Док пишем овe редове, у Украјини влада хаос и безвлашће и земља је на ивици грађанског рата. Маса протестаната је заузимала зграде државне управе, пуцала из ватреног оружја, блокирала аутопутеве превасходно на западу Украјине, али и широм целе земље. У Кијеву је за један дан страдало више од 70 људи у крвавим сукобима између полиције и протестаната.

 Протестанти покушавају да окупирају једну он највећих светиња руског православља Кијевско-Печерску лавру. Ни са новом неофашистичком хунтом на власти ништа се није променило. Свуда влада анархија и рушилачки револуционарни дух по коме је Украјина и раније била позната, и који је већ показао своју пуну жестину током револуције против руског цара, када су разне фракције, укључујући анархисте Нестора Махноа, завладали на кратко Украјином.

Многи ће се упитати како је могуће да у једном народу који себе сматра Украјинцима влада таква неслога? Зашто се људи из исте нације, а уз то и православци, толико мрзе, не слажу и гложе? Да ли је могуће да украјински народ не може да се сложи око најбитнијих питања у земљи? Право питање на које ћу покушати да дам одговор јесте да ли је то исти народ, односно да ли сви Украјинци деле исту културу, веру, цивилизацијски код и историјску судбину? Одговор ће за многе бити изненађујући.

Већина људи има утисак да је Украјина братска, словенска православна земља; Да  је Украјинa млађи брат Русије, која је са њом уско повезана и политички и културно и економски. Неко би то упоредио са добрим односима једног те истог народа који живи у Србији и Републици Српској, или Србији и Црној Гори. Многи би и у Србији, на питање да ли је Украјина православна земља, безрезервно одговорили потврдно, али када се детаљније погледа религијска слика земље, стање је знатно другачије и комплексније, него што на први поглед изгледа.

Религијска мапа Украјине- или да ли је Украјина православна земља

По истраживању Разумков центра из 2006. о религији  у Украјини,[i] већина грађана Украјине (62,5%) не припада ниједној вероисповести;, православљу припада 26,8%, католицизму 5.9%, протестантизму 0.9% и осталим религијама 3,9%. То је изненађујуће висок степен неприпадности одређеној вероисповести, имајући у виду  слична друштва, као на пример руско, где се 70% грађана Русије 2012. идентификовало са православљем,[ii]или у Србији где 84.5% грађана Србије сматра себе православним верницима.[iii] Тако низак ниво верујућих Украјинаца може се поред генералне неверујуће популације у друштву, објаснити и многобројним црквеним заједницама које делују у Украјини. Већина пост-совјетских Украјинаца који су изгубили везу са православљем, донекле је збуњена мноштвом различитих цркава које ту делују. Могуће је и да их  и мултиконфесионалност у друштву води ка релативизму и мишљењу да се толике цркве боре само за моћ и представљају пуки опијум за народ. Збуњени ”многобројним тумачима истине” они не желе да искажу своју припадност ниједној цркви. Наравно, њихово неверје и незнање их не оправдава. Индиферентност према себи као боголиком бићу,  за осуду је, и не оправдава то што не траже и не истраже прадедовску веру како би схватили  да је  канонска православна црква истинита црква и ”камен темељац” њиховог спасења.

Погледајмо мало ближе шта уствари значи припадност православљу у Украјини. Да ли то значи да украјински верници припадају једној православној цркви у Украјини која је канонски призната, односно која је у канонском јединству са Руском Православном црквом? Нажалост нe.  Данас је православље у дубоком расколу са две ”цркве” које су отпале од канонске Цркве. Украјинска Православна Црква при Московској Патријаршији (УКЦ-МП) канонски је призната црква, док су две друге ”православне цркве” расколничке и канонски непризнате цркве; једна је Украјинска Православна Црква при Кијевској Патријаршији  (УКЦ-КП) на челу са расколничким патријархом Филаретом, а друга Украјинска Аутономна Православна Црква (УАПЦ). Јединство православља поред ових расколничих цркава додатно је разбијено постојањем Украјинске Грко-Католичке Цркве, односно, унијатске цркве. Припадници ове цркве су бивши православци  који су се покатоличили, односно, поунијатили, после Брестовске Уније 1595. када је под притиском католичке пољске државе и пољског племства, велики број православних ушао у унију са Римом и признао Папу као врховног поглавара.

