, сатани, да привремено тријумфује у историји, и да учини с безбожним људима оно што је учинио са гедеонским свињама, када их је натерао да се баце са брега у језеро. У овом самоубилачком добу човечанства, доћи ће до великих криза и потреса у природи и друштву, да би на крају дошло до светског рата у коме ће, како каже Апокалипса Јованаова (Откр. 9, 18) погинути „ТРЕЋИНА ЉУДИ”. Остатак Адамових потомака неће се покајати (9, 20-21), па ће онда доћи антихрист, последњи лажни месија у злу уједињеног човечанства.

Власт антихриста ће бити толика и таква да ће му се људи клањати као богу, и да нико неће моћи ни купити, ни продати, осим ко има његов жиг на десној руци или на челу. Ово последње тоталитарно друштво, коме су древни Рим, комунизам и нацизам, били само праслике, сурово ће гонити хришћане.

БЕЗ ГРАДА И БЕЗ ЗАКОНА

Први удар антихристових претеча на себи су осетили православни народи, што није нимало чудно, јер, како каже Апостол, Суд увек почиње од куће Божје; кад се праведник једва спасава, безбожник и грешник где ће се наћи? (I Петр. 4, 17-18).Од тријумфа ислама на Балкану, преко бољшевичког преврата у Русији 1917, и оснивања масонске Краљевине Срба,Хрвата и Словенаца 1918. године, преко успостављања комунизма у Источној Европи (осим Грчке), православни су стално били на удару оних који су желели да лик Христов прогнају из историје и замене га лажју својих идола. Тада је дошао крај XX и почетак XXI века, када су православне земље и народи нагнани у „транзицију”, доведени у беду и јад дивљег неолибералног капитализма и бачени на милост и немилост нечувеног безакоња. Русија је, за време Бориса Јељцина, раскомадана и опљачкана, а србски народ је изложен рату у коме су се, на страни Америке и њених сателита, нашли сви традиционални србски непријатељи, ватиканомислећи и џихадоумни поклоници оних који су, во времја оно, преверили и пошли путем порицања Србина у себи.

А резултати?

Видимо их и осећамо сваког дана, у земљи у којој, како рече песник, остадосмо без Града и без Закона.

ШТА НАМ БИ?

У доба кад је Србима било најпотребније побожно и родољубиво вођство (мада се, под ударцима Америке и американоида, ни Стефан Немања не би лако снашао и одолео), на челу потомака Светог Саве нашао се партијски апаратчик, који се обезбоженим и расрбљеним масама учинио као нови Карађорђе (”Ко то синоћ кроз Тополу прође? / Није Ђорђе, није Ђорђе, не може да дође / он је Слобу послао народу.”) Почели су велики и страшни ратови, узроковани сецесијом Словенаца, Хрвата и БХ муслимана од несрећне Југославије. Од 1991. до 1995. србски народ се борио како је знао и умео, али његово слобоумно вођство је покушавало да рат, који се морао окончати брзим и апсолутним победама, да би се могло преговарати о новим границама с дојучерашњом „браћом” из пројекта „братство-јединство”, добије тако што ће надмудрити Белу кућу и њене евроунијатске трабанте и надиграти их за зеленим столом.

То се, наравно, није десило.

Американци су помогли Хрватима да освоје Републику Србску Крајину, Славонију, Барању и Западни Срем.

У Босни и Херцеговини је створена Република Србска, која се одмах нашла под америчко - евроунијатском окупацијом.

А онда је, 1999. године, због Косова, на ред дошла Србија.

На Србију је бачено 30 хиљада тона бомби са осиромашеним уранијумом.

Године 2000, 5. октобра, народна борба против ненародног режима једног човека и његове титоумне жене довела је на власт ДОСманлије, који су били здушно подржани од НАТО Запада да би остварили транзицију наивних Срба из квазисоцијализма у тајкунски капитализам.

