ПРОБУДИСМО СЕ – У КОШМАРУ

„Ко добије шестицу код владике Игњатија,

тај може да предаје догматику у Русији,

јер је за руско подручје то знање доста добро.“

„Ви не прихватате наше аргументе

и тиме показујете да сте тупави.“

Епископ браничевски Игњатије (Мидић)

Ево нама мира, слоге и духовне лепоте, узрастања и процветања. Тамо су владике, свештеници, монаси  који ће нас, умом и подвигом, водити ка Царству Небеском, и давати нам манну, већу од Мојсијеве. Храниће нас истинитим догматима и Телом и Крвљу Господњом, а ми ћемо узрастати у правди и красоти вечности. У Цркви нема и не може бити лажи, камоли оне духовне; ту је све испуњено вишњом светлошћу и топлином рођачких односа.

Шта би се десило да нам је, у те дане, неко рекао да у Цркви постоји један који овако учи:

1.     У последњих неколико векова догматика је погрешно посматрана из етичког, моралног угла.

2.     По Цркву је штетно и погубно када се обраћа пажња на грех, на етику, на крст, на избављење од ђавола и искупљење од греха, са циљем да нам Бог опрости грехе.  

3.     Циљ хришћанства није испуњавање заповести Божјих и чување моралног закона.  

4.    Због погрешно схваћеног циља хришћанство је у последњих хиљаду година изгубило творачку, креативну улогу у друштву.

5.     Морални закон се стално мења, у зависности од тога шта људи чине.

6.     Православни су се везали за прошлост и тако доспели на маргине цивилизације и историје.

7.     Ако је испуњавање заповести Божјих наша суштина, онда нешто није у реду са нама.

8.     Ако се не променимо, остаћемо шачица људи попут секти на Западу.         .

9.     Суштина Цркве није у испуњавању заповести Божјих.

10.   Суштина Цркве је у избављењу од смрти, али не тако што ћемо се покајати и што ће нам Бог опростити грехе.

11.   Смрт је у природи читаве творевине, а не само људи. Смрт не зависи од добра и зла. То су свети Оци подвлачили.

12.   Христос не спасава људе од греха, него целу творевину спасава од смрти.

13.   Ако је Црква ту да чува Божанске законе, и ако се хришћанство схвата као испуњавање моралних норми и моралних закона, онда човек нема потребе за Црквом.

14.   Ако је Бог усадио човеку савест, као што је мислио Кант, онда му не треба Црква и њена јерархија.

15.   Поштовање заповести Божјих не може решити проблем смрти, оно нас може само још више заглибити и створити врзино коло око нас.

16.   Посматрање хришћанства са становишта испуњавања заповести Божјих катастрофално разара Цркву. Последице таквог схватања су трагичне и катастрофалне по живот и постојање.

17.   Верници налазе сигурност у бесмртности душе. Таквима Бог није потребан.

18.   Ако Црква жели да буде лекар за род људски, уопште за митаву васељену, и то добар лекар који може да лечи, мора да успостави правилну дијагнозу. А та дијагноза је проблем смрти, а не грех у смислу кршења Божјих Заповести.

19.   Много има светитеља, али само поједини светитељи су схватали у чему је проблем, тј. да је смрт проблем.

20.   Августин је створио теорију по којој проблем није смрт, него грех у смислу кршења Божјих заповести.

21.   Погрешно је веровати у нешто што је било у прошлости.

22.   Господ ће ми дати живот у будућности, без обзира шта се овде дешавало.

23.  Да је спасење у опраштању грехова, онда Син Божји не би ни постао човек. Он је могао одозго да опрости грехе и - решена ствар.

24.  Вара се онај ко мисли да смо ми нешто згрешили Богу, и да je Син Божји зато постао човек, ради искупљења наших грехова - таква теологија не држи воду. Тако уче свети Григорије Богослов и свети Атанасије Велики.

25.  Није смрт ушла у свет као последица пада у грех, него је свет смртан зато што је створен.

26.  Тајна Христова је сједињење тварне и нетварне природе у Сину Божијем, али не због грехова природе и творевине, јер она је смртна зато што је створена, него зато што је Бог и створио свет са тим циљем.

27.  Наш задатак није да видимо шта су свети Оци рекли, него да протумачимо шта су хтели да кажу.

28.  Није задатак догматике да понавља оно што је Црква рекла и дефинисала, или што је Господ рекао у Светом Писму?

Рекли бисте: “Не, не постоји нико у нашој Цркви ко овако учи, јер Црква не учи овако, нити је икада учила“.

