Ове, 2014, навршава се сто година Првог светског рата, када је Света Русија са Небеском Србијом ушла у битку са адским силама Запада, вавек отрованог мржњом према „источним шизматицима“. Свети цар Николај Други Романов ушао је у рат само да би заштитио сестринску Србију, као истински владар Трећег Рима осећајући се заштитником србског племена, једног од најхристоликијих у Новом Израиљу. Због тога објављујемо, у ворду, велики животопис Светога Цара (погледати ОВДЕ), из пера нашег сарадника, г. Владимира Димитријевића, а у наставку дајемо поглавље „Цар мученик и Срби“ из поменутог животописа.

Уредништво

+++

ЦАР МУЧЕНИК И СРБИ

Срби и Руси су Богом везани од самих почетака своје крштене историје. Св. Сава је отишао у манастир под утицајем руских светогорских монаха. Немања је даривао руске манастире на Атосу; Душан Силни је био ктитор манастира Светог Пантелејмона; Св. краљ Драгутин помаже манастирима у Русији; манастиру Русику Св. кнез Лазар поклања цркву и села у Хвосну (Метохија). Најстарији запис (дванаест дана после битке) о Косову 1389. дао је руски поклоник ђакон Игнатије.

Године 1395, кнегиња Милица са својим војводама дарује атонском Св. Пантелејмону многе поседе. Григорије Цамблак, касније митрополит кијевски. био је дечански игуман, и много учинио за руску духовну књижевност. Пахомије Логотет, Србин из светогорског србског манастира Светог Павла, отишао је у Русију, и у Тројице-Сергејевој Лаври и Новгороду развио велику преписивачку и списатељску делатност. На- писао је, између осталог, житија Светих Варлаама Хутинског, Кирила Бјелојезерског, Јевтимија Новгородског, итд. Србски писац Лав Аникита Филолог у Русији и Србији је написао "Похвално слово Михаилу Черњиговском и бојарину Федору", као и похвале соловецким монасима Зосими и Саватију. И руска књижевност утицала је на србску: "Повест од постања света и о царству свих родова", која је дошла међу Србе као прерада руског "Хронографа". и говори о историји три царства: србског, бугарског и руског.

Постојале су и родбинске везе. Деспот Јован Бранковић био је ожењен византијском принцезом Јеленом Палеолог, чија је млађа сестра Зоја била удата за руског господара Ивана III.

Ана. ћерка Стефана Јакшића, удала се за литванско-руског кнеза Василија Глинског, а њена кћи Јелена удала се за Василија II, и с њим у браку добила Ивана IV Васиљевнча (Грозног). Иван Грозни је веома помагао србске манастире, нарочито Хиландар, и у Русији неговао култ Св. Саве и Симеона. Прва жена његова, Анастасија, извезла је дивну завесу за Царске Двери у Хиландару.

Србска Црква је молила помоћ од руских владара стално. Владика београдски Теофан 1509. обраћао се великом кнезу Василију III с молбом да помогне обнову порушених србских храмова. Већ поменути Иван Грозни дозволио је подизање хиландарског подворја у Москви. У XVI и XVII веку велику помоћ је добијала немањићка задужбина Папраћа у Босни, а даривана је и Милешева.

Пећки патријарх Пајсије држао је одличне везе са Русијом. Студенички монаси су долазили неколико пута у XVII и XVIII веку: Милешевци. монаси из Пакре и Пиве, Крушедолци, Беочинци, Хоповци, иноци из Бешенова и Троноше. После Рјуриковича, помагала је и династија Романових. Цар Алексеј, отац Петра Великог, плакао је и говорио да ће га Бог питати што не помаже ослобођење православних на Балкану. Пећки патријарх Гаврило био је у Русији, сабирајући помоћ за Цркву, 1655-1656, да би, по повратку, као "издајник", био умучен од Турака. И србски монаси постајали су владике у Русији - пећки јерођакон Дионисије постао је митрополит казански, а митрополит вршачки Теодосије био је чак месточувар патријаршијског престола, па је у Москви и умро 1671.

Монаси из Лепавине, манастира на удару паписта, примали су велику помоћ из Русије, јер су били угрожени више но други. Они су често ишли у Трећи Рим, све док 1769. Угарска дворска канцеларија није србским монасима забранила одласке у Русију. И монаси манастира Гомирја, Комогавине и Пакре добијали су обилату помоћ кад год су је тражили.

