Слике из оног доба

Било је вече, 24. марта 1999. године. Излазим из школе у којој предајем. Нема уличног осветљења, све делује сабласно. Знао сам да су најавили да ће нас, због нашег, не њиховог, Косова бомбардовати, и знао сам какви су злотвори (већ су бомбардовали Србе у Босни 1995), али опет и опет…Нисам могао да верујем.

 Журим кући. Жена у другом стању, одржава трудноћу, живимо приватно. Као и увек у Србији, једва спајаш крај с крајем, али се некако гура и претрајава. „Само да рата не буде“…Седам да једем. Сећам се: сојино млеко и хлеб са џемом. Велики је пост. (Годинама се већ у Великом посту, и код нас и у свету, дешавају ствари опомињуће и позивне – позивају нас на покајање). Одједном, мајка зове, и успаниченим гласом каже да бомбардовање почиње, и да она и отац одоше у подрум, а и да ми треба да бежимо. Из кућице у којој живимо прелазимо у кућу својих станодаваца, дивних и побожних људи који су нам као други родитељи…И тако почиње…И тако, „седамдесет и два дана полећу из Авијана“, што би рекао Милован Данојлић…Сваку ноћ стрепиш, молиш се Богу, надаш се…А кад лете изнад наших глава, и кад бомбе баце ( живимо близу фабрике „Слобода“, која има и војни део ), тресеш се од страха и зуби ти цвокоћу – иако нећеш. Одлично се сећам – зуби ми цвокоћу, иако их држим чврсто стиснуте…Како је мојој супрузи, која носи дете у утроби?

А они горе се играју компјутерских игрица…

Двориште наше куће препуно белих рада и јагорчевине. Каткад сине и плави осмех љубичице. Школа је престала с радом. Живот тиња, Србија дрхтури… а ми чекамо дете. У каквом свету ће се родити? Шта ће с нама бити?

 У цркви сам, на великопосном бденију…Одједном, авиони, звук бомби које лете ка тлу. Хитам кући, да се нађем супрузи. Вози ме ђакон, с којим сам, као вероучитељ и библиотекар при храму Светог Вазнесења, провео толико  дана у срдачном разговору…

Време проводимо у комшилуку, у подруму деда Радољуба,који брине за свог мобилисаног унука.Узимамо новине, слушамо транзистор, каткад гледамо телевизију…Стрепимо. Каткад се хистерично смејемо. Каткад тугујемо. Али, Богу се молимо и иконе су уз нас, све време. Знамо да Бог није далеко, иако изгледа да светом влада његов непријатељ,који је одабрао 1999 да би показао да нас води у своје,под знаком 666, доба,у 21. столеће,које, како рече Соловјов, беше толико напредно да му је пало у део да буде последње…Него, преварио се кнез овога света, као и на Велики петак: Христос га је већ тада победио, и ко је са Христом, све ће издржати…Чудни, символички докази за то: не многим местима, где НАТО бомбе разруше  зграду, све се сруши, а остану нетакнути зидови с иконом и кандилом. Тако је било кад су бомбардовали ТВ предајник на Овчару: све је отишло у прах, осим зида са кандилом и иконом.

Ипак, као да је најтеже, бар психички, примати информације

Не знаш шта је горе – лажи НАТО медија, који Србе представљају као „вирус који треба уништити“ (Дејвид Гомперт, РАНД корпорација) или идиотизам домаће власти, која на телевизији пушта „Неретву“, „Сутјеску“ и „Козару“, у којој Љубиша Самарџић руком спречава продор немачког гвозденог шиљка у партизанску базу са збегом пуним нејачи…Читаш новине,слушаш изјаве…А твоји сународници гину: Грделичка клисура, мост у Варварину – би убијен свештеник и она дивна мудрица - средњошколка, оде нам Милица Ракић…Погибоше, у мом Чачку, и невини људу код ЦЕР-а, фабрике у којој је, до пензије, радио мој отац…

И надреалне слике: код таште у дворишту гледам како лете папири из бомбом погођеног ЦЕР-а…На једном папиру, који ухватисмо, име и презиме мог оца – исплатни листић из доба кад је у фирми радио…

Има нешто што теши – људи у окружењу као да су се поправили, пажљивији су и брижнији једни према другима, више разговарају,помажу се…Кажу да су чак и лопови почели мање да краду, из солидарности са целином народа коме припадају. И свима је јасно шта је Запад, и какви су кловнови зла који се представљају као државници и заштитници људских права косовских Арбанаса – инфантилне креатуре пуне себе, и, истовремено, спремне да воде рат Вол Стрита против Византије, како рече неко од њихових новинара…    