 Занимљиво  је погледати колики  је проценат припадности и верника међу припадницима разичитих цркава. Највећи број верника, њих 40%, се идентификује са расколничком и непризнатом УКЦ-КП; 29% су присталице канонски признате УКЦ-МП, која има и највећи број цркава у Украјини; 14% припада Украјинској Грко-католичкој цркви; 3% припада другој расколничкој православној ”цркви” - УАПЦ; 2% припада Римокатоличкој цркви; 2,5% изјаснило се као протестанти (пентекосталци, еванђелисти, лутерани, мормони, адвентисти) и 0,2% су припадници јеврејске вере.

Гледајући са становишта укупног броја популације, само 10.9%, односно 4.5 милиона грађана Украјине од 45 милиона, припада канонски признатој цркви УПЦ- МП. Не заборавимо да су то грађани који декларативно изјашњавају своју припадност Цркви, док је право питање, колико се од тог броја може сматрати активним православним хришћанима који се труде да поштују jеванђељске и црквене заповести.

Да је све компликованије него што нам се чини биће нам јасно, ако знамо да у Украјини живи 17.3% етничких Руса, односно око 8 милиона Руса. Можемо да претпоставимо да огромна већина Руса који су верујући припада канонској УПЦ- МП. Претпоставимо да је проценат верујућих Руса једнак проценту верујућих на генералном нивоу у Украјини, то јест око 40% Руса у Украјини су верници, што води до броја од 3,2 милиона верујућих етничких Руса који припадају канонски признатој цркви.  Значи од 4,5 милиона верника УПЦ- МП око 3,2 милиона су етнички Руси. Сада се намеће питање колико етничких Украјинаца стварно припада јединој православној канонској цркви у Украјини УПЦ- МП? До тог податка нисам могао да дођем, али као што можемо да видимо, проценат је највероватније занемарујући и не прелази 1% (не више од 3,8 милиона људи) оних који се изјашњавају као етнички Украјинци.  Закључак је очигледан, скоро сви Украјинци, више од 99%, не припадају канонски признатој цркви, већ једној од две расколничке православне цркве или јеретичким - грко-католичкој или католичкој. Да ли се онда Украјина са Украјинцима може сматрати православном земљом? Можда се она пре може упоредити са једном Македонијом где је целокупан македонски народ заради етнофилетизма одрекао се канонске цркве и потпао под утицај расколничке и непризнате МПЦ?! Мада и то поређење може бити само условно јер у Македонији нема унијата и католика.

Да ли се земља са тако малим процентом и само десетином грађана који припадају канонско признатој цркви, може назвати православном? Нажалост не. Разбијен је мит о православној Украјини. Бројеви не лажу. Украјина је све пре, него што је земља канонског православља. И ове бројке су само бројке о људима који декларативно исказују припадност, а питање је колико међу њима има оних који редовно иду у цркву, посте, исповедају се и причешћују. Једино такви хришћани се могу сматрати истинским хришћанима, тј. то су они хришћани који су испунили минимум услова да би могли да започну истинску борбу за спасење својих душа. Пракса и истраживања су показала да проценат активно верујућих људи у православним земљама није више од 5% од укупног броја оних који се вербално изјашњавају као верници. У украјинском случају то је бројка од око 200 хиљада активних верника од укупне популације од 45 милиона.