Браћа Бранковићи, Св. Сава Ердељски и Ђорђе, писац "Славеносербске хронике", молили су цара Алексеја да удари на Турке. У мају 1687, скопски митрополит Јевтимије на руском двору је причао неиздрживој патњи Срба под Агаренима. Патријар Арсеније III Чарнојевић, писао је Петру Великом и брату му Ивану, скупа с влашким војводом Шербаном Кантакузеном и цариградским патријархом Дионисијем, преко светогорског монаха Исаије Србина: "Милостиви будите слугама вашим, који вас моле у невољи, потрудите се достојно доћи што пре роду нашем у помоћ, помозите нам да се спасемо и обновимо". Монах Исаија је усмено обавестио цареве о папистичком насиљу над православнима у србским земљама које Хабзбурзи отму од Турака. Тврдио је да cv они гори од турских зулумћара, који врше насиље над телом, док "папиштанци" хоће душе. Патријарх Арсеније III позивао је Русе на Дунав, где ће им се придружити Срби, Бугари и Молдавци, па ће заједно узети Цариград. Цареви су помоћ обећали, али Русија није била довољно јака за борбу против Аустрије и Турске скупа. Чим се Исаија вратио из Русије, аустријски двор га је ухапсио, и тек на заузимање руског цара Петра пуштен је из затвора. Руско заузимање за ухапшеног грофа Ћорђа Бранковића није успело: он је умро у тамници.

Атанасије Даскал Србин писао је Софији. сестри Петра Великог, о рату Аустријанаца и Турака, којим приликом су опустошене србске земље. Патријарх Арсеније Чарнојевић жалио се руском посланику у Бечу на "римски" терор гори од турског, па је 1699. у Русију, с молбом за помоћ, стигао београдски митрополит Стефан (Метохијац), говорећи о турским и римокатоличким насртајима на Србе. А кад је Петар Велики 1698. посетио Беч, патријарх Арсеније га је молио да потврди привилегије које је Леополд I Хабзбуршки дао Србима. Кад су 1705. мађарски устаници под Ракоцијем клали србску нејач, патријарх Арсеније је преклињао Петра Великог да Србе узме под своје старање и да их поведе као Мојсије Израиљ.

Србски племићи, који су постали и руски. Михаило Милорадовић. Сава Владиславић и Матија Змајевић, залагали cу се за свој народ на двору Романових. Србски официри, на челу с Јованом Текелијом из Арада и Сегедина су послали свог изасланика Богдана Поповића. молећи руског цара за помоћ у рату против Турака, и називајући га својим право славним Царем.

Цар Петар Велики је заиста и кренуо у рат против Турака, позивајући хришћане Балкана у рат "за веру и отачаство, за част и славу вашу, за слободу вашу и наследника ваших". Руска војска кренула је преко Бесарабије на Балкан, али је доживела велики пораз на реци Пруту 1711. Црногорски митрополит Данило се, са својом војском, одазвао руском позиву и ударио на Никшић, Спуж и Гацко. Но, после руског пораза, Ахмед-паша и Нуман-паша су се крваво осветили Црногорцима, а владика Данило је морао да бежи у Москву, одакле се вратио 1716. са 2700 дуката и 13400 рубаља руске помоћи, као и обећањима за редовну помоћ цетињском манастиру.

На молбу србског митрополита Мојсија, Св. Синод Руске Цркве шаље Србима учитеља Максима Суворова, који доноси књиге и оснива србску школу у Сремским Карловцима. Године 1733 стиже Емануел Козачински, а 1737. Симон Тодорски и Синесије Залуцки. Од 1721. до 1768. на Кијевској духовној академији школовано је 28 Срба.

Срби се селе у Русију. Године 1724. стиже их око хиљаду. Бива формиран Србски хусарски пук.

Године 1752. србски официр Јован Хорват, с пресељеницима, на десној обали Дњепра оснива насеље Нова Сербија, а официри Шевић и Прерадовић, на левој обали Дона. 1753. оснивају Славјаносербију. У Русију се током 18. века доселило око десет хиљада људи. Црногорске владике Сава и Василије су ишле у Русију по помоћ (Василије три пута.) Далматински владика Симеон Кончаревић стигао је у Русију 1761, и осам година касније ту се и упокојио. Он је дошао под притиском папских слугу.

Царица Катарина II водила је успешан рат против Турака и руском посланству у Цариграду дато је право да код султана заступа православне хришћане Балкана. Од 1768. надаље династија Романова делатно је учествовала у ослобађању Срба.

Године 1790, преко 15000 Срба учествовало је у аустријском рату против Турака (Кочина крајина). Један од добровољаца био је и Карађорђе Петровић. Јављале су се и идеје о ослабађању Србства под вођством Руса (архимандрит манастира Пиве, Арсеније Гаговић, 1803. говорио је о србском царству под влашћу руског принца.) Митрополит Стефан Стратимировић руском цару Александру I упутио је мемоар о стварању "Славено-сербског царства", тврдећи да "нема народа под небом који би толико волео/... / Русе и руске владаре као Срби".