А  оно вече кад крећемо у болницу, да се жена породи? Болница поред касарне…Вози нас станодавац (пријатељ, људина, брат у Христу). Излазимо из кола, јер се чује знак за ваздушну опасност. Опет улазимо у кола. Пролазимо поред касарни…Жена се порађа у немогућим условима – нема струје…Крај маја 1999. године…Ипак, Господ је благословио да се дете роди живо и здраво…

А онда гледаш слике НАТО трупа како улазе на Косово, док власт твоје државе проглашава непостојећу победу…

Тешко ти је, али знаш да се борба наставља, и да ће Косово још говорити и Србији и свету, као што и сад говори, баш у вези са украјинском кризом…

„Ој, Косово, грдно судилиште“…Никада га се нећемо, јер не можемо, „ослободити“. Тамо је темељ који је у Христу поставио цар Лазар, честито колено, а шта год ми хтели  – оно остаје с нама. Да нас одбрани, ако смо Косовци у души, или да нас сахрани, ако постанемо Јуде…И Руси су хтели да „живе као сав нормални свет“, да са својих плећа скину бреме Империје, да буду у најбољим односима са Западом…Па не иде, не вреди, не може…И устадоше да бране Крим, своју свету земљу, земљу Светог Владимира Крститеља и Равноапостолног…Ниједан народ није оно што сам о себи мисли у времену, него оно што Бог о њему мисли у вечности, рече  руски хришћански мислилац…Тако је и са нама: мораћемо, док нас има, да дајемо одговоре на питања Косовског завета.

Последице, кроз чињенице

Ево текста с краја 2012. године, објављеног у „Политици“ (аутор Слободан Кљакић): “АЛАРМАНТНО – 15 ТОНА НАТО ОСИРОМАШЕНОГ УРАНИЈУМА ПОВЕЋАЛО БРОЈ УМРЛИХ И БОЛЕСНИХ ОД РАКА И РАЗНИХ ТУМОРА

Професор др Слободан Чикарић, председник Друштва Србије за борбу против рака и коаутор у уторак представљене књиге ”Злочин у рату, геноцид у миру”, за ову застрашујућу ”прогнозу” оптужује радиоактивну муницију, којом је током бомбардовања 1999. године засута Србија. У овом истраживању није обухваћена територија Косова и Метохије, што би драстично подигло број оболелих и умрлих од последица НАТО бомбардовања Србије 1999. године ДРАМАТИЧАН пораст броја оболелих од малигних тумора у Србији не може да се заустави! Следеће године од карцинома свих врста само у централном делу Републике, не рачунајући територију КиМ, могло би да оболи чак 40.000, а да умре од 22.000 до 23.000 људи. То би било за 3.000 више оболелих, и за 1.000 до 2.000 више умрлих него што је, према последњим подацима, званично евидентирано 2010.

КАКО објашњава Слободан Петковић, генерал у пензији, 49 напада, или 44 одсто, извршено је после постигнутог споразума о окончању агресије – последњих десет дана бомбардовања. - Чак 112 удара на 119 локација било је муницијом са осиромашеним уранијумом – наводи Петковић. – Такозвани ”сребрни метак” сигурно доноси смрт оном кога је погодио, а онај ко само удахне његову прашину, умираће дуго и биће сведок немогућности да се томе супротстави.

 - Пројекције су ужасне чак и ако учесталост тзв. солидних тумора настави да расте годишње, као и досад, за два одсто, а камоли ако се, што је много вероватније, буде повећавала – каже професор Чикарић, за ”Новости”. - Експлозију малигних тумора, нажалост, тек можемо да очекујемо, зато што је радиоактивни материјал остао на нашим просторима. Око 15 тона осиромашеног уранијума, као и плутонијум бачен на Србију, деловало је, делује, и деловаће наредне четири и по милијарде година!Његове погубне последице по здравље људи, тврди професор Чикарић, већ се очитавају и кроз статистику о броју оболелих и умрлих од рака. Од 2001. до 2010. године број нових случајева карцинома повећан је за 20 одсто, а смртност од рака за 25 одсто.

- Леукемије и лимфоми, који чине пет одсто свих тумора, у драстичном су повећању – упозорава проф. Чикарић. - Од 2001. до 2010. године њихова учесталост је повећана за 110 одсто, а смртност од ових болести чак за 118 одсто. То значи да годишње бележимо пораст оболевања од леукемија и лимфома за 11 одсто, а пораст морталитета за 12 одсто. Њихова експанзија је почела 2006. године, значи седам и по година после бомбардовања, а пораст оболевања се и даље бележи. До ових података нисмо дошли напамет, већ на основу озбиљног истраживања на узорку од 5,5 милиона становника централне Србије.

 Поклапање пораста оболевања, прво од леукемија и лимфома, а касније и од солидних тумора, са латентним периодом после бомбардовања, за професора Чикарића је сигуран знак да се 1999. године догодило нешто што је загадило животни простор.                              Од бомбардовања је прошло 13 година, а и даље се углавном констатује да нема доказа који би у везу довели пораст оболевања од рака и употребу радиоактивне муниције.