Шта бисте рекли да вам је неко рекао: „Ено једнога ко ово говори":

1.     Незнабожачка је тврдња да је Бог свет зато што је праведан и непогрешив. Бог је свет зато што постоји, а не зато што испуњава заповести.

2.     Библијски Бог се у Старом Завету не придржава принципа правде и морала, Сам поступа неправедно и другима заповеда да поступају неправедно.

3.     Библијски Бог у Старом Завету је хировит, даје контрадикторне заповести, тј. заповеда да се крше заповести које је Он Сам дао. Бог је био неправедан према Јову. Књига о Јову се погрешно тумачи у смислу да ми сами не знамо шта је за нас добро, а Бог зна, и да Бог што год чинио, увек чини оно што је за нас добро.

4.     Хришћански Бог је апсолутно слободан, тј. није обавезан да увек чини само добра дела и да увек постоји. Он може чинити и зло, и може прекинути Своје постојање (тј. уништити Самога Себе). Бог није једна суштина, него једна личност.

5.     Не можемо се молити једноме Богу уопштено, него увек само једном конкретном Лицу Свете Тројице - или Оцу, или Сину, или Духу Светоме. У противном, наша молитва ће бити упућена неком безличном Богу. Богу Оцу се хришћанин може молити само на Литургији, никако изван Литургије (то значи да молитву „Оче наш" не треба изговарати изван Литургије).

6.     Бога чини једним Отац, а не суштина. Када кажем да верујемо у једног Бога, ми кажемо да верујемо у једног Оца. један Бог је Отац.

7.     Најкатастрофалније објашњење Свете Тројипе је поређење са Сунцем, зрацима и топлотом. Боље објашњење Свете Тројице је поређење са тројицом људи - Петром, Пантом и Јанком, кад их видимо. Сва тројица имају исту човечанску суштину (тј. сва тројица су људи), али су то три различите личности.

8.     Бог не зна унапред шта ће се догодити, јер би то значило да све ствари и сви догађаји постоје од вечности у Божијем свезнању. Пад првога Адама изненадио је Бога.

9.     Бог је променљив. Идеја о вечности и непроменљивости Божанства је незнабожачка. Свети Атанасије Велики одбацује могућност да је Бог могао одозго опростити грехе и да није морало доћи до оваплоћења Сина Божијег. И други свети Оци инсистирају да то није било могуће.

10.   Етички гледано Христос је много грешан, јер су многи Његови поступци, етички гледано, били грешни, за шта су га Јевреји и оптуживали. Али Христос је безгрешан у том смислу што није подложан смрти, будући да није рођен од мужа и жене као ми, него на други начин. Угледање на Христа и следовање за Христом је погрешно - то је последица Августинових и Оригенових заблуда.

11.   Христос је одсутан у овоме свету. Ако нема многих на Литургији, онда у источном, православном искуству не може бити говора о присуству Христовом на Литургији, па макар се Христос поистовећивао са хлебом и вином.

12.   Погрешно је схватање оца Јустина и многих других теолога да се под Телом Христовим подразумева Христос као јединка. Са таквим погрешним схватањем човек занемарује заједницу са епископом и, кад постане члан Цркве, иде директно на причешће, које поистовећује са Телом и Крвљу Христовом. Христос је тај који се моли Оцу на Литургији, и зато су на Литургији непримерене оне молитве које су упућене Христу, јер тако испада да се Христос, који служи, сам себи моли. То је у ствари негација молитве.

13.   Бог наш је заједница на Литургији, али под утицајем јелинизма и наших мудрих теолога људи траже присуство Божије у мртвој природи и говоре да је Христос присутан у хлебу и вину, уместо да га траже у живим личностима. Христос је присутан на Литургији у личности епископа, који је у заједници са многима.

14.   У епископу се на Литургији пројављује Христос. Зато је епископ гарант јединства Цркве и њеног идентитета. За јединство није битно исправно исповедање вере, него једна личност која пројављује слободу тиме што тражи нешто од вас. Та личност је епископ. Тело Христово није тело једне индивидуе, поистовећено са даровима који се приносе на Литургији (хлебом и вином), него заједница епископа (оприсутњеног Христа) и народа Божијег“?

Рекли бисте му: ”Лажеш! Нико не сме да каже то што овај говори, а да за себе тврди да је православан!“

 А да вам је неко рекао да тај исти проповеда ово, шта бисте рекли:

1.       „Када некој ствари приступате с љубављу, онда та ствар долази из небића у биће, постаје живо, постаје личност.