Вође Првог србског устанка одмах су се обратиле Русији за помоћ: већ 1. септембра 1804. у Русију је кренула делегација коју је водио прота Матеја Ненадовић. Године 1807. руски генерал Михељсон шаље Карађорђу 12000 дуката помоћи и каже да Турска ратује против Русије због руске помоћи православнима Балкана: пише и то да је "нација српска достојна да буде нацијом за коју је срамота плаћати данак султану". Године 1807. у Србију стиже руски изасланик Родофиникин, с тим да помогне учвршћивању србске власти на ослобођеној територији. Србска и руска војска бориле су се заједно 1809. и 1810. Генерал Исајев се борио око Кладон у јуну 1810. гроф Каменски, командант руске дунавске војске послао је 4500 војника под командом грофа Цуката у Србију. Заједничка србско-руска војска освојиле су Кладово и Црну Реку, а гроф Орурк и Хајдук-Вељко поразили су Турке на Варварину 1810. године (учествовало је триста козака и хиљаду и по руских војника.) У бојевима на Лозници и Тичару 1810. Срби су имали руску помоћ.

Тада је Наполеон (чији су инструктори обучавали Турке против Срба, и који је мрзео Карађорђа) ударио на Русију. Шесто хиљада војника кренуло је ка Москви. Због свега тога. руски цар Александар I морао је да потпише мир са Турцима; али, ту се гарантовала амнестија Србима и право на унутрашњу самоуправу. Неповољан је био повратак Турака у градове. Руски посланик Ивелић је v манастиру Враћевшници молио Србе да не губе поверење у руског цара, на шта су Срби упутили изјаве вечите верности и привржености једноверној и једноплеменој Русији. Александар I писао је Карађорђу: "Љубазни брате Георгиј Петровић. Веома жалим што је Русија сада принуђена да остави Србију... Дај Боже да се Русија спасе и остане цела - она Србију неће напустити".

Због својих невоља, Русија није помогла Србији 1813. године. После опоравка, Русија се вратила на Балкан, помажући Грцима 1821, а 1829, миром у Једрену, нагонећи Турке на нове уступке према Србима. Султанов хатишериф 1830. године Русију је признао као заштитника србске аутономије. После Кримског рата, када је Европа стала на страну Турске. Русија је изгубила право заштите Срба на Балкану.

Наравно, не треба заборавити ни Црну Гору. Свети Петар Цетињски се у Боки борио против Наполеонових трупа управо као руски савезник, а на самрти је завештајно проклео сваког ко би одступио од православне Русије. И Његош се ослањао на Русију, као и краљ Никола, чије су две кћери. Милица и Стана, биле удате на двору Романових.

Србија је 1876. ушла у рат за коначно ослобођење. На србској страни нашао се генерал Черњајев са 4500 руских добровољаца, задојен идејом православног словенофилства. После рата Русије и Турске 1877-1878. када су Срби освојили Ниш и Пирот и ослободили Јужну Србију. дошло је до Берлинског конгреса 1878, када је Србија призната за независну државу. Срби су били разочарани руским фаворизовањем Бугара. као и окупацијом Босне и Херцеговине од стране Хабзбурга. па се Милан Обреновић окренуо Бечу у.место Москви.

Међутим, везе Русије и Србије нису престајале. Русија је Србији давала повољне кредите. Трговина између Србије и Русије имала је позитиван биланс: више смо извозили него увознлн. Осамдесетих година 19. века на власт у Србији дошли су русофилски оријентисани радикали Цар Александар III поклонио је Србији 75000 пушака и скоро два милиона метака, а после тога млади Александар Обреновић посетио је руског монарха (1891. године). Србија је добила конзулат у Одеси. Иако је било извесних колебања, руско-србски односи су и даље били у успону. Преко свог изасланика Мансурова, кум на венчању краља Александра Обреновића и Драге Машин био је цар Николај II Романов. Србски официри кренули су да се усавршавају у руске војне школе. Русија је будно пратила турски зулум против Срба на Косову, и помагала, још од доба конзула Јастребова, који је одбранио Призренску богословију.

После Мајског преврата 1903, Русија је наставила да помаже Србију и краља Петра. Када је Фрања Јозеф 5. октобра 1908. анектирао Босну и Херцеговину, Русија је била одлучно против, позивајући се на исход Берлинског конгреса и чињеницу да анексија Босне ремети равнотежу снага у Европи. Године 1909, престолонаследник Тјорђе Карађорђевић и Никола Пашић посетили су цара Николаја II, који је обећао помоћ Русије у свему. За цара Николаја, Пашић је писао: "То је најприроднији човек на свету. као и наш краљ Петар... Он је са мном одмах био интиман као стари пријатељ... а кад сам излазио из двора, чинило ми се као да излазим из куће мог Аце (Станојевића) /.../ Није ништа обећао, али саосећа за наше невоље. Каже: да морамо да чекамо осам до десет година, и да све трпимо, а видео сам да му је било криво што је то морао да каже, па је пожурио да нас утеши и да каже: "Ми вас нећемо никада оставити." Русија је радила на савезу Бугарске и Србије који је довео до успеха у I балканском рату 1912. године, као и на помирењу балканских држава 1913. године.

