ГРЕШНИ МИЛОЈЕ

Писмо игуману T.

Христос воскресе, оче Игумане!

„Драга братијо, немојмо се, по речима Светог Саве, поколебати од прве помисли коју смо имали на уму кад смо монашени, а то је смирење и труд за сопствено спасење, за које ћемо и дати Богу одговор“. И „Драга браћо, поставимо ово испред себе и тако учинимо корак ка једномислију са нашим игуманом – Светим Савом, који је овде пре 800 година рекао...“

Хвала Богу, помислих. Ево наша Студеница, наша „светиња над светињама“ почиње да греје братска срца. Кличе и позива братију земље Србије ка једномислију са Светим Савом. О, предивне благовести!

И тако уђосмо у васкршњи пост обасјани тим топлим зраком благовести потоњег студеничког игумана, који нам наговештава крај непотребних неспоразума, крај самовољног и несаборног мењања вековног светоотачког Предања и повратак под скуте Светога Саве и предања његовог.

Хвала ти, до незаборава, оче игумане, што стајеш на пут онима који се, будући непослушни Сабору, својом непослушношћу офираше као недостојни вођи верног народа, који својим понашањем цепају хитон јединства Светосавске Цркве, уносећи забуну и раздор у народ, угрожавајући тиме саму ипостас Српске православне цркве.

Ту радост умножи и Твоје благодарно сећање на блажено почившег оца Јулијана.²

                                                                          * * *

На Цвети, после Свете литургије, приђе ми један смеран и побожан младић. Знам да је његов животни сан да ступи у монашки подвиг. Труди се, веома. Редовно одлази на богослужења. Пости. Чита духовну литературу.

Одлази на ходочашћа светињама нашим...

Каже он мени како је ноћас, између Лазареве суботе и Цвети, уснио чудан сан. Вели, хтео бих да те замолим да ми помогнеш како да разумем овај сан.

Натовари ми големо бреме. Знам ја, какав однос хришћанин треба да има према сновима. Знам ја да то може бити ђавоља подвала. Али, немадох куд, пред његовом учтивошћу. Одлучих да га саслушам. А он поче да ми казује подробно свој сан.

Каже, обрех се однекуду у некој великој дворани. На сред те дворане огњиште. Поред огњишта седи сед старац окренут ка ватри, а ја га, вели, к’о гледам с леђа. Тамо, испред старца, подаље од ватре светлошћу пламена озарено лице мршавог, бледог игумана. Тај игуман беше у свечаним одорама и поче говорити текстове које сам недавно прочитао у „Православљу“. Онако, у форми одсечне беседе. Те умилне речи којима позиваше љубећим срцем монаштво да се сабере око предања Светог Саве и Симеона испуњаваху ону дворану топлином неком.

А онај старац, док игуман бесеђаше, с времена на време џаркаше ватру.

Кад игуман заврши беседу, накашља се онај старац, подиже онај џарач према игуману и прозбори промуклим гласом. Знаш ли ти, каже старац игуману, како је Кочићев Давид Штрбац  рек’о оном писару? Ти да ћутиш, вузле једно вузласто! Лако је квоцати – треба јаја носити! Сад си се, вели, сети омене. А заборавио си моје дане кад бејах стар и болестан при кончини мојој? Понео си се исто ’нако како се односиш и данас према старцима и старицама. Одавде, вели, од ове Свете Лавре, па до Мале Српске Свете Горе. Велиш: Драга браћо, тада нисмо знали да ценимо то што је Јулијан говорио. А? Сад ми бајаги благодариш? Е, коте не зна скупо бите платио. Од Светог Саве до мене се Литургија служила онако како се служила. И светој чаши се прилазило са страхом Божијим уз свесрдну припрему постом, молитвом, покајањем, исповешћу... Ти си нас све надмудрио. Ти боље знаш. Ти помераш старе међе које су утврдили свети оци. Ти пљујеш на светоотачко Предање. Ти бацаш под ноге одлуке Сабора. Ти гураш у саблазан многе. На тебе се позивају и тобом се оправдавају новатори многи. Знаш ли шта радиш, синко? Хоћеш ли да обешчастиш ово светилиште? Нећеш, нећеш! Не да Бог то! Јок. Послаће Бог тице небеске да позобају то бешчашће. И ветрове да проветре и одувају то што заудара. И кишу небеску да опере прљавштину и да врати миомирос овог светог места. И да поново васпостави међе које поставише Свети Сава и Симеон Мироточиви, а које смо ми вековима са страхом Божијим чували и одржавали преносећи с колена на колено то Предање. Само Ти окрете главу од тог Предања. Камо се окрете, црни сине? Зар за Игњатијем у погибао срљаш, кумим те Богом?