2.       Када ствар постане личност, ми се вежемо за њу и боли нас кад је изгубимо.

3.       По хришћанском схватању свет се може посматрати само као једна конкретна личност.

4.       Бог је на крају створио човека као једну личност и у њему во- зглавио сву природу. Захваљујући томе, човеку цео свет постаје једна личност. Када свети апостол Павле каже да је Бог све створио кроз Христа, у Христу и за Христа, то значи нешто друго - да је Бог све створио у Адаму и кроз Адама.  

5.       Бог је створио човека, а да га претходно није питао. Тако је Бог наметнуо човеку Себе, све људе и читаву творевину и тиме угрозио човекову слободу.

6.       Човек осећа природну нетрпељивост према Богу, родитељима и свему створеном, јер све то није производ његове слободе. Зато је било природно да човек каже Богу „не".

7.       Уништавањем природе и негирањем свога или туђег постојања човек изражава тежњу за правом, онтолошком слободом. Али пошто ту слободу ипак не може у потпуности да реализује, човек мрзи сопствено постојање.

8.       Права слобода је онтолошка слобода, тј. могућност да себи и другима дајемо и одузимамо биће, тј. постојање.

9.       Човек доживљава искуство небића када изгуби другу личност. На пример, када мати изгуби сина, онда ни она не постоји.

10.     Човек и у односу на самога себе може да схвати шта значи „не бити", „не постојати".

11.     Уместо да се бави питањем опасности од небића, Црква је нашла решење у многобоштву и јереси - прогласила је душу бесмртном.

12.     Када би душа била бесмртна, не би се могла вечно мучити, јер само смрт може бити узрок бола и патње

13.     На жалост, данас се грех погрешно схвата - као кршење заповести Божјих.

14.     Погрешно је Августиново учење да је грех преступ закона, а као последица тога преступа долази казна од Онога Ко је поставио закон, и та казна је смрт.

15.     Када св. апостол Павле каже да „у њему сви сагрешисмо", то значи нешто друго - да у смрти сви сагрешисмо, тј грешни смо зато што смо смртни.

16.     Грешни смо зато што смо смртни.

17.     Смртни смо зато што смо створени.

18.     Грех је промашај, тј. погрешно изабран начин превазилажења смрти.

19.     Свети Григорије Ниски и свети Максим Исповедник кажу да је извор греха смрт („пазите, не обрнуто!"), а да је смрт последица створености.

20.     Светост нема везе са етиком (испуњавањем заповести Божјих).

21.     На жалост, светост се погрешно схвата као подражавање Христа.

22.     Православна теологија гледа на човека као на бајку, окитила га је моралним врлинама, а у ствари, кад га добро истресете, видећете да смо сви лицемери и сви смо катастрофа од људи на моралном нивоу.

23.     Сви смо ми свети, без обзира на наше грехе.

24.     Сви чланови литургијске заједнице су у рају, без обзира на то колико су грешни.

25.     Свети Оци кажу да је мржња према другоме једина препрека за улазак у Царство Божје.

26.     Хомосексуализам је природан као и брак. Божански закони се мењају, и морал се мења.

27.     У Цркви има много неморалних светитеља, којима би, етички гледано, требало судити због онога што су радили у животу, почевши од светог Илије, па до краљева и царева византијских, свете Ирине и наших царева и краљева, и уопште свих.  

28.     Суштина покајања није да се човек покаје психолошки, него је исповест и покајање у ствари повратак у литургијску заједницу.

29.     Данашње схватање исповести као покајничког признавања својих грехова потиче од Августина и руши сваки јерархијски поредак у Цркви

30.     Учење које су исповедали сви свети Оци у свим временима и на сваком месту (consenzus patri) страшно је погубно по Цркву, по њену историју. То учење је толико опасно јер нарушава живу историју Цркве, јер онемогућава да се у Цркви каже нешто ново, тј. нешто друкчије од тог учења. А управо је Црква позвана да увек доноси нешто ново.

31.     Бог је апсолутно слободан и ствара свет како хоће, а не по неким законима и нормама. Зато је немогуће на основу изучавања законитости творевине и заповести Божјих доћи до закључка о томе какав је Бог. То су Стари Грци радили, и под њиховим утицајем су касније били и свети Оци.

32.     Свети Оци су били под утицајем Оригенове јереси и јелинског многобоштва, конкретно свети Дионисије Ареопагит, свети Герман Цариградски и свети Максим Исповедник.

