Највећи војсковођа у првом светском рату свакако је војвода Живојин Мишић, коме су чак и Енглези, познати лицемери, одали признање. Али војвода Мишић, као искусни војсковођа, знао је кад се треба повући ради одмора и опоравка, а кад треба кренути у напад ради победе над противником.

 У време Колубарске битке у јесен 1914 године Српска војска није имала муниције и морала је полако да се повлачи са фронта на Дрини. У то време, кад су непријатељи стално бомбардовали српске положаје и кад српска војска није имала муниције и само је трпела губитке, и кад је било много рањеника, начелник штаба Српске војске војвода Радомир Путник позвао је Живојина Мишића и предао му команду над Српском војском, знајући га као искусног ратника и имајући поверење у њега. Тада је војвода Мишић на своју руку, без саветовања и одобрења штаба Српске војске, одлучио да повуче све српске војнике према Милановцу ради одмора и опоравка, а непријатељу да препусти Београд, пошто су у међувремену главни град Србије напустили и краљ и ондашња српска влада. Иако је војвода Мишић то учинио на своју руку, то се показало као добар војни маневар и као замка за непријатеља. Јер сујетни и горди непријатељ ушао је радосно у Београд и стао је да слави своју победу, али то славље њему се окренуло на потпуни пораз и слом. Јер кад се српска војска одморила и опоравила и кад је добила нешто муниције, под командом војводе Мишића кренула је у против-напад свом силом и разбила противнике снаге, и гонила је непријатеља и брзо га избацила из српске земље. Војвода Мишић је знао кад треба да се повуче и кад треба да нападне противника: најпре да се повуче, пошто је био слаб и без муниције, а затим да нападне, кад је ојачао и добио муницију. Већ идуће 1915 године Српска војска морала је поново да се повлачи пред јачим противником према југу и тако изгладнела морала је да прође своју албанску голготу, и зато се каже: нико не зна шта су муке тешке, ко није прош'о Албанију пешке. Кад су стигли на Јадранску обалу, показало се тада да Срби немају пријатеља осим Бога и руског цара. Јер лажни савезници и пријатељи – Енглези и Французи, најпре нису хтели да приме на бродове српске војнике и да их превезу у Солун. Тада је лажним савезницима запретио свети руски цар Николај Романов, касније свети Мученик за веру, запретио је: ако не приме српске војнике, да ће Русија склопити савез са Немцима и кренути против њих. И тада су лажни пријатељи ипак пребацили српске војнике у Солун. Ти исти лажни савезници и пријатељи опет ће се показати у другом светском рату, кад буду подржали комунисте, непријатеље српског рода, чије деловање можеш открити у плановима тајних организација, које сада владају светом и које раде на освајању светске власти и на довођењу антихриста. Па ако неко не верује мени, нека се увери из Небеске Литургије Владике Николаја, где стоји:

"Тако ишло задуго земана

док набуја земља Србинова

од мртвијех србскијех телеса;

И од крви србских мученика,

ка' тијесто од јакога квасца.

Тад анђели Божји заплакали,

а Срби се Богу обратили;

Јединоме своме пријатељу,

јединоме своме спаситељу,

вишњем Богу и светоме Сави.

И претходно речено, да ће монаси и епископи оставити пост, и то је проречено у Небеској Литургији:

Свештеници вером ослабили,

калуђери посте оставили;

Нит девојке држе девојаштво,

свилу носе, грехом се поносе;

Млади момци поштењу се смију,

а свој разврат ни од ког не крију..."