- Код нас је зрачење 8.600 бекерела по становнику, а толерише се годишња доза од 80 бекерела – упозорава проф. Чикарић.То што смо један део тог материјала покупили из Пчињског округа је добро, али лоше је то што је он пресељен у Винчу, па смо смртоносни отпад сместили надомак Београда.

 У мају 1999. године Уједињене нације у целини су сакриле од јавности шокантан извештај Сенегалца Бакари Кантеа, шефа прве мисије УНЕП-а (Програм Уједињених нација за човекову околину) о еколошким последицама бомбардовања СР Југославије. Овај текст УН никад нису објавиле, али су његови делови процурили у јавност захваљујући саговорнику „Вести”, америчком независном новинару Роберту Парсонсу, извештачу из међународних институција у Женеви.

 Крајем прошле године објављена је у Београду књига „Дарови Милосрдног анђела“ др Мирјане Анђелковић-Лукић, експерта за експлозиве, више деценија запослене у Војнотехничком институту у Београду, пензионисане пре три године.Већ на корицама књиге наведене су потресне чињенице: њен супруг, пуковник Мирко Лукић, пуковник мр Драган Васиљевић, начелник Ваздухопловног института у Београду, и мр Милош Вујачић, начелник Одсека за пиротехнику Војнотехничког института у Београду, преминули су после обављања заједничког задатка јер су на терену извиђали и процењивали количину и врсту загађења изазваног НАТО бомбардовањем 1999. године. Сва тројица су радила на отклањању последица, поготово оних које су настале употребом муниције са ОУ.

Пуковник Мирко Лукић је доспео на ВМА у лето 2002. с дијагнозом карцинома плућа, а преминуо је 9. априла следеће године. Његова супруга, упркос доживљеној трагедији, смогла је снаге да о свом мужу и његовим пријатељима и сарадницима, тек штуро саопшти наведене податке, баш као што је свој научни и истраживачки резултат изнела без много емоција, поготово оних претераних, пуштајући да говоре сурове чињенице.

 Европска и светска јавност одавно су усковитлане расправама о муницији са ОУ. Захваљујући напорима Мирјане Анђелковић-Лукић и њеној узнемирујућој књизи, вероватно ће и у Србији бити покренут талас јавног суочења с тим проблемом.

 Најдраматичније, за сада познате, последице ова муниција је изазвала на овдашњим теренима. Зато је проблем именован као ,,балкански синдром”, не само у медијима него и у научним круговима.Упркос томе што назив звучи локално, проблем је глобални јер је ОУ муниција употребљена први пут у рату у Заливу 1991, у Босни и Херцеговини, односно Републици Српској 1995, у агресији на СР Југославију 1999, у Авганистану 2001, у Ираку 2002. године. Да ли и у Гази, показаће истрага.Већ крајем 2000. у Италији и у Шпанији формирана су удружења ветерана међународних снага распоређених на КиМ, јер је број припадника тих формација, оболелих од рака и других тешких болести, увелико излазио из статистичких оквира.Грађанска иницијатива и друге врсте притисака на власт највише плодова су дали, по свему судећи, у Италији.

Јавност је устала на ноге и у другим државама чији су грађани, пре свега као војници, неко време провели на КиМ или у БиХ.Ауторка упознаје читаоца с нарочито драматичним исказом италијанског хематолога из Националног института за рак у Милану, др Максима Ђанија: ,,Умоболни су војни мозгови који и данас производе муницију са ОУ и наређују њено коришћење, а научнике хуманисте одавно су прогласили за лудаке јер покушавају да их спрече да зараде милионе долара и поробе мале народе”.Бес др Ђанија је разумљив, јер је у Италији 2007. коначно обелодањено да је од последица тровања ОУ умрло 45 ветерана с КиМ, а да их је још 515 оболело од рака. Нарочито је порастао број оболелих од малигног обољења лимфних жлезда (Хочкин). Сличним су подаци о оболелим ветеранима у Белгији, Шпанији, Португалији, Холандији и другде.

У Србији, нажалост, ни десет година после бомбардовања, није учињена целовита, јавно доступна студија о последицама дејства ОУ на природно окружење, на становништво, на војне и полицијске снаге које су током НАТО агресије ангажоване на КиМ и на југу Србије.Притисак јавности на власт, на све надлежне установе, да таква анализа коначно изађе на видело, свакако би потврдио демократску зрелост српског друштва и демократских установа Србије.