У фебруару 1914, на крштење сина кнегиње Јелене, кћерке краља Петра I и великог кнеза Јована Константиновича, стигли су престолонаследник Александар и Никола Пашић. Пашић је, у аудијенцији код цара Николаја, молио даљу помоћ Русије. Том приликом, Пашић је изразио жељу да се Александар Карађорђевић ожени царевом ћерком Олгом: "Ако нам буде суђено да имадемо ћерку рускога цара за краљицу. она ће уживати симпатије свега српског народа, и може, ако Бог да и прилике буду допустиле, бити царица српско-хрватског, југословенског народа" На растанку, цар Николај је рекао: "За Србију све ћемо урадити, поздравите краља и реците - за Србију све ћемо урадити". Русија није могла да Србију наоружа у оном обиму у коме је Србија то желела, јер је и сама Русија била слабо опремљена за рат.

Године 1914, 28. јуна, престолонаследник Франц Фердинанд убијен је у Сарајевском атентату. Аустро-Угарска је упутила ултиматум Србији, постављајући понижавајуће захтеве. Србија није желела рат, јер за њега није била спремна; Русија такође. Извесне снаге су цару Николају поручивале да ће у Русији избити револуција ако се зарати са Хабзбурзима и Хоенцолериима. Распућин је такође саветовао да се у рат не иде... Русија је осуђивала атентат, али и прогоне Срба у Босни и Херцеговини. Велика царевина била је против германске антисрбске пропаганде.

Русија свим силама хоће мир. Нуди Аустро-Угарској арбитражни суд у Хагу, а затим и непосредне аустро-руске преговоре. Оба предлога су одбијена. Затим су нудили арбитражу четири неутралне силе (Енглеска, Немачка, Француска, Италија). И тај предлог је одбијен. Већ 25. јула 1914. Влада Русије саопштава да неће остати равнодушна према судбини Србије, а министар спољњих послова Сазонов је рекао да Русија вековима штити балканске хришћане, и да неће дозволити да воља Немачке и Аустрије буду закон Европе.

Србски посланик Спалајковић јавио је Београду да ће цар Николај ићи до кpaja у одбрани Србства, а верује да ће се Срби борити као лавови, па чак можда и потући непријатеља. Аустро-Угарска 23. јула 1914. године уручује ноту србској влади. Руског посланика у Београду Штрандтмана те ноћи посетио је регент Александар, молећи га за помоћ. У телеграму руском цару написао је да "захтеви у аустроугарској ноти понижавају сасвим излишно Србију и не слажу се с њеним достојанством независне државе". Руски министар Сазонов се свим силама трудио да спасе Европу од рата, али није желео да изда интересе Србије; на одговор србске владе Двојној Монархији, Сазонов је изјавио: "Он премаша сва моја очекивања својом умереношћу и готовошћу да Аустрији да потпуно задовољење. Сем ако бечки кабинет не тражи повод за рат против Србије, ја се у чуђењу питам шта би још могла да тражи Аустрија."

Двојна Монархија 28. јула 1914. објављује рат Србији. Цар Николај 31. јула проглашава општу војну мобилизацију. Како каже Никола Б. Поповић, у својој књизи "Србија и царска Русија": "Ступајући у рат 1914. године, Русија је одмах изјавила да ступа у заштиту Срба, у заштиту права, слободе, правде. а против пруског, германског милитаризма".

Рат је почео.

После Церске битке, Русија тражи од Србије удар на територији Аустро-Угарске, продор у Војводину и Босну, да би се растеретио фронт у Галицији. Срби крећу према Вишеграду и освајају Срем. Но, у јесен 1914. аустријска војска потискује србске трупе преко Дрине и Дунава. Аустриј- ски војсковођа Поћорек верује да му је победа на домаку. Но, 5. децембра 1914. године војвода Мишић заузима Сувобор и креће у ослобађање Србије. Аустријанци су смождени и протерани. Руси су одушевљени.

Србија се одмарала првих девет месеци 1915, зато што је Русија на себе примила ударце Аустријанаца и Немаца у Галицији. А затим је уследио издајнички чин Бугарске, и кренула је аустро-немачка офанзива. Цар Николај II рекаоје србском представнику Лонткијевићу: "Јавите престолонаследнику Александру и Врховној команди да их молим да не очајавају, да стоички истрају у заиста тешкој ситуацији /.../ Нека Србија буде уверена да ће Русија учинити све да Србији олакша и помогне". Руски представник Трубецки је, гледајући страшну непријатељску офанзиву, претпостављенима јављао: "Сва Србија представља масу бегунаца, без крова и хране. Само брза помоћ може да спасе Србију од пропасти".

