 УНИЈАТИ И ГРАЂАНСКИ РАТ НА УКРАЈИНИ
Читање савремене стварности немогуће је без читања историје. Већ смо писали о томе да чудовишно лице украјинске „Мајдан револуције“ не би било могуће без духовног утицаја који је Брест – Литовска унија оставила на народ Мале Русије, нарочито на њен западни део. Опет подсећамо на писмо Лава Сапјеге, представника пољске власти, унијатском гонитељу Јозафату Кунцевичу, које нам, из 17. века, рефлекторски обасјава садашња насиља унијатских „евромајдановаца“ и насртаје украјинских расколника на манастире и светиње Московске патријаршије: “Ево вам плодова Ваше хваљене уније! У истини, она је велика виновница толиких раздора и нереда међу људима у нашој отаџбини“. (1,280 )
Наследници Кунцевича ових дана су јасно ставили до знања да настављају стопама свог претходника. Тако је у катедрали Светог Петра у Риму вођа украјинских унијата, Свајтослав Шевчук, одслужио „молебан за европску будућност Украјине“, захваљујући, у име свих Украјинаца, папи Фрањи на подршци(2). Одмах затим, како извештава „Седмица. ру“, дао је интервју Радио Ватикану у коме је оптужио Русију да изазива грађански рат на Украјини (3). РАСКОЛНИЦИ И УКРАЈИНСКА „АУТОКЕФАЛИЈА“ Уз унијате, „евромајдановце“ су „духовно руководили“ и украјински аутокефалисти, са својим челником, „кијевским патријархом“, „растригом“ Денисенко. И то се може разумети само читањем прошлости. Јер, још 1917, средином новембра, док је бољшевичка револуција разарала традиционалну Русију, на Украјини су се појавили заговорници одвајања од Московске патријаршије. Године 1920, формиран је „Независни савез украјинских православних парохија“ који је октобра следеће године сазвао „Сабор Украјинске Аутокефалне Цркве“. Пошто им није пришао ниједан епископ, њихов вођа Липковски (одатле назив „липковци“) предложио је да сами себе поставе за епископе, и тако је настала група тзв. „самосвајтих“. У јесен 1924. године, украјински расколници придружили су се обновљенцима, с једним циљем – да их призна Цариградска патријаршија (видети: 4, 102-103). А Цариград се, у то време, мешао у послове Руске Цркве, о чему ћемо рећи неку реч. ЦАРИГРАД, МОСКВА, ВАТИКАН Кренимо од вести која, на први поглед, нема везе са духовним стањем на Украјини. Али, само на први поглед. Наиме, у интервјуу који је дао часопису „Vatican Insider“, титуларни митрополит пергамски Јован (Зизјулас), сапредседавајући Богословске комисије за дијалог између Православне и Римокатоличке цркве, изјавио је да наставак дијалога омета став Московске Патријаршије, која не признаје друго првенство цариградском трону, осим почасног (а став Зизјуласа је да Цариград у историји није имао само првенство части, него и власти.) По Зизјуласу, Руска Црква има велики утицај у православном свету, па то омета корачање ка пуном јединству Истока и Запада (5). Овим је митрополит Јован јасно указао да се Цариград не слаже са документом Московске Патријаршије о првенству у Цркви, усвојеном крајем децембра 2013. године, у коме се истиче да првенство припада Господу Исусу Христу, и да папа римски, док је био православан, није имао ништа друго осим примата части, док је претензија на власт у васељенској Цркви оно што је за православне неприхватљиво. Истакнуто је такође да ни Цариград нема првенство власти, и да ставове православне пуноте може да изражава само ако се остале Помесне Цркве са тим сложе (6). Тиме је Трећи Рим и Првом и Другом Риму ставио до знања да ни Ватикан, ни Цариград, нису мера и провера хришћанског Предања. Ако знамо да се папи, кога митрополит Зизјулас хвали због разумевања православног појма саборности, жури да сједини Исток и Запад под својом влашћу, а да Цариград хоће „васељенски сабор“ на коме би био усвојен нови, папски богослужбени календар, јасно је да су питања озбиљно постављена, а да Московска Патријаршија брани предањске ставове. И то јој се не прашта тако лако. Дакле, Ватикан и његови унијати су на Украјини јасно опредељени. Али, Украјина би, не дај Боже, могла постати извор сукоба између Москве и Цариграда, који често стоји под упливом Ватикана и Вашингтона (види у: 7,стр.41-55). Јер, сукоби око јурисдикцијске надлежности између Другог и Трећег Рима трају од пада Руске монархије 1917. године. Патријарх цариградски Мелетије Метаксакис је, користећи бољшевичке прогоне Цркве, 1923. потчинио себи руске епархије у Финској. Исте године потчињава и Естонију, а затим од Москве одваја и Пољску Православну Цркву. Његов наследник, Григорије VII, покушава да смени Светог Тихона Исповедника, патријарха московског и шурује са „живоцрковницима”, расколницима блиским безбожном режиму. Патријарх цариградски Василије борио се против Руске Заграничне Цркве, тврдећи да се сви православни ван својих матичних