"Нека се узме нечестиви, да не види славу Господњу" – то је проклетство Богом изречено кроз пророка Исаију. "Блажен је муж, који не оде на савет нечестивих" – изречено је Богом кроз Псалмопојца. Реч "нечестиви" на српски преводе са "безбожник" и сматрају да је то неки наопак човек. Међутим, није тако.

Сама црквено-словенска реч "не-честиви" значи да је то неко, који не чествује Бога и творевину како ваља. А реч "чествовати" и "поштовати" имају исто значење, тако да не-чествовати значи – не поштовати, а чествовати значи – поштовати. Супротно од "нечестивога" јесте "благочестиви", а то је неко, који добро чествује, тј. који поштује најпре Бога, а затим поштује и творевину по Богу, тј. поштује побожно. А ко би од нас смео да тврди да је потпуно благочестив, да потпуно поштује Бога и творевину како доликује? Према томе, свако од нас је нечестиви ако нема страх Божји у себи, тј. ако нема покајничку пажњу и смирење, који покривају недостатке. То тврди и сам Псалмопојац и себе сматра нечестивим пре покајања, и овако говори:

"Безакоње моје познах, и грех свој не сакрих; рекох: окривићу себе за безакоње своје Господу; и Ти си опростио нечестије срца мога" (безбожност срца мога Пс. 31:5).

А кад каже "нечестије срца мога", ту се види да непоштовање бива унутра у срцу, у мислима, и грех непоштовања у срцу и у мислима довољан је да се неко сматра нечестивим. Дакле, ако неко у себи, у свом срцу, у својим мислима не поштује како ваља Бога и творевину, тај је већ нечестиви. У Прологу за 1 октобар Владика Николај овако тумачи први стих Псалтира:

„БЕСЕДА о мужу блаженом

Благо мужу који не иде на савјет

нечестивих, и на пут грјешника не ста,

и на сједиште губитеља не сједе (Пс. 1, 1).

Благо оном пре свега, браћо, ко није толико окорео од греха, да може чути и испунити савет Божји, који долази преко пророка. Нечестиви су они који све што мисле, мисле на супрот Богу и вољи Божјој; грешници су они који иду путем својих жеља и својих мисли, насупрот жељи Божјој и закону Божјем; губитељи су они који упропастивши себе злим делима упропашћују и друге. И тако прво долази зла помисао (зао савет), па зло дело, па зао пример - саблазан. Благо, дакле, мужу који нити тражи савета у нечестивих људи нити се саглашава са нечастивим мислима својим, него налази довољно савета за све што му треба за спасење у закону Божјем. Благо мужу који ни једанпут не ста на пут, којим грешници ходе, или ако ста, покаја се и поврати се на пут живота, који је од Господа. Благо мужу који не седе на позорницу губитеља душа невиних, да својим саблажњивим примером саблажњава и губи душе невине. Јер је речено о саблазнитељу: боље би му било да се објеси камен воденични о врату његову и да потоне у дубину морску (Мат. 18, 6).

Браћо моја, благо свима вама, и мушкима и женскима, који се опрезно клоните од ова три зла: од нечестивих мисли и савета, од дела грешничких, и од саблажњавања других. Сва та три зла јесу као једна иста отровна змија, која од малене змије порасте у велику змију.

  О, Господе благи, Створитељу наш, помози нам силом Твојом и добротом Твојом, да се спасемо од змије ове љуте, коју Ти, Христе Господе, победи оружјем непобедивим Крста Твога часнога. Помози нам, да слушамо само Твој савет, да идемо само Твојим путем, и да светлимо само Твојим примером. Теби слава и хвала вавек. Амин.“

Свети Златоуст вели: "Боље је да сунце зађе и више не огреје, него Псалме не читати!" Јер и Псалтир и Пророчанства написани су по надахнућу Духа Светога, али су тежи за разумевање од Новозаветних Књига. Ко боље разуме црквено-словенске речи Псалтира, а користи неки српски превод, он може уместо речи "безбожник" да стави: нечестиви, уместо речи "безбожништво" да стави: нечестије, уместо речи "побожност" да стави: благочестије. И сама Хришћанска вера, само Православље назива се – благочестије, тј. право поштовање Бога и творевине.