Организација ”цркви”

Генерално говорећи на западу Украјине доминира грко-католичка и католичка црква. Део западне и средишње Украјине се идентификује са расколничким православним црквама, док је, углавном, исток и југ са Кримом и средишњи део Украјине у канонском јединству са Московском  Патријаршијом.

Иако није ”најпопуларнија”, канонски призната УПЦ–МП, убедљиво је најбоље организована црква. УПЦ–МП има 35 епархија и 10.875 заједница, До 2007, Црква је имала 122 манастира, 3.519 монаха и монахиња, 7.509 свештеника, 7.755 цркава и 840 цркава у процесу градње. Најпопуларнија ”православна црква” је расколничка УПЦ-КП, иако није најоорганизованија и са највећом бројем цркава, свештенства и верника. УПЦ-КП је ушла у раскол након независности Украјине уз државну подршку председника Украјине Кравчука, а на њеном челу је од 1995. ”патријарх” Филарет (Денисенко) са звањем Патријарха Кијева и све Рус-Украјине. Филарет је био бивши Митрополит Кијева и све Украјине Руске Православне Цркве. Иначе као сарадник КГБ-а под именом друг (товариш) Антонов, јавно је живео у блуду са  ”владичицом кијевском” Јевгенијом Родиновом. Пошто није могао да буде изабран за патријарха Руске Православне Цркве, а властољубље му је било главни мотив,  определио се за раскол и постао украјински ”патријарх”. Због тога, Руска Православна Црква је бацила анатему на њега. Остаће забележено да га се и рођена мајка одрекла (”Родила сам Јуду”) остајући верна канонској цркви у којој је и умрла. УПЦ-КП има 31 епархију, 3.721 заједница  и 2.816 чланова свештенства. Око 60% верника УПЦ-КП, живи у западном делу земље док остатак је у централном. Мање популарна расколничка УАПЦ има 12 епархија и 1.166 заједница, 686 чланова свештенства. Око 70% њених верника је у западном делу земље. УАПЦ је ушла у раскол још 1919. у Кијеву и била је забрањена током совјетске ере, а  ”легализована” је 1989. Приближно 68% свих православних заједница у земљи припада УПЦ-МП што значи да велики број активних православних хришћана изјашњава као верници УПЦ-МП, док је велика већина оних који се номинално изјашњавају као верници припадници УПЦ-КП. Отуда и толика номинална подршка УПЦ-КП у анкетама.

Украјинска гркокатоличка црква има 18 епархија, 3.433 заједница  и 2.136 чланова свештенства. Била је забрањена од стране Совјетског Савеза 1946. због сарадње са нацистима и поново легализована 1987. када је и кренула у бесомучно отимање храмова Руске Православне Цркве, и то претежно у Западној Украјини.

Протестанти чине необично велики број верујућих са скоро 3% популације и са 25% црквених заједница у земљи, што је свакако последица ”религијског хаоса” у земљи. Тако на пример пентакосталци имају 250.000 верника, јеховини сведоци 260.000, баптисти 150.000, мормони 11.000 итд.

Сви ови подаци јасно показују да верници који се изјашњавају као Украјинци пре свега ”болују” од етнофилетизма и спремни су да припадају и расколничкој цркви, а све то по цени имања засебне националне украјинске цркве која је независна од руске матичне цркве. Да ли је то исти синдром који запажамо код Македонаца и дела Црногораца?! Да бисмо то утврдили требало би дубље истражити историјске, културне и верске основе за постојање засебне украјинске нације. Можда је Украјина стварно била вековима несрећно поробљавана од стране Русије, као што, иначе, модерна украјинска историографија тврди.

Етимологија речи Украјина и Малорусија

Јеванђеље по Јовану почиње са "У почетку беше Слово и Слово беше у Бога, и Слово беше Бог" (Јн. 1,1).  Слово људско је као и човек такође боголико и моћно. Па ево какву причу људска слова могу да испричају и кажу о Украјини, односно о Малорусији.