Срби су морали да се повуку преко Албаније. Смрт и ужас су их пратили на сваком кораку. На крају, после надљудских патњи, стигли су до обале Јадрана, до Сан Тјовани ди Медуа, очекујући брзу савезничку помоћ, пре свега у храни, а затим и бродова који би војску пребацили на опоравак. Србска влада је јављала: "Наша војска гладује... Ако убрзо не добијемо храну, предстоји капитулација услед глади". Италијани су се плашили да Срби "не угрозе италијанске интересе у Албанији", и нису слали помоћ Аустро-Угари су освојили Црну Гору, и сваког часа могли ударити на србску војску. Пашић је јављао, у јануару 1916, да Италија не жели да стварно помогне Србима, него "својим одуговлачењима иде на то да наша војска буде уништена или да капитулира". Када је цар Николај сазнао за ово, запретио је да ће, у случају да се србска војска не спасе, склопити сепаратни мир с Немачком и Аустро-Угарском. Тек тада су Енглези и Французи озбиљно реаговали, и евакуација је почела. То је заиста кључно: да није било Николаја II Романова, србске војске више не би било.

Не треба заборавити да је Русија од 1914. до 1916. била највећи снабдевач Србије оружјем, храном и ратним материјалом. Цар Николај II се старао и о Добровољачком корпусу просрбски оријентисаних бораца. Године 1916, крајем априла, Никола Пашић је стигао у Петроград, и цар га је одлично примио, показујући дивно разумевање за Србе и осуђујући издају Бугара. Рекао је: "Ја сам Бугарску ишчупао занавек из свога срца". Занимљиво је напоменути да су србски политичари свим силама радили на стварању државе Срба, Хрвата и Словенаца, док су руске дипломате подсећале и опомињале да то може бити опасно по Србију због различитих вера и култура. Сазонов, министар спољњих послова, "испољавао је неповерење према уједињењу народа који су вековима живели одвојено. Сумњао је да је то жеља хабзбуршких Југословена" (Никола Б. Поповић).

Заувек се мора памтити: цар Николај је у рат ушао да би Србију заштитио. Никад се не сме заборавити оно што је цар Николај II телеграмом јавио регенту Александру: "Док год постоји и најмања нада да се крвопролиће може избећи, сва наша настојања морају бити усмерена у том правцу. Ако, упркос нашој искреној жељи, у томе не будемо имали успеха, Ваше Височанство може бити уверено у то да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије". Регент Александар је узвратно изјавио: "Тешка времена не могу а да не потврде дубоку везаност Србије са Светом Словенском Русијом и осећања светс захвалности за помоћ и заштиту Вашег Величанства биће чувана као светиња у срцима свих Срба".

Као краљ, Александар није заборавио своје обећање. Примио је, на најлепши начин, све руске избеглице, сместио седиште Руске Заграничне Цркве у Сремске Карловце, и није признавао Совјетију (Краљевина Југославија признала ју је тек 1940. године.)

Свети Николај Жички није случајно упоредио жртву Св. Николаја II са жртвом Св. косовског великомученика Лазара: и један и други су се свесно определили за своју мању браћу, полажући живот за ближње... Али, између Лазара Србског и Николаја Руског постојала је још једна, благодатна веза - наиме, на дан крунисања Николаја Романова, међу даровима које је сверуски самодржац добио, нашао се и крст који је припадао "цару Лази честитом кољену". Тај крст је пронашла на Косову и  цару Николају послала Драгиња Петровић, побожна задужбинарка, кoja је изградила храм на Новом гробљу у Београду. Рођена је 1831, а упокојила се 1901; ова блажена душа живела је само за ближње. Ево шта о проналаску крста Лазаревог каже др Ксенија Кончаревић: "Госпођа Драгиња, велика поклоница Русије и Православља, крунисање рускога Самодржца ишчекивала је са силном радошћу духовном и безграничном љубављу према Светој Русији, тој победи и тврђи крстоноснога Словенства. "Преко пријатеља својих, - приповеда архимандрит Платон, - она је пронашла у јужним нашим крајевима, тамо на Косову, једну некада српску, а сада поарнауђену, стару породицу, која је у великој тајности и стотинама година свето чувала један историјски српски крст. То је био Крст од часнога дрвета, са дивним старинским дрворезом, а по предању нађен одмах по свршеној Косовској бици баш код нашег цара Лазара. Заинтересована још много раније за ову нашу реликвију, госпођа Драгиња оцени да ће најбоља употреба ове националне светиње бити да је, приликом крунисања, пошаље младоме рускоме цару. Зато одмах, преко родољуба, откупи од те арнаутске фамилије тај Крст за знатну суму новца, да га нашим најбољим кујунџијама, који уметнички изградише до савршенства диван оквир, од сребра и злата, са одговарајућим постољем. Кад је Крст, висок тридесет и пет сантиметара, био потпуно готов, однесе га госпођа Драгиња Митрополиту Михаилу с молбом да поново над њим изврши чин освећења. Митрополит је 21. маја, на дан цара Константина и царице Јелене, служио свечану архијерејску службу у Саборној цркви. После службе изнет је овај знаменити Крст на средину цркве, па је том приликом Поглавар лично извршио на свечан начин чин освећења". Пошто су десет дана побожни Срби притицали Лазаревом крсту, изнетом на поклоњење верном народу у Саборној цркви, и пошто су, на овај начин, достојно и богодолично изразили и љубав своју према Русији и њеном благоверном и христољубивом владаоцу, госпођа Драгиња упутила је младоме Николају писмо ове садржине:

"Ваше Царско Величанство,

Свемилостиви Господару,

С дубоким осећајем оданости смерно се клањам пред Величанством Цара целе Русије, заштитника и Српског народа, и падајући на колена код подножја Престола Baшег Величанства, узимам слободу да на дан самог Крунисања Самодржца Цара Николе Александровића и Царицe Александре Феодоровне поднесем oвo Свето Знамење спасења хришћанског.

Имајте доброту, Велики Господару Императоре, свемилостиво примити oвaj свети Крст на данашњи велики дан Cв. Крунисања и миропомазања Baшег, од љубави Српкиње Православне и у име свију Срба, који гaje оданост и љубав према Русији.

Oвaj je Крст (само дрвo) нађен на пољу Косову, гдe је погинуо српски владар, великомученик Лазар, бранећи свету веру Православну, cвoj народ и своју државу од Aгарјанa.

Полажем наду да ће Господ Исус Христос, Који чува cвe верне Cвоје и Који је Русију уздтао за свето чување вepe и Божије Цркве, спасти све православне, који чувају свету православну веру и који љубе Божију Православну Цркву. И Србима ће синути сунце Правде помоћ милости Монарха Руског - Првог Словенина.

Падам на колена пред Престолом Baшег Царског Величанства и подносим oвo Свето Знамење из велике љубави према цару целе Русије - свакдашњем заштитнику Cpпскога Народа.

Маја, 1896. г, Београд

Вашег Царског Величанства најпокорнија

Драгиња Ст. Петровића, с. р."

Многобројне су биле сродности духовне између Николаја и Лазара обојица дубоко побожни, обојица дивни домаћин вере и Духа Светога, обојица многодетни и светородни, обојица воља монахе и људе Божје, обојица задужбинари... Једном речју, Господ их је издвојио међу многим да пролију крв ради очишћења грехова својих народа. Јер, у доба Лазарево "великаши, проклете им душе / на комаде раздробише царство" (Његош); а у доба Николајево руско племство, посвађано и одлутало до Бога, постаде извор сваке саблазни и немоћи у народу. Ксенија Кончаревић нарочиту духовну везу њихову уочава у успону Лазара и Николаја ка Голготи: "Осмога марта 1917. године, на дан Светога Теофилакта Исповедника, Царска Породица би лишена слободе наредбом Привремене владе...

Знајући "да је дошао његов час да пређе из овога свијета Оцу, љубивши своје који су у свијету, љубио их је до краја" (Јн. 13. l). Помазанику Божијем, поруганом и пониженом, Дух Свети каза у онај мах шта ће говорити. И као да се испуни вером Лазаревом, као да зачу опроштајну беседу његову: "Много поживесмо у миру, сада се потрудимо да за кратко време подвиг страдалнички примимо, да бисмо вечно на небесима поживели. Назовимо се војницима Христовим, страдалницима побожности, упишимо се у књиге живота, не поштедимо телеса своја у борењу, да бисмо од Подвигоположника светле венце примили, јер болови рађају славу, а напори прибављају покој"; кротки Помазаник Божији упути ове последње речи народу своме: "Обраћам вам се, вољени војници моји, последњи пут. Након мога одрицања у своје и у име сина мога до Престола Рускога, власт је прешла у руке Привремене владе... Нека јој Бог помогне да води Русију путем славе и добра. Нека Бог помогне и теби, војско храбра. да заштитиш отаџбину нашу од љутог непријатеља. Овај рат кога још није видела историја мора бити доведен до победе... Вршите своју дужност. Чувајте нашу поносну Велику Отаџбину, повинујте се Привременој влади, слушајте начелнике ваше, знајте да свако попуштање поретка само иде на руку непријатељима. Чврсто верујем да у срцима вашим пламти безгранична љубав према Великој Отаџбини нашој. Благослов Господа Бога нека је са духом вашим, браћо! И нека вас Свети Великомученик и Победоносац Георгије доведе до победе!'