Настала је партократија невиђених размера: иако у сталним вербалним сукобима, партије у Србији су испод жита увек сарађивале, било да су на власти или у опозицији. То није нимало чудно: углавном их је основала УДБА, из чијих редова су, посредно или непосредно, произашли и тајкуни - истински властодршци у бившој земљи Светог кнеза Лазара. Доношени су евроунијатски закони - решења преписана из туђих глава, решења туђинског духа, а разарано је све што се могло разорити: од војске, преко школства и културе, до основног морала (пропаганда порнографије и хомосексуализма достигла је невиђене размере). Ко год се супротставио, био је немилосрдно уклоњен (случај министра просвете, др Љиљане Чолић, смењене тобож због „укидања” теорије еволуције, а, у ствари, због спречавања сорошевске реформе србског школства, коју је спроводио „Лењи(н) Гаша“ Кнежевић). Сви привредни ресурси и природна добра Србије распродавани су, и распродају се и даље, немилице, а партијско -  тајкунски гаулајтери, распоређени на руководећа места у државној администрацији, примају плате за свој јудински посао које износе и до десетак хиљада евра месечно. За то време, народ нестаје; 30 хиљада људи годишње умре више него што се роди, а наркоманија коси млада поколоње више од било каквог рата. У сваком граду се знају нарко - босови, али полиција се углавном бави хапшењем узгајивача марихуане у саксијама. Погодите зашто!

Све националне институције су или пасивизиране (САНУ) или наведене да се забаве својим јадом (Црква).

Немо чекање завршног ударца могло би се дефинисати Његошевим стиховима: ”Пиј шербета из чаше Свечеве, / ил сјекиру чекај међу уши!” То јест, пристани на евроунијаћење, или ћеш, опет, бити под НАТО бомбама. За Србе нема трећег пута.

КАКО НАМ ЈЕ?

Како је Србима данас?

На Косову - они су угрожена мањина, коју гоне и убијају, изгладњују и приморавају да се исели. Власт државе Србије тренутно тргује судбином Косоваца - наркотизира и наркотизира свест србског народа „неутралном” ЕУЛЕКС причом.

У Војводини, чанкистички евро-вехабизам води сепаристичку пропаганду о независној „евро - држави”, док хрватски тајкуни купују привреду и земљиште, с циљем да Хрватска поново буде до Земуна, у чему ће им чанкисти здушно помоћи. „Жуто - црвена” коалиција од Војводине прави Бановину Хрватску, и уверава нас да ће, као и 1939 - 1941, све бити у реду, чим се апетити сепаратиста задовоље. „Хрватска пушка о хрватском рамену” (Владко Мачек) сада је поклич „Ди су наши новци?” (Ненад Чанак). Резултати ће, уз малу помоћ европријатеља, бити слични онима из 1941 године. Уосталом, Војводина се раније звала Јужна Угарска. Срем је, барем у периоду 1941-1944, био Независна Држава Хрватска.

Срби у Хрватској су, до 1991. године били конститутивни народ. Сада су мањина коју чине старци и старице, а у последњих петнаестак година, преко 30 хиљада њих се покатоличило, да би постали Хрвати.

Срби у Босни имају Републику Србску, која је пред гашењем, а у Федерацији БиХ живе као грађани другог реда.

Срби у Црној Гори, негда Његошевој, сада су гоњена заједница, а дукљаноидни усташоиди ђукановићевског режима су, по србомржњи, надмашили Хрвате. Уосталом, идеолошки оци ђукановићеваца, Савић Марковић Штемлија и Секула Дрљевић, звали су Црну Гору „Црвена Хрватска”.

Србима у Македонији се не дозвољава право на постојање, а трагови србске историје се затиру и прекривају заборавом.

У УЖАС-у (”Ужа Србија”, сећате се?) покрећу се сви могући сепаратизми - од покрета за романизацију Влаха, преко вехабизације Рашке области и УЧК-изације Прешева, Бујановца и Медвеђе, до заоштравања ромског питања уз помоћ сорошевских медија и сорошевских НВО плаћеника.

Наравно, то није крај.

