После првог греха наших прародитеља и изгнања из раја, човек се налази у стању смрти и прелести, и – није ни жив ни мртав. Не би могли рећи да је жив, пошто је одвојен од Бога и духом мртав; а не би могли рећи ни да је мртав, пошто живи телом. Али ми гледамо на дух, а не на тело.

Бог је рекао човеку: "не узимај од дрвета знања добра и зла, јер ћеш умрети", и тако је и било. Човек је сам изабрао смрт и прелест и поклоњење лажним боговима – идолима, и то стање смрти и прелести постало је уобичајено за човека. Пошто је отпао од живог и истинитог Бога, човек је био принуђен да прихвати лажног бога – идола уместо правог Бога и тако се временом развило идолопоклонство. И данас има много идолопоклонства, с тим што је сада то више скривено, јер се иза сваког идола крије ђаво, мада има и отвореног поклоњења ђаволу. О стању смрти и прелести, у коме се налазе људи, одлично говори свети Игњатије Брјачањинов: "Сви смо ми у прелести. Ко каже да није у прелести, тај је у највећој прелести. То схватање, да је човек у прелести, то је набоља предохрана од прелести".

Избавитељ од смрти и прелести

Зато је Спаситељ и дошао на земљу да би избавио човека из стања смрти и прелести, као што стоји у Јеванђељу:

"Земља Завулонова и земља Нефталимова, на путу к мору с оне стране Јордана, Галилеја незнабожачка; људи, који седе у тами, видеше светлост велику, и онима, што седе у страни и сенки смртној, засветли светлост. Отада поче Исус учити и говорити: покајте се, јер се приближи Царство Небеско" (Мт. 4:15-17).

Ово: "људи, који седе у тами и сени смртној, који видеше светлост велику", то су људи у смрти и прелести, то су људи у стању помрачености. Дакле, као што је у почетку човек упозорен, да не узима од дрвета знања добра и зла, јер ће умрети и биће у стању прелести и клањаће се лажном богу – идолу, тако је сада њему понуђено, да прихвати живот и истину и да се клања правом Богу. Дакле, као што је у почетку сам човек изабрао смрт и прелест и поклоњење лажном богу – идолу, тако сада може сам да изабере живот и истину и поклоњење правом Богу.

Објашњење стања смрти и прелести

         Шта доводи човека у стање смрти и прелести? Све земаљско, што год зароби срце и учини да заборави на Бога, све то доводи у стање смрти и прелести. Ради покајања треба јасније објаснити: какво је то стање смрти и прелести?

Види: ако јело и пиће изазива у теби радост или плач, ти си у смрти и прелести, јер Апостол говори: "Царство Божије није јело и пиће, него правда и мир и радост у Духу Светоме" (Рим. 14:17). Види: ако новац и богатство изазива у теби радост или плач, ти си у смрти и прелести, јер Псалтир говори: "богатство, ако тече, не прилагајте срца" (Пс. 61:11). Тј. било да богатство тече или не тече, не везуј се срцем за новац и богатство. Види: ако сујетна похвала људи изазива у теби радост, ти си у смрти и прелести, јер Јеванђеље говори да они који прихватају похвале од људи: "већ су примили плату своју" (Мт. гл. 6.), тј. они, који примају похвале од људи, примили су плату земаљску и изгубили су плату небеску. Види: ако човечје тело изазива у теби блудну радост, ти си у смрти и прелести; ако алкохол или дрога изазива у теби радост, ти си у смрти и прелести; као дуван изазива у теби радост, ти си смрти и прелести; ако светске игре и представе изазивају у теби радост, ти си у смрти и прелести; и шта год земаљско наведемо, што заробљава твоје срце и изазива у теби радост или плач, све то доводи тебе у стање смрти и прелести. Осим тога, кад је молитва Богу и речи молитве не дотичу твоје срце, ти си у стању смрти и прелести. Супротно реченоме: "богатство, ако тече, не прилагајте срца", треба рећи: молитва, ако тече, прилагајте срца.

Радост и плач

Зато су сви позиви Јеванђеља и све заповести Бога и Цркве усмерени на то – да избаве човека из стања смрти и прелести. Најпре наведени позив: "покајте се, јер се приближи Царство Небеско", тај позив захтева да човек, уз помоћ Бога и Цркве, најпре увиди своје стање смрти и прелести и најпре да одбаци лажне богове којима се клања срцем, па затим да прихвати небеског Цара и Небеско Царство.