Наредна четири месеца проведена у заточеништву протекла су у непрекидној молитви, покајању, подвигу и припремању за мученичку кончину. Четвртог јула, на дан Светог Андрије Критског, проповедника покајања чији се покајни канон чита о Светој Четрдесетници, Свети благоверни цар Николај II, царица Александра Феодоровна и деца им, пролише Мученичку крв и тако учинише вољу Божју по образу Првосвештеника Христа (Јевр. 10.9), ради искупљења греха богоотступништва, доспевши у небесне обитељи, у наручје Лазарево, и удостојивши се виђења неизрециве красоте Лица Божијег. Косовски крст засијао је над Русијом. Отпочела је небесна жетва дивне пшенице Господње, свештено страдање милиона верних - свештеника, инока и инокиња, часних трудбеника, праведних жена, невине дечице, официра, интелектуалаца, виђених грађана... да би се убрзо и Српска земља удостојила Господу принети плодове мучеништва оних који пролише крв што васцелу Цркву ороси. Ове преславне венценосце и Српска, и Руска земља Господу Распетоме и Васкрсломе приносе и данас, и у томе се пројављују духовно и историјско опредељење наше за Царство Небеско и правду Његову, која "држи земље и градове"...

Певамо и славимо блажени спомен ваш, о велики међу Светима мученици Христови Лазаре и Николаје. И молимо вас богонадахнутим словесима Јефимијиним: "Преклоните колена пред Владиком који вас венча, молите да многолетни у добру живот вољена вам чеда проводе богоугодно, молите да православна вера хришћанска неоскудно стоји у отачаству вам", благослов нам дарујући и моћ да Крстом Косовским васкрснемо, те се удостојимо вечнога благовања у вишњем отачаству, обитељи Свете Тројице, којој нека је слава, част и поклоњење сада и увек и кроза сву вечност. Амин."

Ксенија Кончаревић

Још једна чудесна свештена тајна везује цара и Србе: Романови су се, у свом последњем заточеништву, непрестано молили пред иконом Богородице Тројеручице. Ту икону бољшевици су оштетили и бацили кроз прозор, а један бели официр ју је нашао, па је двадесетих година XX века икона дошла у Данску, код цареве мајке, Марије Фјодоровне.

Погледајмо тај мистични лук: од крста цара Лазара до Тројеручице... Том нити Николај II заувек се уткивао у ткиво србске повеснице. Свети Николај Жички неизмерно га је волео, и често о њему говорио. Тако је, 21. јула 1940. године, пред једном групом поклоника из Горњег Милановца, изговорио следећу беседу: "Пре неколико дана одржали смо парастос великом и племенитом руском цару Николи. Он је био велики словенски, православни и племенити цар. Један од највећих пријатеља српског народа. Када је 1915. последњи српски војник напуштао отаџбину, цар Николај је био ужасно потрешен. Читао сам да тога дана велики руски цар није ништа ни јео, ни пио, већ је био у некој грозници. Тога племенитог рускога цара, великог пријатеља српског народа, убили су на најгрознији начин крштени хришћани наговорени од Јевреја и масона. Оно што Турци нису урадили при смењивању султана, урадио је руски народ". Убиство цара Николаја Свети Николај Жички довео је у везу са прогонима Србске Цркве у доба конкордата. ("Жички благовесник", август 1940)

"Србија Господара Императора Николаја II поштује као светога", изјавио је србски митрополит Доситеј 1936. године на отварању бриселског Спомен-храма Царске породице. "На сабору Србских Архијереја не тако давно постављено је питање о прибрајању Цара - Мученика Николаја II светима Србске Цркве. У два новоподигнута храма у Србији Цар Мученик Николај II представљен је на икони као светац - својим сам очима то видео. То што Цар - Мученик још увек није прибројан Светима Српске Цркве није зато што је ово питање запостављено; у најскоријој будућности оно ће се потврдно решити". (Међутим, ова се намера није остварила: почео је Други светски рат, након кога се Србска Православна Црква нашла у ропству безбожника.) О поштовању цара међу Србима сазнајемо из књиге протојереја Михаила Пољског "Новомученици Руски" (Џорданвил 1949,1957), који говори о поштовању што су га православни Срби указивали Цару - Мученику Николају II: "Одмах после изгнања, у широким круговима руске емиграције дубоко је била схваћена светост и подвиг господара и његове породице, али је питање о његовом прибрајању збору Светих несумњиво било прво покренуто у Југославији. Србски народ је руског цара заволео свим срцем. 30. марта 1930. у србским новинама објављен је телеграм да су се православни житељи града Лесковца у Србији обратили Синоду Православне Србске Цркве с молбом да се покрене питање прибрајања Светима покојног господара императора Николаја II, који није био само човечни и чистосрдачни владар рускога народа, већ је и погинуо славном мученичком смрћу.