Зар мислиш да од тебе и Игњатија почиње историја? И православље. И правоживље? Јок, синко! Предање Немањино дубље корење има. Оно је утемељено у вечност. А ваше новатарије су к’о окријек. Чине вам се бујне и зелене. Лепе и вечне. Лепше и здравије од громовима опаљених грмова.

Чекни дер прву припеку. Кад се осуши бара, од окријека неће остати ни трага ни гласа. К’о што у време оно не остаде камен на камену...

Млад си, синко. Послушај глас из вековних дубина! Осмовековних!!! Светоотачких. И онај из народа изнедрен. И расуђуј. Тачно је да монах, и не само монах, него и сваки хришћанин не треба да осуђује. Бог је судија свима. Али ко те научи да монах треба да ћути пред безакоњем? Пред неправдом?

Пред самољубљем? Пред несаборношћу? Пред самовољом? Не осуђуј грешника, али рђава дела осуђуј и против њих војуј. Знаш ли Ти, оче игумане, да нас свети оци уче да је дужност наша да осуђујемо безакоње? Зар Ти, оче игумане не знаш да су сви благочестиви, умни, храбри, богољубиви и свети људи осуђивали бешчашће, безумље, самовољност?

Није ли свети Теодор Студит говорио: „Заповест је Господња, да не останемо неми у временима када је вера у опасности. Када је у питању вера нико нема право да каже, ко сам ја? Нема право ни свештеник... ни владар...ни земљоделац, ни бескућник који једва долази до дневног следовања. Нико нема право да каже није моја ствар, или то ме не занима. Камење ће завикати, а ти зар да останеш нем и незаинтересован“?

Није ли Свети Јефрем Сирин говорио: „Нема покоја на земљи онима који желе спасење“? Борба је, дакле, непрестана било споља, било изнутра, расуђује Свети владика Николај.

Зар је Свети Никола требао да ћути пред Аријем и безакоњем његовим? Новотаријама ондашњим?

Зар је Марко Ефески требао да ћути у време оно?

Зар је Крститељ требао да ћути и да не осуди безакоње Иродово?

Зар Пророци нису осуђивали злодела велможа кад год су их у бешчашћу и безакоњу затицали?

Зар Господ наш Исус Христос не осуди дела, па чак и помисли фарисеја? И књижевника? И првосвештеника?Је ли Господ погрешио кад Јуди пред ученицима Своји мрече: „Не изабрах ли ја вас дванаесторицу и један од вас је ђаво“?

О томе владика Николај каже: „Нашто, дакле, назвати Јуду само лоповом, кад је он заслужио да се назове ђаволом“.

Зар Ти не знаш, оче игумане, да треба да осуђујеш помицање старих међа, гажење Предања, непоштовање Сабора и саборности? Непоштовање Служебника? Типика? Законоправила Светог Саве?

Мораш то да знаш! И да осуђујеш из свег гласа! Из петних жила. Да им к’о у време оно Господ и Јован Крститељ викнеш да јече брда: Покајте се, јер се приближи Царство небеско! Или, слави, или одустави, што би народ рек’о. Бори се за правоверје, за Предање. Ил’ се мичи с тог места да се не збуде она народна: Нашла се вила у чем није била.

То да знадеш. Кад кажеш да ја нисам дао да се осуђује, истину збориш. Дабоме, не осуђуј. Не осуђуј свете старце. И поче да набраја нека имена:

Сава, Венијамин, Варнава, Георгије... Не осуђуј, каже, калуђерице, благочестиве попове, мисионаре, вероучитеље... Не осуђуј ни грешнике. Но грехе њихове. И исправљај их. Али самовољу оних који погазише међе које су утврдили оци наши, светоотачко Предање наше, а поуку Твоју и укор Твој не послушају, њихово понашање осуђуј. Најоштрије! Најпре им у брк скреши. А потом пред сведоцима. По речи Господњој. Ако и то не помаже кажи их Сабору. Ако ни Сабор не послушају за иноверце да их држиш. Јер тако говори Господ. Тако да чиниш. То је Твоја света дужност. А јок да безаконицима правиш чаплиз диван.