33.     Неке књиге Старог Завета биле су под апсолутним утицајем јелинског многобоштва, конкретно: Књига Проповедникова и Књига премудрости Соломонових.

34.     Августин увек помиње Цркву као једну, а требало би говорити о многим Црквама, јер је Црква конкретна литургијска заједница.

35.     Погрешно је што се Црква од Августина окреће историји и Литургија се тумачи као понављање Тајне Вечере, изображавање страдалнога Христа и учествовање у Његовим страдањима.

36.     Насупрот другим светитељима, који су Литургију тумачили у контексту Тајне Вечере, свети Максим Исповедник тумачио је Литургију као изображење будућих, а не прошлих догађаја.

37.     У црквеним тропарима и химнама, и у свим Догматикама, има страшно много јереси оригенизма (иако је оригенизам осуђен Петом васељенском сабору), на пример у изразима: 'небески човек, земаљски анђео', 'спаси, Боже, душе наше', 'научио си се да презиреш тело, јер оно пролази, и да се стараш о души - ствари бесмртној'.

38.     Истицање Крста и страдања Христовог је својствено католицима, а православни су то узели од католика и зато сада код нас имате крстаче свуда по црквама.

39.     У крштењу „запад" символизује биолошко постојање - родитеље војску, државу, посао, храну...

40.     На карневалу и у позоришту, али и у свакодневном животу, ношење маске је позитивна појава. То је предокушање слободе у односу на све могуће законе постојања. Човек свакога дана ставља различите маске с циљем да буде слободно биће, чије постојање зависи од његове слободе.

41.     Није важно где су границе и чија је земља, много је важнији наш однос према природи.

42.     Ти храниш гладнога, а он на крају умире. Дакле, не можеш му тиме решити проблем.

43.     Ја ово што причам покушавам да сведем на најнижи могући ниво. На пример, медицинари су разбили људско биће на делове па кад офталмолог посматра човека, он га види као једно велико око. И не може да схвати да ту није око једино, него ту je и рука, и срце и уши...

44.     Математика је чудна игра. Када додате јединици нулу (то је знак за ништавило) - постане десет! Видите? Ништа нисте додали а оно се умножило! То значи да нас математика вара. Математика, са овим компјутерима, у ствари манипулише нама.

45.     Ко добије шестицу код владике Игњатија, тај може да предаје догматику у Русији, јер је за руско подручје то знање доста добро.

46.     Ви не прихватате наше аргументе и тиме показујете да сте тупави“?

Наравно, рекли бисмо, у оне дане кад смо ушли у Цркву: ово је неки секташ, неки суботар, неки ко зна какав и чији. И рекли бисмо – немогуће је да такав не буде уочен и од наших отаца у Христу, архијереја, разобличен као туђ саборној нашој вери. Јер, оно што тај исповеда није вера Цркве. Ја немам веру какву овај има. Уосталом, то је неки кошмар.Немогуће, немогуће, немогуће!

 Али, није немогуће. То је била сушта стварност, и ту стварност су имали прилике да свакодневно сусрећу студенти Богословског факултета Универзитета у Београду, као и други који су носиоца те стварности виђали, рецимо, у манастиру Ваведењу у Београду где је, без дана искушеништва, служио као јеромонах, да би, кратко време после рукоположења, примио и хиротонију, па постао владика. Иза његове промоције у професора догматике на Богословском факултету СПЦ су стајали ученици Светог Јустина Ћелијског, такође професори Богословског факултета СПЦ, они за које смо били спремни да дамо руку верујући да нас воде на паше божаствених догмата и чувају од саблазни и искушења.

Потписник ових редова упознао је многе побожне и честите младиће, који су дошли из богомолничких кућа и духовно нормалних средина. Они су, после сусрета са човеком који им је горенаведене измислице и кривотворине на факултету нудио, постајали порицатељи Светог Предања, сваколитургијски „причешћивачи“, „дедогматизатори“, надмени и дигнута носа пред Оцем Јустином и Владиком Николајем, подсмевачи духовницима и старцима, изругивачи сваког благочешћа… А њихов учитељ је напредовао, проповедајући нечувено и туђе Предању, следећи у томе свог  учитеља, криптоунијату Јована Зизјуласа, титуларног митрополита пергамског…

Побожни су ћутали и чекали. Затискивали су уста своја, верујући да ће се све, некако, решити, и да ће то позванији учинити…