Проклетство у Псалтиру

Треба рећи: ђаво је начелник и учитељ свим нечестивцима, а има данас много нечестивих људи, па и у Цркви. Да поменемо само једно: сви који гледају телевизију, а ту има свашта да се види и чује и ту владају нечестиви, сви они "иду на савет нечестивих" и сви постају нечестиви, јер им се мења ум. Не иду они телом, него духом "иду на савет нечестивих", преко телевизије духом иду код њих, и бива како народ каже: с ким си, онаки си. А у Цркви, сви који не поштују Предање Цркве, а у нашој Цркви сви који не поштују Владику Николаја и Богомољце, сви они су нечестиви. Псалтир благосиља благочестивог човека и проклиње нечестивог човека. Па да не би човек проклињао самог себе кад чита Псалтир, он треба да зна шта значи реч "нечестиви" и ко је "нечестиви", и да зна да човек бива нечестив у срцу и мислима, и да непажљив човек, који нема страха Божјег, обавезно бива нечестив. А пажљив човек, који има страх Божји, који има покајничку пажњу и смирење, он тиме покрива недостатак поштовања према Богу и творевини. Зато се може рећи, да ко има страх Божји, тј. покајничку пажњу и смирење, тај је благочестив. Ево примера из Псалтира, где човек проклиње самог себе:

"Господе, Боже мој, ако сам ово учинио: ако је неправда у рукама мојим, ако сам узвратио онима што ми зло чине, онда нека отпаднем од непријатеља мојих празан; нека гони непријатељ душу моју, и нека је стигне, и погази на земљи живот мој и славу моју у прах да обрати" (Пс. 7:4-6). Овде човек проклиње самог себе ако се свети непријатељима.

"Господе, не узноси се срце моје, нити високо гледају очи моје; нити идем са великима, нити са дивнима који су изнад мене. Ако не мислим смирено него узносим душу своју, онда као одојче што узвраћа матери својој тако да узвратиш души мојој" (Пс. 130). Одојче узвраћа мајци – поган, па тако горди узвраћа Богу духовну поган = гордост, и зато ће Бог да узврати њему исто тако неку поган. Овде човек проклиње самог себе ако се горди и узноси.

Ако сваки човек бива нечестив кад не чествује Бога и творевину како ваља, онда се заиста треба уплашити за своје спасење, треба се уплашити опасности и погибије која прети нечестивом човеку. "Нека се узме нечестиви, да не види славу Господњу" (Ис. 26:10) – то је проклетство Богом изречено нечестивим људима. И одмах у наредном стиху пророк говори (Ис. 26:11): "Завист обузима народ неваспитани", тј. нечестиви народ, који не поштује како ваља Бога и творевину. Цео Псалтир позива на страх Божји и поштовање Бога и творевине, које се назива благочестије. А благочестије значи: добро чествовање Бога и творевине, значи чествовање како ваља, а на српском то је – побожност. Благочестије није могуће без страха Божјег и то свако може да разуме из искуства. Раније су деца од малена васпитавана у страху Божјем да поштују Бога и Свеце, да поштују старије, и међусобно да се поштују као браћа и сестре, и да поштују млађе као своју децу, и раније није било потребно објашњавати шта значи реч "нечестиви" и много тумачити Псалтир, јер су од малена били благочестиви, тј. побожни. Јер каква је потреба била раније тумачити богомољцима шта значи реч "нечестиви", кад су готово сви били благочестиви, тј. побожни. Данас већ није тако, данас су већином нечестиви и треба добро протумачити, не би ли се неко од нечестивих опаметио и вратио на пут спасења.