Јер ако Ти, будући продужена рука апостолска и наследник највећег од нас који сеђаше на том игуманском трону, заћутиш пред обешћу, самољубљем и самовољом Игњатијевом и њему подобних – камење ће проговорити.

Јербо, ко је луд не буди му друг! Зато главу горе, игумане! Спашавај веру нашу! А тиме и себе, душу своју. Док је дана. Јер, иде ноћ.

И туви: Ничија до зоре није догорела. Проћи ће обесни. Прошли су и обеснији.

Онда старац подиже изнад главе онај џарач говорећи: Пази! Не сметни с’ума на чијој столици седиш! И чији штап држиш у руци! Твоје понашање и Твоја реч имају посебну тежину! Али и посебну одговорност! Пред Богом и пред родом! Један је игуман ове Свете Лавре! Добро пази! Један, а не јадан!

Кад то старац изговори, намах га нестаде. А онај млади игуман као да устрепере и још више побледе. И остаде сам. Ко да се ломи...

Ето, такав ми сан беше, каза младић.

                                                                            ***

Размишљам. Присетих се мисли Светог Јована Лествичника да је „сан покрет ума у време не кретања тела“. Знам ја да постоје добри снови кроз које се открива, само савршенима, као што беше праведни Јосиф, воља Божија. И знам ја да нас обичне грешнике, ђаво кроз снове обмањује, едаби нас гурнуо у понор гордости. Утувио сам поуку Светог Јована Лествичника да је „ко верује у снове подобан ономе што трчи за својом сенком и покушава да је ухвати“. И „ко верује сновима и привиђењима у сну, потпуно је неискусан. А који не верује – мудрац је“.

Имао сам част и радост да сретнем оца Клеопу за живота овоземаљскога Његовог. Он је, као велики пријатељ и поштоваоц нашег авве Јустина, оставио на мене веома снажан утисак. Иако, дакле, не верујем у снове послушаћу оца Клеопу који је говорио „Ако когод има неку недоумицу са својим сном нека се обрати духовнику и нека му затражи савет, јер кроз духовника говори Бог“.

Зато одлучих, да Ти испричам овај младићев сан. И да потражим савет. А Твој савет очекујем са благодарношћу.

А оном младићу рекох: Синко, пред тежак си ме испит ставио. Мораш да ми оставиш времена да размислим, и да пре него што ти одговорим, упитам о томе једног дивног, обдареног духовника. Он ће, верујем, помоћи и Теби и мени да решимо ову недоумицу.

Христос воскресе, оче Игумане!

Грешни Милоје

О Васкрсу, 2008. године Господње

П.С.

Оче Игумане,

Унапред благодарећи на доброти срца Твога, у очекивању Твог савета, шаљем Ти уз ово писмо два сведочанства.

Нека би, Божијом милошћу, ова сведочанства помогла Теби и мени да извршимо свак своју дужност. Теби као архимандриту и ономе што достојанствено наследи трон Светога Саве, да напасаш стадо своје, онако како су то чинили Твоји претходници 800 година, а мени, грешном старцу, који има хришћанску дужност да потпомогне онима што долазе иза мене да се оријентишу у овом смутном времену, да не залутају, да их не преваре неистином, едаби сачували оно што им ђедови моји у аманет оставише.

Јер, питање је сад:

Треба ли наше млађе учити да се заклоне у заветрину где је топло, где има влаге... Мало заудара, доправде, на устајалост, али нема никаквих мука ни ризика. Проживеће свој живот у тој сенци и трулежи и помало таквим животом ширити тај задах и смрад мемле око себе. А од тог задаха и смрада могли би се гушити неки други људи. Или их треба учити да изађу на хридине, одакле се боље и даље види. Тамо где туку громови и олује... Тамо где сија светлост... Тамо где прети опасност да горе и изгоре... Али би се од тог пламена могли огрејати неки други људи.

Речју, да ли им дати савет да одаберу живот петла, или да живе живот орла.

Није питање шта је удобније. Но шта је богоугодније?!

__________________

^1. Број 984 и број 987

^2. Теби је знано, часни оче, да сам имао срећу, част и радост коју ми је, Божијом милошћу, даривао отац Јулијан својим благословом да неколико пута по десетак дана проведем у студеничкој испосници у посту и молитви, па ми је Твоја љубав и благодарност према том предивном монаху и духовнику пала на срце као мелем на рану.

Извор: Грешни Милоје, „Не помичи старе међе“