 Онда би јавност знала зашто се у околини Владичиног Хана, удаљеног око 40 километара од Бујановца, стока рађа с дегенеративним променама, зашто су поготово овце анемичне, зашто миш из села Боровца има реп сличан веверици, зашто је у Прешеву царским резом овца ојагњила јагње са осам ногу и два пара ушију, или крава отелила теле с две главе.О здравственом стању људи боље да не износимо чињенице, да не узнемиравамо јавност. Лекар из Дома здравља у Бујановцу, др Аднан Салиху, чије налазе наводи Мирјана Анђелковић-Лукић, тврди да је од 1999. до 2005. године број нових пацијената оболелих од рака нарастао до 50 одсто.Последњи проверљиви подаци тичу се 2005. године. Од 110 новопријављених пацијената њих 59 је умрло. Четири године раније (2001) било је 36 нових пацијената оболелих од рака, од којих је умрло четворо.“

 Тако је, 2012, писала „Политика“.

Наравно, нема те власти која ће овом гуравом и згаженом народу рећи пуну истину. Јер, они иду у ЕУ (читај, у крајњем исходишту: НАТО). То и јесте највећа сатанина победа: ми, које су убијали, и који још умиремо од последица бомбардовања,треба да будемо НАТО слуге, и да убијамо друге, под НАТО заставом. „Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу“ – тим речима је књижевник Харолд Пинтер дефинисао америчку империјалну политику. А на вештичијим сабатима поклоници ђавола љубили су га управо ту, да би тиме заувек пљунули на своју боголикост и одрекли се Христа и душе. Па зар човек да не устане против мрака са пет белих или жутих крака, оних са застава САД и ЕУ, ма колико немоћан био? Зар да се мири са НАТО утварама које играју коло смрти по  градовима и селима Србије, позивајући нас под власт Вашингтерне? Боље да нас нема него да се миримо са таквим злом, према коме је Хитлер био само дечачић у алпским панталоницама…

Да васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови!

Мајка ми је умрла од карцинома 2008. Ташта ми је умрла од карцинома 2013. Мајка у шездесет петој, ташта у педесет деветој години. Обе жене верујуће хришћанке, обе велика утеха и помоћ нама, деци својој,обе радост својим унучићима.  Жртве НАТО-а, као и највећи број оних који, овде и сада, умиру од малигних болести…А колико родитеља је, ових година, остало без деце оболеле од НАТО урана?

 Од малигних болести умрли су и драги хришћани из Чачка, др Милорад Стевановић и Владимир Стегњајић…

Има их још, да не набрајам…Ни не усуђујем се…

Какво проклетство на себе и своју децу навлаче они што нас вуку у ЕУ и НАТО (ЕУ је, понављам и понављаћу, НАТО, што се види свуда, а нарочито сада, око Крима)!        

Прошле, 2013, док сам ташту водио на контроле и зрачења у Крагујевац, нагледао сам се јада – не само старији, него и млади људи, момци и девојке, обријаних глава, с перикама, обележни црвеном бојом на местима која треба зрачити…Први пут кад сам видео ту црвену боју на нечијем врату, уплашио сам се – изгледало је  као да је  мученика неко клао. Било ми је потребно извесно време да се приберем и схватим шта гледам…Никада се, чак ни 1999, у подруму, под бомбама од којих су ми цвокотале вилице, нисам осећао тако јадан и мали („Толко сам мали да ме је страх“, рекао би Дис) као када сам посматрао толике људе у чекаоници Клиничко – болничког центра у престоници Шумадије…Србија, земља стараца и морибунда…Господе, шта дочекасмо јер се од Тебе одвратисмо и америчким се идолима поклонисмо…А шта нас тек чека, јер се не кајемо и на враћамо Теби…

Пишући све ово, знам, и граду и свету објављујем: ко год у Србији оболи и умре од малигних болести, жртва је НАТО сатаниста, и ако остане уз Господа, биће мученик у Царству Небеском, међу онима што дођоше из велике невоље са хаљинама опраним у Крви Јагњетовој, како пише у Откровењу Јовановом. Они ће, ти србски мученици, предвођени дечицом која не уживаху у светлости Божје твари, него телом одоше у таму гроба,они ће, дакле, на дан Суда, сведочити против НАТО-а и непокајивог банкократског олоша који га је основао, против рокфелкеровско – ротшилдовских убица са њујоршког Вол Стрита и из лондонског Ситија, који изазивају хаос широм планете, да би наметнули свој (не, свог оца ђавола) „Нови поредак“. А неће вам, багро, то поћи за руком, макар цео свет побили!

 Јер, Христос је васкрсао, и развејаће се непријатељи Његови, и бежаће од лица Његова они који Га мрзе! Ишчезнуће као што ишчезава дим, и ко што се восак топи на домаку огња, тако ће нестати спомен њихов за сва зла што учинише народима Божјим! На нама је само да и ове, Крстопоклооне недеље 2014,  и све до краја, останемо уз Христа Васкрслога, Коме, са Оцем и Духом Светим, слава у векове векова! Амин.

На Светог Софронија Јерусалимског, 11/24.марта 2014.