А 1918 године, кад је требало пробити солунски фронт, који се простирао од Бугарске дуж границе Македоније и Грчке све до Јадранског мора, главна команда савезника на челу са французом Депереом наређује да Српска војска сама крене у пробој фронта. Војвода Мишић је негодовао на такву одлуку, јер нема смисла да од толике војске и толико великог фронта само Српска војска крене против добро утврђеног непријатеља, јер то је изгледало да иде у сигурну смрт. Међутим, команда савезника је остала при наредби, да Српска војска сама крене у пробој солунског фронта, па ако не пробије, онда ће само српски војници погинути, а ако пробије, онда ће се сви савезници придружити и заједнички поделити победу. Међутим, таквим лажним савезницима Бог није дао да остваре своје лукаве планове. Срби на челу са војводом Мишићем ипак су одлучили да уз Божју помоћ крену сами у пробој солунског фронта. И пошто су се помолили Богу и Свецима Божјим, они су кренули у напад и разбили су непријатељске положаје, и затим су наставили да гоне непријатеља и да освајају поборљене српске градове и то тако брзо, да остале савезничке снаге нису могле ни да стигну српску војску, која је само напредовала и освајала. Узалуд је Деперер командовао Србима да стану и да сачекају савезнике да би заједнички нападали и освајали положаје. Срби су одговарали: кад нисмо заједнички пробијали солунски фронт, не треба заједнички ни победу да делимо. И српски војници на челу са војводом Мишићем брзо су, уз Божју помоћ, протерали непријатеља из своје земље. Тада је енглески лорд одликовао војводу Мишића ратним орденом за посебне заслуге, те су тако лажни савезници ипак морали да одају признање војводи и Српској војсци, иако су то учинили лицемерно. А војвода Мишић је знао, као што смо рекли, кад мора да се повуче и кад треба да нападне противника, јер ту се и показује искуство војсковође.

Духовно искуство

Али није ми циљ овде да хвалим војводу Мишића и Српску војску у првом светском рату, јер има других, много бољих похвала, које су њима одали са више тачности и подробности. Него ово је важно: управо такво ратно искуство потребно је сваком духовнику у Православној Цркви, с тим што је духовни рат много префињенији од телесног рата, а противник је не само невидљив, него и много лукавији од телесног противника. И ако је у телесном рату потребно знати: кад се треба повлачити ради одмора и опоравка и ради јачања силе, а кад треба улазити у жешћу борбу са противником, - утолико пре то треба знати у духовном рату. Сваки монах зна да сваки град и свако друго насеље – да је непријатељска територија за монахе, а ко не зна – тај и није монах. У старом Црквено-словенском Прологу стоји ова поука:

7 април Слово од Отачника

"Казивали су нам ученици Оца Евлогија, како: кад је слао нас Старац у Александрију, да продајемо рукодеље, давао нам је заповест, да више од три дана не учинимо (не проведемо). А ми смо га упитали: како монаси у градовима и селима, који са мирјанима пребивају, и не повређују се? Тада је отворио Старац нелажна своја уста и рекао нам: верујте ми, чеда, да откад сам постао монах, учинио сам тридесет осам година, и нисам изашао из скита. И по скончању тридесет осме године изашао сам са Оцем Данилом код папе (патријарха) Евсевија у Александрију ради неке потребе. И кад смо ми ушли у град, видео сам многе монахе, и посматрао сам неке од њих: једни су дакле били од гавранова кљувани (заушајеми, шамарани), а други су од нагих жена грљени, и ка ушима су им шапутале, а са другима од деце мушкога пола, која су нага играла с њима, и смрадом човечијим су их мазали; а другима су месо и вино приносили (објухати), а друге сам гледао, који имају ножеве и режу месо човечије и дају монасима оним да једу. И од тога сам дознао, како је сваки монах својом страшћу нападан, да такви бесови у уму и замке (рати) прилажу њему. Тога ради, браћо, нећу ви да се задржавате у граду, да не би од таквих помисли, и пре од бесова, нападани били."

Дакле, без нужде не ваља монаху да се мота по граду или неком насељу, јер за монаха то је непријатељска територија. Па како онда људи у свету говоре да немају греха? И о њима има слово у Црквено-словенском Прологу:

22 мај Слово од Отачника

"Брат је упитао Старца, говорећи: Оче, реци ми, шта добро да учиним, да бих вољу Божију савршио? А Старац рече: чедо, ако хоћеш вољу Божију да учиниш, одвраћај се од сваке неправде, и не узвраћај зла за зло, или укор за укор, или клетву за клетву. Него помињи Господа, Који је рекао: не осуђујте, да осуђени не будете; оставите, и оставиће се вама; милујте, да би помиловани били, знајући сигурно (опасно), да су очи Господње седам пута светлије од сунца по синовима човечијим; и ништа се неће утајити од Њега, ни мисао, ни помишљање, нити друго шта од свега што је скривено у срцу. И сви има да пристану судишту Христовом, и сваки ће примити по делима својим. Тога ради, чеда, дужни смо да служимо Њему са страхом и трепетом, и са сваким страхо-поштовањем, као што је Сам Господ заповедио, и као што су Апостоли научили. Да се трезвимо на молитви, и да трпимо у постовима и мољењима, молећи се све-видцу Богу, да не уведе нас у напаст. Онда је брат упитао Старца, говорећи: како људи који живе у свету, пост и молитве презиру, и сваким јелом се насићују, и подједају један другог у давању и узимању, и по својим жељама чине, и у клетвама и клетво-преступима многе дане проводе; и не падају, нити говоре да су сагрешили, нити од причешћа себе одвајају? А ми у посту и бдењима, и молитвама, и сухоједењу приковани смо, и сваког покоја плотског лишени плачемо и ридамо, и говоримо: погибосмо, и од Царства отпадосмо, и геени смо криви. А Старац уздахну и рече: лепо си рекао, брате, да (они) не падају. (Јер они) су пали једном чудним и љутим падом, па нити могу да устану, нити ће више да падну. Која ли је печал (брига) ђаволу да се бори са људима, који леже доле и никако не устају? Јер монаси некад побеђују, а некад су побеђени; и падају, и устају; оскорбљени су, и оскорбљавају (бивају притиснути од ђавола и притискају ђавола); тучени су, и тучу ђавола. А мирјани, пошто су први пад због многог незнања примили, (они) нити знају, да су пали. Ипак да знаш, чедо, да не само ја и ти, који се рачунамо да смо монаси, требамо увек трезвљења и плача, него и велики постници требају да плачу. Слушај ово знање (разум), и разуми, да је лажа од ђавола, и (само) погледати на жену са жељом у прељубу је урачунао Бог, и на ближњега јарост убиству је приложио, и да ће о сваком празном слову слово дати рекао је. Ко је већ такав човек, и где ћемо тога наћи, који лажи не зна, и свакога лица жељом није искушан, и никако се није прогњевио на ближњега за бадава, нити се у празно-словљу нашао, тако да не требује покајања? Ово дакле знај, како: човек, који себе напастима до краја не преда разумом смиреним и поништеним, и који не побаци себе да од свих погажен буде, неправдом и вређањем, и који ово све с радошћу и молитвом Бога ради не претрпи; а притом и од човечије славе и чести, и похвале, или од сладости јела и пива не удаљи себе, тај савршен бити не може."

Обрати пажњу како Старац за људе у свету, који говоре да не падају, каже: "лепо они кажу, да не падају. (Јер они) су пали једном чудним и љутим падом, па нити више устају, нити падају... Која је мука ђаволу да се бори са људима, који леже доле и никако не устају?"

Наравно, ово слово се односи и на све хришћане у свету, који сматрају да немају греха живећи у свету. Па како онда да се спасу хришћани, који по нужди морају да живе у свету? Они морају да имају искусног монаха за свог духовника, коме је Глава Сам Христос – Глава Цркве, или по нужди, морају да живе монашки у свету са применом ратне вештине и са знањем: кад се повлачити ради одмора и опоравка и јачања силе, а кад улазити у жешћу борбу са противником. Јер зна Бог да они још увек морају да живе у свету и зато их штити од противника молитвама Цркве, док монахе који се без потребе мувају по насељима – њих Бог не штити.

Ко је монах а ко није?

Види данас: вероватно под утицајем епископа, који готово сви једу месо као и мирјани, све више ћеш наћи сада монаха који једу месо као и мирјани. Због чега су тако пали и шта је заправо узрок томе, да су узели да једу месо као и мирјани? Могли би рећи, да су се пре времена вратили у свет или нису ни остављали свет, јер су требали да буду у манастиру, у повучености да се чисте од страсти и да јачају у сили Божјој. Осим тога, за већину епископа могли би рећи, да они никад нису ни излазили из света, пошто су они учили факултете по градовима у иностранству, или су били само формално у манастиру. Посебно ако још имају и страст за новцем и богатством, то су све нове Јуде, пошто је Јуда пример за све издајнике.

Заповест Пресвете Богородице

У књизи "Поуке Авве Доротеја" описано је, како се Пресвета Богородица јавила преп. Доситеју:

"Пошто су, дакле, стигли у Свети град и поклонили се светима местима, отишли су и у Гетсиманију. Тамо беше једна историја мука [тј. икона Страшног суда]. Док је младић стајао и посматрао са чуђењем, угледао је једну часну жену у пурпурној хаљини, која стајаше близу њега. Она му [стаде] показивати сваког од суђених, поучавајући га са своје стране и о другоме сличном. Слушајући је, дечко беше ван себе и задивљен, јер, као што рекох, он никада не беше чуо за реч Божију, нити да постоји Суд. И рече јој он: "Госпођо, а шта треба да чини човек, да би се избавио од тих мука?" А она му одговори: "Пости, не једи меса, и моли се стално, па ћеш се избавити мука". Пошто му даде ове три заповести, није му се више појављивала, него је постала невидљива, [а сматраху да она беше Мајка Божија]."