Благочестиви

Можда неко пита: како човек да зна, како да поштује Бога и творевину како ваља, и како да буде благочестив? Па управо ради тога је и дошао на земљу Логос Божји, Слово Божје, Реч Божја, да би људи били бого-логични према Логосу Божјем. "Тога ради јави се Син Божји да разруши дела ђавоља" (1Јн. 3:8) – говори у Посланици јеванђелист Јован Богослов. Не само речима, него и на делу Спаситељ наш је показао како ваља поштовати Бога и творевину, тако да нико не може да каже, да није знао како ваља чествовати и како бити благочестив. Преп. Симеон Нови Богослов вели, да хришћанин треба да личи на Христа као син на оца. И каже преп. Симеон, да ће пред Богом непокајани хришћанин за своје грехе много више одговарати него незнабожац, јер овај је грешио из незнања и није се представљао да је Христов и није брукао Христа, док хришћанин греши из знања и својим гресима брука Христа, тако да ће одговарати не само за своје грехе из знања, него и за брукање Христа. А за пример, како деца брукају оца пошто су ишла "на савет нечестивих", имамо данас Авву Јустина и неке његове ученике.

Господ наш Исус Христос показао је и речју и делом како ваља поштовати Бога и творевину. Додуше Господ заповеда љубав према Богу и ближњему, међутим, права и савршена љубав јесте посебан дар Божји, посебна благодат Божја, а грешни и немоћни хришћани, ако не могу да воле, а оно бар да поштују како доликује Бога и ближњега. А то само поштовање, то само одавање части, може се рачунати у малу и основну љубав, коју треба да има сваки хришћанин. Савршену љубав имају само Мученици Христови, док страх Божји и благочестивост, тј. долично поштовање Бога и творевине, морају да имају сви хришћани. Без савршене љубави Мученика – било је много спашених, али без страха Божјег и благочестивости – нико и никада, ни у Старом ни у Новом Завету. Да, Господ позива на савршену љубав и на мучеништво за Христа и Цркву, међутим, ту је потребна осетна благодат Божја, док страх Божји и благочестивост морају да имају сви хришћани. Али и сама одлучна намера, да се по цену смрти отпоштује Бог и по Богу творевина како приличи, сама та одлучна намера може да се рачуна у божанску љубав. Та намера, да се по цену смрти не одступи од побожне одлуке, сама та намера рачуна се у божанску љубав, по светим Оцима. А на самом делу за мучеништво је потребна приметна благодат Божја, приметна помоћ Божја, по српски речено.

Навика поштовања или непоштовања других

Човек живи како је навикао и углавном сво кретање у човеку је навика, и духовно и телесно кретање је навика: и размишљање и гледање и говорење и делање – све је углавном навика. А навика се не мења тако лако и зато народ каже: навика је једна мука, а одвика две. У човеку се формира и навика поштовања или непоштовања Бога и творевине. Ко има навику непоштовања других, тај има навику узвишавања себе и понижавања других; а ко има навику поштовања других, тај има навику узвишавања других и понижавања себе. И бива по заповести Господњој: "Највећи између вас, да вам буде слуга; Јер ко се узвисује, понизиће се; а ко се понижује, узвисиће се." (Мт. 23:11-12). Тако испада: ко узвишава Бога и ближње, тај узвишава самог себе, а ко понижава Бога и ближње, тај понижава самог себе. Никад човек не може у себи довољно да узвиси Бога и да Му укаже довољно поштовање, али Бог опрашта човеку због незнања и немоћи, ако човек има покајничку пажњу и смирење. Што се тиче људи, човек не зна тачно духовно стање ни своје ни својих ближњих, па ако нешто више узвиси ближњега, то је Богу угодно као што је рекао: "највећи између вас, да вам буде слуга". Заправо, не могу људи ни да узвишују ни да понижују један другога, јер то је у Божјој власти, него човек може да ствара у себи навику узвишавања или понижавања других, којом узвишава или понижава самог себе. Јер ако нема навику да поштује ближње, човек неће моћи ни Бога да поштује, јер нема ту навику. А што се тиче нечестивих, Бог је дужан да укаже на њих, да би се склањали од њих, а не да би их понижавали, као што вели Псалмопојац: "Блажен муж, који не оде на савет нечестивих", а не каже: који понижава нечестиве. Треба чествовати нечестивога, јер иначе и ти сам постајеш нечестиви ако га не чествујеш; тј. треба поштовати нечестивога, јер иначе и ти сам постајеш нечестиви ако га не поштујеш. А како поштовати непокајаног нечестивца? Па треба се клонити од њега и не саветовати се са њим, као што заповедају свети Оци, и тиме поштујеш њега. Јер све треба поштовати по Богу, али не све на исти начин; на пример: поштовање супротног пола је кад се мање-више склањаш од супротног пола. Као што је апостол Павле рекао "бежи од блуда", може се рећи: бежи од земаљске љубави, да би нашао небеску љубав.

