Ми често слушамо и говоримо о Великом посту као посебном времену у животу Цркве: времену дуже молитве, ограничавању себе у свим областима живота, времену пажљивијег односа према свом духовном стању. Да бисмо провели Велики пост са Господом и Његовим ученицима, а не да бисмо га претворили у месец и по тешке и бесмислене дијете, препоручујемо вам да се придржавате неколико важних правила.

1. Увек се радујте!

“Увек се радујте, непрестано се молите, за све благодарите“(1 ‘Сол.5:16-18), – мудри савет апостола као никада одговара у дане Великог поста.

Велика је саблазан пасти у униније: “Како ћу преживети без укусног јела! Сад нема никакве забаве! Какве дугачке службе!“ – онда разлога за униније нема.

Дуге службе – то су високи обрасци средњевековне духовне поезије и философска размишљања о месту човека у вечности и осећај јединства са другима који се моле, и општење са Самим Богом.

Не ређе, већ и чешће, среће се обрнута страна великопосног унинија: “Ја не могу да постим по уставу (типику). Пропуштам службе. Одвлачи ме светска сујета.“

Банално, али зато не мање исправно: памтите да Богу нису потребни желудац и ноге већ срце, Он види у души човечијој искрено стремљење да Му се послужи, види и немоћи.

Ето, то непрестано сећање на Бога – ће и бити наша напрестана радост због Њега.

2. Непрестано се молите!

Не, наравно да сви ми не треба за пост да постанемо исихасте, али да се потрудимо да се пола корака приближимо, можемо.

Молитви треба посветити мало више времена него обично. Више пажње на службама – некада треба узети са собом књигу са текстовима богослужења. Пажљивије испуњавати молитвено правило – угасити компјутер пола сата раније и прочитати вечерње молитве, додати молитву св. Јефрема Сирина. На путу послушати или прочитати Псалтир.
Са многобројним великопосним искушењима корисно је борити се молитвом: на раздражљивост, гнев, униније самом себи одговарати кратком Исусовом молитвом.

3. Храмовна молитва

Домаћи послови, путовање у шпицу, бука на послу – чак и ако бисмо могли да организујемо свој живот тако да једемо само дозвољену храну, читамо цело молитвено правило и чак се и молимо у току дана, од све те сујете ми се јако замарамо. И ту нам у помоћ притиче храм.

У манастирима и многим парохијским храмовима у великим градовима, у току Великог поста богослужења се савршавају сваки дан ујутро и увече. Ако пре или после посла уђемо у храм макар на део службе – то настројава на потпуно другачије расположење од стварности која нас окружује.

Постоје и богослужења ради којих није грех ни изаћи са посла раније. Таква су – Велики канон Андреја Критског у прва четири дана Великог поста, Маријино стојање на вечерњој у среду пете недеље, акатист Мајци Божијој на вечерњој у петак, службе Страсне седмице…

Било би добро макар једанпут у току поста присутствовати Литургији Пређеосвећених дарова.

4. “Покаяния отверзи ми двери, Жизнодавче!“ (“Покајања отвори ми двери, Животодавче!“)

Опште је познато: пост није потребан Богу него нама. Велики пост се састоји из два дела: Четрдесетнице и Страсне седмице. Прва је – време покајања, друга – време очишћења, припреме за Пасху.

Не без разлога Црква двапут у току Четрдесетнице предлаже читање канона Андреја Критског. Не без разлога на сваком свеноћном бденију у суботу током Великог поста, ми слушамо песму «Покаяния отверзи ми двери, Жизнодавче». Не без разлога три недеље пре поста Црква призива ка покајању: причом о митару и фарисеју, причом о блудном сину, напомињањем о Страшном суду и изгнању Адама из раја.

Наиме, за покајање нам је и потребно време Четрдесетнице. Ако нећеш да се кајеш, не треба ни почињати постити.

5. Пази на здравље!

Узгред буди речено, o здрављу. Ако се у време поста појављују проблеми са здрављем, о степену уздржања треба одмах разговарати са духовником.

Ни о каквом проивољном посту по уставу (сухоједење) па чак ни близу устава не може бити речи ако имате болести везане за желудац или размену материја. У савременим условима чак ни манастири не посте сухоједењем – неће осудити Господ ни радника који не сија баш здрављем.

(Треба напоменути да се у току Великог поста у храмовима савршава таинство Јелеосвећења – помазивање посебно освећеним уљем (јелејем) са молитвом за исцељење болесних.)