Пре бољшевичке револуције, реч Украјина, скоро да уопште није била у употреби. Мала Русија или Малорусија (руски: Малая Русь, украјински: Мала Русь) био је историјски, политички и географски термин који се користио за територију данашње Украјине. Сходно томе, деривати попут "Малоруси” су означавали људе, језик и културу тог подручја. Пре револуционарних догађаја, велики део становништва себе је сматрао за Малорусе. У то време свест о украјинској  самобитности и независности није ни постојала. Ваља напоменути да су и све стране мапе, укључујући пољске, немачке и француске, ословљавале ово подручје као Малорусију, тако да ни за њих није било спора око самог назива за подручје данашње Украјине. Чак је и украјински националиста који се сада сматра оцем украјинске нације, песник Тарас Шевченко, у својим списима користио термин Мала Русија.

Први самозвани ”украјинци” били су католици и унијати из Галиције, западне Украјине, који су хтели да консолидују своју позицију у оквиру Аустро-Угарске, а након тога и изазову раскол међу претежно православним становништвом у суседном Руском царству, односно Малорусији, пропагирајући идеју о некаквом засебном украјинском идентитету.  Аустроугарска Галиција, сада део модерне Украјине, тако је постала центар украјинског националистичког покрета под вођством католика и унијата.

За то време у остатку Украјине, након пропасти Руске империје, са спајањем украјинских територија у једну административну јединицу под комунистима и форсирањем украјинске засебности, реч Мала Русија је угашена и избачена из оптицаја и почела да се користи као погрдан назив за ”заостале Украјинце, русофиле”. У том смислу парадокс је да су украјински фашисти срушили преко 100 споменика Лењину у последњих неколико месеци, а тај исти Лењин им је направио државу и изградио национални идентитет. Због таквих заслуга, украјински националисти треба да га славе, а не да руше.

Данас се ”Малорусија” употребљава углавном као анахрон појам, иако задржава значај међу руским монархистима и националистима, и нама традиционалним православним хришћанима, јер сматрамо да Украјина и Украјинци суштински припадају руском државотворном, цивилизацијском и духовном простору.

И сама реч Украјина доста нам говори о томе да ли се Украјина може посматрати као културна и национална засебност изван руског државотворног, православног и цивилизацијског круга. Сама реч уКрајина значи крајина, односно погранична земља, гранични регион, погранични крај. То значи да крајина и погранична земља никада није и не може бити самосвојна, него је увек део веће целине којој припада, у овом случају Русије. Назив Украјина (ретко употребљавана реч, јер је током историје доминирао термин Мала Русија), по самом свом имену,  била је само спорадични   географски појам за подручје данашње регије Запорожја, без икакве политичке, етничке, националне или културне субстанце.

Пар речи о геополитици Украјине

Пројекат независне Украјине супропстављене православној, пројекат је Ватикана, инициран од стране Папе и језуита, а проведен у дело од стране украјинских католика и унијата. То је још један папистички плански напор да се разбије јединство православних и наметне католичка вера. Другим речима, то је план постепеног  комадања  Свете Русије.