држава морају потчинити Константинопољу (види 4,стр. 148-152). Године 1931, патијарх Фотије II под своју јурисдикцију прима руског митрополита Евлогија (Георгијевског) и његову паству у Европи, а на протест Московске патријаршије одговара да „Цариградски Престо има канонско право суда над парохијама у дијаспори” и да је њему „поверено опште старање о потребама православних цркава свуда”. После распада СССР-а 1991. године, непријатељи Русије су чинили све да Руску Цркву, један од најважнијих фактора јединства руског народа, раслабе и поделе. Дошло је и до нових трвења између Другог и Трећег Рима. Када је, 1992, одржан сабор унијатских епископа у Лавову на Украјини, епископ Цариградске патријаршије Всеволод је 26. маја те године поздравио своје унијатске колеге следећим речима: “Вољена браћо! То је први пут после четиристо година да се епископ из Константинопоља обраћа вама, гркокатоличким јерарсима Кијевске цркве. Сачувајте ту ризницу која припада свима нама. Ваш сабор је – наследник кијевских митрополита /…/ Велика Црква Константинопоља се свагда старала, по мери својих снага, о Украјинцима. Она је и сада спремна да помогне Украјини. Лично сам срећан што сам се за време овог сабора молио са вама“ (8,70). Средином деведесетих година 20. века, на кратко време чак је било прекинуто и молитвено општење: Цариград је преузео одбегле парохије Московске патријаршије у Естонији. До оштре преписке између Цариграда и Москве (опет око питања дијаспоре), дошло је у периоду од 2002. до 2004. године. Патријарх Алексеј II је јасно поручио: „Константинопољска Црква нема у земљама дијаспоре привилегије веће од Руске Цркве или било које друге Помесне Цркве” (писмо од 27. јула 2004.) (више у: 9). Русофобски председник Украјине, Виктор Јушченко, покушао је да створи Украјинску Православну Цркву, која би била под цариградским утицајем и одвојена од Москве. Надао се да ће у томе успети 2008, поводом 620-годишњице крштења Руса у Кијеву. Наравно, подухват није успео: патријарси Вартоломеј и Алексеј служили су заједно Архијерејску Литургију, а патријарх Вартоломеј је, својом беседом, у којој се позвао на црквену слогу и јединство, разочарао Јушченка и компанију. Односи између Цариграда и Москве су ушли у релативно мирну фазу. Ипак, десна рука патријарха московског Кирила, архиепископ Иларион (Алфејев), у интервјуу датом „Интерфаксу” априла 2009. упозорио је да Цариград осталим помесним Црквама покушава да наметне ватикански модел - „модел крајње централизоване црквене власти на челу с једним епископом, који је поглавар Васељенске Цркве” (види у: 7, исто). Ове, 2014. године,22. фебруара, бивши митрополит Филарет (грађанин Денисенко), вођа руских расколника и «духовни отац» «евромајдановаца», тражио је да се Украјинска Црква Московске Патријаршије уједини с његовом «Кијевском », па да се заједно потчине Цариградској патријаршији, која је до 17. века имала јурисдикцију на територији Украјине. Њему је, како је записао Јан Таксјор у тексту «Радосна вест из безрадосног Кијева» јасно да «украјинску аутокефалију» ниједна помесна Црква неће признати, па зато хрли Константинопољу, само да одбегне од мрских «Москаља». Ипак, Московска Патријаршија је остала чврста: патријарх Кирил је упутио писмо Украјинцима, позвавши расколнике да сва питања решавају у оквиру канонског поретка Цркве Божје, а месточувар престола Митрополита кијевског постао је епископ Онуфрије, познат као човек одан црквеном јединству (10). Даће Бог да Црква Божја на Украјини остане верна Христу и да надвлада сва искушења! Искрено се надамо да ће и врх Србске Цркве, у коме има утицајних следбеника Фанара и митрополита Јована ( Зизјуласа ), смоћи снаге да сестринској Московској Патријаршији помогне, макар молитвено, у чувању пунотењене аутокефалије... УПУТНИЦЕ: 1.Истина је једна / Свети Оци о римокатолицизму, Лио, Горњи Милановац, 2001. 2. http://borbazaveru.info/content/view/6562/1/1 3. http://borbazaveru.info/content/view/6570/1/ 4. Владимир Мос: Летопис велике битке / Историја Православне Цркве у 20 веку, Манастир Нови Стјеник, Београд, 2008. 5.http://borbazaveru.info/content/view/6574 6. borbazaveru.info/content/view/6397/1/ 7. Владимир Димитријевић: Између Вашингтона и Ватикана / Светосавска Црква на распећу историје, Лио, Горњи Милановац, 2012. 8.Владимир Димитријевић: Евроунијаћење / Православље и папизам на крају историје, Лио, Горњи Милановац, 2008. 9. Писма Патријарха Московског и целе Русије Алексија Другог патријарху константинопољском Вартоломеју Првом у књизи: Сергије Тројицки: Изабране студије из црквеног права, Гимназија, Смедерево, 2008. 10. http://odnarodyna.com.ua/print/19034 http://srb.fondsk.ru/news/2014/03/04/ukraiina-i-pravoslavno-iedinstvo-danas.html |