Ни на који начин неће приближити Богу чир на желуцу а може и значајно одаљити – јако је танка граница између искреног стремљења ка црквеном послушању, не штедећи свој живот, и поноса за своје усрђе.

6. Гледај у свој тањир!

“Постим – гордим се, не постим – гордим се“ – тужи св. Јован Лествичник у својој “Лествици“.

“Гордост од поста“ је очигледно опасна и иде руку под руку са осуђивањем. Брат једе рибу прве недеље Великог поста, кад ти једеш хлеб и воду? Није твоја ствар. Пије млеко а ти чак ни шећер у чај не стављаш? Ти не знаш особине његовог организма…

Зато понављам призив васпитача у вртићу: “Гледај у свој тањир!“

7. Не живи човек само о хлебу

И уопште, мање размишљај о јелу. Ма како да звучи излизана та најпростија истина, Велики пост је само у најмањој мери – измена режима јела. Вегетаријанци никада не једу животињску храну – и то их нити приближава нити одаљава од Бога , потпуно у складу са речима апостола.

Наставак познате мисли: “већ од сваке речи Божије“ – идеално одговара великопосном периоду, када се читању Библије – слова Божијег – додељује посебна пажња. За Велики пост треба прочитати цело Јеванђеље. Такође, у том периоду се у храмовима свакодневно чита Стари завет.

Корисно је читати и Свете Оце – “Лествицу“, избор из Добротољубља, тумачење Јеванђеља.

8. Журите да чините добро.

Добро би било повезати умањење интереса према туђем тањиру са повећањем интереса према ближњима у целини.

Усредсређеност према сопственом духовном стању не треба да се претвори у равнодушност према онима који нас окружују. Пост треба да нам користи у васпитавању самих себе у обе врлине: љубави ка Богу и ка ближњима.

Светитељ Јован Златоусти је позивао да се она средства која уштедимо на посној трпези, потроше на помоћ сиромашнима. Ако неколико дана једемо поврће без меса, можемо купити рукавице сиромаху који се смрзава или развијајућу игру за вртић.

Уопште није обавезно у време поста прекинути општење са људима којима то може бити од користи – са трудном другарицом, болесном суседком, усамљеним рођаком. Разговор са њима уз шољу чаја – то није забава већ помоћ ближњему.

9. Човекољубље без човекоугодништва

Добри односи са ближњима понекад нам се враћају на најнепријатнији начин: човекоугодништвом. У самој ствари, никаквог доброг односа овде, као правило нема – постоји сопствена слабокарактерност и зависност од туђег мишљења. Наиме, у току Великог поста се та страст појачава.

“Хајде да се видимо у петак после посла у кафићу!“ – предлаже другарица и ти већ заједно са њом наручујеш торту – не треба је љутити!

“Дођи у госте у суботу увече!“ – зову те комшије и ти пропушташ службу, уместо да се извиниш и помериш сусрет за касније или у недељу.

“Поједи комад кокошке или ћу се наљутити!“ – отворено се љути рођака и то се може покрити чак и поштовањем старијих, само то ће бити лукавство: нежељење сукоба уопште није увек повезано са љубављу према ближњима.

Да бисмо се ослободили греха човекоугађања, можемо да памтимо савет који је дао старац Пајсије Светогорац: ми треба да скривамо наше личне постове да не бисмо постили јавно, али црквени пост – то је стојање у вери. Ми треба не само да сами уважавамо ближње већ и да стремимо томе да и нас и нашу веру уважавају.

Најчешће људи разумеју љубазна објашњења и излазе нам у сусрет. А још чешће се показује да су наша мудра тумачења – измишљена. Другарицу у кафићу уопште не смућује наша празна шољица еспреса, суседи ће бити ради да се сретнемо и после службе, а рођака ће са задовољством угостити госта који пости и кромпиром са печуркама.

10. Ићи за Христом

На крају, најважније правило Великог поста – памтити због чега постоји тај период.
Велики пост је – време усредсређеног очекивања Светлог Христовог Васкрсења. Очекивања делатног: заједно са Господом ми се трудимо да прођемо четрдесет дана поста, заједно са Господом ћемо прићи Лазаревој гробници, заједно са Господом ћемо ући у Јерусалим, слушаћемо Га у храму, причестићемо се заједно са Апостолима на Његовој Тајној Вечери, проћи ћемо за Њим Крсним путем, са Мајком Божијом и највољенијим Христовим апостолом Јованом, ћемо туговати на Голготи…

Коначно, заједно са мироносицама ћемо прићи отвореном Гробу и поново и поново доживљавати радост: Њега овде нема. Христос Воскресе!

Извор: „Православна породица“