Почаст човеку

Другом заповешћу Господ је указао велику почаст човеку као ближњему и захтева да свако воли ближњега као што воли себе самога. Велику почаст човеку Бог Логос указао је најпре тиме што је узео на Себе човечју природу и постао по природи човек као и сваки човек осим греха. И мада није зачет од мужа ни рођен у мукама, као што је то природно код људи, ипак је од Пресвете Богородице потпуно узео на себе човечју природу, и био је девет месеци у утроби као дете, и сисао је као дете, и растао је као дете, и уопште речено: живео је по природи као сваки човек осим греха. Тиме је указао и да се велика тајна крије у човеку, јер Бог је морао као човек да се бори и да победи ђавола, и "да разруши дела ђавоља", и на Крсту је Господ потпуно победио ђавола. Али победио је као човек, а не као Бог, и у томе је велика тајна и почаст човеку. Јер ђаво је за Бога ништа као и свако створење, него Христос је победио на Крсту као човек и ту је велика тајна и почаст човеку.

Да покушамо да сагледамо ту тајну у човеку по филозофски, али не без Крста, да не би то била демонска теологија. По мишљењу многих, који воле хришћанску филозофију са Крстом, а не без Крста, у човеку се бије битка за космос. А грчка реч "космос" значи – поредак, и подразумева ово небо и земљу, које видимо. Свети Григорије Богослов позивајући се на старо-грчке филозофе рекао је: човек је велики космос у малом. То је гледајући на тело, док по духу човек је већи од космоса, човек је начелник космоса, јер од њега зависи небо и земља, али је слепи начелник, пошто није свестан свог положаја. Дакле, гледајући на тело, горњи део тела представља небо, а доњи део тела представља земљу, и дели их дијафрагма у телу.

Тако је човеково тело тајанствено, и не само што је Апостол Павле помоћу тела представио Тело Христово – Цркву, него и само човеково тело представља велики космос у малом и у њему се бије битка за космос, пошто тело представља космос, тј. небо и земљу. Дакле, у човеку се бије битка за тело, а то је битка за космос који је изображен телом, и питање је коме ће човек да преда своје тело: или Богу или ђаволу; и коме ће царству да се приволи и да надвлада у њему: или небеско или земаљско? И питање је: да ли ће у човеку бити космос, тј. ред и поредак, или хаос, тј. неред и смутња? Пошто од човека зависи стање у великом космосу, тј. стање неба и земље, то значи да је човек начелник космоса, али слепи начелник, пошто није свестан свог положаја. Велики поремећаји у природи и друштву данас говоре да су људи својим гресима пореметили своје тело, тај свој телесни космос, и да су своје тело предали ђаволу и да је у људима хаос. Данас је много нечестивих људи, који не поштују како ваља Бога и творевину, и од којих се треба клонити. Према томе, треба одавати част сваком благочестивом човеку, који се бори и своје тело предаје Богу, и треба се клонити сваког нечестивог човека, који се не бори и своје тело предаје ђаволу. Стога апостол Павле вели: "Молим вас дакле, браћо, милошћу Божијом, да дате телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу; то да буде ваше словесно служење" (Рим. 12:1).

Предање Цркве

Дакле, Господ је и речју и делом показао нама како ваља поштовати Бога и творевину, али осим Бога и Црква нам указује Својим Предањем како ваља све поштовати, и речју и делом и још детаљније и јасније него сам Господ. Указује на пример, како се ваља крштавати, како постити и молити се Богу, како празновати празнике, како се правилно крстити, како се опходити са старијима, како са браћом и сестрама, како са млађима. Указује како славити Крсну Славу и држати неке друге обичаје, који су особеност Српске Цркве, и осим тога, указује нам како се припремати и приступати Светом Причешћу. Јер Српска Црква је нарочито поштовала Свето Причешће, Тело и Крв Христову, које је жртвовано на Крсту. По вековном Предању у Србији се недељу дана припремало постом и молитвом пред Свето Причешће, а требало је обавезно имати и исповест, па ако не може свештеник да исповеди, онда се исповедити пред Богом. То Предање указује како треба одавати част Телу и Крви Христовој, и указује на благочешће, тј. на побожност Српског народа, који је издржао пет векова ропства и многе ратове и несреће, и остао је варан Христу и Православљу.