Пројекат независне Украјине кренуо је из западнe Украјине која никада није била под влашћу руског цара, осим у периоду Кијевске Русије. У средњем веку потпала је под окупацију и утицај пољске владавине  што је резултирало тиме, да се већина православне популације поунијати. Након пољске доминације, западна Украјина је постала део Аустро-Угарске. За време Првог светског рата део Украјинаца је , у оквиру Украјинксе Легије, ратовао на страни Аустро-Угарске, а против Русије. Важно је напоменути и да се велики део становника Галиције себе сматрали Русинима, а не Украјинцима, и са симпатијом су гледали према Руској Царевини и сматрала Русе за браћу. Пред Први светски Рат читава унијатска села се се враћала православној вери, што је веома забринуло Ватикан. Те симпатије се донекле могу упоредити са симпатијама српских католика из Аустро-Угарске ка Србији пре Првог светског рата. Међутим, процес повратка унијата православљу је био насилно прекинут Првим светским ратом када су аустро-угарске трупе починиле невиђене злочине над русинском популацијом Галиције и у ту сврху основали први концентрациони логор у историји Европе – Таленгорф. Интересантно је да је један од услова за пуштање Русина из логора је био да се изјасне као Украјинци. То је огромна већина Русина одбила јер је за њих то значило признавање антируске и латинизиране нације. Укупан број жртава аустро-угарског терора износи око 120.000 људи укључујући и 300 унијатских свештеника који су ”гајили симпатије према православљу”.[iv] После Првог светског рата, наступили су тешки дани за западну Украјину која је потпала под пољску власт. То је и период пољског настојања да  потпуно  асимилију њихову католичку браћу Украјинце, у чему су донекле и успели. Но тек током Другог светског рата и под окупацијом Немачке, украјинци из Галиције под вођством Степана Бандере постају нацистички колаборационисти под мотом ”истребљења Пољака, јевреја и Руса” етнички чисте територију Галиције убијајући око 60.000 Пољака, пружају подршку нацистима око истребљења Јевреја, и ратују против Црвене армије.

Очигледно је да су становници Западне Украјине културолошко, религијски, цивилизацијски другачији од остатка Украјине. Галиција је била и остала до данашњег дана католичко гротло Украјине, одакле се у повољним тренуцима редовно ширило агресивно пропагирање ”украјивштине” остатку земље.  

Из геополитичке перпективе, Украјина је од немерљивог значаја не само за Русију него и за целокупну евроазијску масу. По познатом цитату осведоченог русофоба и Американца пољског порекла, Збигњева  Бжежинског, „Русија без Украјине престаје да буде империја, а са Украјином, поткупљеном и потчињеном, Русија се аутоматски опет претвара у империју”. Са значајем Украјине за Русију и ми се можемо донекле сложити. Међутим, наша намера није да се залажемо за јединство Русије и Украјине да би подржали империјалне и експанзионистичке амбиције Русије, него ради успостављања православног и националног јединства између православне браће.

Са најновијом ”спонтаном” револуцијом и државним ударом неофашистичке хунте, Запад жури да заокружи санитарни коридор око Русије, чиме ће јој онемогућити даље ширење утицаја и успостављања Русије као глобалне силе. Имајући то у виду Бжежински је признао да се „Нови светски поредак са хегемонијом САД, формира се против Русије, и на њеним рушевинама. Украјина је одбрамбени бедем Запада против васкрсавања Совјетског Савеза”.  Зато није ни чудо, да је његова прва реакција на одбијање Јануковича да потпише Споразум о придруживању ЕУ, била љутита, и да је оптужио председника Украјине да је „подлегао руском притиску и закочио процес закључивања споразума о придруживању ЕУ”. Украјина је за Запад тампон зона, мостобран за Русију, који би могао да постане одскочна даска за напад на православни руски народ. У том смислу, ЕУ жели само да инструментализује Украјину у покушају да затвори обруч око Русије. Притом, ако Украјина крене путем савеза са ЕУ у том безглавом јурењу за ”еуропским вредноћама”, један од услова ће бити и улазак у НАТО. То је експлицитно нагласио и генерални секретар НАТО-а Расмусен, рекавши да украјински пут ка ЕУ знатно побољшава евро-атлантску безбедност.[v] Говорећи реал-политичким језиком, побољшање безбедности у овом случају значи да ће НАТО ракете бити само на 2 до 3 минута лета до Москве што ће потпуно обесмислити руску противваздушну одбрану. Закључак је јасан. Русија је ултимативни циљ Запада. Украјинци су само потрошна роба и монета за поткусуривање. Циљ Запада није приближити Украјину ЕУ, него удаљити Украјину од Русије.