У србској штампи се још 1925. године појавио опис виђења једне постарије Србкиње, која је у претходном рату изгубила три сина: двојица су погинула, а један је нетрагом нестао, тако да је и њега сматрала покојним. Једном је, након срдачне молитве за душе свих који су изгинули у прет ходном рату, сирота мати уснула и у сну угледала императора Николаја II који јој је рекао да јој је син жив и да се налази у Русији, где се заједно с двојицом своје погинуле браће борио за Словенство. Руски цар јој је рекао: "Нећеш умрети, док не видиш свога сина". После тог пророчког сна старица је добила вест да јој је син жив, и неколико месеци након вести она га је грлила, сва срећна, живог и здравог, јер се из Русије вратио у домовину. Овај случај чудесног јављања у сну покојног, међу Србима жарко вољеног, императора Николаја II рашчуо се по читавој Србији и ишао је од уста до уста. У србски Синод су са свих страна стала да пристижу сведочења о томе како србски народ, нарочито простодушан, искрено воли покојног руског императора, сматрајући га свецем.

11. августа 1927. у београдским новинама појавио се извештај с насловом: "Икона Императора Николаја II у српском манастиру Светог Наума на охридском језеру". Извештај је гласио: "Руски академски уметник и живописац С. Ф. Колесников био је позван да ослика храм у древном србском манастиру Светог Наума, при чему му је остварена потпуна слобода стваралачког чина приликом украшавања унутрашњости куполе и зидова. Радећи на томе, уметник је замислио да на зидовима храма уради ликове петнаест светаца, размештене у петнаест овала. Четрнаест ликова урадио је одмах, а место за петнаести дуго је остало празно, као да је неки необјашњив осећај заустављао Колесникова у довршењу посла. Једном, у сумрак, Колесников је ушао у храм. Свуда је било тамно и само је купола била прошарана зрацима залазећег сунца Како је након тога причао сам Колесников, у том часу у храму је очаравајућа игра светлости и сенки, све унаоколо изгледало је неземаљски и необично. Тада је уметник приметио да је чисти овал, који он још није осликао. оживео и из њега је. као из оквира, посматрао брижни лик императора Николаја II. Поражен чудесним јављањем мученички убијеног руског господара, уметник је неко време стајао као укопан и некаквом укоченошћу. Затим је, како каже сам Колесников, вођен молитвеним поривом, према овалу поставио лестве, и, не наносећи угљеном контуре овог необичног лика, само четкицама почео да га слика. С. Ф. Колесников читаве ноћи није могао да спава и чим се мало разданило, он је пошао у храм и при првим зрацима сунчеве светлости већ је био на врху стуба, радећи с невиђеним жаром.

Како пише сам Колесников: "Сликао сам без фотографије. У своје време неколико сам пута изблиза видео покојног Господара, дајући му нека објашњења на изложбама. Његов лик се урезао у мом сећању. Завршио сам портрет - икону и ставио натпис: "Сверуски Император Николај II који је примио мученички венац за срећу и добро Словенства".

Ускоро је у манастир дошао командант Битољске војне области ђенерал Ристић. Посетивши храм, он је дуго гледао на икону покојног господара коју је насликао Колесников, и низ образе текле су му сузе.Затим је, обраћајући се уметнику, тихо рекао: "За нас Србе он ће бити највећи, најпоштованији међу Светима". Овај случај, као и виђење србске старице, нам објашњава зашто су житељи Лесковца у својој молби Синоду истакли да они покојног господара Русије стављају у исти ред са србским народним свецима - Симеоном, Савом, Лазарем, Стефаном.

Осим наведених случајева јављања покојног господара појединим лицима у Србији, у србској армији постојала је прича о томе како се сваку ноћ уочи датума убиства господара и његове породице, руски император појављује у Саборној цркви у Београду, где се пред иконом Светога Саве моли за србски народ. Затим он, према том предању, пешице одлази у Главни штаб и тамо проверава стање србске армије."

У храму Св. Александра Невског у Београду, задужбини краља Александра, још пре Другог светског рата подигнута је спомен-плоча "Николи II, цару - мученику"; у том истом храму култ Светог Николаја Романова негован је од почетка деведесетих година XX века. Године 1993, тамо је одржан скуп посвећен овом Праведнику, поводом 125 година од његовог рођења и 75 година мученичке кончине. На скупу су, говорили између осталих, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, епископ будимски Данило, др Жарко Видовић и професор Андреј Тарасјев. Група побожних Срба сваке године у руском храму Свете Тројице крај цркве Св. Марка у Београду обележава 17. јула, крсну славу - Свете Новомученике Романове.

Први храм Светим Царским Мученицима подигнут је у црногорско- приморској митрополији, и освештан у јулу 2006. године. Храм припада манастиру Рустово.

Срби неће заборавити свог дивног заштитника, којн се, скупа са Св. косовским мучеником Лазаром, моли за нас Христу Цару.