Осим тога, Црква нам указује како се треба клонити од нечестивих, и зато Апостоли заповедају:

"Заповедамо вам пак, браћо, у име Господа нашег Исуса Христа, да се клоните ви од свакога брата, који живи неуредно, а не по предању, које примише од нас... Али га не рачунајте као непријатеља, него га поучавајте као брата" (2Сол. 3:6-15).

"Лудих расправа и родослова, и свађа и препирања о закону, клони се; јер је то некорисно и празно (сујетно). Човека јеретика по првоме и другом саветовању клони се, знајући, да се такав изопачио, и греши, и сам је себе осудио" (Тит. 3:9-11)

"Ако неко долази к вама и ове науке не носи, не примајте га у кућу, и радовати се, њему не говорите; Јер ко говори њему, радовати се, прима удела (заједничари) у његовим лукавим делима" (2Јн. 10-11).

"У последње дане доћи ругачи, који ће живети по својим жељама (похотама)" (2Пт. 3:3).

"У последње време биће ругачи, који ће ходити по својим жељама и нечестијама (безбожностима)" (Јуда 18).

"Онога, што тајно клевета ближњега свога, тога изгоним; са гордим оком и неситим срцем, са њим не једем" (Пс. 100:5).

Нечестиви су сви гордељивци и сви, који живе у телесним похотама, и сви јеретици, а има много таквих сада и у Цркви, од којих се треба склањати. Јер, као што је речено, треба чествовати нечестивога, да не би и ти сам постао нечестиви зато што га не чествујеш; тј. треба поштовати нечестивога, да не би и ти сам постао нечестиви зато што га не поштујеш. А како поштовати непокајаног нечестивца? Па треба се клонити од њега и не саветовати се са њим, као што заповедају свети Оци, и тако поштовати нечестивога.

Страх Божји јесте покајничка пажња према Богу, или боље речено: покајничка пажња по Богу. Без те покајничке пажње није могуће благочестије, није могућа побожност на српском. А покајничка пажња јесте: по Богу да пазиш на речено и заповеђено и показано, и према томе да се испраљаш и присиљаваш у одлучној намери да то испуниш на делу. Пример страха Божјег, тј покајничке пажње са исправљањем и присиљавањем имамо код преп. Памва:

Испуњавање Псалтира на делу

Преподобни Памво поживе до старости као подвижник у пустињи Нитријске Горе, у Египту. О његовом врлинском, богоугодном и светом животу казују многи велики оци, као што ће се видети из ове повести, састављене из разних извора. Пре свега преподобни Антоније Велики рече за њега, да је страхом Божјим, којим беше испуњен, Памво учинио да Дух Божји обитава у њему. Преподобни Пимен говораше: Три подвига видесмо код аве Памва: гладовање сваки дан, ћутање и рукодеље. Преподобни Теодор Студит о овом блаженом оцу даје овакво сведочанство: Памво и делом и речју нека се велича као узвишен. А Сократ Схоластик пише о њему, да је он у почетку свога иноковања, будући неписмен, дошао к једноме од братије да се научи псалмима Давидовим. Чувши у самом почетку први стих тридесет осмог псалма: "Рекох, чуваћу се на путовима својим да не згрешим језиком својим", - он не хтеде слушати остале стихове него оде говорећи: "Доста ми је овај један стих, ако се научим да га испуњујем на делу". И после тога дуго не долажаше к учитељу. Након шест месеци виде га негде његов учитељ и упита га: Зашто досад не дође до мене? - Памво одговори: Још се нисам научио да онај стих извршујем на делу. - Затим, пошто прође много година, један од познатих отаца упита га: Јеси ли научио већ онај стих, брате? - Памво одговори: Деветнаест година без престанка се учих њему, и једва навикох да на делу извршујем оно чему он учи.

(Из Житија преподобног Памва од Авве Јустина)