Неистина је и да ”демократска Европа” спашава Украјину од руског ауторитаризма. Да је тако, Европа би сама била демократска, а не вођена корумпираним елитима које се периодично смењују на власти док је само постојана и апсолутна моћ у рукама глобалистичке масонско-банкарске антихришћанске елите. Да је Европи стало до демократије било где па и у источној Европи , не би годинама уназад подржавала људе на власти, истих или сличних опредељења као што су опредељења Мила Ђукановића, мешавине мафијаша и диктатора који је на власти пуних 26 година.  Њима је стало само до фингиране демократије и до полуколонијалних државица који ће бити њихови полигони за тржишне, војне и културне експерименте. Србија је најбољи пример такве диаболичне политике.

Духовно слабом, маловерном и неверничком постсовјетском украјинском човеку стало је скоро искључиво до његовог "трбуха". Не слушајући глас православне цркве о заштити једине Истине - Светог Православља, по Божијем допуштењу га стижу и сустижу разне несреће. Украјински народ на покајање није могло ни позвати и одвратити од погибељног пута у европску антируску нигдину ни мироточиве иконе у Украјини и Русији, ни сузе Св. Луке Кримског, нити крваве реке у Украјини. Нажалост за такву већину је казано ” очи имају а не виде; уши имају, а не чују“ (Пс. 114,4-8).  Данас се исте и сличне ствари дешавају и Србима у Србији.  Зато историја Русије, Украјине, а и Србије, треба, пре свега, да буде историја одбране православног народа и Цркве од католика. Украјина у анти-хришћанској Европи – је издаја православне вере и кијевске Русије. Европа не жели придруживање Украјине него потчињавање. Са превратом и прозападном националистичком диктатуром УПЦ-МП је прва на удару јер је један од циљева револуције да се створи jединствена Украјинску Православну Цркву. Расколници су већ успели да покажу да су способни да окупирају највећу православну светињу Кијевску-Печерску Лавру. Несумљиво ће уследити и прогон свештенства и верника канонске цркве. И Почајевска лавра која се вековима одржала и остала православна, и преживела и одупрела се спољним непријатељима монголима, татарима, Пољацима, а сад по свом изгледу ће је окупирати унутрашњи непријатељи, украјинске јуде – расколници уз помоћ неофашистичке владе и Ватикана. Ватикан зна да победом расколника међу православнима, повећавају се шансе за екуменистичко јединство са папом и на крају признавање папе за врховног црквеног поглавника. Паписти знају да ће са еунијатиским расколницима лакше завршити посао око црквеног унијаћења. Ако Москва ускоро не реагује и не заштити остатак православне Украјине поред Крима ће у том случају стићи судба распете Српске Крајине и Косова и Метохије.

Ко су ”демократски протестанти” и  нови владари Украјине?

Украјински поглавник Олег Тјанхибок

Не будимо наивни, нема двојбе да ово нису спонтани протести који су никли из анархичне ситуације. Ова револуција је већ дуже времена спремана из западне Украјине уз помоћ иностраних центара моћи.

Већину протестаната чине припадници неонацистичке партије Свобода (Слобода) и милитантних група који су њихови савезници. Првобитан назив партије Свобода је био Национал-Социјалистичка партија Украјине и до 2004. су имали модификовану свастику (кукасти крст) за грб. Припадници те партије, односно већина становништа у западној Украјини, слави нацистичког колаборатора Бандеру као националног хероја. Њихов лидер Олег Тјанхибок не престаје да говори о московској-јеврејској мафији која управља Украјином.

Европа лицемерно подржава ”борце за слободу” односно антисемите, русофобе и нацисте из западне Украјине, не питајући се, ко су уствари, ти људи које подржава, све док зна против кога их подржава (Русије наравно). Таква Европе је подржавала и муџахедине у Босни и затварала очи пред хиљадама убијених Срба од стране муџахедина. Европа наставља да затвара очи пред истином, само зато што сматра да је Србија, мала Русија на Балкану.