Ради покајања треба изнети јасније доказе о стању смрти и прелести, не само незнабожаца и јеретика и расколника и данашњих новотараца, него и већине православних хришћана. На пример, људи сматрају да деци приличи да плачу, док одраслим људима не приличи да плачу. Међутим то је прелест, то је противно учењу Цркве. Свети Симеон Нови Богослов каже, да је плач природно својство човека, и да човек, који не може да плаче, није природан, пошто је изгубио природно својства плача. То је мишљење Цркве и противно је мишљењу већине људи. А пошто је плач природно својство деце, зато Господ у Јеванђељу говори:

"Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско" (Мт. 18:3).

Јасно је да Јеванђеље позива људе, да поврате у себи природна својства деце, а то су: радост и плач. С тим што се обична деца радују и плачу из прелести због нечег замаљског, док божанска деца треба да се радују и плачу у Истини ради Небеског Царства. Заправо хришћанин, као живи члан Цркве, треба да се радује са Црквом и да плаче са Црквом, и то је доказ да је он заиста живи уд Тела Христовог – Цркве.

Опет да поменемо велику промену у Српској Цркви у приступању светом Причешћу, наиме, раније су имали недељу дана покајничке припреме, а сада немају готово никакву покајничку припрему, па да видимо: ко је у смрти и прелести? Раније су Срби могли да се радују и плачу заједно са Црквом, као живи чланови Цркве, док данас то не могу као мртви. И приметно је да су новотарци у неком вештачком, неприродном стању, у стању смрти и прелести: они су мртви и пре и после причешћа, и само се појачава код њих то прелестно стање смрти. Они немају радост и плач деце Божје, него су у смрти и прелести, као и њихови учитељи. Богомољци имају појачани пост и молитву и покајање да би дошли у неко побожно стање плача и радости, док новотарци остају у својој смрти и прелести, сматрајући да су живи и спашени. Ето, треба видети стварно стање срца и на основу тога расуђивати, а што се тиче Канона Цркве, ту новотарци бирају из Канона Цркве само оно што њима одговара, а што им не одговара то одбацају – управо тако раде и јеретици. Зато, нарочито о време Поста, треба говорити колико пост и молитва и покајање помажу да се човек избави из стања смрти и прелести.

Бог је волео Србе

Кога Бог воли, тога извлачи из смрти и прелести? Како Бог извлачи човека из смрти и прелести? Невољама. Тако, кад Бог пусти неку невољу на тебе, да знаш да те Бог воли и да те извлачи из земаљске смрти и прелести. Тако и апостол Павле говори: "кога љуби Господ, онога и кара, и бије свакога сина, кога прима" (Јевр. 12:6). Бог је раније доводио Србе до стања плача, а затим и до стања радости у Богу и Цркви; а данас је Бог дигао руке и пустио да свако ради шта хоће. Бог је волео Србе и зато их је доводио до стања плача кроз пет-вековно ропство и кроз многе ратове и невоље, али им је давао и утеху и радост, јер иначе не би издржали. А данас је Бог дигао руке и пустио да свако ради шта хоће, јер се ближи крај света и Господ је прорекао: "Али син човечји, кад дође (други пут), хоће ли наћи веру на земљи?" (Лк. 18:8).

Ако човек види да се налази у стању смрти и прелести, и гледа да се избави из тог стања, онда он заправо и није у смрти и прелести, него у покајању – јер види и бори се за спасење. А ако човек не види да се налази у стању смрти и прелести, онда је он заиста мртав и прелашћен, и нема за њега наде на спасење, све док не увиди своје стање и док не почне покајање. У време пет-вековног ропства стари Срби су изабрали плач и радост Православља, док су муслимани и усташе, бивши Срби, изабрали земаљску смрт и прелест, и остали су у том стању до данашњег дана, и не могу се избавити из тог стања све док се не врате у Православље и док не прихвате плач и радост деце Божје. Тако и новотарци, чији су учитељи школовани у иностранству код политичара и масона, неће моћи да се избаве из своје смрти и прелести све док се не врате Богомољачкој Цркви, и док не прихвате радост и плач деце Божје, како нас уче Владика Николај и Богомољци.