Србија мора бити трајно ОКУПИРАНА. Јер, у перспективи је НАТО рат против Русије, који су, овако или онако, најавили сви амерички лумени, од Збигњева Бжежинског до Кондолизе Рајс, који сматрају да Сибир не може бити само руски, јер он представља „добро човечанства” (читај: америчких мултинационалних компанија). НАТО неће дозволити ослонац Русије на било какво русофилски расположено становништво у дубини своје територије (а цео Балкан је под НАТО окупацијом.) Мистички гледано, још за време Друге светске војне, свети епископ Теофан Полтавски, својевремено духовник Царских Мученика Романова, знао је шта ће се десити, рекавши: „Какав је ово рат? Рат ће бити кад цео свет устане против Русије, јер ће само она сачувати Православље”. Јер, дубински узрок последњег светског рата биће настојање да се поразе народи верни Христу и Цркви Његовој, на чијем постојању почива васељена.

СВЕТОСАВЉЕ И БУДУЋИ РАТ

А шта је Светосавље него србско заветништво, оно што је христоимено наше? Свети Николај Жички га је назвао „Православљем србског стила и искуства”. Зато ће, у условима припрема за Трећи светски рат (Запад против Русије, запамтимо то!), у Србији бити на жестоком удару сви они који хоће да остану верни Светосављу. У еклисиолошком смислу, наслеђе Светог Саве подразумева снажну „националну Цркву, али не и националну веру” (Свети Николај Жички); а то уз остало, данас и овде значи православну трпељивост према Другом и Другачијем и нексенофобичност на једној, али и снажан антиекуменизам на другој страни. Јер, протестантско - папистички (али и масонски) екуменистички покрет је, у ствари, религиозни глобализам, који је, попут политичко - економског глобализма, тоталитаран, јер је до сржи у костима западни, великоинквизиторски („Кад је плурализам у питању, не сме да буде два става!” иронишу на рачун „мулти - култи” култа руски мислиоци). Зато се од православних Срба тражи да забораве Јасеновац и да Ватикан, чији су свеци Пије XII и Степинац, признају за „Цркву”, „друго плућно крило Европе” и, у коначном исходишту, за „Свети Престо” на коме седи vicarius filii Dei. Све у име богиње Толеранције.

Светосавље подразумева исповедање хришћанске политичке идеје као идеје САБОРНОСТИ И СИМФОНИЈЕ. Саборност значи да је patria изнад партије, и да отаџбинско мора да буде изнад кликашког и котеријашког. Саборност би, да у Србији има србске власти, подразумевала да поред Доњег дома Скупштине, који би био партијски, постоји и Горњи дом - Сенат, у коме би седели најугледнији и најродољубивији, изабрани непосредно, а не по партијском кључу. Доњи дом не би могао да влада без Горњег дома. Круна саборности би била Круна Карађорђевића јер су, како рече Свети Николај Жички, три највеће вредности србског народа - Бог, Краљ и Дом. (”Без Бога - ни преко прага, без Краља - ништа не ваља, без Дома - судба Содома”, говорио је Нови Златоуст из Лелића.)

Тек у таквим условима била би могућа СИМФОНИЈА - САГЛАСЈЕ између Цркве и Државе, чега је символ двоглави орао под круном с Крстом, и чији је циљ узајамни рад на спасавању људских душа за Царство Божије.

Светосавље подразумева и хришћански солидаризам (старање државе и друштва за слабе и сиромашне), као и привреду која избегава крајности комунистичког колективизма и капиталистичког егоизма. То је ТРЕЋИ ПУТ, или оно што је Свети Николај Жички звао СРЕДЊИ СИСТЕМ.

Светосавска црквеност, саборност и симфоничност, хришћански солидаризам и средњи систем у економији: то је оно што исповеда православни Србин и данас, на почетку XXI века, „толико напредног да му је припала част да буде последњи” (Владимир Соловјев). Сви који тако мисле и то исповедају, са овом или оном личном или организационом нијансом, ускоро могу бити медијски гетоизирани и пропагандно сатанизовани тако да ће хапшења и прогони оваквих постати нешто што се подразумева. С обзиром да скоро све политичке партије говоре (или ће говорити) мртвачким евроунијатским језиком јавке и одзива, оне ће се дистанцирати од „националистичких екстремиста”, и препустити их одстрелу „независног” новинарства и још „независнијег” судства, перући руке од свега што се не уклапа у логику рајетинске изреке „Покорну главу сабља не сече”. Том изазову се неће моћи одолети било каквим организованим отпором, јер, између осталог, светосавски родољуби немају своје медије (осим маргиналних, који се дају лако ућуткати.) Испуниће се реч Светог Игњатија (Брјанчанинова), који је за последње дане рекао: ”Отпадија је Богом допуштена, и не можеш је зауставити својом немоћном руком”.