Па ако је Пресвета Богородица заповедила преп. Доситеју да не једе меса, како данашњи епископи и монаси слободно једу месо као мирјани? Не би могли да прихватимо ни то, што је покојни патријарх Павле узимао по мало меса на Божић, на Васкрс и на Духове, јер он је то узимао да се не би погордио својим постом, пошто је био велики испосник. Јер могли би рећи: ко је такав испосник као покојни патријарх Павле, тај исто може да узме по мало меса у поменута три велика празника – да се не би погордио својим постом. Али за данашње епископе и монахе не би могли то рећи, јер немају чиме да се погорде, јер нису ни приближно такви испосници као покојни патријарх Павле. Кажу, да је Авва Јустин говорио, да ни најгори монах не би требало да једе месо. Па да видимо, ко је данашњим епископима и монасима благословио да једу месо као мирјани, кад је и Пресвета Богородица забранила монасима да једу месо? Долазимо до закључка, да су епископи сами себи благословили месо, да једу као мирјани. А шта је то друго, него папска власт. Такву лажну власт, као што знамо, има папа римски, и као што видимо – наши епископи. Нећемо улазити у то, да ли је грех за монаха да једе месо или није грех, то Бог зна, али узимање меса само по себи говори о духовном стању самог монаха који једе. Да ли је и каква је болест приморала њега да узме месо, и да ли има примера светих монаха који су јели месо, то треба сам да потражи и испита док има времена. Али можемо закључити, да епископи и монаси, који једу месо, то су лоши монаси, ако су уопште и монаси, а духовници они не могу бити. На изглед они глуме и лепо говоре као школовани теолози и политичари, али у суштини – то су лоши монаси, и то ћеш открити ако будеш дуже са њима.

Па ако нису прави духовници, пошто једу месо, питање је: да ли они могу да се спасу? Верујемо да могу, али не као духовници, него као исповедници вере, који страдају за веру. Ако се у време раног хришћанства епископ спашавао као исповедник вере и страдалник, а не као духовник, јер апостол Павле заповеда: "епископ да буде једне жене муж" (1Тим. 3:2), а знамо да духовнику не приличи да има жену, , - онда утолико пре данас епископ може да се спаси као исповедник вере и страдалник. Али после раног хришћанства, кад је прошао прогон и кад је свети Цар Константин објавио слободу хришћанима, кад већ није било исповедања и страдања за веру, тада се већ увидело да духовник мора да буде монах и да епископ као духовник епархије мора да буде монах. И Васељенски Сабори одређују да епископ обавезно мора бити монах, а то значи – да не једе месо. Узалуд је доказивати да јести месо није неки грех за монаха, јер и ако није грех, али то говори о духовном стању човека и говори да он не може бити духовник. Ако није учинио тежи грех, може он да врши свештене радње, али прави духовник не може бити, пошто није прави монах, и може се спасити једино исповедањем вере и страдањем за веру, као што је било у раном хришћанству. Исповедањем вере многи се спашавају, а духовништвом, или по руски стараштвом, мало ко, јер то је посебан дар Божји, који се ретко коме дарује.

Зашто немамо правог покајања и зашто немамо сузе за грехе? Један Старац одговара: кад једемо уље – нема суза. А тим више кад једемо месо – нема суза. И овде на основу телесног примера можемо разумети духовно. Као што при телесном порођају, тек кад дете заплаче – знамо да је рођено живо, тако и при духовном рађању, тек кад духовно дете заплаче за грехе – знамо да је рођено живо, знамо да је заиста рођен нови хришћанин. Али има и прелесних суза, као што говори преп. Јован Лествичник:

"Савршенство плача није достигао онај који плаче кад хоће, него онај који плаче о чему хоће. Па чак ни тај који плаче о чему хоће, него онај који плаче о чему Бог хоће. С плачем по Богу често се меша најгнуснија суза, суза сујете."