Чекало се, чекало… Хоће ли се ко огласити да испита његово наопако учење, проповедано с највиших катедри? Дође тај, и такав,са благословом највише инстанце, до „карт бланш“ да напише уџбенике за веронауку у часу кад веронаука, милошћу Божјом,а на почетку 21. века, би уведена у земљи Србији. После толиких деценија атеизма, добисмо,у тим уџбеницима, веронауку глупљу, празнију,досаднију  и штетнију од марксиситичко – самоуправљачког „катихизиса“ који нам је наметан под Брозом. И то написа бивши побожни дечак из богомолничке куће, кога упропасти школовање у Грчкој,код фанариоте Зизјуласа. После тих и таквих уџбеника,људи више нису могли да ћуте: реакције побожних и писмених православних Срба беху сабране у књизи „Царево ново одело”, а потписник ових редова написа књигу „Телогија или технологија/ Питања православног лаика епископу Игњатију Мидићу“.   

Ову књигу послах епископу браничевском (јер, погађате, о њему је реч), али не бих удостојен одговора, иако сам га усрдно молио да одговори. Не због мене, него због толиких саблажњених и сумњи подвргнутих душа људских. Али, одговора не би. Ни до данас.

 ГЛАС ВЕРЕ И РАЗУМА ИЗ ГОДИНЕ 2008.

 Године 2008, члан Светог Архијерејског Сабора, епископ рашко – призренски др Артемије (докторирао на Светом Максиму Исповеднику, чију је теологију епископ др Игнатије, измењену до непрепознавања, предавао у „зизјуласовском“ кључу) прибележио је, на основу звучних записа, предавање владике Игњатија студентима Богословског факултета држано као уводно 23. октобра 2007. године. Дуго и подробно, са свом озбиљношћу, непрестано га поредећи са учењем Отаца (од Светог Атанасија Великог, преко Максима Исповедника и Јована Дамаскина, до Преподобног Јустина Ћелијског).владика Артемије је анализирао ово предавање.  У светлости Светог Предања, он је показао и доказао да се студентима Богословског факултета СПЦ предају измислице палог људског разума. И владика се није предао лености – све изложено сабрао је у три свеске, томе додао и звучни запис, па послао на адресе Светог Архијерејског Сабора и Синода, као и на  дванаесторице епископа, за које је мислио да воле веру православну више од своје административне свакодневице. Затражио је, као члан Сабора, да се о овим новотарско-кривославним  измислицама на Сабору расправља, и да се о томе донесе саборни суд.

 Није се десило НИШТА! О његовој преставци, најозбиљнијој теолошкој расправи, уопште није расправљано! Речено је да ће бити формирана некаква комисија (што рече Черчил – кад нећу да решим проблем, правим комисију), и НИШТА. Већ 2010. подносилац пријаве Сабору бачен је, на захтев НАТО-а и његових послушника, маскираних у теологе и клирике, на растрзање, под изговором да је, наводно, проневерио неке црквене паре (о ономе који је, својом  самовољном квази-теологијом, упропастио толике душе, и даље ни речи, иако је опасност од кривославља милијардама, зилионима пута – намерно инфантилно хиперболишем! - већа од опасности „проневере новца“).

 Сада се пред очима православне србске јавности појавила књига “Одбрана православне вере од кривоверја проф. др Игњатија Мидића, епископа браничевског“ (Ревнитељ, Београд, 2014), у којој је објављена комплетна преставка владике Артемија СА Сабору СПЦ 2008. године, са пропратним писмима. Уз све то, додат је и аудио-диск са предавањем да нико не би рекао да је оно што епископ Игњатије говори студентима измишљено (новотарци стално тако раде – кад их ухвате у лажи, они тврде да лаже тај што их је разобличио: “Не боје се чести, ни поштењу,/ тек да стеку да се ками ране“, рекао би Његош). Права књига у право време! Треба је читати и прочитавати, чувајући мир у души и јединство у вери са свима светима, и прошлим и садашњим…Поготово смо дужни да поставимо питање – сме ли овакав филозоф маскиран у теолога, и то са панагијом, да представља Цркву Светог Саве и кнеза Лазара, Василија Острошког и Петра Цетињског, Владике Николаја и оца Јустина, на сабрању Помесних Цркава у Цариграду 2016. године? Ја дрхтим! Не од људи, и не због људских мишљења, јер људи су, како рече отац Јустин, мољци, него од Бога и последица одбацивања Његовог Откровења, јасно израженог у Писму и Предању, које зизјуласовска теологија кривотвори и тако нуди народу Божјем...

Наставиће се...