Ко данас влада Украјином? Америчка ”браћа по вери”, односно чланови протестантских секти. Занимљиво је да је у Украјини присутан диспропорционални однос између процента протестаната у украјинском друштву и њиховог учешћа и утицаја у политичком животу, посебно у опозиционим прозападним странкама. Американци плански фаворизују чланове разних америчких секти како би преко њих имали што већи утицај на власт. Тако смо дошли у ситуацију да је у ”православној Украјини” вршилац дужности председника Александар Турчинов је баптистички пастор, а премијер Арсеније Јацењук је сајентолог. Док је у једној ”демократској” Немачкој саентологија забрањенa, у Украјини се њени секташи отворено промовишу на најважније државне позиције. Практично, амерички секташи су државним ударом преузели власт у Украјини.

ЕУ енергично захтева да ”насилници полицајци” не бију ”мирољубиве демонстранте”

Двадесет четири године геополитичког експеримента

Оно што модерна Украјина покушава, иако никад није постојала као самостална држава, и у овим границама, јесте спровођење политичког експеримента суживота људи различитих вероисповести, језика и културе, државног пројекта заснованог на вештачком анти-руском идентитету. Знамо како се завршио такав један експеримент у бившој Југославији, и колико је био кобан за Србе. Православним хришћанима истински брат може бити само брат у Христу односно брат исте вере, никако расколник, инославац и јеретик, што наравно не значи да их треба мрзети, чак шта више, треба се молити Богу за њих, молити за њихово уразумљење и повратак у православну веру, посебно православних расколника. Ми их у ствари мрзимо кад повлађујемо њиховој јереси и расколу уместо да будемо искрени и боримо се за Истину. Али наша вера и држава јача само онда када смо уједињени са браћом исте вере, културе и историјске матрице.

Нажалост, Запад је успео да разједини и посвађа православне народе тако да сада имамо парадоксалну ситуацију да украјински припадници НАТО контигента КФОР-а успостављају шиптарску нарко-исламистичку државу Косово на територији Србије. И то све у тренутку док се њихова држава Украјина распада и престоница Кијев гори.

Не заборавимо да су украјинске власти  имале 24 године независности, па самим тим и времена да направе  функционалну државу таквих оквира, и нису у томе успели. Нису  могли, или можда нису ни хтели - шта год да је посреди, остаје чињеница да  државна заједница са толико непропорцијалним односом разликости и бројности вера и опредељења на заједничком простору, готово је утопија, посебно ако се узму у обзир и реметилачки утицај Запада - такав суживот је непостојан. Суживот није могућ и то је доказано најновијим грађанским крвавим ратом. Зашто? Пре свега јер никада, као и у нашем случају, није било и не може бити Божијег благослова за државу у којој се прихвата идеологија католичких и унијатских језуита и православних расколника, добровољно тоне у живо блато содомске ЕУ и гради срећа на уштрб туђе среће у овом случају православне и руске.

Ми, православни, смо уверени и молимо се Богу да ће једнога дана доћи ће до уједињења и поновног успостављања православне СВЕТЕ РУСИЈЕ - Велике Русије, Мале Русије (Украјине) и Белорусије. Тај процес уједињења је започео са повратком Крима Русији. А до успешног успостављања православног царства доћи ће тек пре свега кроз покајање руског, малоруског и белоруског народа и враћања Богу.

_________________

¹ http://razumkov.org.ua/ukr/poll.php?poll_id=300

²http://www.levada.ru/26-09-2011/religioznaya-vera-v-rossii

³http://media.popis2011.stat.rs/2013/publikacije/Saopstenje%20Knjiga%204+bkorekt.pdf

⁴ http://www.youtube.com/watch?v=PMIBXjV0kbQ

⁵ http://www.globalpost.com/dispatch/news/thomson-reuters/140129/natos-rasmussen-criticizes-russian-pressure-ukraine