Дакле, чекају нас страшни дани, чија је праслика била пад деспотовине Ђурђа Бранковића 1459. године, када су наши записи били пуни „плача и нарицања и јаоха”. Они који мисле другачије од НАТО „talking heads” биће проглашени за фундаменталисте који су криви зато што нас још нису примили у ЕУ, иако смо похватали све осумњичене и бацили их у чељусти хашког Минотаура.

У земљи несахрањених жртава комунистичког терора, у којој голооточки капои - капичићи и даље примају пензије од наших, с муком зарађених убогих плата, треба се спремити за терор нових - старих интернационалиста, џелата у име „евроатлантских интеграција”.

БИТИ ВРАН ГАВРАН

Знам да ћу бити оптужен за песимизам и дефетизам, који нам у овом тренутку нису нимало потребни. Улога злогука и враног гаврана никад није била омиљена (”Ради бисмо добре казат` гласе, / не можемо но каконо јесте”, веле гавранови љуби Кулин капетана; и зато их не воле.) Али, историја XX века у коме се нисмо покајали због гажења Завета и нисмо се вратили Христу и Светом Сави, јасно нам сведочи да су крвави преокрети оно што нас, по правилу, увек сналази. Јер, непокајани, постали смо историјски бесловесни (а историјске свести, како каже др Жарко Видовић, нема без свести о злу.) Ко је 1918. године, кад је створена Краљевина СХС са србском династијом на челу, слутио слом 1941. године, Јасеновац и крагујевачки покољ србских гимназијалаца? Ко је, на Светосавском конгресу у селу Ба, 1944. године, слутио да ће, октобра те исте године, у Београду, уместо краља Петра II, седети Јосип Броз, иако је србско друштво било у највећој мери монархистичко и антикомунистичко? Зар је неко могао да се нада да се Дражин гроб ни до данас неће знати, а да ће гроб србоубице Тита постати култно место нових потурица?

И после свих ратних успеха Срба у Крајини и Босни да ће Книн и Дрвар припасти Хрватима?

И после витешке борбе Срба на Кошарама и другде 1999. године, да ће НАТО и УЧК владати Косовом?

И да ће после херојског антикомунистичког отпора (9. март 1991 - 5. октобар 2000. године) на власт у Србији доћи гори упропаститељи од комуниста?

REPETITIO EST MATER STUDIORUM                                                                              Да поновимо:

1. Спрема се Трећи светски рат, који ће, уз извесне нијансе, бити рат Запада против Русије.

2. Пре но што рат почне, Србија, као срце Балкана, мора бити сломљена и окупирана. Хитлер је свом специјалном изасланику, Херману Нојбахеру, рекао да су Срби једини балкански народ свестан своје мисије, и да такав народ не сме живети уз Дунав. И НАТО, Четврти рајх, спремајући се за рат против Русије, мисли то исто.

3. У доба Хитлерове окупације Србије, цвет светосавских родољуба, од патријарха Гаврила и Владике Николаја до Драгише Васића (који се борио на Равној Гори, али чија су жена и ћерка биле немачки таоци) био је изложен прогонима.То треба очекивати и у доба нове окупације Србије, и увод у те прогоне је већ разрађени механизам Хашког суда (који, са своје стране, понавља аустроугарски Бањалучки велеиздајнички процес, организован против србских родољуба из Босне и Херцеговине.)