Разлика између обичне деце и Божје деце

Иако су радост и плач својства све деце, основна разлика између обичне деце и Божје деце јесте у томе: због чега се она радују и плачу. Данашње размажено дете је мали лажни бог, мали идол, и оно се радује кад испуњава своје сујетне жеље и кад родитељ трчкара око њега, а плаче кад не испуни своју сујетну жељу и кад не успе да господари над родитељима. А Божје дете налази себи радост и плач у Христу и Цркви, као што Господ говори малом хришћанину: "уђи у радост Господа свога" (Мт. гл. 25.).

Стање смрти и прелести данашњег хришћанина нарочито је описано у Откровењу, где Господ говори анђелу Лаодикијске Цркве:

"Тако говори Амин, сведок верни и истинити, почетак створења Божијега: Знам твоја дела, да ниси ни студен ни врућ: о, кад би био студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш, да си ти јадан и бедан, и сиромашан, и слеп и наг. Саветујем те да купиш у мене злата жеженога у огњу, да се обогатиш; и беле хаљине, да се обучеш, и да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш. Ја, које год љубим, оне и карам и поучавам; ревнуј дакле, и покај се". (Откр. 3, 14-19).

Овај хришћанин није имао радост и плач у Христу, него је имао прелестну радост у земаљском богатству и задовољству, и зато му је Господ поручио: "будући да си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих... ти не знаш, да си ти јадан и бедан, и сиромашан, и слеп и наг... а Ја, које год љубим, оне и карам и поучавам; ревнуј дакле, и покај се". Овај хришћанин није имао велике грехе, али је ипак био у смрти и прелести, јер није имао радост и плач у Христу и Цркви. А супротно њему, имамо у Житијама Светих и Прологу описан пример покајаног разбојника у време Цара Маврикија, који је био баш суров и страшан разбојник, али се покајао и десет дана је плакао пред своју смрт и – спасио се:

РАСУЂИВАЊЕ

Може ли грешник за десет дана искајати грехе своје? По неизмерном милосрђу Божјем може. У време цара Маврикија беше неки чувени разбојник у околини Цариграда. И у околини престонице и у самој престоници владаше страх и трепет од њега. Тада му сам цар Маврикије посла крст у знак вере, да му не ће ништа учинити, ако се преда. Разбојник прими крст и предаде се. Дошавши у Цариград он паде пред ноге цареве и мољаше за опроштај. Цар одржа реч, помилова га и пусти га у слободу. Но одмах по том разболе се разбојник тешко, и предосети да му се приближује смрт. Он се поче горко кајати за све грехе своје, и плачевно молити се Богу, да му Бог опрости као што му беше и цар опростио. Многе сузе проли на молитви, тако да му марама којом сузе брисаше беше сва наквашена сузама. И умре разбојник после 10 дана плача и молитве. Исте ноћи када он умре виде лекар, који га лечаше, у сну визију чудесну: када разбојник на постељи испусти душу, скупише се око њега некакви црнци са многим хартијама, на којима беху исписани греси умрлога. Ту се јавише и два светла анђела. Међу њима поставише се теразије, и црнци весели метнуше све оне хартије, и њихова страна теразија претеже, јер друга страна беше празна. „Шта ћемо ми метнути?" саветоваху се ангели. „Потражимо неко добро у животу његовом!" И обрете се у рукама једног ангела она марама наквашена покајничким сузама. Ангели је брзо метнуше на своју страну теразија, и њихова страна одједном претеже све оне хартије. Тада црнци побегоше жалосно урлајући а ангели узеше душу и однеше у рај славећи човекољубље Божје.

Види чудо: сурови и страшни разбојник плаче као мало дете; али плаче због својих грехова, а не због чега плаче мало дете. То је пример, колико је моћан и спасоносан плач пред Богом и како покајнички плач може да опере и највеће грехе, јер Господ је рекао за заклетвом: "Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско". А основна својства деце јесу управо: радост и плач. Зато свети Оци веле: плачи, ако хоћеш да се спасиш; па ако немаш суза, опет плачи, зато што не можеш да плачеш; тј. кај се зато што си у смрти и прелести и не можеш да плачеш. Мада има и прелестни плач и прелестне сузе и зато треба бити опрезан, јер док је човек у стању смрти и прелести, он мора да буде крајње опрезан, све док не доживи истиниту радост и плач у Христу и Цркви, да би могао да разликује живот од смрти и истину од прелести.