4. Главни сарадници НАТО окупатора Србије биће домаћи „евроинтегративци”, који су већ одавно поевроунијаћени и спремни на све да би доказали своју оданост Вашингтону и Бриселу. Њихова садашња патриотска реторика (бриселски новоговор са шајкачицом) само је вербална магла за прикривање правих намера оних који ту реторику користе. Домаћи евроунијати су већ направили инфраструктуру електронског концлогора Србија: од огромних база података, у којима се скупљају електронски досијеи грађана Србије, преко нових идентификационих докумената са чипом, до убризгавања чипова у коње, краве и кућне љубимце (после којих креће кампања за чипизацију хуманоида, са слоганом „Само Ваш чип!”) Спектакуларне акције хапшења оних који мисле, пишу и говоре не поштујући новоговор political corectness у Њу Ејџ Србији уследиће пошто се политичка и економска криза продубе, и буде потребан жртвени јарац који не може да се одбрани, а кога ће бити лако оптужити за наше непридруживање „светлијој будућности”. Претходно ће тајне службе Њу Ејџ Србије инсценирати некакав оперетски чин, који ће бити проглашен за „злочин против уставног поретка”. (Осамдесетих година XX века у Чачку се судило невиним људима, оптуженим да су четници - терористи. У оптужници против младог рокера,извесног Совиља, стајало је да је своју гитару стављао у навлаку боје српске заставе (!) Није то доба тако далеко, као ни доба када је УДБА у истом том граду прислушкивала професора књижевности, Миодрага Јаћимовића, зато што је рекао да је Фадиљ Хоџа лош писац.) Овај оперетски чин биће проглашен за дело екстремних србских националиста, и у мрежи „антитерористичке” акције могу се наћи сви: од интелектуалаца са Универзитета до навијача фудбалских тимова. А онда ће кренути суђења, лажни сведоци, лажне траке лажних прислушкивања.Business as usual...

НЕ БОЈТЕ СЕ, ДОБРО БИТИ НЕЋЕ!

Руски религиозни философ, Семјон Франк, православни Јеврејин, писац „Светлости у тами” и „Религиозних основа друштва”, у својој књизи „Смисао живота” истиче да из друштвене борбе за свет имају право да се повуку само они који су отишли да се боре на тежем фронту - духовном. Монаси - подвижници, који лицем у лице ратују с кнезом овога света и његовим демонским војскама, могу да се не баве државним и друштвеним проблемима, зато што они молитвом продужавају опстанак васељене за коју се Подвигоположник Христос распео и васкрсао. Али, по Франку, они који живе у свету и користе његова добра, морају се борити за њега не да би га претворили у рај (то је хилијастичка утопија), него да би „ускратили задовољство” слугама сатаниним које желе да га претворе у пакао. И та борба ће трајати све док антихрист не дође на власт. А њега не може победити слаби човек, него Богочовек Христос, Својим Другим доласком и појавом Свога присуства.

Кнез Евгениј Трубецкој, у својој студији, која се, као и Франкова, зове „Смисао живота”, каже да је апокалиптично доба изазов да се стварају дела непролазне вредности, која неће изгорети у дан Суда. Пред духовним синовима и кћерима Светога Саве данас (и свагда!) стоји задатак да, кроз халакање коњице ноћи, сагледају светлост Логоса (као у Попиној песми „Манасија”).

Али, спремати се треба. За прогоне, за тамнице, за искушења.

За оно: ”Ништа им не веруј, ничему се не надај, ништа не реци”, како Солжењицин поручује онима који излазе пред комунистичке иследнике. И још вели да невини човек који улази у затворски систем тоталитарног режима себи мора да каже да је заувек мртав - еда би сачувао образ и душу.

Припремати се: постом, молитвом, Светим Причешћем, читањем житија Светих - нарочито Новомученика, који су пострадали у наше дане, пре свега од комуниста.

Јер, они који се боре да се светосавски идеали ваплоте у друштву, пре свих других циљева, желе да спасу своју душу и помогну ближњима, да, благодаћу Христовом, такође спасу душе.

Све остало је другостепено.

А спасење душе ће бити могуће чак и у време антихриста. Јер, по речима Светих Отаца, у доба његово пропашће само они који би пропали и да антихрист није дошао.

Уосталом, по Светом Златоусту, Господ пророчанства о блиској пропасти шаље зато да би се људи покајали, и да пропаст не би дошла - као што се десило с пророштвом Јониним о Ниневеји. Док год се више људи спасава него што их пропада, има наде за овај свет.

А Бог ће, као рече патњом умудрени патријарх србски Павле, помоћи ако буде имао коме.

Учинимо све што је у нашој слободној вољи да будемо достојни благодатне помоћи Божје, молитвама Светога Саве и све Небеске Србије! Амин, Боже дај!

О србској Новој 2009. години